Категорија: Р

Ристовић Пајсије, игуман манастира Трнаве, више Чачка, под планином Јелицом, родио се у селу Трнави, које је око самога тога манастира.

Пајсије је из рође Ристовића, који се иначе зову и Протићи, и од којих је, готово увек, имао и који духовник у манастиру Трнави.

Пајсије је изучио књигу, правило црквено, и појање у манастиру Трнави; ту се је закалуђерио, па ту и игуман постао.

Хаџи-Продан, старовлашки војвода, после несрећне године 1813, предавши се чачанском муселиму Латиф-Аги, крене и породицу своју из Рашчића, с врха Драгачева, и насели се у Трнави селу, код манастира истога имена.

Живећи ту, са својом браћом, Хаџи-Продан и браћа његова познаду се и здруже с игуманом Пајсијем, и с његовом браћом, Димитријем и Стеваном.

Кад се је оно у манастиру Трнави, између Латифових Турака и Срба, догодила она несрећна свађа, која се је, после, изметнула у крваву Хаџипроданову буну, Пајсије игуман, са своја два брата, радио је оно што и браћа Хаџипроданова!

Али кад устане силна потера против тих нових устаника, који су дигли оружје на Турке, Пајсије и браћа му оставе Трнаву, и побегну у планину. Пошто су Хаџипроданови другови разбијени, Пајсија потера стигне и ухвати у селу Горачићу, и доведе у Чачак Ћаја-Паши, који га одмах окује, и са собом поведе у Крагујевац.

У селу Книћу, у Гружи, Ћаја се устави, те оданде одвоји окована Пајсија, и пошље у Београд везиру Скопљаку, као најлепши дар, и као сведочанство да је буну угушио.

Доцније је Ћаја-Паша наредио те је везан и Пајсијев брат Димитрије, па је и њега послао у Београд.

За синовима својим, потегне и ојађена стара мајка њихова чак у Београд, не би ди их, кукавица, измолила!… Камен ће их, јадна, измолити!…

Скопљак Пајсија најпре баци у кулу Небојшу, па га 17 декембра 1814,¹ изведе и, пред варошком стамболском капијом, жива набије на колац!

Мало доцније, Скопљак нареди те се и Димитрије, старији Пајсијев брат, са 36 других Срба, поред Пајсија набије на колац.

Тешко је сада местимице казати где је баш ударано то мученичко коље; али ако је то било пред варошком стамболском камијом, онда је негде морало бити онде према садашњој Коларчевој кући.

И несрећна мајка њихова гледала је ту нечувену муку деце своје, и слушала писку њихову!…

Милутиновић пише да су Турци навлаш градили кратко коље, како би безбројни гладни турски пси могли мученицима доватати ноге и одгризати.² По неколико дана, вели он, пиштали су ове јадници у грдним мукама, и некад би ружили крџалије које би онуда пролазиле, не би ли се који год смиловао да им пиштољем прекрати мученички живот!

Отаџбино, мајко наша мила! Колико ли се је муке поднело тебе ради! Ох, душе мученичке, светао вам помен, докле тече рода од Србина!

---

1. Вујић, у свом Путешествију стр. 301, тако пише 1826, али ласно може бити да је то било 5 декембра, па је он рачунао по новом календару. ↩︎
2. Милутиновић Историја, стр. 87 — 88. ↩︎

Ристић Мијаило Калеја, добротвор, родио с у Маћедонији. Дошао је у Србију, изучио абаџиски занат, и отпочео радити у Хасан-Пашиној Паланци.

Како је био кратковид, једном је један крај сукна шио а други му је нагоревао на жару у мангалу. Кад Мијаило то види, остави абаџилук, и ода се на хватање пијавица, после на трговину свињама, а најпосле на трговину свим сировим производима ове земље.

Радећи тако обогатио се је јако.

Рачуна се да је оставио на милион динара!

Мијаило Калеја умрьо је месеца јула 1898 у Паланци.

Завештањем својим оставио је:

1. Цркви Паланачкој 20.000 дин.
2. Општини баточинској 10.000 дин.
3. Свом месту рођења у Маћедонији 10.000 дин.
4. На оружање српске војске 10.000 дан.

Митрополит Инокентије отишао је у Паланку, те га опојао и до гроба испратио.

Бог да га прости!

Ристић Јован, државник, родио се у Крагујевцу месеца јануара 1831 од родитеља веома сиромашних.

Послужујући и туђу децу учећи, Ристић је свршио гимназију и београдски лицеј. После тога, као одличнога ђака, изабрала га је српска влада и послала на страну, да се у наукама усаврши. У Немачкој је слушао државне науке и историју, и постао доктор философији. Иза тога отишао је у Париз.

