Категорија: К

Курсула Јован родио се у селу Доњој Горијевници, у рудничком округу, године 1768.

Кад је букнуо српски устанак на Турке, 1804, Курсула је био међу првима који су ударали на Чачак и на Карановац. Он је припадао војсци Мутаповој; али нити је имао какве команде, нити се покоравао одредбама војничкога запта. Увек је јахао добре коње, увек је носио поуздано оружје, и свуд је делио јуначке мегдане, те тиме војску слободио и српско име прослављао.

Курсула није носио сабљу о бедрима, као што се носи, него затурену на раме, како му је лакше потегнути је. На мегдан је обично полазио пушећи чибук, који би лагано истресао и остављао у чибучницу тек пред самим својим противником.

Године 1809, особито се прославио на Црном Врху, кад је оно Гушанац био надръо да продре у Гружу и у Јасеницу.

Милутиновић, певајући ту српску победу, вели:

„Сам Гушанац мучно деси трага,
Но да брже стигне на селамет,
Окуне га чете Србадије.
Хитре пусте, на ногама лаке,
Испрате га и јездаци неки,
Особито Јоване Курсула.“

Године 1810, на Варварину, јунаштву и поузданости ока и руке Курсулине задивили су се не само Срби и Турци, који су га и дотле познавали, него и браћа Руси, који су се ту, напоредо са Србима, борили с Турцима.

Скоро целе године 1813, Курсула се находио у Делиграду. Онога дана, када ће допасти самртних рана, био је изишао из великог шанца, на својој као трава зеленој бедевији, коју је звао „стрина,“ и отишао у шанац војводи Новачићу, и делији Парезану, на разговор. На вратима од шанца одјаше бедевију, и да је сејизу да је вада. Док се он разговарао, Турци ударе на Новачићев шанац. Курсулин се сеиз препадне и некуд, без трага, утече с бедевијом. Турци шанац опколе са свију страна. Курсула, знајући да је „стрину“ оставио шанцу на вратима, похита да се састави са својим крилима, али, тек што из шанца изиђе, виде да му бедевије нема, а Турци пут већ пресекли. Он потрчи к великом шанцу бијући се, и тако себи пут крчећи.

До великога шанца, добио је којекаквих 17 рана. Један га Турчин удари копљем које се заломи у рани, и он је овај одломак однео чак кући.

Путем од Делиграда до села својега, невештином у неговању, ране се позледе, те је још мање било наде да ће оздравити.

Кад је већ хтео умрети, упитају га: да ли за чим жали?

Курсула поћути, прибере своје мисли, па рекне:

— Вала сам се добрих коња најахао; оружја се красна наносио; непријатељских се глава насекао; ничега већ нисам жељан; али ми је жао моје старе мајке, и — жалим што ми се не деси „стрина“, да се пасјака сит насечем!

И… с тим речма, издахне… То је било 16 августа, 1813. Он је укопан код цветачке цркве. На гробу му је плоча с овим записом:

„Овде почива Јован Курсула војвода, кои је храбар војник био… Поживе 45 година. Донешен рањен из Делиграда, представи се 16 августа 1813.“

Курсула је био косе смеђе, у лицу бео, образа пуних а прићосав; широк у плећима, и тврд на ушима.

Курсула је из реда оних јунака који су дика роду своме. Ватрено заузет за ослобођење своје отаџбине, он се не само није плашио никакве непријатељске силе, него није ни главе окретао на сласт госпоства и власти међу својима. Њему се хтело да отаџбину види чисту од насилника, па нека се у њој слави влашћу и госпоством који год хоће од његове браће.

Слава имену његову до века!

Курлага Вучић са Стапара, више Ужица, био је буљубаша на Шаргану, куда је ишла граница Србије пре 1833. Курлага је, по заповести Кнеза Милоша, наплаћивао царину од трговаца који су туда пролазили.

Године 1830, удари преко Шаргана Ахмет Кусов, Турчин из Ужица, с девојком и сватовима, идући из Босне. Курлага заиште царину. Турчин не дадне, а девојка бризне плакати, чувши да Власи још могу од Турака наплаћивати царину!

После много речи, Кусов плати што се од њега тражило, али се зарече, да ће се Курлаги осветити за то.

