Категорија: С

Сундечић Јован, књижевник, родио се у Босни у селу Голињеву Код Лијевна, 24 јуна 1825.

Још као дете, оставио је своју постојбину и пребегао у Далмацију, где је у Имоском почео учити књигу. Ту га, као добра ђака, позва владика Божидар Петрановић, те га пошље у манастир Крку, а оданде у Задар у богословију 1843.

Сундечић се запопио 1848, и најпре је био капелан у Пероју у Истри, где је остао до 1854. Тада пак буде постављен за професора богословије у Задру, где је служио до 1863.

С неких плетака, Сундечић би принуђен оставити богословију и Задар. Тада је неко време живео у Београду.

На Цетињу је постао Кнежев секретар. Од тога доба боравио је час на Цетињу а час у Котору. У последње време имао је од Црне Горе пенсију, и боравио је у Котору. Пролетос га удари капља и после тешке болести, он премину 6 јула 1900 у Котору.

За Сундечића веле да је имао три отаџбине: Босну, у којој се родио; Далмацију, у којој се учио и живео, и Црну Гору, коју је служио свим својим песничким срцем.

Књижевни рад Сундечићев почиње од године 1848, ма да у Зори Далматинској има његових песама и пре те године. Тада му изиђе спев Антоније и Сапфира, а до две године после издао је збирку песама. За тим су излазиле књига за књигом: Цвијеће 1858; Вршидба 1860; Саул (превод), Венчић домољубних песама; Крвава кошуља 1863; Низ драгоценог бисера 1866; Кула Баја Пављанина, 1877; Љубав и цвеће 1882; Анђелија Косорића 1893; Одисији родитељског срца 1885; Сјетва 1888; Миље и Омиље 1893; Славопјев 1896. Осем тога написао је много пригодних песама, које су расуте по разним српским листовима.

Сундечић је много радио, писао и певао за слогу Срба и Хрвата. Зато му је Матица Хрватска, у знак захвалности, штампала Одабране песме, којима је предговор написао Хуго Бадалић. Сундечића цене као лирскога песника.

Нека му је леп спомен до века!

Босанска Вила, у броју 14 од 31 јула 1900, ставила је овај венчић на гроб песнику Сундечићу:

Мирио си два рођена брата
И пјевао за својега вјека,
Све пјесмице од сухога злата,
Ал’ не наш’о јадној браћи лјека!…
И у гробу још те мори дрека
Тешке свађе и братскога рата
Па ти срце и ту тужно чека
Помирење Срба и Хрвата!
Добри старче, твоја красна вила
Нек’ рашири своја бјела крила
Поврх наше дивне отаџбине
А ти моли сунчане висине,
Да би једном сложна, часна била
Српска мајка, домовина мила!

Суботић Јоко Гаврилов, родио се 1769 у Рисну, у Боци Которској, а дедови су му се доселили из Херцеговине.

Кад су Французи овладали Боком Которском, и стали купити Бокеље у војску, Јоко умакне испод њихове заставе, одметне се у Херцеговину, скупи чету, добегне у Србију са 37 друга и, 1808, јави се Карађорђу који га пошље Хајдук-Вељку у команду.

Јоко је био уз Вељка до смрти овога сокола, борећи се увек храбро где су се год срели с Турцима. Од 37 другова изгубио их је, у разним биткама с Турцима, равно 18.

Године 1813, Јоко не хтеде бежати из Србије, него се опет одметну у хајдуке, а 1815, са Симом Паштрмцем, међу првима, дође Кнезу Милошу. После је војевао докле се није углавио мир с Турцима.

Доцније, врати се у своју постојбину Рисан, где је остале своје дане провео.

Године 1865 Кнез Михаило му је, о Педесетогодишњици српске слободе, послао таковски крст који је старац волео него све царево благо.

Године 1877 јуна 14, Јоко је искупио око себе свога сина и унучад, па их је благословио и поучио како ће живети. Иза тога пољубио је таковски крст, од кога се ни на самртничкој постељи није хтео растати; пожелео је српском народу да се ослободи и уједини, па је онда издахнуо.

Бог да га прости!

Суботић Јован, родио се у селу Добринцима, у Срему, 30 јануара 1817 од оца Аћима свештеника и мајке Саре.

Основну школу свршио је у месту својега рођења, гимназију у Карловцима, философију у Сегедину, а права у Пешти.

Године 1836 постао је доктор у философији, а године 1840 доктор у правима, обоје у пештанском свеучилишту.

Године 1848 заступао је, неко време, бонога професора права у пештанском университету.

Суботић је рано почео певати. Од године 1834 до 1837 спевао читаву збирку песама коју је штампала Матица Српска под именом „Лира“, 108 страна, у 12-ни.

Године 1843, штампао је сам Босиље, збирку песама од 158 страна, у 12-ни.

Те исте године, штампао је Науку о српском стихотворењу.

Године 1845, нашао је еп Краљ Дечански, у 8 песама. За тај састав добио је од Српске Матице награду.

Од године 1842—1848 уређивао је Српски Летопис, што издаје Матица српска.

Године 1850 до 1853 опет му је било поверено уређивање тога часописа.

И тако је, под његовом уредништвом, изишло 34 књиге летописа, у којима су махом његови радови.

Године 1848, месеца марта, букне пештанска буна, која уништи цензуру, и штампи донесе слободу.

Срби, дошавши на вашар, скупе се на састанак и Суботића узму за председника.

Априла 1848, Суботић је изабран за посланика у народни српски сабор, који је био заказан за 15 мај 1848.