Године 1854 вратио се је у отаџбину, и оступио у државну службу као експедитор министарства просвете. С тога звања прешао је у министарство спољних послова најпре за протоколисту а после за столоначелника, а одатле у министарство унутрашњих послова за секретара.

Како је ступио у државну службу, Ристић се оженио ћерком одличног београдског трговца Хаџи-Томе а свастиком Филипа Христића, који су оба били радо виђени у двору Кнеза Александра.

Догађаји у Србији од године 1858, који онако брзо издигоше на глас Јеврема Грујића и Милована Јанковића, вршњаке Ристићеве, самога Ристића оставише у присенку; али се он, захваљујући Хаџи-Дини, рођаку и пријатељу Хаџи-Томину, брзо нађе на видику. Кнез Милош Ристића као човека који зна језике придружи оној депутацији коју посла у Цариград да од Порте тражи извршење извесних хатишерифа.

По повратку из Цариграда Ристић поста начелник полициског одељења у министарству унутрашњих послова. С тога звања Кнез Михаило га посла у Цариград за Српскога Капућехају. На том је месту остао неколико година. Примајући у злату своју плату, која је била много већа од данашње плате наших посланика у Цариграду, а трошећи каиме (папирни новац, који је онда у Цариграду циркулирао) Ристић се издржавао самом ажијом на злату. Ту је заштедио лепих новаца.¹

Кад оно Кнез Михаило, пред крај 1867, отпусти Илију Гарашанина, он узе Ристића за свога министра спољних послова у кабинету Николе Христића.

Дошавши у Београд на ту нову своју дужност, Ристић узе стављати Кнезу Михаилу неке услове, које Кнез не само не прими, него још њега разреши од министарскога звања и стави га влади на расположење.

На заузимање Ристићевих пријатеља, Кнез се доцније поврати, и Ристићу даде мисију: да обиђе кабинете гарантних сила, и да разбере за њихово мишљење о неким реформама које је Кнез намеравао увести у Србији.

До се бавио на том путу, у Србији се догоди она несрећа у Топчидеру 29 маја 1868.

Чувши за тај случај, Ристић се одмах врати у Србију, и ту, на заузимање Миливоја Блазнавца, с којим је из раније био споразуман, изабран би за другога намесника малолетном Кнезу Милану М. Обреновићу Четвртом.

По навршену Кнежеву пунолеству (1872), Ристић доби министарство спољних послова у кабинету Блазнавчеву; а кад Блазнавац 1873 умре на пречац, Ристић би позван те сам састави кабинет, у ком за се задржа председништво и спољне послове.

Од тога доба, бивао је некад и ван власти, али више у власти; кад се пак Краљ Милан 1889 одрече престола, онда он Ристића учини првим намесником малолетном Краљу Александру Првом, и у том достојанству Ристић је остао до 1 априла 1893.

После догађаја од 1 априла 1893, Ристић је добио пенсију, и живео је у Београду код своје куће.

На непуну годину пред смрт, постави га Краљ Александар за председника Српске Краљевске Академије.

Преминуо је у Београду 28 августа 1899, након дуге и тешке болести. Сахрањен је врло свечано о државном трошку. Краљ Милан дошао је чак из Ниша да му буде на пратњи.

И у својој породици и у државној служби Ристић је био човек ретке среће. Он је умрьо а није окусио горчине од родитељске жалости: родио је троје деце, и све троје оставио је после себе живо и здраво.

Пошто се је једном избавио од ђачке сиромаштине, а штедљив и уредан, он никад после није падао у новчану несташицу.

У служби га је, у почетку, потпомагала моћна женина својта, пошто се је уздигао на висину, онда у земљи није ни било одликовања које њему не би било даривано!

Поред тако велике среће, ваља признати да је Ристић за сваки свој напредак имао и своје личне заслуге. Он је од младости био човек затворен, и у дружењу врло обазрив. Свакад се пре свега марљиво старао да на извору власти буде добро забележен. И ако би му се кад на тој страни небо наоблачило, његова је прва старост била да га разгали, те да му отуда свакад сунце сија. У опћењу с људима он је, што оно рекну, свакад гледао да што купи, а продавао није никад ништа. Још у почетку своје каријере једном је срдито рекао:

— Ја не тражим популаритет! Ја хоћу аукторитет!²

И тога се је држао до смрти.

