Категорија: Ћ

Ћурчија Ћорђе, родио се у селу Босуту, у Срему; презиме му је било Обрадовић¹, али се никад није звао другојаче него овако како је записано. У Србију је прешао још као дете. Најпре је живео у Крупњу, као мајстор Ћурчија, од чега му је и презиме остало. Доцније се одметнуо у хајдуке и био је најславнији харамбаша на свему оном крају.

Како је чуо да је у Шумадији букнуо устанак, одмах је и своје нападе на Турке раширио, и тако се је састао с Јаковом Ненадовићем који је с ваљевском нахијом приступао к Шапцу.

На Лазареву Суботу, 1804, код манастира Чокешине, пред онај крвави бој у ком су устаници онако страдали и браћа Недићи онако јунаштво показали, Ћурчија се свади с Јаковом, па са својим људма оде у планину.

Мало доцније, Јаков заузме Шабац и сву шабачку нахију, па постави своје људе на скелама и по селима за управнике.

Ћурчија се, тада, помири с њиме, и оба заједно оду најпре на Врачар — на позив Карађорђев — а после, заједно с овим, на Пожаревац.

После освојења Пожаревца, кад су делили плен, Ћурчија се због неког ђавољег ножа наљути и на Јакова и на Карађорђа, па запали, са својим људима, у Мачву, и тамо отера Јаковљеве људе, а намести своје. На митровачку скелу метне својега брата Јована.

Баш кад је Ћурчија, тако љутит идући од Београда, стигао у Шабац, и свој свилени барјак побио на српском варошишту, удари из Босне Бећир-Паша с војском да, по уговору са Србима, дахиску силу скрати. Кад Турци виде како се вије Ћурчин барјак, онда ће један старац, ухвативши се за браду, викнути:

— Вала и била! ево бијела брада а барјака хајдучкога не виђех до данаске!…

Растеравши Јаковљеве људе и наместивши своје, Ћурчија оде тући се с Турцима који су били јако навалили испреко Дрине, особито према Лозници и Јадру. У том је био јунак свуда, али не и срећан свуда; особито се узмицало где није било њега и његовога чврстога запта. При свем том, он је или побио или растерао све Турке који су били у Крупњу, у Лозници, и у Лешници. У Шурицама запалио је Алибегове дворе, покупио џелеп говеда, послао на Митровицу те продао, и за те новце купио барута па раздао војсци.

Најпосле се стани у шуми Ранитовачи на утоку Јадра у Дрину.

Међу тим Мус-Ага, који је, по ранијем уговору са Србима, морао оставити Шабац и отићи у Босну, скупи у Босни неколико добрих коњаника, прође невиђен кроз Мачву, дође к Шапцу, посече на бајиру 70 Срба, уђе у шабачки град и, после краткога бављења, врати се на траг у Босну. Говорило се је онда да је само дошао те ископао својих сто ока дуката које је био закопао у граду.

Јаков опет, како је чуо шта је Ћурчија урадио од његових људи, почне му радити о глави. За то разгласи да је Ћурчија издао Јадар и Мачву Турцима за новце. И тако га, на Врачару, оптужи код Карађорђа и других војвода, као издајника, хајдука, и зулумћара, и добије допуштење да иде с војском да га убије, и онај крај умири и уреди. И да би то могао лакше учинити, и као свакад да би имао изговор да га није сам он убио него у договору са свима, крене нешто војске и из београдске нахије.

Изишавши с овом војском у Мачву, Јаков није хтео ништа дирати у оне људе које је Ћурчија био понамештао, него прође с миром у Ново Село. Ту се улогори, па пише у Јадар Ћурчији да му дође на састанак, да се договоре како ће унапредак онај крај чувати од Турака. Ћурчија кад прими то писмо, не бојећи се нити што сумњајући, остави своје момке у Јадру па само с тројицом (са Симом из Церовца, с Петром и Николом, двојицом рођене браће из Бадање) дође у Ново Село. Јаков, премда је имао читаву војску а Ћурчија само три момка, опет је био у великој бризи, како ће га погубити; јер се бојао да не опази, и на ново се не похајдучи, па после не би имао мира ни дању ни ноћу; а како се год бојао њега тако исто и његовога момка Симе Церовца. За то их, кад дођу, прими врло лепо, а нареди своје момке да гледају да их убију оба у једно време. Кад Ћурчија, после ручка, легне под чадором да спава, Јаковљевци седну са Симом на неку кладу, и навале да га опоје, па се притворе да хоће да пазаре неке његове пиштоље: а кад он једнима да пиштоље да гледају, други га превале преко кладе, и закољу као јагње. Опазивши то, један од оне двојице браће из Бадање отрчи Ћурчији под чадор па повиче:

— Арамбаша! Од Бога не нашао! Убише Ваљевца Симу!

Ћурчија скочи, и повиче:

— Камо мој коњ!

А кад види да се већ ни до коња доћи не може, спопадне пушку по средини, па побегне преко логора а Ваљевци повичу:

— Ај, море, удрите хајдука!