Године 1832, фебруара 14, Курлага сиђе послом у Ужице кнезовима. Они му рекну да ни пошто не иде у Доњу Чаршију, јер му Турци много прете. Курлага навлаш оде баш на дућан самом Кусову. Догодило се је да је Турчин, баш у тај мах, на горњем боју своје куће, тукао своју жену. Курлага, чујући вриску, викне:

— Не удри жене, Кусове!

Турчин измоли главу кроз прозор, позна Курлагу, па остава жену, узме две мале пушке, и сиђе на земљу. Дошавши до Курлаге, без једне речи, скреше обе у Курлагу, а пушке му — не саставе!

— Стани Туро! викне Курлага: — овако се бије! И сребрњаком погоди Кусова посред чела. Тим метком рани још једнога Турчина, који се је близу десио. Други Турци притрче и Курлагу убију ту на месту.

То начини читаву буну у вароши. Кнез Милош, дознавши за то, исели све Србе из Ужица у Пожегу; пресели и окружни суд, а Србима из околних села забрани ићи у Ужице на пазар.

Ужичанима, пресељенима у Пожегу, није било угодно ново место. Жалили су се да им деца умиру. А Турци Ужичани опет остали су били као у опсади. За то су се и они молили Кнезу Милошу да се Срби врате у Ужице.

И Кнез је то допустио тек године 1835.

Тај се случај у Ужицу зове: Курагина Крајина.

Кујунџићу Милану, државнику, писцу, крштено је име Јанићије, па је он, угледајући се на друге, своје име посрбио, назнавши се Милан!

Кујунџић се родио у Београду 16 фебруара 1842 године.

Свршивши основну школу у Београду, био је још врло мали за гимназију; зато га отац пошље у Панчево у немачку школу, да језик немачки научи.

После се вратио у Београд, те је свршио гимназију и Велику Школу. Још као ђак био је врло жив и слободоуман, те је с тога једну годину дана био искључен из школе!

Доцније је отишао у Беч, па у Немачку, и најпосле у Француску и у Енглеску. Највише се бавио студијама из наука философских.

Вративши се у отаџбину, постао је чиновник у министарству просвете; па професор у Великој Школи, па чиновник у министарству унутрашњих послова; скупштинар, министар просвете, посланик у Риму и најпосле пенсионар.

За време наших ратова, Кујунџић је водио добровољце у бојеве. У војсци је дошао до чина артилериског потпуковника.

Пред крај живота, снашла га је било тешка болест, у којој је намучио и себе и оне око себе. Преминуо је у Београду 14 новембра 1893.

Кујунџић је био човек обилнога природнога дара, наставник и књижевник темељне научености, Србин жаркога родољубља и државник чврсте воље и похвалне несебичности. Он је и певао, и писао, настављао, и војевао, и управљао.

Српска Краљевска Академија, коју је он, као министар просвете, створио и највишу јој санкцију израдио, његово ће име записати на друго место у Поменику својих добротвора, јер је он њојзи и знатан део свога имања након себе оставио.

Поред многих песама, чланака, критика, и других састава, расутих по разним часописима, од Кујунџића имамо ово списе.

1. Абердар. Гусле Абердарове. Нови Сад, 1861.
2. Кратки преглед хармоније у свету. У Београду, 1967 и 1872.
3. Философија у Срба. Београд 1868.
4. Иде ли свет на боље или на горе. Нови Сад. 1870.
5. Воља и слобода, у 20. Гласу Српске Краљевске Академије. Београд, 1889.

Нека му је лака српска земља, коју је жарко љубио и својски послужио!

Кујунџија Димитрије родио се у селу Штиткову, близу Нова Пазара.

Научивши кујунџиски занат, Димитрије је боравио и радио у Новом Пазару. Од тога заната, остало му је презиме Кујунџија, за сав потоњи живот.

Димитрије је имао старијега брата Јевтана, и млађега Косту.

У почетку српскога устанка, Турци Пазарци, погубе Јевтана, брата Димитријева; одсеку му главу, набију је на шиљак, па је изнесу граду на бедем, и окрену ка селу Штиткову, као да покажу шта чека и све друге који би симпатисали српском устанку!

Године 1807, Димитрије Кујунџија, и брат му Коста, искраду се из Пазара, пређу међу Србе, скупе чету, и почну се бити с Турцима.

