Категорија: Л

Луњевица Никола родио се у селу Луњевици, у нахији рудничкој, 1767 године.

Његово је презиме Милићевић, а Луњевицом се је прозвао по имену села у ком је рођен.

Устанак српски од 1804, затекао је Николу Луњевицу као човека већ са свим зрела, и као марвенога трговца веома богата.

За своје богаство Никола је причао да му је највише дошло овако:

Аустријанци, имајући рат се Наполеоном, подвежу, у Варадину, са земунским трговцем, неким Петровићем, уговор о набављању меса за војску. Петровић опет, уговори с Николом Луњевицом, да му овај по Србији купује стоку, и да је предаје на савским скелама. Стоке је требало врло много, а цена је уговорена висока, те тако је Никола, на тој набавци, зарадио равних 60 хиљада дуката!…

За доба Карађорђева, Луњевица је некад и војевао, са рудничанима, својим земљацима; али је много више помагао народној ствари дајући, кад је требало, новаца у зајам, и набављајући, преко својих људи, барут, олово, и друге ратне ствари.

Луњевица запази Милоша Теодоровића још док је овај служио у брата свога Милана; и, дознавши да је Милош заволео девојку Љубицу, навали и склони Милана да Милоша ожени Љубицом.

— Шта ће бескутњику жена, Бог с тобом, побратиме, рекао је Милан први пут: — Милош још нема ни капе своје на глави, а то ли куће и баштине?

— Не мари ништа, одговори Луњевица: — млад је и вредан; стећи ће; само му ти учини ово по вољи!

Милан пристане.

А Луњевица оде у Тополу Карађорђу, те га окуми да Милоша венча с Љубицом; Мутапа остаросвати, па сам, ма да је био човек ожењен, и имао двоје деце, пристане да деверује Љубици, и да се поклања с младом, како обичај заповеда!

Кад је Милан Обреновић, године 1810, пошао у Букурешт по народном послу, оставио је код Луњевице кесу са 800 рушпи, рекавши:

— Аманет ти, побратиме, ове паре! Ако ја умрем у туђој земљи, ове ћеш паре дати моме Ристи!“

Кад је, доцније, Риста умрьо, Кнез Милош је поискао те паре, и Луњевица му их је предао, како се прича, у кеси са три печата.

Године 1813, кад су Турци заузели Србију, Луњевица не само није никуд бегао из земље, него је још склонио многе важније људе да се предаду, и да не гину лудо, без икакве потребе.

Године 1815, кад је Кнез Милош пристао да устане на Турке, Луњевица му је, међу првима, дошао у Црнућу, и донео пуне бисаге талира, те поклонио за народне прве потребе.

За ту, и за многе друге услуге, Кнез Милош је, доцније, био Луњевици толико захвалан, да му никад, ни у чем, није хтео воље покварити.

Кнегиња Љубица, кад је убила Петрију, и побегла од куће, утекла је к свом ручном деверу Николи Луњевици, јер је само у њега била поздраво заклоњена од Кнеза Милоша, док се овај не одљути.

Године 1839, Луњевица је имао чин мајорски, и био је председник окружног рудничког суда.

После кратког боловања, Никола је умрьо, у селу Луњевици, 11 маја 1842, а 12 маја укопан је, с леве стране цркве, у манастиру Вујну, који је он и обновио.

Лукић Аврам родио се у селу Рајцу, под Јелицом, 2 часа на југ од Чачка, око године 1760, а живео је у селу Заблаћу, у моравској равни, испод Чачка.

Кад је, на скупштини у Борку, 1805, уређен први совет у Србији, Аврам Лукић је први изабран за саветника од нахије пожешке (чачанске).

Године 1806, августа 7. Лукић је, из Смедерева, заједно с Јеремијом Гагићем, послан у Трст, к браћи Србима за новчану помоћ; 8 октобра те исте године, вратио се је с тога пута и, у логору, на Топчидеру, предао Карађорђу добровољних братских прилога равно 12.750 форината.¹

Године 1807, Лукић је склонио друге саветнике, те су се писмено жалили Карађорђу на Младена и на Милоја. И тад се он зове саветник „и за рудничку нахију“.

Мало доцније, те исте године, Лукић је изабран и, с Петром Чардаклијом и Јеремијом Гагићем, послан у Влашку, у главни руски стан, да се разговоре о помоћи коју су Срби тада тражили од Русије.