Међу тим се тај сабор и не збере јер се место њега скупи 1 маја карловачка мајска скупштина. С ове скупштине Суботић је с два друга послан у Праг на словенски конгрес.

Доцније, пошто се из Прага вратио, узео га је Патријарах Рајачић, као члана привременој влади, за просвету и наставу.

За време буне, Патријарах Рајачић слао је Суботића у Загреб, Беч, и свукуда, по пословима народним.

Пошто се буна свршила, Суботић је, на позив министра Грофа Туна, уредио српске читанке за ниже и више гимназије.

Године 1853, постао је адвокат у Новом Саду, и ту се је настанио.

После године 1855, одао се опет на књижевне послове у већој мери.

• Године 1857, штампао прву књигу својих песама, лирских;
• Године 1859, другу књигу песама епских;
• Године 1860, трећу књигу, у којој је Краљ Дечански;
• Године 1862, четврту књигу, трагедије и драме;
• Године 1868, пету књигу;
• Године 1869, шесту књигу;
• Године 1871, седму књигу.

И тако радећи, до године 1872, пустио је у свет 12 књига својих већином изворних састава.

Године 1861, опет је отишао у политику. Те године га је сремска жупанија изабрала за поджупана. На том месту, Суботић је много помагао да буде мира и слоге међу православнима и католицима, и да се супротности међу двема азбукама, ћирилицом и латиницом, изравнају.

Године 1862, отишао је у Загреб за члана септемвирата. И ту је радио да се држи лепа слога међу Хрватима и Србима.

Године 1867, ишао је у Москву на етнографску изложбу. Ма да је на тај пут имао допуст од своје власти, ипак је, по повратку у отаџбину, преким путем, без прописаних форама, 1 септембра, отпуштен из службе без права на пензију!

После овога му и адвоцирати нису хтели допустити.

Ништа мање, Суботић је и у Загребу, и у Новом Саду, помагао Позоришту, Матици Српској, и сваком просветном и националном раду међу Србима и Хрватима. И зато је бар од народа примао сведочанства захвалности у Срба и у Хрвата.

Једва године 1874 Суботићу допусте отворити у Осеку адвокатску радњу, куда се је и преселио.

Године 1875, изабран је у Срему за народног заступника у сабор загребачки, и од тога доба радња његова тицала се више оних крајева онамо.

У последње време, Суботић се је био станио у Земуну, где му је син као лекар у државној служби, и ту је био председник црквене општине земунске. Ту је преминуо између 15 и 16 јануара 1886 године.

Разаслани су позиви да му се ту и споменик дигне.

Суботић је био писац врло плодан: штампао је, као што се види, врло много, а кажу да је и у рукопису оставио доста својега рада. Човек благе нарави, тежио је увек к мирним одлукама, ма се, тога ради, некад и сам побијао падајући у противуречности. Српски народ, нарочито на оној страни, ваља да му буде захвалан за патриотско заузимање и рад кроз читавих 50 година.

Стреља Илија, родио се у селу Градишту¹, више Власотинаца.

Чувши да су Срби устаници већ дошли до Алексинца, и да су се утврдили испод села Вукашиновца, Стреља остави своје место, и добегне у „Делиград“. Ту га, пошто се је у бојевима добро показао, Капетан Жика постави за старешину бећарима из нахије лесковачке.

После неког времена, Стреља се замоли Добрњцу, као старешини на Делиграду, да га пусти да иде с неколико стотина бећара да одметне лесковачку нахију. Добрњац, бојећи се да овај момак не западне где међу велику турску силу, и не погуби толике људе, не допусти му што је искао.

Стреља, једном, деси добре воље самога Карађорђа, па се и њему тако исто замоли.

— Коекуде, упитаће Ђорђе: — Знаш ли ти, момче, колике воде теку поред Лесковца?

— Знам, Господару, одговори Стреља, и почне бројити: — Морава, Власина, Вегрница, Јабланица, а и Топлица је близу.

— Е, видиш ли, куд теку велике воде, туда пролазе и велике војске. Шта ћеш чинити ти, с мало друга, међу великом силом!

— Господару! одговори Стреља: — родио сам се онамо: знам сваки грм и сваки трн; ако Турке и не разбијем, бар ћу их поплашити; а у невољи, умем побећи и зечијим трагом.

— Коекуде, кога су ти Турци посекли, те си на њих тако љут!

— Нису ми посекли никога; али су ни на правди отели имање. Присвојили су мој самоков који сам имао у селу Козарима, а и мене би убили да нисам побегао амо. За то сам љут на Турке, поред онога за што је на њих љут сваки Србин!

— Коекуде, ако се уздаш у се да можеш затворити Просеченицу (у Моминој Клисури), да пресечеш пут врањанском паши, начинићу те војводом од Лесковца…

— Уздам се у Бога, Господару, да могу, мањ да главе не буде на мени!

— Кад је тако, а ти, чим наша војска приђе к Нишу, узми друга колико ти треба, и иди. Али ако то не урадиш — не иди ми на очи: главу ћу ти одсећи!

Стреља захвали Вожду, и пође по дружини питати:

— Ко хоће са мном да заптимо Просеченицу?

Први му се јави неки Сава из Дедине Баре, и још других бећара до 450 друга.

С пролећа године 1809, Стреља пређе Нишаву, удари преко Заплања, дође и одметне Власотинце, Шишаву, Бољаре, Крушевцу, Брезовицу, Јастребац, Градиште, Козаре, Дединац, Орашје, Грдилицу, и Дедину Бару.