Са свих страна оспу се на њ пушке, и одмах га, тако у бежању, удари седамнаест пушака; онда он потегне пиштољ, те из једне колибе растера људе, и ту избаци неколико пушака на оне који су на њега изокола једнако пуцали, али га ране савладају, те падне на земљу, а људи са стране притрче те га примлате пушкама кијачки, и још онако жива свуку га, и разграбе му хаљине и оружје. Ту погину и она му два момка из Бадање. Како Ћурчије нестане с овога света, Јаков одмах пошље своје људе, те убију и брата његова на митровачкој скели; а друге разашње по свој шабачкој нахији, те побију више од 30 Ћуртиноваца, а остали се разбегну и посакривају. Јаков намести опет своје људе, као што су и пре били и, наплативши добро своју попутнину како од Мачвана што су Турке пропустили, тако и од шабачких Турака, што су их примили, врати се с војском к Београду.

У Ђорђа Ћурчије био је писар потоњи славни Јадранин, Вук Ст. Караџић, који је већином ово и записао о своме старешини.

---

1. Застава бр. 62, од 1887. ↩︎

Ћудина Јаков, доктор права и књижевник, родио се 1820 у варошици Св. Филипу близу Задра, а стари су му из Босне, од Травника, одакле су, са 300 кмета, прешли у Далмацију.

Ћудина се учио у Далмацији и у Италији. Он је у последње време био бележник општински у Спљету. Бивао је уредник многих листова, и написао је, које већих које мањих, више од стотине публикација. Он је врло заслужан за српску књигу, јер је српске народне песме препевавао на талијанском језику, те тако име српско ширио у просвећеном свету. Понајвећа су му дела: Историја југословенске књижевности, и Историја Црне Горе. Умрьо је 1 марта 1900 у Спљету.

Имао је одликовања: од Српскога Краља Орден Св. Саве, од Црногорског Кнеза орден Данилов, а од Руског Цара скупоцени прстен.

Бог да га прости! Нека му је вазда мио спомен међу Србима!

Ћелеш Ђорђе (Поповић), родио се у Загорју, у Епиру. У својој постојбини Ђорђе се је оженио удовицом која му је довела троје пасторчади. Од то троје деце једно је била Агнија која је доцније удата за Тому Вучића Перишића, и коју су од милоште звали Нула.

Ђорђе је дошао у Србију око године 1815, и ступио је службу код Кнеза Милоша. Био је човек жив, окретан, вешт Турцима и њиховим обичајима, а говорио је осем језика српскога, врло добро турски, грчки, и арнаутски.

Кнез Милош узме Ђорђа за својега тумача у пословима које је имао с београдским везиром и с Турцима уопће.

Године 1820 слао га је и у Цариград, заједно с Пајом Сретеновићем из Лисовића, те су молили Порту да у Србију пошаље нарочитога човека који би из уста народа саслушао жеље народне.

За то што је Ђорђе био ћелаве главе, Кнез Милош га је по свом обичају прозвао Ћелешем, и више га је звао тако него крштеним именом.

Ћелеш је био човек врло шаљив, и некад је својом шалом могао за срце ујести.

Кнез Милош је по два три пута преко године слао у Београд везиру брата свога Јеврема ради расправе важнијих послова. Јеврем, кад би год тако долазио у Београд, никад не би долазио сам, већ би доводио по неколико важнијих кнезова, да му је пратња јача и важност већа.

У другој поли године 1825, сишавши у Београд, Јеврем бејаше довео и кнеза Васу Поповића, старешину нахије пожешке. Кнез Васа се је познавао с некадашњим магличким спахијом Арнаутином Дервишем Бешамићем, који је тада боравио у Београду, и који је увек, кад би Кнез Васа био у Београду, долазио ту на виђење и разговор. Овај спахија није био све памети, него малко сулуд, а уз то прек и брз на бој као готово сви његови земљаци.

Код Кнеза Васе, у конаку, састану се, 1 августа 1825 маглички спахија и Ђорђе Ћелеш.

Кнез Васа изиђе послом из собе, а ова двојица остану у соби.

Ћелеш, како га је Бог дао несташна подсмевача, погледа Арнаутину у појас, и подсмехне му се пиштољима.

Арнаутин, ни пет ни шест, него истишти пиштољем те Ћелеша у трбух, који одмах падне на патос.

Кнез Васа, чувши пуцањ, дотрчи у собу, где затече Ћелеша у крви а Бешамића с другим пиштољем напереним у њега, ако би му први био мало!

Васа одмах шчепа и обезоружа Турчина, свеже га, и пошље паши.

Ћелеш је умрьо после неколико часова. По наредби Кинеза Милоша тело је његово било сахрањено код београдске цркве и гроб му је покривен плочом с овим записом:

„Ова стена покрива кости Георгија Поповића, рождена у Загорју, у пределу епирскому, и десет љет српскому Кнезу, Господару Милошу Обреновићу, и народу српскому, и по вишој части драгоманом у Београду српском, за време везира Марашли-Али-Паше и Абдурахима, верно послуживша, убијена од спахије магличкога Дервиша Бешамића, 1 августа 1825 года, у Београду, у двору Кнеза Милоша, који му, за верну службу, постави ову стену на гробу“.

Кад је пак срушена стара београдска црква и почела се зидати нова, кости су Ћелешеве пренесене у Топчидер, и укопане код онамошње цркве.

У једном писму Господару Васи Кнез Милош је после потписа додао ово:

„Да се у свима главнијим црквама пожешке нахије чини помен за 40 дана, уз друге, и покојном Ђорђу Ћелешу“.

Ћелеш је био човек средњега раста, пун, плав, разговоран, и шаљив одвише.

У својој постојбини звао се Пападопулос и Папазоглу, а у Србији се потписивао Ђорђе Поповић, међу тим су га сви звали Ђорђе Ћелеш.