Поменик

Категорија: Ђ

  • Ђуровић Ђуро

    Ђуровић Ђуро родио се на Жлијебима, у опћини Херцегновској, у Боци, у пола прошлога века.

    Основну школу учио је на Топли, а после се бацио на море, па се, као трговац, станио у Трсту, где је стекао лепо имање.

    Не имајући од срца порода, завештао је, 28 априла 1838 године, „две своје куће у Трсту, које дају чиста прихода око 2520 динара, да се оснује и издржава у Херцег-Новому школа српскога, талијанскога, и немачкога језика.“

    Ова је задужбина, после августа 1838, кад је завешталац преминуо, спојена са задужбином Јована Бошковића, те је тако школа основана, и већ ради на корист народу српском у Приморју, и на славу добротворима!

  • Ђурић Јанићије

    Ђурић Јанићије родио се у селу Страгарима, у осоју рудничком, од прилике 1779, а књигу је научио у Манастиру Благовештењу, у Руднику.

    Како је букнуо, у Јасеници, устанак 1804, Јанићије се је придружио устаницима и, још у Орашцу, где је Ђорђе Петровић изабран за вођа устанку, постао је Карађорђу секретар. У тој служби остао је до пропасти Србије, 1813.

    За то време, Ђурић је увек имао утицаја на Карађорђа: ком је он рекао да живи, није требало да се боји Ђорђева пиштоља, а ком је рекао да мре — није му помогло ни небо ни земља! Тако веле сувременици за утицај Јанићијев у Карађорђа.

    Године 1809, маја 2, Ђурића је Карађорђе слао у Влашку, у руски главни стан, да се договори о заједничком ратовању на Турке.

    Године 1813, јула 13, кад је већ све било пошло куд не треба, Карађорђе пошаље Ђурића на Дрину, као главног старешину свој војсци на оном крају. На Дрини је Ђурић оставио ружан глас, по својој војничкој способности, и о својој љубави према отаџбини.

    После пораза српске војске на Засавици, Ђурић је похитао у Београд и, 21 септембра 1813, прешао је, заједно с Карађорђем, у Земун, одакле је послан у Петаву; па је, 1814, опет заједно с „вождом,“ отишао у Русију, и настанио се у Хотину.

    Године 1830 вратио се је у Србију, и, као човек добра имовна стања, начинио је био лепу велику кућу онде где је данас нови Краљевски Двор. Доцније је ту кућу продао Држави, па себи озидао другу, према Милутиновићевој Апотеци, на Теразијама, коју је, пре неки дан, купио Др Хирш.

    Јанићије Ђурић постављен је за члана апелационом суду 17 фебруара 1839, а 9 јуна 1840 постао је председник томе суду. Те исте године, 22 августа, постао је члан земаљскога Савета.

    Последње године свога живота провео је, као пензионовани саветник, нешто у Београду, а нешто у Страгарима, где је такође имао лепо некретно имање.

    Преминуо је од штуцања, 14 априла 1850, у Стратарима и сахрањен је у Манастиру Вољавчи, где је, године 1838, подигао звонару о свом трошку.

    Јанићије Ђурић добро је урадио што је огледао да, макар што год, запише о догађајима који су се, за његова живота, ређали у Србији.

    То што је писао, штампано је у Гласнику, 4 од стр. 75—150.

    Ђурић је имао од Руског Цара Александра Првог орден Св. Владимира другог реда.

    Његова слика налази се у Народном Музеју, у Београду.

  • Ђурић Димитрије

    Ђурић Димитрије, ђенерал и писац, родио се у Београду 28 септембра 1838. Стари су му из Херцеговине.

    Основну школу и гимназију учио је у Београду.

    У артилериску школу ступио је 29 октобра 1855.

    Каплар је постао 22 декембра 1856.

    Поднаредник 16 новембра 1857.

    Наредник 5 новембра 1859;

    Потпоручник 9 августа 1860.

    Поручник 30 јула 1862.

    Иступио из војске 5 фебруара 1863.

    Наново примљен, као поручник, 5 декембра 1867. За тим је постао:

    • Капетан друге класе 2 јануара 1872;
    • Капетан прве класе 27 априла 1873;
    • Мајор у години 1876;
    • Потпуковник 1876;
    • Пуковник 1881, а
    • Ђенерал је постао у очи сме смрти своје, 1893.

    Ђурић је провео у пруској војсци годину дана; а свршио је и Николајевску академију ђенералнога штаба у Петрограду (1865 — 67).