Уређујући и упућујући своје војнике, Стреља се неко време задржи у Власотинцима, а Саву Дедобарца с дружином пошље на село Грдилицу да заузму и затворе Просеченицу.

Дедобарац оде и затвори пут на Просеченици, па се спусти на Градиницу крај Мораве, у велики дедобарски хан. У хански подрум смести сав барут који су носили, а људе разреди по одајама. Турци из Лесковца, сазнавши то, дођу с два топа и, кад су ови били поспали, опале топове на хан, запале барут, разпрсну хан, и већину војника потуку у један мах.

Чувши за ту несрећу, Стреља само викне:

— Хаткињу!

Власотинчани га опколе, и навале на њега питањима и прекорима:

— Шта то би? Како би? Шта учини од нас, од Бога да нађеш? Гурну ми угарак у куће, па сад бежиш?

Стреља пуши, ћути, ни у кога не гледа. Изведоше му бедевију. Он уста, прекрсти се, баци јој се у седло, па, одбивши облак густа дима, проговори:

— Власотинчани! ја Просеченице не заптих, дружину згубих, ваше куће сагорех, и вас поробих. — Сад идем да све то платим главом. Али, Власотинчани! Наш ће траг остати: њега керови не могу олизати. По нашем трагу доћи ће други, доћи ће трећи, доћи ће четврти… Добар је Бог… Што не могосмо ми — моћи ће неки… Који ће то бити? Када ће доћи? Ја не знам; али да ће доћи, тако знам као што вас гледам…

То изговори, хаткињу ободе, и као муња одлете ка Каменици, к српској војсци! Али камен да је нађе! Место јуначке српске војске, која се спремала да отме Ниш, Стреља виде страхотну грађу за… Ћеле-Кулу!…

Стреља се одатле провуче к Делиграду, и после тога несрећнога случаја, највише се находио на Делиграду; у последње време звао се војвода лесковачки, и находио се је на левој страни моравској.

У Карађорђеву Протоколу, за године 1812 и 1813, има пет бројева под којима су писма што су Стрељи писана. По тим писмима могло би се рећи да је Стреља био старији од Ђорђа Симића, од Чолак-Анте Симеуновића, и Милоша Сарановца.

Године 1813 Стреља је прешао преко Дунава, испред турске силе, али се није удаљавао од обале.

Године 1815, чим је чуо за устанак Кнеза Милоша, скупи нешто дружине, пређе Дунав на Куличу, па уз Мораву дође до Осипаонице; ту пређе Морави на десну страну, баш онда кад су Турци били изишли из Пожаревца, и отишли к селу Смољинцу. Стреља пође за њима од села до села докле дође до Рановца. Ту стигну Милосав Ресавац и Павле Цукић, са једно сто момака, те одмах на Турке ударе, разбију их, растерају, и велики плен задобију².

Одатле се Стреља врати к Морави да чува пролаз, и пресеца везу Турцима између Пожаревца и Смедерева, а Ресавац и Цукић оду на Миливу у Ресави.

Доцније се је Стреља био ставио у селу Јасици у Темнићу, и ту је живео до после Ђакове Буне. Та буна је и њега била нешто закачила: говорило се да је био у договору с Милојем Ђаком, и за то је затваран и испитиван, па пуштен.

Некако на скоро после тога, изгину неки Турци трговци на брду Мечки између Шупељака и Ражња.

Ваља казати да, од 1815 до 1832 године, пут од Ниша до Јагодине, није ни мало био сигуран. Путници су гинули врло често. Кнез Милош је и сам радио да се та несигурност увећа, то да се ти предели њему уступе; али што је год радио, радио је смотрено.

Кажу да је Стреља одиста те Турке побио, али се није умео сакрити, него су га сви видели и познали. С тога су га српске власти, онда још према Турцима слабачке, морале дати.

Уз то се додаје још и ово да Милета Радојковић није могао никако да остави на миру Стрељу, па је једва дочекао ту прилику да Стрељу уклони из своје нахије.

Кнез Милош, кад се ствар тако обазна, и одсвуд стане потврђивати, нареди те се Стреља ухвати, окује и доведе у Јагодину, у затвор. Ту је неко време држан у затвору и испитиван, па га после тога предаду преко Мораве Турцима, и они га обесе на брду Мечки, између Јовановца и Ражња, где су они трговци били побијени.

Стреља је био човек врло крупан, смеђ, велика носа и бркова, и необично крупних зуба…

---

1. Неки веле да је био родом из села Лопушње. ↩︎
2. Милутиновић, Историја, стр. 174—178. ↩︎

Стратимировић Стеван, родио се је 26 декембра 1757 у месту Кулпину, од оца Николе и мајке Анђелије, а старина му је у Херцеговини.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Новом Саду, философију у Сегедину, где је поред латинскога, научио и маџарски језик. Права је учио у Будиму, а довршио их је у Бечу.

Кроза све своје школовање Стратимировић је у свакој школи свакад био први ђак и, поред онога што је од професора слушао и за испите учио, читао је и сам, и учио се дома без престанка.

На крају године 1780, Стратимировић дође у Карловце да се покалуђери; онда још није било карловачке богословије, за то се је учио приватно у славнога богослова, потоњега историка, Јована Рајића.

Године 1784, на Благовести, Стратимировић је постао ђакон; 28 марта архиђакон; 29 јуна био је јеромонах, а 15 августа 1784 постао је архимандрит крушедолски, али није живео у манастиру већ у двору, при митрополиту Мојсију Путнику, који га је веома пазио.

