Категорија: Г

Гушић Милован, просветни добротвор, родио се је у Крагујевцу 15 фебруара 1922 од оца Николе и мајке Видосаве. Отац му је дошао из Новог Пазара, и право му је презиме Томић; али зато што је дуже служио у некога Турчина Гуше, прозван је Гушић. Мати пак Милованова била је из села Гунцата у Гружи.

Милован је свршио само основну школу у Крагујевцу. Године 1845 служио је у редовну војску, у којој је дошао до чина капетанскога, а умро је 16 маја 1891 године, у 69 години свога живота.

Гушић се никад није женио.

У војсци је био одликован Таковским крстом.

Све своја лепо имање Гушић је оставио на просвету својих суграђана. Од тога имања начињена је красна зграда за вишу девојачку школу у Крагујевцу, и још има фонда за издржавање те школе у 35.000 динара.

Већ има више од десет година како лепа виша девојачка школа ради у Крагујевцу, на добро и корист младих српкиња које се у њој уче, и на славу племенитога просветнога добротвора Милована Гушића!

Нека му је слава до века!

Гучанин Милутин (Илић), прота драгачевски, родио се у селу Гучи, 1739 године.

Протини преци, досељени из Херцеговине, звали су се Радешићи. То је било, вели прича, пре косовскога боја. После Косова пак, након много времена, живео је у Гучи неки кнез Ђуђа из рода тих Радешића. Кало кнез сеоски, Ђуђа је збирао од својих сељака порезу, и предавао је Турцима, те ови никад нису долазили у село Гучу.

Једном, пошто је Ђуђа био покупио и предао порез, ударе Турци на село Гучу. Ђуђа им се одупре, али у том боју погине, и Турци, иза тога, дођу његовој кући, па му све исеку, поробе, попале, и оду. Само двоје мушке деце, Ђерман и Ђерасим, некако се скрију од Турака, и остану живи, а срећним случајем остане у животу и мајка њихова, која се није десила дома, кад су Турци кућу поробили.

Син овога Ђерасима звао се је Илија, а овога Илије син је Милутин Илић, прота драгачевски, који се је обично звао Прота Гучанин, по селу Гучи, у ком је седео.

Прота Милутин, човек у годинама, а од тако старе и чувене породице, био је веома уважен још до устанка 1804. Петар Јокић воли: „Проту Гучанина слушала је његова нахија као Светог Краља!“

Има једна песма која казује како је Прота Милутин, трећи дан Тројица, 1806, на селу Лопашу, у Драгачеву, срео Сарајавског Орд-Агу, разбио га, и главу му одсекао.¹

У прво време, Прота Милутин је било под врховном командом војводе Милана Обреновића, а у Драгачеву је сам управљао.

Године 1811, дана му је војводска диплома којом су под његову власт стављена ова драгачевска села: 1. Гуча, 2. Рогача, 3. Осок, 4. Марковица, 5. Којић, 6. Тијање, 7. Турица, 8. Иритари (Рти?), 9. Дучеловићи, 10. Тучково, 11. Дрен, 12. Чучаник, 13. Негришори, 14 Лисица, 15. Прово, 16. Пилатовић, 17. Капица, 18. Пожега, 19. Бакионица, 20. Пријановић, 21. Лопаш, 22. Краварица Доња, 23. Краварица Горња, 24. Вирово, 25. Церово, 26. Трешњевица, и 27. Миросаљци.

Тим ћеш селима командирати, вели се у настави од 11 јануара 1811, и рачуне од свашта давати, а у договору с господаром Новаком, и с Милићем Радовићем. Да изберете од нахије два или три кмета за судије у магистрату, у Карановцу, и које изберете, да пошљете у Совет да се поуче, како ће поступати.

Четири мезулане (поште) да уредите; једну у Карановцу, другу у Трстенику, трећу у Гучи, а четврту у Пожези. Свакој мезулани да купите по четири коња, и да погодите по три момка. Трошак за то да разрежете на нахију.

Ви, војводе, да уредите у сваком селу кнеза сеоскога, који ће, са селом, оградити кошеве и амбаре за десетке, и вама рачун давати.

Ви старешине да се не мешате у свештенички и духовнички чин, којим имаде Митрополит да суди.