Као човек веома амбициозан, Ристић је чисто боловао ако је спазио да га ко макар у чем хоће да претече. Та му је слабост много удила, али као да му је у нечем и од помоћи била. Он је знао како се ниско цене људи који много обећавају а не сверовавају. Зато није много обећавао; а што је обећао, гледао је да испуни. Ристић је био чистих руку; за туђу се пару није машао, а своју је марљиво чувао. Био је штедљив и у потрошку државних новаца.

Био је једак и љут на онога ко напада на његову политику, или на списе његове. И на сваки напад он је одговарао, и одговори су му чешће били жучни.

За своје књижевне радове водио је особито старање. Пок. Јован Бошковић, док бејаше жив, морао је сваки Ристићев састав бар по један пут кориговати.

Ристић је још године 1852 у Берлину штампао књижицу: Die neuere Literatur der Serben, о којој је у оно време било говора у српским листовима.

Српска пак књижевност од Ристића има, поред разних чланака по листовима, ове на по се саставе:

1. Говор држан 13 јула 1878 у тајној седници Народне Скупштине о Берлинском уговору. Београд 1878;
2. После Бомбардања Београда. 1880;
3. Јаван Рачун, 9 септембра 1882;
4. Спољни одношаји Србије. 1884.
5. Говор, држан у Уставотворном одбору. Београд. 1888.
6. Дипломатска Историја Србије. — Поводом ове књиге имао је дугу и жучну полемику с М. Пироћанцем.

Ристић је био човек средњега раста, црње масти, пуне косе и браде, које су му обе до смрти остале верне; браду је разбријавао и увек расчешљавао у два дуга власа, који су му чак на прси падали. Редовно је носио црно одело, капут на струк, обично закопчан, и на глави цилиндар.

Говорио је тихо, складно, проучено; а писао је марљиво правилно, угледајући се на Французе. Рукопис му је био доста читак.

Поред српског језика, знао је добро немачки и француски.

Лица је био увек озбиљна, готово забринута: он се ваљда у веку није кикотом насмејао. Некад и некад огледао би да рекне коју шаљиву реч, али му шала није ишла лако, и није била духовита.

Српска историја имаће кроз дуже време да се срета са Ристићевим именом. Од године 1861 до 1880 Србија је најпре узела од Турске градове; после је водила с Турском два рата, увећала је своју територију са четири округа, и дочекала у Босни туђу окупацију. У политици унутрашњој она је 1869 отурила Султански Устав од 1888, и стекла свој који је замењен Уставом од 6 априла 1901. У радовима око тих ресултата где већи где мањи део припада Јовану Ристићу. Поред тога он је имао јаког утицаја на сву земаљску управу, на њену спрему, морал, и дисциплину, управо на целокупно политичко васпитање народа.

Што су ти сви радови важнији и већи; што су последице од њих многобројније и различније, то је све теже још данас изрећи коначну пресуду над Ристићем као државником.

Међу тим су његови сувременици, већ за његова живота, били подељени у два стана: из једнога су на њега сипане без милост осуде, а из другога су му долазиле хвале и одобравања.

Тек будућност може разговетно показати: који су ближе истини. А он је примио добра своја у животу своме.³

---

1. Ф. Христић, који је пре тога неко време вршио дужност српског капућехаје, каже, да је Ристић, за свога бављења у Цариграду, заштедио равних 10 хиљада дуката. И ту је суму дао Мајор-Миши под интерес.
   То је основица његовој потоњој имовини. ↩︎
2. Године 1856 јануара 30 у Београдској читаоници, после свршенога годишњега скупа, на предлог професора Љ. Шпанића, повела се реч о установљењу Српске Народне Банке. Међу говорницима највише су се чули: Јован Ристић, Јеврем Грујић, и Милован Т. Јанковић. Кад пак дође да се избере нарочити одбор за ту ствар, онда онај сав скуп изабра 9 чиновника и 6 грађана. Међу чиновницима изабран би и Јеврем Грујић а Ристића нико и не предложи!
   Тога дана у вече, у кући Филипа Христића, Ристић се веома љутио на београђане што су њему претпоставили Грујића па, као тешећи се, рече:
   — Ја и не тражим популаритет;
   Ја хоћу аукторитет! ↩︎
3. Лука гл. 16 стих 25. ↩︎

Ризнић Јован, родио се у Трсту, 18 септембра 1793 године.

Књигу је учио дома, у својега оца, а учитељ му је био славни Доситије Обрадовић.

У Падуји почео је учити правне науке, а довршио их је у Бечу.

По свршетку наука, врати се кући у Трст, и почне трговати.

Године 1819, одсели се у Одесу, где тргујући за кратко време постане најбогатији човек.

