Урошевић Ранко, из Остружнице, који је могао Саву где се год хоће стојећки препливати.
Кад су се Срби 1804 дигли на Турке и, не имајући барута, дошли у Остружницу да траже из оне стране те робе, тај је Ранко препливао Саву, отишао у Земун к Милошу Урошевићу, и позвао га да дође на Остружницу, понесавши мало барута!
Урошевић је дошао, и донео барута у великој чутури, у којој су аустриски латови мислили да је вино.
Ранко је, после, погинуо у Ресави.
Уровичанин Петар, главни тобџија Вељков, родио се у селу Уровици, близу Брзе Паланке.
Једном о Спасову дне, кад слави неготинска црква, на ручку су били Хајдук-Вељко и руски ђенерал коме је стан био на Прахову.
Кад су пили здравице, Вељкови су војници пуцали из пушака. Онда ће руски ђенерал упитати:
— Зар немате топова него пуцате из пушака?
Вељко, мало да се похвали, одговори овако:
— Имам и топова, имам и тобџија бољих но ти, господине ђенерале, али ми је огодно џебане, па штедим…
Ђенерал онда заповеди да довуку његова два топа к цркви, и рекне:
— Ево два топа и доста џебане! Нареди да један пуне твоје тобџије а други ће пунити моје: да видимо који брже раде.
Вељко би се сад покајао, али ђенерал хоћаше да види које су тобџије боље?
Кад наместише топове и јавише ђенералу, он се окрете Вељку и упита:
— Камо твоје тобџије?
Вељко дозва: Петра Уровичанина, Мартина из Неготина, и Џурку из Малајнице.
Сва тројица беху у белим сукненим хаљинама, опасани сиџимкама преко хаљина.
— Ето мужики а не солдати! подругљиво рече ђенерал.
— Других немам, одговори Вељко, слегнувши раменима.
Ђенерал узе с астала једну калајлију, и у њу сручи равно десет дуката рекавши:
— Стави и ти, Вељко, толико!
И Вељко сасу 10 дуката у калајлију.
— Које тобџије, у три маха, избаце топ пре, нека носе ове новце! викну ђенерал.
Сад дозваше тобџије и руске и Вељкове, и сам ђенерал каза им шта је опклада.
— Не осрамотите цара, мене, и себе! заврши он, гледећи Русима у очи!
Вељко пак, окренувши се Петру, Мартину, и Џурки, рече:
— Ако ме данас осрамотите, боље у Турке бежите; мене више не чекајте!
Тобџије се наместише око топова и почеше свој рад.
Први топ испалише тако у један мах, да би човек рекао један је топ пукао а не два!
Други испалише тако да су се могла распознати два пуцња.
Трећи Вељкове тобџије испалише, и почеше чистити га, па тек тада пуче топ руски.
Ђенералу би врло криво, па своје тобџије посла у затвор; а Петра, Мартина, и Џурку дозва и у њихове шубаре изручи им новце од опкладе.
— Пите! И нек вам је на здравље! рече он.
Вељко пак додаде им влашки:
— Те паре поделите с руским тобџијама; они ће нама сутра требати!
Тобџија Петар Уровичанин нарочито се је одликовао на Кобишници и у Неготину, где је од силне ватре изгубио једно око. И све те несреће он је преживео, па га је као старца око године 1866, код његове куће, убио ђерам од бунара!!…
Узун-Мирко (Апостоловић), родио се у селу Смрдљиковцу, у рудничкој нахији, од прилике године 1782.
Отац Мирков, Петар Апостоловић, дошавши из Пипера, станио се је био у том селу, у рудничком Качеру.
У Кочину Крајину, Мирков деда Апостол, и отац му Петар, погину бијући се уз Аустријанце против Турака, а мати његова, кад се Аустријанци повуку, пређе с Мирком у Срем да се склони од Турака. Повративши се доцније из Срема, она не оде у Смрдљиковац на старину, него се настани у селу Мислођину у београдској нахији.
Мирко као шипарац сиђе случајно у Београд, па ту стане у Турчина Мехмеда терзије да учи терзиски занат. Изучивши занат, везао је Аганлији ћурак од 100 дуката ондашњих новаца: али у том послу поквари вид, и у мало не ослепи са свим. Од те болести извидао га је без паре и динара, само за савет, неки Хаџи-Кариман.
У терзије Мехмеда, Миркова мајстора, биле су две кћери, младе и лепе. Мехмед понуди Мирка да се потурчи, па да му да једну кћер и велики део свога имања. Мирко не хтедне мењати своје вере, и Турчин га остави на миру.
У пролеће године 1804, Срби устаници већ су се почели тући с Турцима, и глас о њиховим бојевима продирао је чак и у ардије мајстора Мехмеда терзије у Београду.