Тек по овој радњи Лукића и његових другова, дошао је у Србију први руски дипломатски агенат.

Овај агенат звао се је Константин Константиновић Родофиникин, пореклом Грк, који се често помиње у српским пословима онога времена.

Родофиникин је ушао у Београд први пут 29 јуна 1807, и Младен Миловановић дочекао га је грувањем из топова.

Године 1813, Лукић није хтео бегати из отаџбине, него се склони за прво време, а после, кад Куршид-Паша распусти гласе да цар прашта Србима, онда и Лукић дође, преда се, и везир га остави као кнеза у нахији пожешкој, и још га пошље да предаје и друге Србе који су се још држали ван турске власти.

На тај начин, поред других, Лукић је највише урадио да се и Хаџи-Продан Глигоријевић, старовлашки војвода, преда Латиф-Аги, чачанском муселиму, и да породицу своју пресели у манастир Трнаву, близу Чачка.

Године 1815 после победе на Љубићу, Кнез Милош шаље Аврама Лукића да трчи са својом пожешком нахијом на Карановац Радосаву Јелечанину у помоћ, те да гледају не би ли се карановачки Турци предали, а добре страже да поставе, да не би каква турска војска од Пазара продрла.

Аврама Лукића, Николу Симоновића из Бабине Луке, и Мијаила Оташевића,² повео је Кнез Милош са собом, године 1815, преко Дрине у логор Куршид-Паши, на разговор о умирењу Србије.

Кад се Кнез вратио, њих тројица су остала у турском логору као таоци за Милошев повратак везиру. Још се прича да је Милош, морајући даривати многе пашине људе, узајмио од Аврама сто дуката у злату.

Од њих тројице некако се избавио и вратио кући само Никола Симоновић, а Лукић и Оташевић оставили су своје главе у турском логору. Турци су казивали да су оба умрла од куге, али Срби причају са свим другојаче:

„Кад су дознали да им се Милош не мисли вратити, Турци су ископали у земљи две праве рупе дубоке до човечијих рамена. У те рупе пустили су дупке Аврама и Мијаила, и око њих су натрпали земљу коју су маљевима добро набили. Из тога стиска само су вириле главе овим мученицима. Два дана живели су кукавци у тим нечувеним мукама, па су онда издахнули“.

Ово се нарочито прича у Драгачеву.

Лукићева жена Босиљка, оставши удовица, начинила је у Заблаћу црквицу. Кажу да је са својих стаја скидала даске те покривала ту задужбину, и то све за душу своме честитом мужу, а народном мученику, Авраму Лукићу!

Слава му до века!

---

1. Архив Срп. Ученог Друштва, бр. 427. ↩︎
2. Краљевина Србија, стр 661. ↩︎

Лома Арсеније родио се у селу Драгољу, у Качеру рудничком. Он је био међу онима који су први, с Миланом Обреновићем, дошли Карађорђу на Рудник, 1804.

Одмах после тога, постао је буљубаша у Качеру. Лома је бивао у многим бојевима, и допадао је грдних рана; неке је извидао, а неке је носио до смрти, теке га је судбина чувала да погине на превари, када је оно дао тврду веру да непријатељу, који му се је на веру предао, не ће бити ништа.

Године 1811, Лома је постао војвода у Качеру.

Године 1813, налазио се је, с Качерцима, на Делиграду, и ту се био, и отаџбину бранио до пропасти Србије.

С Делиграда је дошао кући, смирио се, и — најпосле — предао Турцима.

Кад је оно, у Рудовцима, уговарано да се, на ново, устаје на Турке, и Лома је био на том договору.

Године 1815, одмах по договору у Такову, Лома је, по Милошевој наредби, са својим Качерцима, опсео град Рудник, у ком је боравило неколико Турака с породицама. Њих Лома позове на предају, обрекавши им миран пролазак, ма куд да пођу. У граду Руднику заповедао је тада неки Аго Токатлић, који пристане да се преда, изађе пред Лому с хлебом и сољу, и ту, са свим по народном обичају, даду један другоме веру да преваре не буде. После тога, Токатлић, са својим сестрићем, и још 30 турских породица, крене се из града. Лома их причека, и пође пред њима до пута ка Ужицу. Кад су били на месту где је данас рудничка школа, ту бејаше засео, иза једне липе, неки Мартиновић из Босуте, с једним другаром, па викну:

— Токатлићу, остави ми пиштоље; или главе одавде не ћеш изнети!