    Био је:

    • Командир чете у пешадији;
    • Штабни официр у Подрињу;
    • Професор тактике у војној Академији;
    • Командир пешачке бригаде 1882.
    • Референат за пешадију у активној команди (1884);
    • Начелник интендантуре у првом српско-турском рату 1876, и српско-бугарском рату 1885 године.
    • Начелник штаба шумадиског кора у другом српско-турском рату 1877—1878.
    • Начелник операционог одељења главног ђенералног штаба 1887:
    • Министар војни 1889—1892, и
    • Управник војне Академије до смрти, која га снађе 19 октобра 1893 године.

    Написао је више војних састава, од којих су му најзнатнији:

    • Тактика, у три дела; и
    • Стратегија, по Ле̂ру.

    Декорације је имао: Таковски крст другог реда, Св. Саву трећег реда, и Св. Станислава првог реда.

    Био је члан Српског ученог друштва, и много се трудио да се граница међу земљама српским и бугарским одреди пријатељским договором Срба и Бугара.

    Био је честит човек и ватрен родољуб. О њему има више од ђенерала Мишковића у Ратнику за октобар 1893.

    Лака му српска земља!

  • Ђурђевић Јанко

    Ђурђевић Јанко родио се у селу Коњској (које се сад зове Михаиловац), у нахији смедеревској.

    Јанко је био саветник за смедеревску нахију од 1805—1813.

    Јанко је био врло уважен човек и у народу и међу војводама.

    Њега су обично звали „Сиротињска мајка;“ у песми су му певали: „Шишко Јанко, сиротињска мајко!“

    Тома Милиновић за њега овако вели:

    „Прости старац, сиротињски отац;
    Он у свачем правду говораше,
    И никоме још не уступаше,
    Ни млађему, нити старијему,
    Ученому, нит’ неученому —
    Канда га је родила Римљанка,
    А не српска мајка Шумадинка!“

    Милутиновић пак за њега каже:

    „А Ђурђевић био б’ знатан Јанко,
    Да учио с’, како Блихер славни!1“

    Кад је оно Младен затворио рудничког војводу Милоша, и кад је већ била реч да се овај погуби, старац Јанко дође Карађорђу и рекне:

    — Господару! Поклони ми главу Милошеву! Ако ми је данас поклониш, можеш је одсећи кад год хоћеш; ако ли је данас одсече, сутра ти је узалуд кајати се; она никад не ће прирасти за рамена!

    — Коекуде, одговори Карађорђе: — и многи други моле ме за њега, па кад и ти, сиротињска мајко, тако велиш, нека тако и буде! Пустите Милоша!

    Кнез Милош је, за ово, побратимио Јанка, и увек му је, за то, био захвалан.

    Кад је оно кнез Максим Рашковић, сав у ранама, суђен у Совету, и кад му је Младен викнуо да иде у тавницу, онда је Јанко овако рекао:

    „Не видите л’, Бог вас не видео,
    Да тај човек крив ни у чем није?
    А, Младене, прођиде се зала,
    Не вређајде на јунаку рана,
    Када му их залечити не ћеш!
    Нити стојиш, и ногу му мити!
    Јунак судит тек може јунаку!“2

    Године 1812 Јанко је пребегао преко Дунава, и доцније је, отишао у Русију, и настанио се у варош Хотину, где је и умрьо 1828.

    Сина Јанкова, Пауна Јанковића, који се школовао у Русији, дозвао је Кнез Милош к себи, и дао му службу у својој канцеларији још за живота Јанкова.

    Он га је, од милоште, прозвао Баћушка и Баћа.

    1. Србијанка, 2, 101. ↩︎
    2. Србијанка, 3, 17 и 18. ↩︎

  • Ђукић Петар

    Ђукић Петар био је војвода у крушевачкој Жупи од 1812 до 1813 године.

    Ђукић је погинуо на Делиграду 1813, пред саму пропаст Србије. На дому му је остала жена Иконија и двоје деце: син Бошко и кћи Спасенија.

    Кад Хаџи-Продан, 1814, дигне ону злосрећну буну, онда глас о том устанку брзо допре и у крушевачку Жупу. Бошко Ђукић, младић жив, и отресит, остави матер и сестру, па оде у Левач да разбере шта је то и како је?

    У Левчу га Турци ухвате, окују, и отерају у Београд, где га је чекала неминовна смрт.

    Мати његова пак, сазнавши шта је са сином њеним, зовне своју кћер, и упита је: би ли пристала ићи у Турке, само да избави брата?

    Сестра пристане.

    Иконија онда, заједно с ћерком, дође у Београд, и обе изиђу пред Ћаја-Пашу.

    Мајка понуди кћер да би избавила сина!