За услуге које је чинио руској војсци 1829 године, Цар Никола му да орден Св. Владимира четвртог реда, и чин дворскога саветника.

Пољска буна године 1830, буде узрок, те Ризнић остави трговину, и ступи у државну службу, најпре у Одеси, а, после у Кијеву. Био је директор државне банке. Ту је добио чин правога државнога саветника, и орден Св. Станислава другог реда.

Године 1853 остави службу, и оде на своје имање у село Гопчицу, у кијевској губернији.

Ризнић је истина живео далеко од Србије, али је срцем био свакад близак сваком Србину.

Његова је кућа била гостински дом за све Србе које би пут нанео у оне крајеве. Особито је помагао младићима Србима који су, ради науке, ишли у Русију. Како је племенито помогао да Србијанка изиђе на свет, види се у животу Милутиновића Симе, писца Србијанчина.

Године 1854, поклонио је велики број књига великој школи београдској; а пред смрт је сву своју библиотеку, у којој је било око 4000 књига, завештао српској народној библиотеци.

Овај паметни, овај племенити Србин, преминуо је 14 новембра 1861, у селу Гопчици, у Русији.

Бог да му душу прости!

Ресавац Милосав (Здравковић), родио се 1787, у селу Ломници, у Горњој Ресави.

Где је почео учити књигу не зна се, али се зна да је 1808 био у Београду, у оној великој школи коју су уредили Југовић и старац Доситије.

Године 1812, заповедано је оцу његову, кнезу Милији Здравковићу, да сина свога Милосава, с 50 момака, пошље на Пољаницу¹, да се учи руском војном вежбању!

Из тога се види да је, још за првога устанка, био војник, али се не зна да је какву власт вршио.

У животу оца његовога, Здравковића Милије, казано је шта је с њима било од године 1813 до 1814.

Године 1815 пак, пошто му Турци, у Београду, погубе оца, Милосав се измоли од владике Дионисија, божем да покупи неку мирију, те се измакне у народ, и тако је, чим је други устанак букнуо, био готов да удари на Турке у Рановцу, заједно с Павлом Цукићем, и да их порази. После тога, јуначки је на Миливи срео и сузбио Турке ћуприске, који су били пошли пожаревљанима у помоћ.

Кад се умирило, Милосав је постао старешина у Ресави, откуд му је дошло и презиме Ресавац, а у једно и члан народног суда у Крагујевцу.

На том месту остао је до устава од године 1838, када је постао члан земаљскога савета.

За наших унутрашњих немира, Милосав је бивао умешан готово у сваку буну против Обреновића, и опет је он био први, који је Кнезу Милошу за сваку ту буну јављао: он је шуровао с Ђаком, а Кнезу Милошу јављао је све што се ради; с Милетом је, у Крушевцу, уговорио буну, а дошао је у Крагујевац само с неколико момака; кад је Вучић, 1842, дигао буну на Кнеза Михаила, Милосав му је довео своје Ресавце, али на Жабарима, кад је била битка, стајао је мало даље, и да је Кнез Михаило победио, Милосав би грунуо на Вучића, и тако себе учинио заслужна за Кнеза!

Ресавац је, као старешина у Ресави, стекао огромно имање; особито је миловао воденице, и имао их је много на реци Ресави.

Пошто је, као члан земаљскога савета, дошао да седи у Београду, купио је доле код Ороспи-ћуприје једну воденицу поточару, за коју су му се другари — саветници — смејали.

— Чујте, људи, чуда! рекао је у савету један његов другар: — наш Милосав купио воденицу, па с пијаце узима брашно, те храни воденичара!

— Е, причу му! одговори Милосав: — то је истина; али шта ћу, кад ми је мило да ми чекало чекеће, па макар му и воду на коло куповао!

Ресавац се је женио три пута: прва његова жена била је кћи Стевана Синђелића, сокола Чегарскога.

Отеравши ову прву жену, оженио се је другом из Свилајинца, коју је, после краткога времена, такође отерао.

Најпосле је узео трећу жену, Станију, из Ћуприје од Пеливановића, која је и сада жива у Свилајинцу.

Ресавац је умрьо у Свилајинцу 26 јула 1854, и сахрањен је код свилајиначке цркве.

У другој поли свога века веома је миловао пиће које опија, а свега века свога гомилао је имање, син пак његов већ подноси општинско уверење: да нема откуд да плати 1 динар таксе!

Како је променљива судбина људска овога света!