На врага, Токатлић је, негде пре, био отео неке пиштоље од овога Мартиновића.

— Хајд’ отален, каурине! Ево ти Лома, па се кусурај с њим: ја путујем на веру, а пиштоља не дам!

На то Мартиновић опали пушку, и Токатлић, погођен, стровали се с коња. Мартиновић полети да му иза појаса узме пиштоље; али Турчин, још врућ, скреше и Мартиновића грдно рани. Онај други Србин дотуче Токатлића.

То се све свршило у један часак.

Случај тај помете и Србе и Турке; и једни и други дочепају се оружја. У невољи један Турчин, видећи Каратошића из Копљара, викне:

— Каратоша! јуначки сине, не дај!

Лома је трчао од једних к другима, докле их није стишао, и, како тако, измирио.

Пошто су Токатлића укопали на месту погибије, његов сестрић уседне на његова хата, врло добра мркова, и пођу даље.

Ишли су старим путем на Брекињу, куда се пре ишло на Брусницу. Кад су били на садашњој Делалића прлини, Лома је био измакао напред пред Токатлићевим сестрићем, јер је и под Ломом коњ био особито добар. Почела је падати киша; Лома натуче на главу кукуљачу од свога гуња.

Киван због смрти својега ујака, Турчин је био смислио да се искали на Ломи. За то извуче јатаган да Лому удари по врату, али му се, с ножем, извуку и корице. Осетивши за собом неко шушкање, ома се окрене, а Турчин се брже довије и рекне:

— Ломо! Ти, видим, ниси био рад овоме што се сада догоди; него на ти, за спомен, овај мој нож!

— Ја га примам, рекне Лома: — подај га моме барјактару!

Барјактар Ломин, Илија Дембуба, из Босуте, прими јатаган, и путовање се продужи. Киша оспе још јаче; Лома набије још боље кукуљачу на главу. Турчин увреба тренутак, тргне пиштољ, скреше Ломи у потиљак, па ободе коња и одлети пут Ужица. Лома падне с коња, и убије се о земљу још више; јер је у њему било на кантар 110 ока!

Кад Срби то виде, потегну оружје, и поубијају готово све остале Турке. Токатлићев сестрић већ умакне и, тога дана, стигне у Ужице.

Лома је, после неколико дана, умрьо у кући капетана Марка Ракића, на брду Блатима, и укопан је ту у Ракићевој ливади, близу куће у којој је издахнуо. Лому је олово ударило у главу, иза деснога уха, кост му није повређена, само ју је олово јако очешало па отишло. На његову гробу лежи велика плоча без икаква записа.

О Ломиној смрти Милутиновић прича мало другојаче (130 до 134), али сам ја ипак узео ово казивање.

Лома је био јунак у боју, мудар на договору, за то је свуд био уважаван. Јокић вели за њега: „Грдне је ране имао“. Стаса је био висока, снаге крупне, пуне; смеђ; дугих а ретких бркова; низ леђа му је увек висила плетеница косе, а на себи је свакад носио зелену доламу.

Линденмајер Емерик Д-р, родио се у Ораовици, у Банату, 1806; а одрастао је у Чакову, месту рођења Доситијева.

Школе је свршио у Пешти, и у Бечу, где је постао доктор у медецини.

Године 1835, прешао је у Србију са жељом „да, по своме знању и лекарском искуству, Србији честито и искрено послужи.“

Прво је почео служити у војсци, која се је онда тек заводила у Србији, и звала се „кнежева гарда.“

Године 1839, јула 18, постао је штабни доктор „гарнизонога војинства.“ Као стручни референат за чување здравља војничког, Др Линденмајер је, својим разумевањем службе, прибавио управи војнога санитета толику важност да је она била нарочито одељење главнога штаба, и да се ни једна наредба, која се је тицала војничкога здравља, није могла издати докле на њу не пристане, и док је не премапотпише штабни доктор!