Године 1809, при нападању на Пазар, Димитрије и Коста показали су се прави јунаци; али Турци, уговарајући да се предаду Србима, затраже од Карађорђа да, куд на другу страну, пошаље Димитрија и Косту, пошто они, вељаху Турци Пазарци, жудни да освете брата, не би могли одржати уговор који би се сада углавио.

Карађорђе, после тога, пошаље Димитрија и Косту, с Павлом Цукићем, на Рогозну да пресеку пут Турцима, који би од Косова могли навалити на Србију.

О нападању на Нови Пазар, певала се је у околини ова песма:

„Протужиле буле у Пазару,
Тугујући, каде говориле:
„„Авај нама, до Бога милога!
Од зулума силна Коста-Бега,
И његова брата Дмитрија,
Злих војвода од Нова Пазара:
Тугујући Црног Ђорђа моле,
Да устави и Косту и Дишу
Да не пале Новога Пазара.
Карађорђе њима одговара:
„„Уставићу све војводе редом,
Ал’ не могу ни Косту ни Дишу:
Турци су им брата погубили,
Јевтан-брату главу откинули;
На бедем је, на шиљак натакли,
Ка Штиткову лице окренули,
Те да гледа свога завичаја,
Недалеко од Новог Пазара:
Не могу их, за то, уставити!“…

Димитрије је, после тога, био војвода пазарски, што ће рећи, данас, студенички,

Године 1812, у Карађорђеву Протоколу, број 957, пише:

… „да он (Димитрије) у хапсу стоји, докле се за право нађе: именије његово, колико на писму шиљемо, да се расположи и прода, и да се поплаћа тужитељем његовим, које је он од сабора починио од 1809 года, а прије што је било, оно на страну. А после ни он, ни његови синови, да не буду више народне старешине, за преступленија његова; а брат његов Коста да буде војвода, да се не батали, јер на Косту никакве даве нема.“

У овом затвору налазећи се, Кујунџија је „сваки дан вртио топове,“ као најгори сужањ, како прича Милутиновић, који му сву кривицу своди у то „што се, вели, зету Пљаку замерио,“ који га је „оцао и оклеветао“¹!

Године 1813, Димитрије је био пребегао у Немачку, али како је Кнез Милош утврдио с Турцима мир, он се је вратио, и настанио у Смедереву, где је на ново почео радити свој кујунџиски занат. Године 1841, извезао је срмом и позлатио престони крст за смедеревску цркву. На крсту је потписан он као мајстор, и црквени тутори Илија Нешић, Јања Ђорђевић, и Ица Марковић. Тим се крстом и данас служе у новој смедеревској цркви.

Димитрије је у Смедереву, у црквеном крају, имао своју кућу.

Био је висока раста, црномањаст; носио се је увек лепо, свакад је ишао у чоиној везеној долами, и с џемаданом златом везеним.

Врло је често, на помамну коњу, пројахивао кроз смедеревске улице. То га задовољство није остављало до пред саму смрт.

Умрьо је у Смедереву 29 новембра 1843, и 30 новембра, на Св. Андреју, опевао га је прота Теофан Станковић.

Сарањен је, како његови потомци причају, код старе цркве смедеревске.

---

1. Србијанка 3, 110 и 111. ↩︎

Крстић Михаило или Мика, родио се о Арханђелову дне, 1818, у Крагујевцу.

Основну школу свршио је у Крагујевцу, па је, после тога, учио неку трговачку школу, у Београду, из које је изишао 1837.

По свршетку школовања, водио је, неко време, трговину, а после, нарочито од 1842, није се хтео пуштати у велико трговање, него је радио своје земље, којих је имао доста око Крагујевца.

Крстић се није женио а, пред своју смрт, ни рођака блиских није имао.

Преминуо је у Крагујевцу 26 јуна 1885.

Пре него што ће умрети, наредио је шта да се чини с његовим имањем, пошто умре.

Ево главне одредбе у тој његовој последњој вољи, с које и заслужује да га уврстимо у Поменик знаменитих Срба.