---

1. Пољаница је између Честобродице, Кривог Вира, и Ртња. ↩︎

Рашковић Милован, капетан, родио се 9 јуна 1828, у селу Пажићу, у срезу и округу белопавлићком у Црној Гори.

Књигу — буквар, часловац и требник — учио је у попа Јована Зимонића.

Из Црне Горе Милован се с оцем својим преселио у Србију, и настанио у селу Глоговцу близу Алексинца. Одатле се Милован, пошто се из Јагодине ожени, пресели у Јагодину, ка свом тасту Петру Марковићу ћурчији.

У Јагодини је живео до године 1862, а тада, 13 јуна, ступи у војску као командир црногорске чете. Те исте године 1 новембра постао је привремени потпоручник, а године 1864 септембра 10 утврђен је у том чину.

Године 1870 јануара 1 постао је поручник, а 10 јуна 1876 капетан друге класе.

Као капетан, Рашковић је 1876 отишао с војском на Јавор, и онде је добио команду над златиборским батаљоном прве класе народне војске.

На Калипољу, пред Сеницом, на Ивањ дан, 24 јуна 1876, српска војска, под ђенералом Захом, сударила се с војском турском, којом је командовао Ферик-Мехмед-Али-Паша, потоњи врховни команданат турске војске против Руса 1877. Ту је Милован, на коњу, с револвером у руци, водио своје Златиборце, и баш у самом стрељачком ланцу, на мртво погођен, падне под кишом куршума. Чим он падне, наше се напредовање устави, и чак се он мртав није могао уграбити од силне турске ватре.

И тако је његово јуначко тело сатрулело на крвавом Калипољу!

Јунак је био; јуначки је и пао!

Честито му до века било име у српској војсци!

Рашковић Максим, кнез старовлашки, родио се у селу Штиткову, у Старом Влаху.

Кад је српски устанак (од 1804 године) почео хватати Драгачево и Рујно, Турци, бојећи се да и Стари Влах не пристане уз устанике, дозову Кнеза Максима, и још осамнаест најодабранијих Срба, па их баце у тамницу, окованих и ногу и руку.

Док су Турци, после тога, међу собом већали: каком смрћу да поморе ове сужње, те тиме да заплаше околне Србе, да се не би бунили, Кнезу Максиму послужи срећа те једне ноћи, из тамнице измакне, избавивши и све другове своје; па запали правце к Милану Обреновићу, војводи српском.

Од тога доба, јуначки се је био с Турцима, где год се је срео с њима.

Између Кнеза Максима и неких Турака Белобрковића, била је нека стара омраза: Рашковићи и Белобрковићи радили су о глави једни другима. Максим, ставши међу устанике, вребао је Белобрке и убијао једнога по једнога.

Кнез Максим се је тако одликовао свуд у бојевима да је, кроз кратко време, постао војвода у Старом Влаху. Мора бити да је био човек врло опоре нарави, јер се је с Хаџи-Проданом Глигоријевићем, другим војводом старовлашким, толико гложио, да му је Карађорђе најпосле писао: да се с Хаџијом смири ма да би му и пет села био узео!

Године 1812, за трајања неког примирја, Рашковић се сукоби с последњим Белобрковићем, крвником својим, и, после велике муке и грдних својих рана, убије га.

Сад је угасио ту крвничку кућу.

Али се то узме као гажење примирја, и Кнез-Максима позову на одговор у Београд, где га окују и баце у тамницу у београдском граду. Породицу његову пак дигну из Старога Влаха, и преселе је у село Рипањ у округу београдском.

Милутиновић, који је гледао Кнеза Максима кад је, онако под грдним ранама, саслушаван и осуђен у савету, устао је да га брани и прослави у песми Дивотнику¹. И он тврди да је Рашковића гонио Младен што се је бојао да старином своје лозе не баци у присенак Карађорђа?!

Прота Ненадовић, напротив, уверава да је Кнез Максим за творен и окован само „ради политике“, да се покаже пред Турцима и Русима, да Срби држе уговор о примирју, и да каштигују оне који га газе.

И одиста је Рашковић наскоро пуштен из тамнице, и отишао на своје војводство.

Године 1813, био је пребегао у Немачку, не смејући чекати Турке; а кад су се Срби на ново дигли 1815, и кад су на Болечу били начинили шанац, да пресеку пут Турцима између Београда и Смедерева, онда је Кнез Максим прешао с неколико друга из Панчева, дошао међу устанике, и стао се бити с Турцима, као и пре што је радио.

Године 1817, Рашковић је био царинар на Раму.

Шта је даље с њим било, нисам могао дознати, ма да сам се обраћао и његовим најближим потомцима за које сам дознао.