Служећи у војсци на таком месту, Др Линденмајер је:

Уредио војничку болницу, у Београду: умножавао је војно санитетско особље, према растењу војске; уредио је гарнизонске болнице у Крагујевцу и у Ћуприји, израдио је најпространије уређење војних болница у опће, унапређивао је тадашњу државну апотеку у Крагујевцу, усталачки је настајавао да сузбије заразу великих и малих богиња, које су бесниле у првој војсци.

Године 1845, пошто је др Стејић отишао за главног секретара у државни Савет, Д-р Линденмајер, 23 јуна, би постављен за начелника санитетског одељења у министарству унутрашњих послова; а како је, у оно време, министар унутрашњих послова држао и војску, то је Д-р Линденмајер имао да управља и цивилним и војним санитетом.

У новом свом звању, Д-р Линденмајер се је ревно борио против болести „френге“ које је било у многим окрузима у Србији: прекратио је продавање отрова и лековитих ствари без контроле, поправио је материјално стање окружних лекара, који су онда могли добити само 300 талира као највећу плату; израдио је, 1846, први кредит за уређење Киселе воде, у Буковику, створио је службу за прву изучену бабицу у Србији, израдио је, у друштву с Јов. С. Поповићем, пројект за уређење сиротињског фонда у Београду, на који су се, после, угледале и друге вароши. Од многих поука, упута, претписа, и наредаба, што је Д-р Линденмајер израдио, помињу се овде само оне о употреби хаљина које остају иза људи, умрлих од заразних болести; оне против шуге, против голубачке мушице, беснила, и говеђе куге.

Карантинима и састанцима на граници државној поклањао је особиту пажњу. У тим заводима било је онда око 100 чиновника, који су сви тако вршили своје службене послове, да су се странски стручњаци, изашиљани од својих влада у Србију, о њима изражавали особитом хвалом.

Д-р Линденмајер је израдио да се ни једна већа телесна казна у Србији не извршује, докле осуђенике не прегледа лекар, и не каже: може ли ту казну издржати. Он је израдио да се подигне зграда за војну болницу, са 120 постеља, а тако исто и за прву окружну болницу у Гургусовцу, где су нарочито лечени „френгави“ болесници.

Он је, колико толико, уредио минералне воде у Србији, поставио надзорнике и хаманџије. Колико се за те воде старао показује и књига његова „Опис минералних вода у Србији,“ која је штампава српски и немачки, 1856.

Године 1848 и 1849 борио се је успешно против колере.

Он је завео стални лекарски одбор, као највише стручно тело за консултовање, и увео је међу лекарима задругу за набављање и размену стручних књига, и израдио је државну помоћ првом Србину из Србије који се одао на медицину, и који га је, после, у служби одменио.¹

Првог априла 1859, Кнез Милош постави за начелника санитета, Дра Стеву Милосављевића, а Др Линденмајер је, после тога, дошао у пензију.

Линденмајер је био човек врло благе нарави, и благороднога понашања. Њега су сви чиновници у министарству поштовали и волели као да им је био род.

Полазећи из министарства у приватан живот, он се је лепо праштао са свима. Један од млађих, слободнијих чиновника рекне му:

— Па ви бисте, Господине, још могли служити?

— Господине, овако је нашла за добро Његова Свјетлост; па овако мора и бити.

И сузе му груну из очију.

Од тога доба, живео је у Београду, у пензији, и одлазио је тек у неколике куће својих пријатеља и познаника.

За то време, тихо и марљиво, написао је на немачком језику и у Темишвару, 1876, штампао дело:

„Србија, њен развитак и напредак у санитету, с белешкама о целокупним санитетским одношајима на Истоку.“

Др Линденмајер је преминуо у Београду, 12 октобра, 1883, и сарањен је с војничким почастима.

Било се заборавило да је он некад служио у војсци, те су Београђани били изненађени, видећи покојника на мртвачким колима, па пред њим иде католички свештеник, а за њим војна музика и батаљон војника.

За ову почаст, и за лепу надгробну беседу, велика хвала Г. Дру Владану Ђорђевићу, ондашњем начелнику санитета.

Др Линденмајер се није женио. — Своју одабрану библиотеку оставио је санитетском одељењу министарства унутрашњих послова.

Мислимо да само вршимо дужност правде и према Србији и према покојнику, када синовљом захвалношћу помињемо име овога вреднога, овога честитога, овога смернога радника на њиви наше отаџбине.

Светао му помен до века!