Ви старешине где се који на суд позове, одмах оному да идете, а млађе где који што учини, похара, или убије да га имате ухватити и суду предати. Ком магистрат не може пресудити слаће га у Совет.

Особито за свашта да јављате Совету и нама, како за здо тако и за добро.

Што се ком определи оним да буде задовољан!

Најпосле се наређује „да се од нахије пошаље 10 тобџија и 5 добошара, на науку у Београд.

Сваки од своје кнежине главе да препишете, и нама да јавите.

Од муниције, свака три месеца, Совету рачун да дајете!

Како је Прота већ био човек стар и слаб, Карађорђе је одредио сина Протина Ђоку, за једнога војводу драгачевског. И на Ђокино име више пута је писано од вождове стране у Драгачево. Тако, на прилику, један пут му се пише, да не дира у туђе њиве и ливаде, да од земаља које су биле турске, узме себи само једну добру ливаду, а све друге турске баштине да остави сиротињи; други пут — да хвата хајдуке, и да стеже јатаке, а ако не ће, изгубиће старешинство; трећи пут — да од досељених Херцеговаца не тражи пореза, ни кулука: они ће то давати својему војводи Ђолу; четврти пут — да иде с 300 момака у Београд, да чува град, итд.

Несрећне године 1813, Прота Гучанин, стар и болан, нити је бежао из отаџбине, нити се је предавао Турцима, него се је склањао по шумама и манастирима, докле га и смрт не уграби, 14 јануара 1814, у Манастиру Св. Тројици, у Овчару, где је и укопан.

Данас се још може прочитати, с десне стране цркве, на белој плочи ово:

„Зде почивајет раб Божји Прота Милутин Илић от села Гуче. Јануара 14, лета 1814.“

Син пак протин, војвода Ђока Протић, предао се је Турцима, па је, после, живео мирно код своје куће, у Гучи.

Кад је, године 1815, букнуо таковски устанак, Турци чачански домаме Ђоку Протића у Чачак, па га задрже као таоца за мир у Драгачеву. А кад Ђаја-Паша погибе, и кад његова војска, остављајући Чачак, побеже преко Драгачева ка Сеници, она поведе и Ђоку Протића са собом. На том путу, ту су војску српске чете често нападале, и Марко Штитарац није је оставио чак до Јавора.

Примакнувши се к Сеници, и осећајући да их већ Срби више не гоне, Турци веселога таоца Ђоку Протића посеку на једном огумку, код реке Вапе, па га оставе, да га кљују орли и гаврани.²

Тако је свршио свој живот драгачевски војвода, син Проте Гучанина, Ђока Протић!…

---

1. Кнежевина Србија, стр. 694—697. ↩︎
2. Милутиновића Историја, стр. 282. ↩︎

Гусларовић Глиша, родио се у нахији пожаревачкој, не знам у ком селу.

Био је човек малешан, да га немаш шта видети; али је ипак био барјактар војводи Петру Добрњцу, и јунак да му се је дивио сам његов војвода.

Једном, на Делиграду, у шанцу, рањени оба, и Добрњац и Глиша, лежали су под шатором, а битка је још трајала. Добрњац, као војвода, устајао је овда онда те наређивао што треба у војсци, па се враћао и завијао своју рану. На један мах потегне кумбара, на усред онога шатора, у ком су лежали војвода и његов барјактар!

— Ја помислих, причао је Добрњац: — сад је крај свему, на се чисто збуних, не сећах се шта бих могао радити, него само гледам кад ће да се распрсне; али Глиша чека, чека да се распрсне, па кад виде да се тако дуго не распрскава, да нас помлати, него се само окреће, он се диже и повика:

— Та пуцај, над нашином главом пукла, да видим већ и твоју силу! Иза тога се пружи, узе крчаг с водом, тресну њим о кумбару и — угаси је!…

Другом једном приликом, у боју, где су, причао је опет Добрњац, куршуми падали као киша, Глиша је држао барјак, као обично; тада је већ био стекао, које где у ранијим бојевима, 10 рана, и све су му биле зарасле.

Усред то кише од пушчаних зрна, Глиши се приђе на поље. Он, с барјаком у руци, изиде на шанац, окрете леђа онамо откуд лете куршуми, и рече:

— Да видим, могу ли погодити у готово место; на здраву су ме доста избушили!…

— И ако ми је било пре до плача него до смеја, вели Добњац: — кад сам тај покор видео, хтео сам пући од смеја!