Једнога свеца, када се није радило, Мирко је, седећи крај прозора хартијом залепљених, мислио како би се измакао из Београда, и ускочно међу устанике. Па тек од залуднице стане прстима лупкати у хартију на прозору као што се лупа у добош. Врата собња била су му затворена. Он је у соби био сам. На један мах неко лупне на врата и викне турски:
— Ач капи (отвори врата)!
— Ничим ачајим (за што да отворим)? Одговори Мирко.
— Отвори!
— Не ћу!
— Отвори!
— Не ћу!
У то дође и Мирков мајстор, Мехмед, и упита шта је то!
Турчин, сусед, који је лупао Мирку да отвори, рекне:
— Овај твој ђаур добује у пенџере и зове у хајдуке!…
Мехмед се сад толико расрди да Мирка одмах обори у фалаге, и удари му 90 прута по табанима!
Од тога боја боловао је три месеца; и за то време све једнако је вребао прилику да утече из Београда.
Момци пашини гонили су сваки дан из града камиле па пашу изван шанца који је био око вароши. Мирко, једнога дана, уђе међу камиларе и камиле те тако, с том гунгулом, прође кроз капију, а стража га не опази. Кад одмакне од вароши, остави и камиле и камиларе, па запне међу устанике, и то правце у Глибовац Станоју Главашу, уз кога су били махом бећари, голи синови.
Прву рану добио је Мирко на Карановцу 1805: кад су Срби нападали на турски шанац, Мирка згоди олово у главу више чела с леве стране.
Другу, много слабију рану, добио је на Смедереву.
Трећу му је задала једна греда коју је на њега свалио турски топ, 29 септембра 1806, у опсади Београда.
За јуриш на варош Београд, у очи Св. Андреје 1806, одабере Бимбаша Конда 90 бећара, с којима је хтео да освоји Сава-Капију (коју Турци зову Бањалучка Капија). У овим бећарима био је и Мирко, и то један баш од оне петорице који су с Кондом извршили то јуначко дело.
У очи Св. Андреје 1806, 90 бећара боји су пристали да с Кондом провале ту капију, спремали су се раније за тај јуначки посао. Многи су се то вече побратимили заклињући се један другоме да друг друга не остави у невољи, неки су чистили оружје, неки су прилегали да малко проспавају, а многима сан на очи није ни слетао!
Дође заповест да се полази: нико да не говори, нико да не кашље, да не лупа. Конда је ишао напред, Мирко за њим, па Петар Сремац, Никола Стамболија, неки Карловалија, и још двојица. Осем помрчине од ноћи још је била и магла пала. На првом станку, виде се да је од 90 остало само 25; али ови иду одважно.
Прођу турски хан онде где је сада зграда царинска. На пушкарнице томе хану Конда је наредио да се прислањају с поља цигље, те тако да прођу без штете: и одиста прођу.
Конда се први попне на палисад; прихвати Мирка, и помогне му да се попне и он. Сад пође на капију да је отвори. Петар Сремац носио је секиру да обије катанац.
Стражар их осети, и упита:
— Ко је? Па замане ножем. Мирко ухвати руком за нож, те се обрани али опали пиштољ. То учини узбуну. У том Конда не пуца него само ножем пробада и сече, а Петар са секиром доспе те обију катанац и викну својима:
— Хајдете, браћо, капија је наша!
Тако се ту, после доста крви, Срби укрцају унутра, а Турци који не изгину, побегну ка граду. Конда је ту добио четири тешке ране. Мирко је добро прошао, и чак је доспео да свога мајстора Мехмеда заклони од војника, пода му да дукат за укоп жене, која му је баш тада била умрла.
После освојења Београда, Мирко се борио на Дрини, био је и на Делиграду, и ту је рањен. Осем тога био је у бојевима на Ужицу, на Лешници, на Каменици 1809, и на Јасици 1810.
Године 1813, рањен кроз кук, прешао је и Мирко у Аустрију, и отишао у Беч те се лечио.
Мирко је доспео да се бије с Турцима и у другом устанку, под Кнезом Милошем. Тада је био у бојевима на Липару, на Чачку, и на Дубљу.
Пошто се умири, Мирко купи у Београду кућу, и настани се да живи ту. Али су га Турци толико узнемиривали да је, најпосле, продао кућу и отишао на Колубару код Обреновца да држи механу.
У то време у Остружници је био поп Марко Дољанчевић, велики непријатељ турски.
Турци су досадили Кнезу Милошу тужбама на овога Попа Марка и на Узун-Мирка.
— Вала и била, од ова два човека Турчин жив не може проћи оним путем, говорили су они: — Што папаз пропусти па Остружници, то Узун сачека на Колубари; а што Узун пропусти на Колубари, то папаз сачека и потуче на Остружници!
С оваких тужаба Кнез Милош је звао Мирка неколико пута у Крагујевац на одговор, и свагда га је отпуштао с даром од 50 до 60 мамудија.
Најпосле Кнез Милош га постави за цариника на Вишњици, где је остао до године 1842 а тада, при промени владе, оста без службе.