---

1. Народно Здравље за 1883. стр. 162—164. ↩︎

Лешјанин Стојан (Јовановић) родио се 1796, у селу Кушиљеву, испод Свилајинца, у путу, кад су му се родитељи враћали у Лешје на своју старину из Аустрије, где му је отац дуже време служио у фрајкору.

За првога устанка, кад Стојану није било више од 15—16 година, често је, на Делиграду, замењивао свога оца, и тукао се с Турцима.

Кад му је било тек 20 година, избере га село Лешје себи за кмета. Својом правичношћу у суђењу, својом добротом према сиротињи и нејачи, и својим мушким држањем према турским власницима, Стојан је изашао на глас у свој својој околини, те га и вилајетска скупштина, у Параћину, избере за вилајетскога кнеза.

То је било некако пред онај устанак који ће букнути у параћинској нахији, на крају 1832.

Турци, опазивши знаке народнога кретања, дозову Стојана у Параћин, те су га онде држали 15 дана, као таоца за мир у нахији. Али се он, имајући договора с браћом из Темнића и Левча, изгобеља из турских руку, па одмах разашље своја два брата и друге људе на све стране параћинске нахије: да се народ диже, и тако је постао један од главних радника у придружењу нахије параћинске, алексиначке, и крушевачке к Србији.

По исељењу Турака, Кнез Милош постави Стојана за судију у Параћину, а после у Ражњу; а кад се суд из Ражња премести у Алексиначку Бању, Стојан дође у Крагујевац, у народни суд где је провео две године; па је, после, отишао у Крушевац за председника суду окружном.

Године 1842, стао је у ред „уставобранитеља“, и, по успеху Вучићеву, у Крагујевцу, Стојан је, најпре, дошао, за судију у суд апелациони, а после за члана у Државни Савет; где је остао до 1860, кад је стављен у пензију.

Скоро три године провео је заступајући, овда онда, разне министре у дужностима њиховима, а на крају 1858 привремена влада била га је поставила за министра унутрашњих дела.

Овај човек одликовао се је великом благошћу срца, чистотом карактера, и свагдашњом жудњом за науком. Сам се је, већ под старост, научио читати и писати; а децу своју, синовце и рођаке, школовао је тако марљиво да је често сам кунаторио само њих да не остави без науке. На тај начин, његов је млађи син, Милоје Лешјанин, свршио науке у Паризу, а два синовца довршила су своје образовање у великим школама у средњој Јевропи.

Стојан се је увек звао и потписивао „Стојан Јовановић“, али откад се је настанио у Београду, почели су га, по селу Лешју, звати Лешјанин и Лештанин, тако да му је право презиме мало ко и знао.

Лешјанин је преминуо од колере, 17 августа 1866 године, у Београду.

Лешјанин Рајко родио се у селу Лешју, под Бабом, 17 Јануара, 1826 године.

Рајко је братанац Стојану Јовановићу Лешјанину. Детињство је провео у месту рођења; а с одласком стрица му Стојана из Лешја, ишао је и Рајко, те се учио у оним варошима у којима му је стриц боравио у служби као народни старешина. И тако, најпре се је учио у Параћину, па у Ћуприји, Крушевцу, Крагујевцу, и Београду.

Из Београда послао га је стриц на страну да учи права, те тако их је довршио у Хајделбергу и у Паризу.

Вративши се с наука, Рајко је постао професор у београдском лицеју, у ком га је дружина неколико пута бирала за ректора.

После је био секретар у Државном Савету, па од 1861 до 1868, Министар Правде. После 29 маја 1868, кад је пао Кнез Михаило, Рајко је био један од оне тројице намесника који су прихватили кнежевску власт, и вршили је до 20 јуна 1868.

Од тога доба, Рајко је живео, као „министар на расположењу,“ до 1872, а тада се је тешко разболео.

Ла би нашао лека у тешкој својој болести, отишао је у Беч, где је преминуо 19 октобра 1872.

Књижевности српској од Рајка Лешјанина остале су:

Инштитуције Јустинијановог Римског Права, у Београду, 1857, л. 2. стр. 6, 553 на 8-ни.

Рајко Лешјанин био је човек врло вредан, и у правима се разумевао врло добро. Он је тежио, колико је само могао, да управом и законима оснажи правну свест међу грађанима српским.