Године 1786, митрополит Путник предложи за удову будимску јепархију, с двојицом старих архимандрита, и Стратимировић, ком је тада било тек 28 година.

Цар Јосиф Други, прими лично сва три кандидата, види их, поразговара се с њима, па најмлађега избере за владику.

Кад је Стратимировић, као нови владика, полазио на своју јепархију, стари митрополит Путник заплаче се, рекавши:

— Све се надам, да ћеш ме ти наследити!…

Кад Путник умре, онда се 1790 у Темишвару сабере народни сабор да избере митрополита, и да посвршава неке друге ствари.

За митрополита беху кандидати владике Петар Петровић, Јосиф Јовановић Шакабента, и Стратимировић. Од сто гласова, Стратимировић доби 60, и он би изабран.

Кажу да је плакао, и молио сабор да њега не бира, али му молба није помогла, и цар Леополдо Други потврди тај избор, те тако Стратимировић 21 новембра 1790 постане карловачки архијепископ и митрополит.

Некима ово није било право; али године 1791 на дијети у Пожуну, видећи памет и држање Стратимировићево, сви умукоше.

Тек што је стао на своје место, као карловачки архијепископ, добио је 1791 од карловачког грађанина Димитрија Анастасијевића 20 хиљада форината, да их употреби како зна на добро народу. Он те новце употреби на оснивање гимназије карловачке, побудивши и друге карловчане на прилоге.

Докле год траје те школе, у којој су до сада хиљаде младића добиле корисно образовање, дотле ће се захвално помињати име митрополита Стратимировића уз име Димитрија Анастасијевића дародавца!

Ни богословије није тада било у Карловцима. За то он не само заведе школу за богослове, него још сам састави неколике предмете за обучавање, и спреми учитеље па после похођаше ученике, и тако настајаваше да и богословија и гимназија лепо напредују.

Године 1807 утишао је неку буну сремских сељака на спахије, и тим се је веома препоручио цару Фрањи Првом, који му је за то дао крст од Леополдова ордена.

Стратимировић је много помагао да се и у Новом Саду отвори гимназија. За то је и њој био врховни патрон, као и Карловачкој гимназији.

Био је веома црквени човек; волео је богомољу а особито црквено певање. До своје смрти, свакад је ишао на вечерњу и на јутрењу. Њега зора није никад застала у постељи. Идући радо у цркву, слушајући дивно певање, он је често и поучавао људе. Уз то је био веома јак у црквеном праву и у догматици.

Године 1836 месеца септембра, Кнегиња Љубица, с кнежевићима, синовима својим, Миланом и Михаилом, идући у госте ћерима својима Перки и Савки, свратила је у Карловце. Митрополит Стратимировић изашље пред њу на Бансто своје каруце, у које су били упрегнути 6 белаца, као шест лабудова, с црвеним хамовима; кнегињу и кнежевиће старац прими и угости што се може боље, и, испраћајући госте, рекне да му је то најслађи дан у животу. Те ноћи, 23 септембра, умрьо је на пречац од удара.

Сарањен је 29 септембра у Карловцима, у цркви Св. Николе, у којој је скоро 46 година служио као архијереј.

Стратимировић је био човек лепа лица, и господска држања у оделу, у беседи, и у свему.

Миловао је обилну трпезу, али 40 година је само воду с Дунава пио. По месец дана могао је седети и ходати по својим собама, а да никуд не изиђе. Ноге је од влаге марљиво чувао, и уши затискивао памуком; до дубоке старости читао је без наочара.

Нико га није могао наговорити да своја писма нумерише. У осталом, онда ни војне власти нису нумерисале својих писама.

Стратимировић је свакад о свачем био врло добро обавештен; свакад је извештаје добијао, што ’но веле, из прве руке.

Стратимировића терете да је, код оноликих прихода, био тврде руке на просветне ствари. Текелија га отворено криви¹ да је окренуо на ништа сву радњу темишварскога сабора, само да га не би морао давати 6000 форината годишње на просветне ствари, а Текелији се може веровати.

И Вук, Мушицки, и Ат. Стојковић имали су непријатности од Стратимировића. Они су га међу собом звали Ча-Стева; а и он није крио кад је њима био незадовољан. Али још се то не може узети да је баш израз праве душе Стратимировићеве. Не треба заборављати да је он, као великодостојник аустриског царства, морао много пута радити и оно што му светује положај, а не оно што му жели срце!…

За наше борбе с Турцима (од 1804 — 1813), сви главнији људи из Србије њему су се обраћали, и у њега находили савета, упута, и потпоре. Он је на свим скелама према Србији имао своја људе који су га извештавали о свему што се догађа у Србији. Ти извештаји данас су у Београду, у нашим рукама. Они су драгоцена грађа за историју онога доба, и сјајно сведочанство за Стратимировићево родољубље!

Што више живимо, што боље проучавамо време које је пред нашим ишло, може бити да ћемо се све више уверавати да Стратимировић није био само велики тврди господин, него и велики и смотрени родољубац!…

---

1. Летопис, Књига 103. ↩︎

Стошић Илија, војвода хомољски, родио се у Жагубици, у Хомољу.

У почетку устанка на дахије, 1804, Петар Добрњац поставио је Стошића буљубашом у Хомољу. И он је, после тога, највише чувао границу од Црне Реке. Тога ради је, на венцу више Жагубице не далеко од места „Немачке Страже“, начинио шанац где је стајао и држао путове који од Крајине и Црне Реке излазе у Хомоље. То се место и данас зове Стошићева Стража.