Глиша је 1811 отишао, за својим војводом, из Србије, па је, после, живео у Кишењеву. Пројахавши свога коња, једнога дана, враћао се је кући; и не хотећи сјахати, намери кроз вратнице да ујаше у авлију. Горњи праг од вратница закачи га, и пребије по средини на коњу. Од тога је одмах умрьо. Њега је испратила руска војска с војним почастима.

То је било 1821 године у Кишењеву.

Сима Милутиновић је написао Гусларовићу овако „надгробно“:

„Гди је јунак преко Срба?!
Готов на бој и до гроба,
Јездећи би и у вечност,
Да позволи теке земност.
Ал’ је исти и прам’ Турци
Диз’о мача у десници;
Гусларовић Глигорија,
Зна и знаће Даворија,
Овде, браћо, погребени,
Трин’ест ранам’ овенчена:
Знанци т’ веле, док’ би сваки,
Вечна т’ памет на вијеки!“

Гузоња Ђорђе (Миловановић)¹ из села Железника.

У историји се чешће сретају имена која су ружна по свом речном значењу, али су дивна по делима оних који су их носили!

Такав је случај и с овим Железничанином.

Ђорђе се родио у селу Железнику, 2^1/2 часа на југо-запад од Београда. Поникао тако близу „куће од ратова“, Ђорђе је знао Турке и њихове обичаје боље од многих других Срба онога доба, а одрастао Сави на обали, могао је препливати је како му је кад воља, те су га онамо у Срему познавали као год и овамо у Шумадији.

Још пре буне на дахије, Ђорђе је био човек на гласу у својој околини, и страшан Турцима, у Београду.

За то Фочић и каже за њега:

Док погубим Ђорђија Гузоњу
Из лијепа села Жељезника,
Кој’ је кадар Топчидер затворит’.

Не пита се овде како је Ђорђу име, него колика је он сила, кад може Топчидер затворити, те Дахијама не пустити ни помоћи ни изласка!

Априла 28, године 1804, на оном састанку у Земуну, где је Ђенерал Женеј огледао измирити Србе и Турке, међу 16 народних српских старешина, био је и Ђорђе Гузоња.

Доцније, Ђорђе је бивао у бојевима с београдском нахијом.

Године 1811, фебруара 4, Гузоња је постављен за надзиратеља града београдскога, и дано му је ово „наставленије“:

1. Наређујем вас у град београдски, да будете надзиратељем града; вама предајем кључеве од града горњег и доњег; кључеве од џебане, цајкауза, и прочих свијех магацина, ви да имате позор на све воопште. Све што у граду потребно буде, требоваће се (све) од вас; и ви за все воопште одговараћете.
2. Вама за послугу и помоћ наређујемо четири момка, који да буду под ајлуком, на месец по 10 гроша. Ви, и момци ваља да будете беспрестано у граду: ту ноћивати, град и магацине тачно чувати.
3. Вама опредељујемо вашега издржавања, на месец по 50 гроша, и хлеб на дан точно на вас, и четири момка по 8 ока.

Уверени ми, да ћете ви опредељеним ужитком задовољни бити, и знаћете вама препоручени град чувати, а тако и магацине² (Долазе потписи).

У тој служби остао је Ђорђе до 21 септембра 1813.

За време свога борављења у београдском граду, Ђорђе је озидао на Дорћолу, ван града, једну лепу чешму, која се је до скора звала „Гузоњина Чешма“!

Куд се део године 1813, не зна се; али се зна да је дочекао други устанак, 1815, после кога је трговао живом стоком.

Прича се да га је смрт нашла у путу, у округу рудничком, али нисам могао дознати где местимице.

1. Ђорђе је записиван и Миладиновић и Миловановић, али рођена његова унука, Марица, из Железника, уверава да је презиме његово Миловановић а не Миладиновић. ↩︎
2. Голубица 5, стр. 168. ↩︎

Гудовић Јеврем, државник, родио се у селу Лукавцу, у округу ваљевском.

Основну школу учио је у Рабровици, а гимназију и Велику Школу у Београду.

После тога, послала га је Српска влада у Немачку на рударске науке. По повратку с наука, служио је најпре у министарству финанције, под којим је онда била и управа земаљских рудника. После је, више година, у Мајданпеку био помоћник управников, па онда начелник рударског одељења у министарству финансије.