Историја српскога правосуства, кад се једном напише, јамачно ће дати једно од одличних места Кнез-Михаилову седмогодишњем министру правде, Рајку Ј. Лешјанину.

Рајко је био човек омален, сићушан, лепа лица, пријатна опхођења, и веома доступан сваком ко је имао потребу да говори с њиме. Није био човек речит, није имао јака гласа, још је дрктао и замуцкивао, како дође у најмању ватру; али је, као особити правник, имао срећу да у разговору одмах налази речи и разлоге који му баш требају за ствар коју брани!…

Лешјанин Милојко, ђенерал, родио се у малену селу Лешју, под Бабом, више Параћина, 15 фебруара 1830 године. Од села Лешја он се зове Лешјанин, а право му је презиме Јовановић.

Основну школу учио је у Параћину и у Ћуприји, а четири разреда гимназије у Београду.

У стајаћу војску ступио је 5 септембра 1849, а као поднаредник 6 септембра 1850 ушао је у нову артилериску школу (академију).

По свршетку те војне академије, постао је потпоручник 11 декембра 1855, и послан је у Пруску да се у војним знањима усаврши.

По повратку из Пруске, постао је ђенералштабни поручник 27 маја 1859, и поверена му је катедра у нашој војној академији.

За бомбардања Београда, Лешјанин је добио команду над особитим одељењем одбране београдске вароши.

Све до пред крај године 1868, Лешјанин је служио као професор војне академије, предајући: Службена правила, Тактику, Ђенералштабну службу, и Војну администрацију.

У овој служби добио је капетанске чинове друге и прве класе.

Године 1868, новембра 7, постао је начелник општег војног одељења у војном министарству. У тој служби добио је чин мајорски 1 јануара 1869, а потпуковнички 1 јануара 1873.

Године 1873 априла 2 постао је војни министар.

Године 1874 отишао је за управника војне академије. У овој је служби добио пуковнички чин 4 јануара 1875.

Иза тога, 22 августа 1872, био је команданат све стајаће војске до пред српско-турски рат, а тада је, 10 марта 1876, постављен за команданта тимочке дивизије и почасног кнежевог ађутанта.

Те исте године јула 4 постао је главни команданат тимочке војске.

У другом српско-турском рату, био је команданат моравскога кора. Септембра 1878 постао је команданат тимочког кора, а при крају 1879 начелник главног ђенералног штаба.

Године 1880 октобра 19 дошао је по ново за војног министра: после године дана, постао је командант активне војске, а за тим се на ново вратио за начелника главнога штаба.

У српско-бугарском рату био је командант тимочке војске, која је ишла против Видина, а после тога рата, по трећи пут је дошао за начелника главнога ђенералног штаба. Ту је, по својој молби, стављен у пенсију месеца априла 1888 године.

И од тога доба живео је обично у Београду.

Лешјанин је био више година председник савеза стрељачких дружина, а осам година председник друштва црвенога крста.

Године 1870—71 одаслан је био у немачку војску, те је, том приликом, био при опсађивању Меца и Страсбурга.

Он је слан и у Сан-Стефано главном команданту руске војске, Великому Кнезу Николи, а и у Петроград Цару Александру Другом.

Ђенерал Лешјанин носио је више од десет ордена, које домаћих а које страних.

За првога рата, он је мушки бранио Зајечар од силнога Осман-Паше; а за другога рата, он је први стегао Град Ниш, и потписао с турским старешином акат о предаји Ниша (29 декембра 1877).

За овај успех Лешјанин је 8 марта 1878 добио ђенералски чин!

Лешјанин је умро у Београду 15 фебруара 1896 године.

Ђенерал Лешјанин био је човек висока стаса, правилна раста, црномањаст, леп и симпатичан човек. Носио се увек лепо, и декорације је стављао на се врло радо.

У опхођењу је био пријатан, у дужности тачан, а у власти праведан и човечан.

Милојко Лешјанин био је врло добар Србин, племенит човек, и војник на свом месту.

Нека му је лака мајка земља; он је њу лепо послужио!

Лешјанин Милоје родио се у селу Лешју, под брдом Бабом, 16 новембра 1830, од оца Стојана и матере Маре.

Милоје је свршио основну школу у Ћуприји, куд му је отац, као нахиски старешина, био прешао из Лешја.