---

1. Србијанка 3, стр. 1. ↩︎

Ранчић Јован, родио се у селу Брестовима, у Ресави. За младости своје, чувао је стоку око Миљкова манастира крај Мораве, па му се ту омили црквено певање и читање, те науми закалуђерити се; отац његов, напротив, хтедне га оженити, а Јована тек на један пут нестане.

После неког времена, кад су Срби, у Кочину крајину, бежали преко Дунава, нађу Јована у Паланци, у Банату, спроћу Рама, где служи у школи и учи књигу.

Плашећи се очине клетве, Јован се врати кући, те буде, пре устанка, учитељ код крњевачке цркве; а године 1806 дође за учитеља у Смедерево.

До његова доласка, деца су у смедеревској школи седела на земљи као Турићи; кад он дође, онда се дозову дунђери, и начине клупе, а деца заседну, и наместе се како треба. Свега је било 15 до 16 ђака. У првој клупи седели су букварци, у другој часловци, у трећој псалтирци.

После неколико дана, дође Ранчићу у школу Иван Југовић, Србин из оне стране родом. Учитељ рекне ђацима те устану и викну:

— Поздрављајемо!

Југовић, поред другога говора, узе један ђачки фес (који се у оно време куповао по 60 пара) и стаде питати:

— Ода шта је овај фес? Где се гради? Како се овамо доноси? И још много: — Ви ћете, рече он ђацима, даље, бити господа, трговци, мајстори, па треба да то знате.

У школи се учио Словенски Буквар, Часловац, Псалтир, Свештена Историја, и Катихизис.

На испиту председавао је Југовић, а било је и доста ђачких родитеља.

— И ако ми нисмо знали готово ништа, прича један од тих ђака: — опет веселијој и слободнијој деци дадоше по марјаш (ондашњих 8 пара) на пантљици, да придену на прси. Који то нису добили плакали су, а учитељ Ранчић тешио их је говорећи:

— Учите се ви добро, и владајте се лепо, на ћете о другом испиту добити и дукат а не по марјаш!

После испита, родитељи ђачки дадоше учитељу, ко талир а ко дукат, као дар.

Учитељу Ранчићу, у то доба, могло је бити око 40 година; био је плав; носио је косу до појаса дугачку, па ју је савијао и чешљем придевао да му стоји на глави; имао је врло велике бркове, које је често обема рукама увијао. Носио је дугачак реснати гуњ, а имао је и дугачак чибук, за појасом пак увек дугачку свирајку.

Он је често ишао по улицама те дознавао како су се који ђак влада, па би тек сутра рекао:

— Мени је моја тица казала да се ти (казавши по имену који) ниси добро владао, или ниси слушао мајку, или си псовао што, итд., него оди клечи!

Такав ђак морао је 1/4 часа клечати.

Он је некад и батинао по кога ђака.

— А колико је ком ударао?

— Колико је хтео.

Само викне двојицу те кривога ухвате и оборе, и онда бију док он не рекне:

— Доста!

Многи ђак, после такога боја, није могао по 2—3 дана седети од бола.

Из Смедерева Ранчић је прешао у Београд за учитеља. И шта је, најпосле, било с њим, нисам могао сазнати.

После Ранчића, прича један од његових ђака: — било је учитеља који су тукли много жешће, и још кад бију нареде да сва школа у глас пева:

— Возбраној! те се не чује писка онога кога туку!

Ракић Мита, књижевник, родио се 15 октобра 1846, у селу Мионици у ваљевској Колубари, од оца Јеврема и матере Марте.

Основну школу учио је у Мионици и у Ваљеву, а гимназију и Велику Школу у Београду.

После тога продужио је школовање у Минхену, Цириху, и у Гетингену, а неко време пробавио је науке ради и у Лондону у Енглеској.

У отаџбину се вратио 1871.

Те исте године 16 августа постао је супленат у шабачкој полугимназији.

Године 1872 јануара 30 изабран је за члана Српског ученог друштва.

Године 1873 августа 11 постао је професор у другој полугимназији у Београду.

Године 1874 октобра 3 постао је секретар пете класе у министарству унутрашњих послова.

Године 1879 априла 1 добио је четврту класу секретарску у министарству финанције.

Године 1880 октобра 31 добио је другу класу секретарску.

Године 1881 априла 11 постављен је за секретара прве класе у министарству спољних послова.

Године 1882 новембра 21 постао је начелник треће класе у политичком одељењу министарства спољних послова.

Године 1885 фебруара 15 отишао је у народну банку за државног комесара.