Гудовић је ожењен био ћерком Стевче Михаиловића.

Године 1880 ушао је Гудовић у Пироћанчев кабинет, као министар грађевина. Доцније је имао то министарство и за Гарашанинова председништва. Под Гудовићем је почет да се града Нови краљевски двор, и Прва српска железница.

Изишавши из министарства, Гудовић је добио пенсију и живео код своје куће до 5 априла 1900, када га напречац задеси смртни час.

Био је човек тихе и благе нарави, вредан на послу, поштен у раду. Бог да га прости!

Грујовић Михаило (Михаило Филиповић), млађи брат Боже Грујовића (Тодора Филиповића), родио се у Руми, око 1780 године.

Свршивши школе у Аустрији, Михаило је отишао у Русију, за својим братом Божом.

Кад су посланици српски, године 1804, Прота Матеја Ненадовић и Јован Протић, идући у Петроград, ударили на Харков, нашли су онде и Божу и Михаила.

Они су склонили Божу те је оставио службу, и пошао с њима у Србију, а Михаило је, још за неко време, остао у Харкову. Доцније је и Михаило дошао у Србију, и био је најпре писар а после Божине смрти, секретар у Свету, у Београду.

Године 1810, као секретар Совета, Михаило Грујовић је, с војводом Миланом Обреновићем и Архимандритом Мелентијем, слан био у руски главни стан, по народном послу, а једном је, опет по послу народном, слан и у Петроград.

Вук Караџић, по казивању Младенову, бележи¹ да је Михаило Грујовић, путујући једном из Београда у Тополу, смислио с Младеном ону уредбу Србије, која је узакоњена на скупштини 1811, и с које су Миленко и Добрњац истерани из отаџбине.

Године 1812, о Божићу, Михаило Грујовић, с Југовићем, и с Миљком Радоњићем, избачен је из службе, без суда и пута, али је Михаило, бар, како прича Сима, опоро протестовао пред Јаковом против тога поступка.²

Године 1813 пребегао је у Аустрију и, у селу Ади код Дунава, станио се. Ту су му Немци одузели све хартије које је носио уза се, а међу њима и одговор који је дала аустриска влада Србима, кад су је молили за помоћ против Турака. Друге су му хартије, доцније, вратили, а тај су одговор задржали³.

Доцније, за Кнеза Милоша, вратио се је Грујовић у Србију, и служио је и под њиме, и под Кнезом Михаилом.

Служећи под Кнезом Милошем. у Крагујевцу, дао је кћер своју Катарину за Јакова Живановића, директора кнежеве канцеларије. Девојку ову Живановић није познавао, него је само чуо да чита Телемака, и одмах ју је запросио у оца.

Кнез Милош, чувши за то, зовне Грујовића, и рекне му:

— Море, ја чујем да Живановић проси твоје дете?

— Проси, Господару!

— Чиниш волико, он нема ни дућана, ни магаза; нема њива, ни ливада; али може радити за четири човека: подај му је, море, слободно; да знаш да ће хлеба свуд зарадити!

Има једно Грујовићево писмо, писано у Гургусовцу 8 октобра 1838, по чему би се могло мислити да је и онде служио, а године 1839 и 1840 био је члан окружног суда у Зајечару.

Једном, видећи Живка Давидовића, помоћника начелства, да је уловио два зеца, Грујовић, шалећи се, рекне:

— Кад саспеш у пушку шаку драмлија, ласно ћеш погодити и врапца, а то ли зеца; него деде га погоди куршумом?

— А ко то може? упита Живко.

— Могу ја, одговори Грујовић.

Давидовић, гледећи га стара и слаба, рекне да би пред њим, где год хоће, раздрљио прси, па нека гађа!

Старац га само погледа, па заповеди момку да му донесе пиштоље Деспота Ковача, окружнога начелника. Кад му се донеше пиштољи, изврти их, и сам напуни изнова.

Иза тога, посла момка те прилепи на плот хартијицу, на којој је окружио колико за један динар; узе пиштољ, искрете га тако рећи поребарке, скреса, и годи баш у котурић!

Давидовић, кад то виде, скиде капу, пољуби га у руку, и рече:

— Е, опрости, Господине!