Из Ћуприје је дошао у Београд, где је свршио гимназију и Лицеј, па је, године 1849, отишао у Хајделберг, да настави своје школовање.

у Немачкој је провео три године, слушајући државне науке у Хајделбергу и у Берлину. После тога, оде у Париз, где је остао две године и по. Из Париза је прелазио у Енглеску, па се одонуда вратио у отаџбину.

Милоје је почео служити у министарству унутрашњих послова, па је, после, отишао у Цариград за секретара српској онамошњој агенцији.

Године 1858, вратио се у Београд за секретара министарству спољних послова. Одмах за тим постао је начелник унутрашњег одељења кнежеве канцеларије, где је био уз Кнеза Милоша до кнежеве смрти (14 септембра 1860).

У почетку новембра 1860, Милоје је, по својој жељи, постављен за начелника спољашњег одељења кнежеве канцеларије, и у том звању остао је до смрти.

Милоје је био човек стасит, леп, смеђе косе и бркова, који беху танки и увек марљиво држани.

Сва фигура његова била је нека мила појава, која је носила душу ведру, чисту, отворену, пуну доброте и интелигенције.

За то га је свак волео и уважавао.

Да је Милоје имао дужега века, могао је бити од велике користи Србији, нарочито у пословима с туђим државама. Он је за оно кратко време, у два маха, слан у Црну Гору, а после бомбардања Београда, извршио је, по поруци српске владе, једну мисију у Паризу и још у неким престоницама јевропским.

Милоје је много писао у области административне политике, а од тога штампано му је само:

1. Рецензија на Ткалчево Државно Право Србије, која је изашла у Српском Дневнику, 1858. и
2. Државна служба и државне слуге, у Бечу, 1859.

На тој се књижици није потписао, а њу је ондашња штампа јако хвалила.

И данашњи Закон о чиновницима грађанскога реда првобитно је дело Милоја Лешјанина, па је, доцније, мењан и допуњаван.

На неко време пред смрт, гађајући нишан, повредио је зеницу своме десном оку. Од тога је, после великих болова, тешких операција, и свакојаких мука, остао слеп у десно око.

Јамачно су те страшне муке наудиле иначе здраву Милојеву телу те је пао у тешку болест од које се није ни дигао.

Милоје Лешјанин умрьо је у Београду 13 априла 1867 године, и сарањен је код Маркове цркве, с јужне стране оне хумке на којој је, 1830 године, прочитан султански хатишериф.

На гробу му је красан споменик с овим записом:

МИЛОЈЕ ЛЕШЈАНИН
РОЂЕН 1830 ☦ 1867

А поврх тога, у увијеној траци, изрезана је француска пословица коју је покојник врло често говорио, и која гласи:

Fait que doit, advienne que pourrait (Ради што си дужан радити, па што буде нека буде).

Ламбровић Леонтије, митрополит београдски, родио се у Дринопољу, а у Београд је дошао, ради службе, још за Мустај-паше Шиникоглије.

Крштено име било му је Лазар, а Леонтије се назвао кад се је закалуђерио.

Кад је дошао у Београд, Лазар је био пуки сиромашак и, уз то, притисла га је била нека тешка болештина.

Тако бона сиромашка, Лазара узме за слугу ондашњи београдски митрополит Методије.

После неког времена, по што се Лазар, у митрополитовој кујни, добро поранио, здравље се његово са свим поправи. Митрополит, међу тим, опази да се Лазар одликује многим способностима. За то га је заволео, као рођенога сина свога, и учио га, и упућивао у свачем. По жељи Лазаревој, митрополит га и закалуђери, наденувши му име Леонтије.

И после тога, старац је учио младога духовника, и спремао га за велику духовну службу, до које је једном могао доћи. Чак је нашао некаква Француза, довео га у свој двор, и плаћао му те је Леонтија учио француски.

На тај начин, кроз кратко време, Леонтије је владао кујном, кесом па, ваља рећи право, и свом душом старога доброга Митрополита.

Дотле су Дахије већ биле удавиле Мустај-Пашу, и завладале Београдом и свом Србијом; али, дотле се је већ и у Србији почело осећати неко врење, противно Дахијама и њиховом владању.

У тако мутно доба, млади, лукави духовник Леонтије оклевета тајно старца митрополита Методија, те Дахије и њега удаве, чиме столица Митрополије Београдске остане празна.