Све своје имање Крстић је оставио свом куму, г. Кости Митрићевићу, пуковнику у руској војсци, али под овим условима:

Пуковник Митрићевић дужан је, од прихода Крстићева имања, сабрати 5000 дуката, и те новце дати под интерес. Половина интереса који се буде добијао од те суме, придаваће се главници, а друга половина трошиће се на сиромашне ђаке крагујевачке гимназије. А кад та главница нарасте до 20 хиљада дуката, онда ће се сав интерес трошити па ђаке поменуте гимназије, који се добро уче и добро владају, а сиромаси су.

Даље, г. Митрићевић има да изда неколике легате који немају опћега значаја, па, што преко света тога претече, биће његово наслеђе.

Кад би се данас све непокретно Крстићево имање распродало, не би се зар могла за њега добити она сума колику је покојник завештао. То сведочи да је Крстић веровао да ће Митрићевић, управљајући неколико година тим имањем, моћи његову последњу вољу како треба извршити.

Крстићева слика већ се налази у сали нове крагујевачке гимназије, као слика просветнога добротвора…

Крстић Максим родио се у Босни, па се преселио у Србију, и настанио на Убу. Кад су Срби устали на Турке, Максим је био међу првим борцима, па је, доцније, изишао на глас, и постао је војвода соколски.

Име његово помиње се у многим бојевима у Рађевини и око Сокола.

У пролеће, године 1813, заповеда му се од стране „Вождове,“ да Турке не дира, али од њих добро да се чува.

Доцније му се каже да народ уклања с пута, куда ће се кретати војске.

Најпосле је, те године, био с Молером у Лозници, па је и оданде некако изнео главу.

У другом устанку, 1815, виђамо га, с Кнезом Јовицом, докле Турци нису протерани из Ваљева, а после се ретко помиње.

Године 1844, налазимо га као члана окружнога суда у Лозници, где га је затекла катанска буна. Крстић је, тада, био пристао уза Стојана Јовановића, катанскога вођа, а пошто су катане разбијене, он је допао затвора, у Ваљеву.

Из тога затвора избавио се заузимањем пок. Ацике Ненадовића, и живео је, после тога, на Убу веома сиромашки. На Убу је, кажу, и преминуо.

Имала је једна песма у којој се пева како је Војвода Макса секао Турке дуж Дрине, и како је многе српске породице искупио из турскога ропства, рашта је морао све своје имање дати.

Ништа више нисам могао, за сад, дознати о овом честитом, али зле среће Србину…

Крижанић Ђурађ родио се 1617, у Лапничкој, у Хрватској, од старе породице Крижанићи Небљушких.

Човек великога дара природнога, и простране научености онога времена, носио је у глави две велике мисли: да измири цркве источну и западну; и да створи један језик за све народе словенске!

Тога ради је много путовао, много учио, и много писао. Последње време свога живота, боравио је у Русији, најпре као вољан човек, а после као прогнаник у Сибиру.

Своју граматику о том језику за све Словене, Крижанић зове:

Граматично исказање об руском језику, попа Јурка Крижанића, прозвањем Србљанина… Писао в Сибири лита 7174=1666.

По роду, сам себе зове Србином, по вери је био католик, и још каноник загребачке цркве; али је одушевљен био за добро свих Словена, а особито Срба и Хрвата.

Што је желео измирити цркве источну и западну, то му је свакад за хвалу: и православна се црква, јутром и вечером, моли „о сајединенију Светих Божјих цркава“!

Али што је мислио да се може, граматиком, створити језик за све Словене један, то је узимао на се посао који — најмање рекавши — премаша снагу свакога појединца.

Још се не зна које је године, и у ком месту, умрьо овај наш сународник.

О његову животу писали су много и Руси и Хрвати.¹

---

1. Кукуљевић, Архив за повесницу југословенску 10 у Загребу, 1866. И Безсонов. Сочиненија 1, 2. и 3, Москва, 1870. — Даничић, Рад 16. 159. ↩︎

Красојевић Вићентије, владика ужички, родио се, око године 1824, у селу Горњој Црнући, у рудничком округу. Учио се је у манастиру Враћевшници, па је, после, у Београду, био две године у богословији.

Закалуђеривши се, постао је 1844 ђакон, а 1846 јеромонах.

Године 1859, постао је игуман, а 11 новембра 1870 архимандрит манастиру Враћевшници.

Вићентије се одликовао великом вредноћом у пословима, и паметном управом у манастиру; поред тога, приањао је те се самоучки учио колико је више могао.