Доцније, кад су Срби отели Црну Реку и Крајину, Стошић је с хомољских висова сишао к Тимоку, и начинио је шанац у селу Вражогрнцу те се ту одупирао Турцима.

Године 1810, Стошић је приложио Тршкој Цркви¹ звоно, које је много тумарало, али данас опет је на Тршкој Цркви. Оправивши ову богомољу, и распространивши је, Стошић је 1811 платио те јој је живописан иконостас, који је доцније замењен другим. На иконама се свуда потписује „Господар Илија Стошић“.

Кад је био на шанцу у Вражогрнцу, Стошић се помиње као „Војвода хомољски“.

Године 1812 јуна 19, из тога шанца, дао је овај атестат:

„Дајем на знање како Јон Стикла из села Трњана, даде дете Филипу у Осаницу. И Филип одрани дете. На које Филип престави се, а овај горе именовани дође (и) иште дете од брата покојног Филипа да узме. На које суд пресуди: да се дете узме, и да се води; пак после да нема нико покојног Филипа брата Јову задевати за дете. Које од нас писмено дајемо и муром потврђавамо. Дано у Вражогрнцу, месеца јуна 19 1812. Војвода омољски, Илија Стошић“.

Те исте године заповеђено му је те је ишао и бранио Кладово од Турака.

Несрећне године 1813, Стошић је, као и многе друге војводе, оставио отаџбину и побегао преко Дунава. На десетину дана по његову одласку, дођу у Жагубицу кметови из Хомољских села, те запале конак и кулу Стошићеву, која је била онде где је данас среска канцеларија.

Говори се да су то учинили из два разлога: хтели су тим да покажу Турцима као да и сами мрзе и гоне војводу који је Хомоље водио на Турке, а управо хтели су да униште једину кућу у Хомољу, у којој би се Турци могли ставити и боравити у Жагубици.

Из Аустрије Стошић је био отишао у Русију, па се одонуда вратио 1817, и већ је 23 јуна те године од Кнеза Милоша у Београду примио писмо „да иде у Жагубицу на своје имаће, и онде да живи, а да га нико ни зашто не узнемирава.“

После неколико година живљења у Жагубици, Стошић је умрьо, и укопан је код Тршке Цркве којој је за живота био „обновитељ и приложник“.

Стошић је био човек висок, крупан, лепих кратких а густих бркова, и већ 1813 био је са свим сед.

Његова кћи, Милосава, удата у Пожаревац за Стевана Протића, родила је ђенерала Косту С. Протића.

---

1. Тршка Црква је зидана у старо време (Кнежевина Србија, стр, 1033). Ту је био трг за све Хомоље. Силна се стока ту продавала, а било је доста и дућана. Доцније се је тај трг смањило, и смањио тако да је на последњем панађуру код Тршке Цркве продан, веле, само 1 хрт. И за то је трг укинут законом од 4 фебруара 1865 (Српске Новине, бр. 23). ↩︎

Стојковић Миленко, родио се у селу Кличевцу, на Дунаву, у пожаревачкој нахији.

У младости својој седео је неко време у Пожаревцу, и држао дућан, а после се врати у село и на ново стане живети као сељак.

Кад је оно Мустај-Паша дизао Србе против јаничара који су из Видина наваљивали к Београду, Миленко је тада био буљубаша над Србима.

Кад дахије посеку лаолскота кнеза, Миленко се одметне у планину, а чим чује за устанак у Шумадији, одмах дигне на Турке све Подунавље. Тада се је одмах звао и потписивао као бимбаша.

Миленко је у својој војсци поставио ове старешине: Живка Шљивића из Брожана, Рајицу Н. из Градишта, и Ђорђа Н. из Пека.

Кад су српски устаници, 1804, отимали Пожаревац од Турака, Миленко је учинио више него икоји други и бројем бораца и вештином у нападању.

После тога, кад су се Срби стекли на Врачар, и опсели Београд, дахије побегну низ Дунав у Адакале. Српске старешине тада пошаљу Миленка с неколико момака и с препоруком од Реџепа на стрица му Ибрахима, старешину адакалскога, да дахије потуче, и главе им донесе на Врачар. У то име, Миленко се спусти у Текију; ту сакрије своју дружину а сам, преобучен у просте влашке хаљине, пређе у Адакале, и преда Ибрахиму Реџепово писмо. Ибрахим, видећи што му се пише, рекне Миленку:

— Дођи довече кад се смркне; ја ћу ти показати кућу где седе дахије, па чини с њима што знаш!

Миленко у вече дође о момцима, и кад му се покаже кућа где су биле дахије, удари на њих, побије их, поодсеца им главе, и однесе у Београд. Само је Циганин који је крваве главе прао на Дунаву, испустио Аганлину главу у воду, те је отишла низ Дунав и није се могла однети у Београд.

Године 1805, Миленко се је с Петром Добрњцем и Стеваном Синђелићем био укопао на селу Иванковцу, недалеко од Ћуприје. Афис-Паша, идући од Ниша к Београду, поручи Миленку да се уклони с пута, да положи оружје, и да њему и војсци његовој готови конаке, па ће му Афис за то израдити царски берат.

Миленко одговори:

— Ми везиру не чинимо никаке сметње; нека иде на Јагодину и Х. Пашину Паланку, куда су и досад ишли царски везири!