Леонтије сада, с препоруком дахиском, оде у Цариград, и завладичи се. Вративши се у Србију, седне на столицу свога добротвора, чијом се је крвљу већ био обојио.

Кад су Срби, у почетку 1804, устали на Дахије, Леонтије је боравио у Београду и, више пута, излазио је међу Србе, и наговарао их да се оставе буне, и да се с Турцима измире; али, у другој поли године 1805, видећи да су Срби Турке у градове стерали, Леонтије избегне из Београда, и дође у Смедерево међу Србе, рекавши да жели у свом стаду трпети и зло и добро!

Леонтије је гледао свакојако да се умеша у народне послове, и да постане председник у „правителств. Совету“, ну Срби га никако нису хтели примити, једно што је био Грк, а друго што их је, као турски човек, од почетка устанка, световао и наговарао да се предаду Турцима, и да се умире, а особито их је одвраћао од Руса, да се с њима не мешају, јер ће их преварити и оставити, као што су оставили Морију, те ће их Турци онако исто исећи и поробити.

За све оно време, од 1804—1813, Леонтије је више теглио к стању које је било до 1804, него к оном које се је стварало од те године па овамо даље.

Њега криве, њега осуђују, њега проклињу сви из реда сувременици: где се год помене његово име, свуда се на њега сипа осуда и клетва!

Данас је још тешко пресудити: да ли је Леонтије ову клетву заслужио каквим позитивним радом против Срба и Србије, или, можда, само својим расположењима према оном што су радили Срби.

Да је било оно прво, тешко је веровати да му Срби не би брзо пресудили. Већ може бити да он, Грк родом, митрополит положајем, мешајући се с пашама, с конзулима, с дипломатима онога доба, који, имајући врло често пресуднога гласа у пословима државним, обично мисле да судбину народа држе међу својим прстима, као преља жицу, па је могу упредати колико им се хоће, и како им се хоће — није ни мало веровао у трајност онога што су творили Срби од 1804—1813. Ласно може бити да Леонтије није веровао да сељаци у опанцима, с трешњевим ступама, могу, ма у чем, изменити облик силној османској царевини, не помишљајући какву моћ имају идеје које крећу народе. Таких неверника бива у сва времена, и у свих народа; и такима, ма да не учине никаквих позитивних зала, народи за саму ту велику њихову мудрост, за саму ту неверицу у народну моћ, често плаћају осудама и проклеством!…

Време, и објава свих докумената из онога доба, казаће нам и право лице овога клетога владике!

Године 1813, пребегао је у Аустрију, 1814 отишао је у Русију, и станио се је у Кишењеву. На скоро се разболео, и боловао је дуго и тешко.

Тек године 1822, пошто се је, пред више духовника, исповедио да је дошао главе своме добротвору митрополиту Методију, Леонтије је отишао Богу на истину.

Бог на небу нека му буде милостив; а овде му је народ своју страшну пресуду већ изрекао!…

Допуна

Пред пад Србије 1813 једном у београдској цркви, кад су ђаци певали: „Спаси Христе Боже, и помилуј“, Леонтије је гласно изговорио ово:

„Спашће Бог онога који побегне у Немачку! Ја сам приправио велику лађу на Сави: ко хоће да се спасе, нека иде у лађу, па ће се спасти!“ (Живот Максима Јевгенијевића, стр. 15).

---

Указом од 5 априла 1829 године, руски цар Никола дао је Леонтију хиљаду десетина земље у Бесарабији. (Расправа Морозова П. О. Историческије материјали).

---

Годину смрти Леонтијеве нисам могао дознати.

Лакетића Јевросима, одива гласовите куће Владиславића, рођена у селу Србини, одмах више Херцег-Новога, а преминула 27 маја 1847, не имајући порода свога, оставила је у своме тестаменту оваку наредбу:

„Моја кућа, у којој живим, и баштина око куће, желим да буде у ползу школе, која се очекује да се оснује од завештања покојних Бошковића и Ђуровића, на српском дијалекту словима кирилскијем, ради ползе наше младежи“!…

То је све данас извршено и, захваљујући честитим родољубима, школа у Србији већ цвета доносећи плод за Србе Приморце, а славу за своје основаоце!

Слава им до века!…