Малу манастирску библиотечицу обогатио је и уредио; дозвао је пок. Ђуру Јакшића, те му је насликао за манастир галерију свих владалаца српских; и оно старина што манастир има, и што је остало од знаменитога љубићског архимандрита Мелентија Павловића, чувао је и држао у врло добром реду.

Године 1873, изабран је и посвећен за владику ужичкој (сад жичкој) јепархији, после владике Јанићија.

Као владика, Вићентије је служио осам година и по; али је већ давно био пао у тешку болест сушицу, од које је и преминуо 15 марта 1882 у Београду, па је одавде однесен у манастир Враћевшницу, и онамо сахрањен.

Вићентије је оставио двокатну кућу у Београду, у космајској улици, број 52; у седлу Лозници, више Чачка, неко непокретно имање, и готовине — око 700 дуката.

Данас његове готовине у Управи Фондова има 15.213 динара.

За сву ту тековину, он је, 17 фебруара 1882, наредио ово:

1. Све имање његово остаје као његова задужбина, из које ће се издржавати у школама добри а сиромашни ђаци прво па његове рође, па — ако њих нема — из његова села Горње Црнуће, а, најпосле, из целе Србије, ма откуда;
2. Том задужбином управља министарство просвете са припитивањем и просветнога Савета;
3. Кућа у Београду, која може вредити 4—5000 дуката да се никад не продаје!
4. Ђаци, који се издржавају из ове задужбине, дужни су, сваке године, на дан добротворове смрти, учинити му помен у цркви.

Тестаменат тај био је пред судом, и остао је у важности. И тако Вићентијева задужбина данас већ издржава једнога ђака у великој школи, у Београду, који прима по 30 динара на месец.

Крантић-Петровић Вељко, добротвор, родио се је у селу Врчину у срезу грочанском 1818.

Основну школу учио је у месту свога рођења и у Гроцкој.

Године 1838, да замени старијега брата, ступио је у војску. Као писмен војник, и с лепим рукописом, Вељко је радио у командантовој канцеларији до 1842.

Изишавши из војске, ступио је у државну службу најпре као практиканат а после је био срески писар. Доцније је прешао у службу поштанску где је напредујући у звањима служио до 1863. Али тада, због слабих очију, заиште и добије пенсију, па је после живео као смерни пенсионар у Београду, где је имао своју кућу.

Вељко је умрьо 30 јула 1900 године, а 31 јула сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници, коју је за живота био спремио.

Вељко је приложио једно велико звоно цркви врчинској, и једно лепо звоно школи врчинској; још је цркви завештао полијелеј и друге црквене утвари; на зидање храма Св. Саве приложио је 600 динара; завештао је по 100 динара Светосавској школи, Дому за сиротну напуштену децу, друштву „Краљу Дечанском“, и Дечиној болници.

Поред тога, завештао је 3000 динара као фонад под његовим именом. Интересом од овога Фонда да се помажу ђаци школе врчинске у којој се је Вељко учио.

Посветила се — која помаже сиротињи и просвети!

Бог да га прости!

Крагић Ђорђе, родио се у селу Скорицама, у нахији ражањској.

Ратној вештини Ђорђе се је учио у живој школи Делиграду, од 1806—1809.

Изишавши на глас личним јунаштвом, Ђорђе је постао војвода малој, али врло често узнемириваној кнежини ражањској.

Под Ђорђевом влашћу, био је Кнез Милић из Ћићевца. И они су оба обично чували Делиград, то „Зајажало Турства“.

Године 1809, кад је српска војска пошла к Нишу, Ђорђе се је, са Стеваном Синђелићем, утврдио био на Чегру, према, Винику,

Несрећнога дана 19, месеца маја, кад оно Турци, грдном силом, нападоше са свих страна на чегрски шанац, Ђорђе је, са Стеваном, и другим соколовима, оставио главу у рушевинама од тога шанца.

После Ђорђа, дошао је за старешину Ражањцима његов син Петар Крагић, па је и овај погинуо на Делиграду.

Слава им вечна обојици!

---

Допуна: Прича се да је тешко рањенога Ђорђа Крагића у несрећној битци на Каменици, 19 маја 1809, Цинцар-Јанко изнео на леђима „да му Турци главу не одсеку“!!…