— Нека ти је просто за сад; али се, други пут, не залећи, кад говориш с људма које не познајеш!

Године 1840. септембра 14, постао је председник крагујевачком окружном суду, а преминуо је у Крагујевцу 2 јануара 1842 године, и онамо је и укопан.

1. Вук, Правит. Совет. стр. 50. ↩︎
2. Србијанка 2, 175— 177. ↩︎
3. Мемоари, стр, 127. ↩︎

Грујић Никанор, владика пакрачки, родио се у селу Липови, у Барањи, 1 декембра 1810, од оца Прокопија, свештеника, и мајке Агрипине.

Крштено му је име Милутин, а Никанор се назвао, кад је ушао у калуђерски ред.

Основну школу изучио је у месту свога рођења, па је онда ишао и у школу немачку.

Гимназију је учио у Мохачу и у Печују.

У овом месту свршио је, доцније, философију и права, па је, после, сишао у Карловце, те свршио богословију, 1840.

По упуту Митрополита Станковића, Грујић оде у манастир Кувеждин, где га дворски игуман, Константин, покалуђери лицем на Петров Дан, 1841. Тада је узео име Никанор, за спомен печујском владици Никанору Мелентијевићу.

у Кувеждину је Грујић провео, као искушеник, и као монах две године.

Године 1842, на Св. Николу, зађаконио га је, у Карловцима, Митрополит Јосиф Рајачић, и поставио га за професора богословије.

Године 1843, на Св. Јована, произведе га Рајачић за протођакона. Те године водио га је уза се у Пожун и у Беч и, у овом последњем месту, у грчкој цркви, 18 маја, рукоположивши Каћанскога за свештеника, Грујића је произвео за архиђакона.

Године 1848, маја 1, на скупштини, у Карловцима, два најсилнија беседника беху Каћански и Грујић. После беседе Каћанскога, скупштина је извикала Митрополита Рајачића за Патријарха Српског, а после беседе Грујићеве, извикан је пуковник Стеван Шупљикац за Српског Војводу.

Одатле је Грујић отишао, као депутат, у Праг на словенски конгрес. У тој депутацији били су још: Ђорђе Стојаковић, Јован Суботић, и Павле Стаматовић.

Године те, 26 септембра, Рајачић је произвео Грујића, у Карловачкој цркви, за архимандрита. И он је одмах, после тога, отишао у манастир Кувеждин.

Од године 1855 до 1861, био је Никанор архимандрит манастиру Крушедолу.

У течају тога времена, године 1859, био је и мандатор горњо-карловачке јепархије.

Године 1861, Патријарах Рајачић, који је Грујића веома миловао, и бојао се да не остане после његове смрти само архимандрит, завладичи га, и ако није било ни једне јепархије празне. И тако се је нови владика Грујић налазио уз Патријарха као „јепископ без града“.

После смрти владике Стевана Крагујевића, Грујић је, као већ посвећени јепископ, послан да управља пакрачком јепархијом.

Године 1872, септембра 21, поставио га је цар за управника, српске архијепископије и патријаршије карловачке, а кад је, 1874, Ивачковић изабран за патријарха, Грујић се је вратио у Пакрац.

Владика Грујић умрьо је 5 априла 1887 у Пакрацу, после дуге и тешке болести.

Грујић је рано почео писати. Његови списи већином иду у појезију и у лепу књижевност.

Најпре се јављају његови:

1. Стихови и оде које је, још као ђак, писао знатним људима и патријотама онога доба (Печујском бискупу Игњатију Сепеши; Стратимировићу, Мушицком, и др.);
2. Еклога на Благовести, 1846;
3. Панегирик Патријарху Рајачићу, 1850;
4. Свети Сава (недовршен спис);
5. Примедбе на превод Новога Завета, у Земуну, 1852;
6. Народна Скупштина 1 и 3 маја држана у Карловцима;
7. Пређашња политика дворска, и садашња политика маџарска, у Београду, 1849.
8. Приповетке мојој ћери (превод с француског); Оваких је превода више штампано, или без имена, или под именом Срб-Милутин, како се је још у младости потписивао;
9. Из живота угодника Божјих, Нови Сад, 1885;
10. У Српском Забавнику, који је излазио у Загребу; у Јавору, и Стражилову, штампано је доста Грујићевих песама и других састава и превода.