Афис се наљути:

— Знам ја и сам где је Београд, рекне он: — не ћу ја хајдука питати за пут којим ћу ићи; него нека се он с дружином уклони да их зло не снађе!

— Берат који обећава, рекне Миленко: — не треба ми ништа: овако сам већи бератлија. А претњом ме не ће уплашити. Нека удари свом својом војском: рђа био, ако му се уклонио!

И Афис је послао војску на Иванковац, али је зло прошао. Миленко, дочекавши и разбивши на Иванковцу Турке, особито је изишао на велики и славан глас.

Кад су Срби, у почетку 1806, на све стране поступили напред из београдскога пашалука, Миленко је сишао низ Дунав, и завладао Поречем. После тога се је преселио са свим из Кличевца у Пореч.

У пролеће 1807 Срби на ново ударе на Турке на све стране и Миленко тада пређе с војском преко Мироча у Крајину и улогори се код села Штубика и Малајнице; али силна турска војска, под командом видинскога везира Мула-Паше и Гушанца-Алије, опколи га, и не би се могао избавити, да му није дошао Карађорђе с војском из Шумадије, и руски ђенерал Исајијев с нешто Руса из Мале Влашке.

Године 1811 о Малом Божићу, кад се је оно дала нова уредба Србији, и када се је, установљавањем многих ситних војвода, слабила моћ неколиких старих силних војвода, Миленко, с Петром Добрњцем, није хтео пристати на ту реформу. За то је, по одлуци скупштинској, прогнан из Србије. Тада је отишао у Русију, где је добио 300 дуката пензије на годину, купио неко имање и онамо је после живео.

Године 1821, марта 26 (бр. 315), Кнез Милош пише писмо Миленку Стојковићу и Петру Добрњцу, и прекорева их, што буну етериста из Влашке хоће да пренесу у Србију, где је мир тако потребан и добротворан. У том писму каже им да ће и сам, заједно с Турцима, устати против њих, ако се усуде ту буну пренети овамо преко Дунава!

Доцније се није ништа чуло о Миленку.

Миленко је био средњега раста а црне масти; за њега су говорили сви који су га знали да је био врло паметан управник, а тако исто и велики јунак. Говорио је врло мало, а сви његови подручници бојали су га се као живе ватре.

Јокић за њега каже:

„Миленко је био и најбољи, и најчовечнији, и најјуначнији међу војводама“.

Тај тако хваљени човек био је веома слаб спроћу женске лепоте. Живећи у Поречу, држао је неколико жена српкиња, влахиња, туркиња.

Пошавши из Србије 1811, повео је и све те жене у Влашку; али их је онамо отпустио све, осем неке Катинке, коју је задржао и венчао за се.

Док је био у Србији, није знао читати, а у Русији је научио читати књиге и писати писма.

Тако вели Вук Караџић, а Родофиникин, напротив, још 12 августа 1807 бр. 249 пише овако:

„Миленко — умејет читат и писат; скромен, храбр, љубим всеми“.

Од прве жене имао је синове Милана, Ивана, и Живана, и једну кђер која се је, доцније, у Каравлашкој удала за некога Легатовића. Прва два Миленкова сина ишла су у велику школу у Београду, 1808.

Миленко је умрьо у Бахчи-Сарају, у Криму, где се је био настанио по одласку из Србије.

Стојковић Ђерасим, родио се у Великом Араду, у Маџарској, године 1811.

Основне школе и гимназију свршио је у месту свога рођења, философију и права у Пешти, а богословију у Карловцима.

Ђерасим је био питомац текелинога завода, у Пешти.

У пролеће 1839 прешао је у Србију, и примљен за професора београдске богословије.

Августа 27 те године, у манастиру Враћевшници, закалуђерио се, и постао ђакон, па декембра 12, исте године, протођакон, а 6 јануара 1840 посвећен је за јеромонаха.

Маја 15 године 1844 постао је протосинђео, а маја 9 године 1853 архимандрит манастиру Манасији, задужбини Деспота Стевана Високог.

Октобра 10 године 1854 посвећен је за владику тимочкој јепархији, после смрти владике Доситија Новаковића.

Ђерасим Стојковић, и ако је све школе свршио, и ако је редовно читао све новине, ипак није био носилац велике науке, а уз то је увек кунаторио својим слабим здрављем; али је као наставник био тачан, уредан, и према ђацима добар. У опште био је човек поштен, чист од плетака и од сваке нискости која не подоба честиту чину и светлу образу.

Кад би га који од другова му, после његовога многога читања, упитао:

— Шта има у новинама?

Ђерасим би одговорио својом обичном реченицом:

— Већер, већер (а то му је била узречица) све се своди на ово: „јеже себје не хоштеши иному не твори!“

Ђерасим је више пута и проповедао у београдској цркви, али му ниједна беседа није угледала света.

Умрьо је у Неготину 11 јула 1865, и укопан је у старој неготинској цркви.

Бог да га прости!

Стојковић Атанасије, родио се у Руми, у Срему, 20 септембра 1773 године. Ту је свршио тако зване „граматикалне латинске школе“, па је онда постао учитељ.

После кратког учитељевања, свршио је које у Шопрону а које у Сегедину, философију. Иза тога је у Пожуну слушао права 1796; оданде је отишао у Гетинген, у Ђерманији, где је слушао физику, и постао доктор у философији, и прави члан природњачкога друштва.

После тога, находимо га као професора физике у харковском университету, у Русији.

Написавши физику, Стојковић је пошље Цару Александру, који му је одговорио и захвалио преко секретара Енгела 17/20, јануара 1803.