Више пута молио се већ изнемогли старац Узун-Мирко Кнезу да му се да каква пензија, али му се то није одмах дало. Чак су га једном, причаше сам он, у савету запитали:
— Камо ти документи о служби!
— Моји су документи мојих 7 рана, одговори Мирко, и почне се свлачити да ране покаже саветницима, али га они уставе, и одреде му 140 талира пензије.
Та му је пензија доцније повишена на 300 талира.
Кнез Михаило дао је Мирку своју фотографску слику на којој је својом руком написао: „Јунаку Узун-Мирку за спомен. На Цвети, 1865 марта 28, — М. М. Обреновић“.
О педесетогодишњици, 21 маја 1865, Кнез Михаило му је, својом руком, приденуо таковски крст. А кнез црногорски послао му је златну медаљу Обилићеву.
Узун-Мирко је био врло висока раста; за то је и прозван узун, што турски значи висок. За младих својим година, особито кад је војевао, одевао се је богато и врло живописно. То се одело у неколико види и на његовој слици која се находи у народном музеју, у Београду.
Узун-Мирко је преминуо 20 новембра 1868 године, и укопан је код цркве Св. Марка у Палилули.
Угричић Јевтимије, родио се у Смедереву године 1800 од оца Павла и матере Стеване.
Дед Јевтимијев, Марко, доселио се је из Лике у село Сурдук у Срему. Ту је родио сина Павла, и оженио га 1790 године. Овај је Павле, после, прешао у Смедерево и постао најпре учитељ, за тим свештеник и, најпосле, прота смедеревски, а преминуо је 1837.1
Јевтимије Угричић свршио је основну школу у Смедереву, гимназију у Карловцима, философију у Пешти, а богословију опет у Карловцима.
У Србију се вратио у јесен 1824 године, и замолио се Кнезу Милошу за службу. Кнез га постави за писара оној Конзисторији у Крагујевцу којом је управљао архимандрит Мелентије Павловић, и против које су ондашње владике протестовале. У тој дужности остао је Јевтимије до лета 1825, када је постао писар код митрополита Агатангела, а пошто овај оде у Цариград за патријарха, Угричић је остао и даље писар при митрополиту Ћирилу до краја године 1826, каде је Ћирило умрьо.
Године 1827, Угричић је послан у Брусницу за писара Господару Јовану Обреновићу. Из Бруснице је узет опет за писара у канцеларију Кнеза Милоша, где је служио до почетка године 1834.
Године 1834 марта 31, постављен је за секретара великом сердару подунавском Јокси Милосављевићу у Пожаревцу.
Године 1835 фебруара 25, постао је актуар смедеревског окружног суда; доцније, 25 марта те године, постао је председник истога суда, а 23 маја те године преименован је од председника за исправника, јер су тада и суд и политичка управа уједно названи „исправничество“.
Године 1838 фебруара 1 постављен је за члана у рудничком магистрату, па је отуда 1839 марта 16 враћен за помоћника смедеревском начелнику.
Године 1840 септембра 14, постављен је за начелника промишљености у попечитељству финанције.
Године 1842 декембра 28, постао је члан апелационом суду, а године 1846 декембра 31 председник истом суду.
Године 1855 фебруара 10, постављен је за члана врховном суду, доцније је био потпредседник па и председник томе највећем суду.
Године 1858, при промени династије у Србији, Јевта Угричић био је најпре члан привремене владе, а доцније, кад Кнез Милош ту владу телеграфом разреши, и постави Стевчу Михаиловића за свога местозаступника, Угричић је означен као помоћник местозаступнику Стевчи.
Године 1859 јануара 28, поставио га је Кнез Милош за попечитеља правде и просвете, а те исте године 27 септембра, вратио га је на старо место у касациони суд.
Године 1861 октобра 14, постављен је за члана државном савету у ком је звању остао до 29 јуна 1869, када је пензионован.
Иза тога живео је у својој кући у Београду, где је и преминуо 14 октобра 1886, и сахрањен је код цркве Св. Марка у Палилули.
Угричић је имао од владалаца ове знаке одликовања:
Од Њ. В. Краља Милана орден Белога Орла, и од султана Нишан ифтихар.
Угричић био је средњега раста, увек добра здравља, живљења смерна, а нарави тихе.
Осем српског језика, знао је немачки и латински.
У суђењу је био праведан ма чија парница била.
У приватном животу био је смотрен и, особито у старост, више осамљен. У младости је радо ловио, и одевао се укусно по турском обичају, за то га је Кнез Милош у шали звао: Ефендија, и по некад: Ћевап-Ефендија.
Покојни Чича Срећко, који се много парничио око своје воденице, кад би изгубио парницу у великом суду, рекао би:
— Море, људи, не зна Угрица што је воденица!
А кад би добио, обрнуо би изреку:
— Без Угрице нема праведне пресудице!