    Ћаја упита девојку: пристаје ли на то, драге воље?

    — Ако ми брата даш мајци, пристајем, одговори девојка.

    Ћаја пусти брата, и преда га мајци, а девојку пошље у свој харем.

    Доцније се је ова девојка, јуначким прегнућем, избавила из турскога харема, и пребегла преко Саве1.

    1. Милутиновића Историја, стр. 93—94. ↩︎

  • Ђорђевић С. Ђока

    Ђорђевић С. Ђока, књижевник, родио се у Београду 3 новембра 1867.

    Основну школу, гимназију, и Велику Школу свршио је у Београду.

    Године 1890 положио је професорски испит: из српског и старословенског језика с литературом; из историје Српског Народа са земљописом, и из немачког језика.

    Године 1891, априла 2, постављен је за предавача треће београдске гимназије.

    Године 1891 јула 1 постављен је за професора исте гимназије.

    Године 1892 добио је шест месеца одсуства од дужности, да се учи у Бечу.

    Тада је, положивши испите, постао доктор у философији.

    Године 1898, марта 16, добио је орден Св. Саве четвртог реда.

    Преминуо је у Бечу 26 априла 1898. Одонуда је тело његово у Београд пренесено, у Великој цркви опевано, и у Старом гробљу сахрањено 29 априла исте 1898 године.

    Ђорђевић је, у последње време, вршио дужност секретара фиолошког одсека у Српској Краљевској Академији.

    Писао је расправе: о Сими Милутиновићу, и о Дивковићу.

    „Много тео, много започео,
    Час умрли њега је помео.“

  • Ђорђевић Милисав

    Ђорђевић Милисав, војвода црноречки, родио се у селу Сухотној, у осоју Малога Јастрепца. Пошто му умре отац, мајка му се уда за другога човека. С мајком, и овим очувом, Милисав се је, доцније, преселио у село Ласово, у Црној Реци.

    У Лавову је Милисав одрастао, научио качарски занат и, за кратко време, стекао лепо имање. Најпре су га сељаци изабрали селу за кмета, а после га Турци поставе за кнеза кнежини црноречкој.

    И Вељко, кад је 1807 очистио Црну Реку од Турака, признао је Милисава за старешину у томе крају.

    Године 1811, кад се је оно Србија раздробила на многа ситна војводства, Милисав је добио диплому, као војвода црноречки и, као такав, дочекао је пропаст године 1813.

    После пропасти, прешао је у Аустрију, а одонуд је отишао у Русију, али се из Русије вратио одмах 1816, и настанио се је у Свилајинцу, где је радио свој качарски занат; доцније је био подигао на Ресави стружницу за чамове даске, па је тако животарио.

    Умрьо је у Свилајинцу 26 марта 1832.

  • Ђорђевић Јован

    Ђорђевић Јован, професор, књижевник, родио се у Сенти у Бачкој 13 новембра 1826.

    Основну школу учио је у месту свога рођења. После је продужио школовање у Новом Саду, у Сегедину, у Темишвару, и Будапешти. Он је слушао философију и медицину, али ову последњу није довршио.

    Године 1852, постао је професор новосадске гимназије. Године 1863 био је управник путнога српског позоришта новосадскога.

    Године 1868, прешао је овамо у Београд, где је у новом позоришту, као драматург, радио неколико година.

    После тога, прешао је у гимназију за професора, па отишао у Шабац за директора, одакле је дошао за професора у учитељску школу, и у војну Академију, а најпосле постао је професор историје у Великој Школи. Неко време био је и наставник Њ. В. Краљу Александру, па, најпосле, неко кратко време и министар просвете.

    Умро је у Београду први дан Васкрса, 9 априла 1900, после дуге болести.

    Ђорђевић је био човек по природи тих а у раду разборит и смишљен; писао је лепо, читко, да му писање може служити као похвалан пример.

    Миловао је класичко образовање, и наваљивао много да преводи одабране класике, али је у том слабо одзива налазио.

    О његову јубилеју доносили су листови и овдашњи и онострани исцрпне белешке о свим његовим књижевним радовима1, и о животу његову.

    Лака нека му је црна земља!

    1. Неки су листови писали да је Јован Ђорђевић творац оне народне алегорије „Маркова Сабља“. То је у толико истина, у колико је он ту алегорију прерадио, а њу је за позорницу први спремио Јован С. Поповић још године 1848, па се она, таква каква је, није могла у доцније време играти на београдској позорници. Зато ју је Ђорђевић прерадио. То је његова мешавина у том комаду! ↩︎

  • Ђорђевић Ђерасим

    Ђорђевић Ђерасим, владика шабачки, родио се у Видину, 1779, од родитеља Влаха.