Ово су Стојковићеви списи:

1. Физика простим језиком писана за род славеносрпски, у три књиге, у Будиму, од 1801—1803;
2. Ода о будушчем заведенији наук философических в Карловијех, 1800;
3. Ода о каковим образом љубав у браку сохранити можно, 1800;
4. Кандор или окровеније египетских тајин, Будим, 1800;
5. Аристид и Наталија, Будим, 1801;
6. Српски секретар, Будим, 1802;
7. Смрт Јована Рајића, у стиховима, 1802.

А штампао је нешто и на руском језику.

С његовим именом везана је историја о преводу новога завета, али она као да не говори ни мало у хвалу Стојковићу.

Језик је у Стојковића словено-српски или руско-српски, каким се у оно време писало.

Иза право на нашу захвалност, што је први писао физику за Србе, ма да она носи недостатке и научне и књижевне својега времена.

Стојковић је умрьо у Харкову 2 јуна 1832, и код неке онамошње цркве сахрањен.

Стојићевић Милош, родио се у селу Врањској, у Поцерини, године 1776. У детињству, по манастирима, научи мало читати и писати. Прве године српске буне, био је прост војник, а по том постане писар у грушићскога кнеза Илије Марковића, који је онда био као буљубаша у Поцерини.

Кад Турци, године 1806, пређу у Мачву и нахију шабачку попале и похарају, Кнез Илија се преда Турцима, и они га учине оборкнезом поцерским, а Милош се не хтедне предати (премда су му Турци били заробили матер). У то стигне одовуд Карађорђе, те Турке узбије, и Милоша постави војводом Поцерини, назвавши га својим посинком.

Ево како су се први пут видели Карађорђе и Милош Поцерац:

— Дођосмо, прича покојни Јокић, у Бељин (пред мишарски бој 1806). Ту се војска с војском саста, и војводе се састаше. Карађорђе мало поспава после ручка, па онда рече старешинама те одабраше 250—300 момака, све бољег од бољега. После заповеди те скидосмо чизме а обусмо опанке. И он сам скиде чизме а обу опанке; остависмо сабље а узесмо само ножеве. Он се крете напред а ми за њим; на коњима понесмо два товара фишека.

Кад се одмакосмо од логора, упита он оне људе оданде:

— Коекуде, ’де је ћуприја на Думачи, куда Турци често пролазе, и прогоне силни плен?

Ондашњи људи одмах прођоше напред, и путовасмо сву ноћ. У зору стигосмо к ћуприји, и ухватисмо бусију. Карађорђе заседе на средини бусије, а ми око њега. Чекали смо вас дан: не би никога. Пред саму ноћ, изиђе он из бусије, и седе под један храст. На један мах, чу се жубор на нашој стражи. Кад, а стражари воде двоје момчади. Дођоше к нама. Питамо ми да нису турске уводе? Они се куну свим на свету да нису, него им је, веле, додијала турска сила, па су пошли Карађорђу, да се бију с Турцима.

— А познајете ли Карађорђа?

— Не познајемо, одговорише они.

Ми им га показасмо. Они не верују, видећи на њему гуњ и опанке. Најпосле, приђоше му руци, а он их упита: ко су, и шта желе? Кажу му оно што и нама.

— Коекуде, сад ћу видети, јесте ли ми верни. Даћу три моја момка, да их проведете; ви мора да сте вични овом месту овде; да виде шта чине Турци.

— Ако погинем, Господару, рече један од момчади: — не стојим ти за њих добар, а док сам год жив, издати те не ћу. Ово је био главом Милош Стојићевић.

— Лепо, рећи ће Карађорђе: — ја ћу сутра с коњаницима доћи на ово место и у ово доба.

Сутра дан, ми дођемо, али оне петорице нема нигде: овамо, онамо — аја! Узе се Карађорђе вајкати: мисли да га је Милош преварио.

— Има ли ко, коекуде, да заурла као вук, упита он? А шта у војсци нема? Нађе се један те завика као прави вук на раскршћу; — аја; никаква јава!

— Е, по души та, рече Карађорђе, де ме оно балаво дериште превари! Баците једну пушку, па шта му драго. Избацише пушку; слуша он, слуша; али никаква одзива.

На један мах, пуче једна пушка.

— А ето их, ето, рече Карађорђе — врло весео.

И одиста дођоше она сва петорица. Карађорђе пита Алексу Дукића, како му се види Милош? Осу ти Алекса хвалити Милоша, па све додаје да је још бољи него што га он уме похвалити. То Карађорђу би врло мило. Милош му сад каже, да се у селу Грушићу састала скупштина, која се договара да носи Турцима порез, и све друге потребе. На то ће Карађорђе рећи:

— Јунаци! Поцерина и Мачва воле Турцима него своме народу; за то вам допуштам да чините што је год ком воља; све вам овде напред праштам!

Сутра рано стигнемо у Грушић; опколимо ону скупштину, похватамо главније потурице (пријатеље турске); испитамо, и двојицу посечемо. Кнезу Илији доказао је још пре Цинцар-Јанко, те се био раније уклонио. Онај други народ кад виде поплаши се, и стрпа се све једно на друго. Карађорђе пита:

— Хоћете ли се ви опет предавати Турцима?

— Не ћемо! гракнуше сви као из једног грла.

— Ви Турцима дајете волове, овнове, масло, мед, јајца, млеко, и паре; а ја вам не тражим ни једног јајца, само вас зовем да будете своје газде, а не турски измећари.