Године 1886 октобра 7 постао је председник пореске управе.

Године 1888 фебруара 20 постављен је за начелника статистичког одељења у министарству народне привреде.

Те исте 1888 године априла 14 постао је министар финанције, а 8 октобра те године дао је оставку, разрешен од дужности, и стављен влади на расположење.

Године 1889 октобра 6 стављен је у пенсију, у којој је остао до смрти.

Већ тада је здравље његово било веома ослабело. Лека је тражио свуд где год је мислио да се може помоћи; у Бечу се је подвргао тешкој операцији, па све узалуд: лека није било. После дуге, тешке болести, преминуо је у Београду 5 марта 1890 и укопан је у Новом гробљу.

Ракић је имао ове декорације:

1. Таковски крст четвртог реда;
2. Таковски крст трећег реда;
3. Сребрну медаљу за ревносну службу у рату за ослобођење;
4. Медаљу за васпостављење Краљевине;
5. Аустријски орден гвоздене круне трећег реда;
6. Персиски орден Лава и Сунца трећег реда;
7. Орден Св. Карла од владаоца Монака;
8. Румунску круну; и
9. Леополдов орден од краља белгискога.

Године 1887 јануара 24 председник просветног савета при министарству просвете, по некој службеној потреби, писмено је упитао Миту Ракића: који су поименце његови књижевни радови?

На то питање Ракић је одговорио 27 истог месеца и године писмом, у ком је све своје књижевне радове овако разредио по годинама кад се који јавио.

Тако:

• 1864 Метак из пушке, приповетка, превод с енглеског;
• 1864 Критика на лепу Еву, роман од Мерија;
• 1865 Калдарија, приповетка Мавра Јокаија, превод;
• 1865 Двадесет милиона, приповетка М. Хартмана, превод;
• 1866 Каран, приповетка М. Јокајија. превод;
• 1866 О васпитању женскиња, од Вирхова;
• 1866 О Св. Гори и Хилендару, превод с руског;
• 1867 Нос, приповетка од Гогоља;
• 1867 Анђа Загоркиња, роман, с пољског;
• 1868 Сила и материја, од Бихнера (у Матици);
• 1868 Из полит. економије, од Керија, с енглеског;
• 1868 Наука и њезина метода, од Керија;
• 1868 Хоће ли икад нестати појезије;
• 1870 Историја умног развића Јевропе од Дрепера, свеска 1; a 1873 свеска 2 тога истога дела.
• 1873 Народни покрет у Јевропи, од Б Кастелара, са шпањолскога;
• 1874 Време, политички лист;
• 1875 Пореза, низ финанциских студија;
• 1876 Српски рат, од Мак-Ивера, с енглеског;
• 1876 За Србију, од В. Ига;
• 1877 Идеје, од Х. Хајна;
• 1877 Један лист из физике социјалне;
• 1879 Атаман Куницки, од Чајковског, с пољског;
• 1879 Термолама, од Чајковског, с пољског;
• 1879 Деде-Султан, историска приповетка Јована Шера;
• 1879 Народни људи, од Е. Кастелара, са шпањолскога;
• 1879 О Енглеској од Х. Хајна;
• 1879 Права Историја, од В. Ига;
• 1879 Из Нове Србије, 16 географских, етнографских, и историских студија;
• 1880 Из Италије, од Хајна;
• 1880 Уметност и Наука, од В. Ига;
• 1880 Царица Савска, приповетка, с француског;
• 1880 Политички афоризми;
• Две нове главе Соломунове;
• 1881 Против политичких варалица;
• 1881 За једног солдата, од В. Ига;
• 1881 Слобода штампе, полит. студија;
• 1881 Вера и Наука, афоризми, у Хришћ. Веснику;
• 1881 Закон о слободној штампи;
• 1882 Скупштина и Буџет;
• 1886 Јадници, роман В. Ига у 20 свезака.

„Пашће у очи, вели Ракић у поменутом свом писму: — да ја и закон о слободној штампи од 12 марта 1881 убрајам у своја дела! Онда, Господине председниче, кад је било време дичити се њиме, њега су присвајали сви министри, и њихови доглавници; данас, кад је укинут, кад га се свак отреса, и сва се беда због њега баца на писца, право је да га ја пригрлим као своје чедо, јер он је доиста, изузевши једну мудрост двојице меродавних правника онога времена, до речи до речи, производ мога пера.“

Осим ових састава, Ракић се је, чак и последњих недеља својега бонога живота, бавио Српском Синтаксом. Он је обичне своје саставе најпре склапао и сређивао у памети, па тек пошто би му све било готово у глави, узимао би перо и стављао на хартију све што је склопио. И са Синтаксом је радио тако. Пред саму смрт говорио ми је, да му у целом правопису највише муке задаје запета! „Кад сва места, на којима треба да стоји запета, одредим, онда су ми готова правила за правопис!“

Смрт му није дала свршити тај драгоцени рад.