    „Мајка моја Ануца, прича сам Ђерасим: — никаквог другог језика није знала, јадница, кромје свога матерњега влашког говора.“

    Ђерасима родитељи даду у школу, у Видину, где се је, у доброга учитеља Цеке, учио до своје 12 године.

    У оно време Манастир Студеница имао је у многим већим варошима своје метохе, у којима је седео по један монах, те људе поучавао, и од њих, за свој манастир, примао милостињу. Такав један метох Студеница је имала и у Видину; а Видинци, људи побожни, давали су сваке године, сваки еснаф, по сто ока соли, Лаври Српској Студеници!

    Виђајући често студеничке духовнике, и слушајући што се прича о царској задужбини Студеници, и уопће о Србији, Ђерасим зажели да и сам оде у Студеницу, која му се је представљала као рај на земљи,

    Догоди се да неки Видинци пођу у београдску нахију да купују храну, па Ђерасим пристане с њима, и, тако, дође у Велико Село, у београдском округу, неком Попу Остоји, у кога је био чуо да се налази неки духовник из Студенице.

    И одиста је ту био духовник Теодосије Студеничанин, који дечка Ђерасима прими лепо, и поведе у манастир; алу, у том путу, они зађу чак на Ваљево да поведу што више поклоника Св. Краљу.

    С овим поклоницима, Ђерасим је први пут дошао у место за којим је душа његова, и не знајући га, толико жудела!

    После неког времена, братство пошље Ђерасима у Нови Пазар, Владици Јанићију Тулежанину, те га, на Тодорову Суботу, 1799, зађакони.

    Године 1800, тај пети владика, дошавши у Студеницу, произведе Ђерасима за јеромонаха.

    Кад се је, године 1806, Студеници приближила опасност од турске најезде, онда је Ђорасим, с осталом браћом, и с моштима, Св. Краља, добегао у ман. Враћевшицу, у рудничком присоју, где су сви остали до пред пропаст Србије 1813.

    У Враћевшници, с почетка, живели су посебице: Враћевшничани калуђери за себе, а Студеничани за себе. Али после смрти игумана враћевачког Јосифа, кад Мелентије Павловић би изабран за игумана, они се сјединише, те су, после тога, живели као једно браство све до пропасти српске 1813.

    Године 1813 пак, видећи да ће Турци овладати Србијом, архимандрит Василије, с браћом Студеничанима, узме Светог Краља, донесе га у Београд, а одавде га пренесе преко Саве у манастир Фенек.

    У Фенеку, код Св. Краља, остане десет калуђера, а Ђерасима одреде у Гргетег. Ну он, чим чује да се сме у Србију враћати, остави Фрушку Гору, пређе у Србију, и већ га, 6 јула 1814, видимо у Вољавчи, у Руднику, где пише своје стихове о Србији.

    Из Вољавче је, за неко време, био отишао у Каленић Игуману Нићифору; а кад Нићифора, у Хаџипроданову буну, Турци ухватише и погубише, Ђерасим је опет дошао у Рудник, и находио се је уз архимандрита Мелентија Павловића, а некад и у кући Кнеза Милоша, у Црнући.

    Том приликом, познао га је Кнез Милош, и заволео.

    Године 1831, октомбра 11, по жељи кнежевој, Ђерасим је посвећен за владику, и намењен, како он сам каже, најпре на јепархију „пожаревачке стране“, а после га пошљу у Шабац.

    Тихо, побожно, провео је Ђерасим у Шапцу, као владика, око осам година, па се је упокојио на светлу среду, 29 марта 1839, и сахрањен је у озидану гробницу у шабачкој цркви, до северних врата црквених.

    Године 1838, Ђерасим је штампао у Београду књижицу:

    „Знаменитији догађаји новије српске историје, на кратко, у везаном и простом слогу,“ стр. 124.

    Кад Србин чита оно што се је излило из пера овога духовника, мора га подузети нека особита милина, једно што му се ту ређају догађаји који су му толико блиски, а друго — што се све то лије из срца које је већ казало да је зачето у утроби мајке несрпкиње!

    О, свети утицају Лавре Студенице, и свих других споменика минулога српскога живота! Није ли ваша моћ толико бајна, толико крепка да од детета несрбина начини овакога владику родољуба?!

    Да ли вас, силе божанске, умемо ценити и употребити ми, који смо тако жудни, и толико потребити да загрејемо срца своја, и срца омлађих својих, љубављу према свему народу својему, према отаџбини драгој, свој колика је?