Оставио је у рукопису: Довршетак свога „Светога Саве“, и своје Мемоаре, коју су пуни интереса у сваком погледу.

Грујић је био члан Матице Српске, Матице Словачке, и Српског Ученог Друштва, у Београду.

Слог је у Грујићевих списима леп, марљив, хармоничан, а језик је чистији од језика у свих писаца његовога чина и његовога доба.

Грујић Јеврем, државник, родио се 1826 у селу Даросави, у округу београдском. Отац његов, Пантелија Грујић или боље Грујичић, био је Гарашки калауз, и присталица Вучићев, те зато је, по одласку из Србије Кнеза Михаила 1842, постављен за капетана у срезу туриско-колубарском¹.

Јеврем је основну школу свршио у месту свога рођења, а гимназију и лицеј у Београду.

Стасит, лепо развијен, смеђ, и личан младић а, као капетански син, свакад лепо одевен, Јеврем је био врло симпатична личност међу београдским ђацима својега времена.

По свршетку лицеја, Српска влада га посла у Париз, да на Сорбони допуни своје правно школовање. Онамо је слушао права постао лисансије.

Године 1854 вратно се је у отаџбину, и постао је протоколиста судског одељења у Кнежевој канцеларији.

Та му служба није давала много посла, те је, за све остало канцелариско време, прочатавао, управо проучавао све доондашње Зборнике закона и уредаба у Србији.

Године 1855 отишао је у Државни Савет за столоначелника, а у почетку године 1856 постао је млађи секретар у Савету. Одате је авансовао у Главну контролу за Државнога комесара. У то се већ састала у Београду она знаменита Светоандрејска скупштина, која узе Грујића за свога секретара.

Кнез Милош, повративши се на престо, постави Грујића за помоћника попечитељу правосудија, а Кнез Михаило, по очиној смрти, повери му министарство правде у кабинету Филипа Христића. Одатле је Јеврем, наскоро, отишао за члана врховнога суда.

Кад оно судије врховнога суда, ослободивши окривљенике у извесној смедеревској завери, падоше под нарочити државни суд, и бише осуђене на затвор у Карановцу, онда и Јеврем са тим својим друговима судијама трпи тај затвор више од године дана, па сви бише помиловани, и Јеврем дође у Београд кући.

Године 1869, Грујић је послан у Цариград за српскога капућехају, а одонуда је 1875 дошао за министра правде у Стевчину кабинету.

Године 1880, Грујић је отишао у Цариград за посланика, и онамо је провео шест година, па је онда премештен у Лондон, опет као посланик.

Године 1889 из Лондона је премештен у Париз, где је остао до марта 1892, када је стављен у пенсију, и вратио се у Београд кући, где је и умро 15 септембра 1895.

Грујић је био ожењен рођаком знамените Госпође Јеленке: уза жену је добио врло леп мираз.

Грујић је био човек у мишљењу спор, у одлучивању нерешљив, а у изражавању и писању сувише смотрен, опрезан; с тога су његови концепти за чудо много преиначавани и веома измрчени.

У говору је обично најпре помињао оно што је споредно, па је главно додиривао тек ако се другојаче не може.

Једном, у присуству Вука Ст. Караџића, Грујић, као помоћник министарства правде, молио је Кнеза Михаила, да поради у старога Кнеза, те да овај постави Матеју Црвеног (Симића) за министра правде.

— Бабо је некад волео старешине крупне, главате, и плећате, рекне Кнез Михаило: — не знам да ли је и данас при том укусу; али за Бога Г-не Грујићу, Г. Матеја уме само своје име да запише, а не зна даље ни читати ни писати: какав ће он бита министар јустиције?

— Господару, одговори Грујић: — ја бих све радио сам; он тек да подписује!…

Кнез се малко осмене на ту комбинацију помоћникову, и обећа говорити с оцем.