„Ракић је врло лако учио туђе језике, не толико да њима говори, колико да чита славне писце. Енглески је језик научио поглавито за то да би могао преводити Дрепера; шпањолски да би могао читати Кастелара; пољски и руски учио је за љубав неколиких великих књижевника у тих народа.

Српском језику дух и законе познавао је добро; за то је и писао српски као мало који књижевник. Његова синтакса и његова ортографија, својом одређеношћу и доследношћу, предњаче скоро свима данашњим књижевницима нашим. Могло је неко начело у Ракићеву писању бити погрешно, али је оно литерарно у њега свакад извођено безпрекорно доследно.

Ракић Вићентије, родио се у Земуну, године 1750, где се и учио, оженио, и постао трговац. Њему је крштено име било Василије.

Оставши удов, оде 18 августа 1785 у манастир Фенек, где га 9 априла 1786 закалуђери игуман Софроније Стефановић, наденувши му име Вићентије.

Године 1786 јуна 28, зађакони га у Карловцима пакрачки владика Ћирило Живковић, а 5 јула, те исте године, запопи га Стеван Стратимировић, који је тада био будимски владика.

Ракић је неко време и у Шапцу служио као свештеник, и ту је сложио у лепе, побожне стихове Живот Алексија човека Божијега.

Године 1796 јануара 9, постао је игуман манастиру Фенеку, а доцније, с калуђерских плетака, био је понижен за проигумана.

Од године 1799 до 1810, Ракић је био у Трсту као свештеник при цркви Светога Спиридона.

После тога, дошао је у Београд, где је учио младиће који су се спремали за свештенички чин.

За мојега детињства, живљаше у селу Парцанима неки чича Милисав Радојичић, здрав и крепак старац, који је у своје време био Ракићев ученик, и који о свом учитељу причаше као о каком угоднику Божијем.

Године 1813 јула 11, Вићентије Ракић написао је уз корицу октојиху велике београдске цркве прилепио Тропар и Кондак, на глас 8-ми, у којима се призива милостиви Бог да заштити Србију од „дрзости вражије“¹.

После пропасти Србије, Ракић се вратио у Фенек, где је преминуо 29 марта 1818. Сахрањен је у гробници, с леве стране, у женској препрати.

Ракић је био човек веома вредан: читао је дан и ноћ. Служећи се изворима грчким и руским, састављао је проповеди и учио народ.

Књиге Вићентија Ракића, за које сам могао дознати, ово су:

1. Правило молебноје ко пресветој Богородици, и преподној Параскеви српској, у Будиму, 1798;
2. Историја манастира Фенека, писана у Тријесту 1798, а штампана у Будиму, 1799;
3. Жертва Аврамова, или собеседовање грешника с Богоматерију, с грчког, у Будиму, 1799; друго издање, у Бечу, 1833; треће, у Београду, 1835; четврто , 1856; пето — 1863;
4. Цвет добродетељи, с грчког, у Будиму. 1800;
5. Правило Св. Спиридона, у Венецији, 1802;
6. Житије светаго великомученика Јевстатија Плакиде, и светаго Спиридона чудотворца, у стиховима, у Будиму, 1803;
7. Житије прекраснога Јосифа, у стиховима, у Венецији, 1804:
8. Историја о разорењу Јерусалима, и о взјатији Константинопоља, у Венецији, 1804;
9. Љествица, имуштаја педесет степенеј, у Венецији, 1808;
10. Чудеса пресветија Богородици, с грчког, писано у Трсту, штампано у Венецији, 1808;
11. Житије Василија Великаго, у стиховима, у Венецији, 1808;
12. Проповеди за недеље и празнике, у Венецији, 1809;
13. Беседовник илирическо-италијански, у Млецима, 1810;
14. Беседа о дувану, у Венецији, 1810;
15. Житије Стевана Првовенчанога, у стиховима, написано у Шапцу 1791, а штампано у Будиму, 1813.
16. Песан историска о житију Алексија человека Божија, у стиховима, у Београду, 1835.

Сви његови списи, у своје време, читали су се радо, и били су снажна помоћ осећању религиозном и љубави према народу и отаџбина.

Бог да га прости!

---

1. М. Ђ. Милићевића Часови одмора 1. 16. ↩︎