    Ђерасиме, владико свети! лака ти била земља српска, коју си тако синовски љубио, и коју си љубављу прославио!

    Светао ти, до века, помен међу архијерејима, а вечита слава међу свим Србима!

  • Ђорђевић Димитрије

    Ђорђевић Димитрије, кога су звали и: Господар Димитрије Јагодинац, родио се у Македонији1 1782. У Србију је дошао, с Крџалијама, 1804.

    Раставши се с Крџалијама, Димитрије оде у монаштво рудничком војводи Милану Обреновићу.

    Кад је Милан послан у Букурешт, Димитрије остане код брата Миланова, Милоша, од кога се, после, није раздвајао него је с њим делио и зло и добро.

    За владе Карађорђеве, Димитрије је Милошу био први момак и друг, а пошто је Карађорђе Србију оставио, и Срби се предали Турцима, Димитрије је бивао Милошу и тумач, и писар, и азнадар, и вршио је многе друге народне послове.

    Кад Милош, доцније, постане Кнез и велики Господар, он Димитрија, за његове велике труде, и за верну службу, узме као брата, па ожени, и учини обор-кнезом нахије јагодинске. И заиста је његово поштено срце заслуживало све те милости и тако велике награде.

    Кнез Милош је наредио те су Димитрије и његова жена помињани у црквама, на јектенијама, као што је помињан сам Кнез Милош, и његова рођена браћа.

    Кад би пак откуд, с пута, долазио у Јагодину, Димитрија су дочекивали учитељи и ђаци, и певали су му, као год и Кнезу Милошу!

    У писмима својим, Кнез га обично назива својим „братом“.

    Године 1820, пошље Кнез Милош, по народном послу, депутацију у Цариград. У тој депутацији били су: Војвода Вујица, Димитрије Ђорђевић, Прота Милоје, Архимандрит Самуило, Илија Марковић, Сава Љотић, Ристо Дукић, и Аврам Петронијевић.

    Како баш тада букне грчки устанак, Порта затвори српске депутате, божем да их сачува од мусломанске светине. Ту се је Димитрије разболео тако да, по повратку у Србију, није био за послове, него је живео у Јагодини код своје куће.

    Неки веле да је од страха турскога, у Цариграду, померио памећу, а други причају да га је Кнезу Милошу опао некакав Маркић Чибугџија, као божем да он и његова друга жена Јованка спремају отрове да отрују Кнеза Милоша, добротвора, свога! Кнез Милош се је, прича се даље: — тако наљутио да је поручио Димитрију да га не чека у Јагодини, него нека иде куд год зна. И од овога страха и од жалости што је опаднут на правди, Димитрије је, веле, мало био скренуо.

    Међу тим г. Стевча Михаиловић, који је заступио Димитрија у дужности, вели да није био померио памећу, већ је, као стар човек, био онемоћао за службу, а и у кући је био на муци од велика зла своје друге жене Јованке.

    — Једном ми се је жалио, прича г. Стевча: — да су неки чиновници говорили о њему у кавани ружно, и питао ме шта да ради? Ја вам му световао да иде Кнезу Милошу, и њему да се потужи. Кад Кнез Милош заповеди чиновницима да ћуте — не сме ни један зуба помолити.

    И он је, вели, отишао у Крагујевац.

    Кнез га је примио лепо; частио га неколико дана; даровао му 100 талира за трошак, и отпустио кући.

    Одиста га, вели г. Стевча: — после тога, није нико узнемиривао.

    Године 1835, фебруара 23, бр. 532, Кнез Милош је Димитрију, као заслужну човеку, одредио 400 талира пензије на годину.

    Димитријев конак у Јагодини био је онде где је сада окружно начелство.

    Димитрије је умрьо у Јагодини 26 јануара 1837.

    На његовој гробној плочи има овај запис:

    „Овде леже кости мужа за отечество српско много заслужившега, Полковника Димитрија Ђорђевића, представившег се 26 јануара 1837, у 55 љету старости своје, у Јагодини“.

    Димитрије је био човек личан; говорио је српски, грчки, и турски. После себе оставио је само једну кћер, Милицу, која је била удата у Београд, за некога Вучка Бакалина.

    1. Овако каже Вук, и други сувременици који су Димитрија знали, и који, и по његову говору, држе да је био родом из Македоније, а Сима Милутиновић, на једном месту, вели да се је родио у Босни, иза Бијељине (старина пак да му је из Херцеговине), и да је у Мачви, бој се баш у Бадовинцима, имао рођаке! Историја, стр. 447. ↩︎