Кад Грујић изиде, Кнез ће упитати Вука, како му се свиђа тај предлог; а Вук, још смотренији од Јеврема, одговори овако:

— Баш, баш, Ваша Свјетлости, мајстор човјек Господин Грујић! Тако је баш како га ја знам. Ја га баш тако знам како је!…

После тога, Кнез је кроз благ осмејак причао, како је Вук, не знајући Кнежева мишљења о ствари, изговарао и понављао речи без одређенога смисла, само да да̂ неки одговор на питање, а ипак ништа да не каже!…

Јован Илић, друг и пријатељ Јеврема Грујића, слушајући овога у скупштини, како увија кад говори, у сред седнице рече:

— Е, ово је оно: „Помози Бог чаршијо и једна и друга страна!“…

Милован Јанковић пак, на једном састанку, у Стевчиној кући, где су се имали о нечем договорити, слушајући Јеврема како се чуди Шваби молеру, који је вешто нашарао плафон у Стевчиној соби, прсне и рекне:

— Та што се бенавиш, тако ти Бога! Нисмо ми овамо дошли да се дивимо швабиним шарама, него да се разговоримо о послу…

Око године 1871 или 1872 Грујић је лицитацијом купио у Дубровачкој улици, преко пута од Народне банке, дућан Луче Ћурчије. Дућан је тај имао с лица 4 м. и 50 с. м. а у дубину око 32 метра. Иза тога дође регулација и ширење улице, и тако се дућан дигне, а и од самога се плаца прилично осече, те остане још мањи. За тај тако мали остатак плаца Мијаило Павловић и Луча Бакалин давали су Грујићу 1600 дуката! Он није дао. Они су га молили да сам постави цену. Он је одговорио, да му није за продају. Онда су они дигли своје нове зграде, а Јевремов је плац остао празан и досад, јер се на њему, онако малену, ништа веће не може да зида!!…

Ето тако се тешко Грујић одлучивао у сваком послу. Он је такав био по својој природи, а уз то је јамачно имао и неко искуство, које му је световало опрезност и промеравање што кад да рече.

Где је и на чем је стекао то искуство ваљда ником није и казивао, пошто је и у том био опрезан.

Грујић је написао и публиковао:

1. Обзор Државе, у Невену Слоге;
2. Андреја Стаменковић, биографија;
3. Les Slaves du Sud, с Јанковићем, у Паризу, и
4. Пропаст Великог Суда, у Србији.

Грујић је, за млађих својих година, хваљен може бити и колико није заслуживао, а у старије своје доба потцењиван је и колико није требало!

Кроза сав свој живот Грујић није био оладнео спроћу села, у ком га је први пут огрејало сунце!…²

То му је лепо и похвално! Бог да га прости!

---

1. Актом Привременог правленија од 4 септембра 1842 бр. 108. ↩︎
2. У оно време кад је био без службе, Грујић је одлазио својој кући у село и онамо дуже време проводио. А гроб свом пок. сину, код Маркове цркве, наредио је да се огради опсеком од црвенога мрамора, али са свим онако како сељаци своје гробове опсецају дрвеним опсецима!!… ↩︎

Грбовић Стеван, син Милована Грбовића, родио се у Мратишићу.

Учио се је у Крчмару и у Рибници, па се запопио и постао прота.

Стеван је, после смрти оца свога, постао старешина у Колубари, и водио је Колубарце у мање бојеве, па се, на скоро, разболео, и умрьо.

Честита кућа Грбовића дала је толико бораца и војвода, и сви су пали не од непријатељских пушака и сабаља: већ од трчања, умора, и прозеба.

Бог нека их прости!

Село Мратишић иде старој цркви у Крчмару.

Грбовић Милован сахрањен је код те цркве. На гробу његовом био је белег са записом; али проти ваљевском, покојном Живојину Марковићу, тај смерни споменик беше нешто на сметњу.

— Не може, говорио је он општинарима: — литија да обилази око цркве од тога камена!

Па је, зато, заповедио те је споменик ишчупан, и бачен у темеље звонари, кад се зидала!

С те звонаре звона данас гласе слободу за коју се Грбовић борио али, у неко време, гласе и мрак и незахвалност служитеља Божјега олтара:

Ох! ропство од мрака није ни мало мање зло од ропства најгорих Турака!…

Грбовић Радован, најмлађи син војводе Николе Грбовића, после смрти брата свога Милована, постао је 1808, војвода Колубарцима.

Овај последњи Грбовић борио се је славно на Шапцу, Лозници, и Соколу. Преживео је несрећну годину 1813, и дочекао те се борио и у новом устанку 1815.

Кад се је рат свршио, и кад је време било да се одмори и порадује напретку своје отаџбине, Радован се је разболео и — умрьо. Тело му је сахрањено у мратишићком гробљу.