— Хоћемо с тобом у гору у воду!

— Е, кад хоћете, а ви дајте то што сте спремили Турцима да се моја војска нахрани!

— А где бих ја могао ноћити?

— Има, малко горе, рекоше они: —— Милошева вода. То је извор Милоша Обилића; ту је место врло лепо; ту увек тевериче паше и везири.

— Добро, коекуде, хајдемо тамо!

Дођемо к Милошевој води. Истина је све како су нам казали.

Ту заноћисмо. У вече постави се вечера. Седе Карађорђе и старешине се поређаше један до другога, где је ком место. Милош служи око совре. Карађорђе рече те седе и он. Кад се господару наслужи трећа чаша вина, он је прими и рече:

— Браћо! да попијемо ову чашу вина у здравље младом јунаку Милошу, који је одсада поцерска војвода. Он с именом наслеђује и јунаштво свога имењака Милоша. Здрав си Милошу, војводо поцерска!

Милош скочи да га пољуби у руку, а он се с њим пољуби у образ, па га врати те седе на место.

Ето тако Милош Стојићевић поста војвода Поцерју.

По вечери, Карађорђе рече оним скупљеним поцерцима:

— Чусте ли ви да вам ја поставих Милоша за војводу?

— Чусмо, Господару!

— Њега да слушате; што год вам заповеда он, то заповедам ја. За то, кад вас позове, да идете за њим сви без поговора. Оружје сте предали Турцима, него узмите секире и мотике; мени требају и таки радници, да копају шанчеве, а пушака имам доста.

— Хоћемо, Господару!

Ово је било (пред крај јула 1806) пред славну битку на Мишару, у коју је после Милош довео 200 коњаника и 400 пешака, па и самог кнеза Илију Марковића. А мало пре мишарскога боја, Милош је у Китогу сачекао 50 — 60 Турака; побио их, и узео све њихово оружје и товаре.

После славног боја на Мишару, Карађорђе заповеди Милошу да иде са својим људма у Китог и, заједно с Протом Смиљанићем, да ухвати заседе; јер су њима двојици места врло добро позната. Карађорђе је то наредио знајући да ће остатак разбијене турске војске потегнути к Дрини.

После три дана, врати се Милош, одевен као лутка, а он сва му се дружина преодела. Под Милошем коњ Капетана Кулина а на њему све што је Кулиново било. Ту су хатови, рахтови, оружје, џебана, и друге свакојаке ствари. Милош како дође, исприча Карађорђу како су се Турци у Шапцу позавађали, што су им на Мишару толики вођи изгинули. За то сва Кулинова тевабија (свита) изиђе из града, и пође кроз Китог у Босну. Милош је у Китогу дочека, и потуче се с њом; надбије је, растера, и отме све што је носила. У том боју задобио је и ону чувену после тога Кулинову сабљу.

На тој сабљи били су, кажу, исписани берати Кулинове фамилије; с тога је Милошу Кулинова родбина давала онолико злата колико је сабља тешка; али Милош заиште све српско робље што су Турци оне године из нахије шабачке били одвели. Родбина Кулинова, и да је хтела, није могла то дати, јер је робље било испрепродавано и разведено по свему турском царству. Тако Кулинова сабља остане у Милоша; а кад се Шабац преда, онда он и матер своју избави из ропства.

Године 1807, 1809, и 1810 Милош је војевао највише дуж Дрине. Вишњић је славно опевао његов јуначки мегдан с Мехом Оругџићем године 1809 преко Дрине, усред поља, испод Бељине.

Године 1811, појави се у Поцерини некакав хајдук Прело. Од Карађорђа и савета била је дата заповест да сваки војвода у својој кнежини мора хајдуке гонити, и плаћати штету коју они почине. Милош дозна да је Прело на данику у месту Липовици, у хатару села Метковића, идући на запад к селу Поцерском Добрићу, па се дигне онамо с неколико момака да га ухвати, или да га убије. Опазивши Прела, потрчи сам пред момцима и повиче:

— Везуј се, Прело!

— Не гини, војвода! одговори хајдук, и зграби пушку преко среде.

— Везуј се Прело! викне Милош по други пут, трчећи све ближе ка хајдуку.

— Не гини војвода! рече одметник, и узе га на око.

Милош је, тако рећи, летео да га рукама шчепа, али пакосник даде пушци огањ; пуче пуста, а Милош мртав паде с коња на земљу!

Ето тако погибе јунак ком ће се име помињати „докле тече сунце и месеца“.

И Прела по том убију, али Милоша не поврате.

Милош је укопан с десне стране цркве добрићске, под самом стрехом. Кад је црква 1813 горела, испрскао је каменити белег на Милошеву гробу, те се сад само на једном парчету може да прочита, година 1811.

Милош је био средњега раста, пошироких прсију и плећа, пошироких уста, дугуљастих образа с руменим јагодицама, носа малог, пошироког, смеђе косе, која се плела у дугу плетеницу коју је савијао и носио под калпаком, а танких и тако дугачких бркова да их је могао задести за уши; очију је био граорастих а погледа оштра, ватрена; по нарави врло весео и шаљив, а јунак неисказани.

Кажу да је његовом јунаштву много помагало и то, што је све помишљао на косовског војводу Милоша, за којега се пева и прича да је био из Поцерине, а и Карађорђе га је подсетио на то кад га је завојводио. Кад је погинуо било му је тек 35 година.

Нека је мир његовој души, а вечна слава јуначком имену његовом!