Категорија: В

Вучковић Коста, добротвор, рођен је у Херцеговини око године 1823, па је сишао у Спљет, и онде се настанио и имање стекао.

Вучковић је оставио после своје смрти, која га је снашла 2 октомбра 1893 године, ове задужбине:

1. Шездесет фиљада форината да се оснује Српска гимназија у Сарајеву;
2. Сто шездесет хиљада форината да се оснује Српска Матица (Књижевно друштво) у Дубровнику.

Окром тога, оставио је више мањих дарова за сиротињу и за друге добротворне намене.

Није се никад женио, него је узео и усвојио синовца владике мостарскога Серафима Перовића. У радњи с овим налазио се и један Србин, родом из Зајечара.

Вучић Тома (Перишић) родио се у селу Баричу, у београдској нахији, близу утока Колубарина у Саву, кад су му родитељи, од зла турскога, бежали у Срем. То је могло бити 1787 или 1788 године. Постојбина му је пак село Врбава, у Горњој Гружи. Оцу Вучићеву било је име Периша, а стрицу (рођеном очином брату) Павле. Периша је отац Томи Вучићу Перишићу, а Павле — Мелентију Павловићу, архимандриту, који се је, на Љубићу, онако необично прославио.

Кад је букнуо Карађорђев устанак, Вучић је, као младић, био у манастиру у школи, па, чувши пушке, заклопи часловац, дочепа шешану, и оде у војнике. Сам је причао војницима на Трешњи, 1839, да је, као војник, носио у торби своју проју од куће, и ишао у Тополу, те се зекцирао!

Године 1813, остао је код куће, јер је тада био млад и незнатан, па се није имао чега плашити од Турака.

Чувши да је Хаџи-Продан дигао буну, Вучић, Туцаковић, Паштрмац и још неки, одмах почну спремати и Гружу на устанак. Хаџи-Проданов устанак, као што се зна, Турци одмах угуше, и Хаџи-Продан утече из Србије. Вучић се тада, у Книћу, на реч Кнеза Милоша, покори, и преда. Милош га упути да иде кући, али да се често налази у Црнући, око куће Милошеве.

Пред што ће букнути устанак од 1815, Вучића видимо с оном дружином која је турске порезнике потукла у селу Коњуши!

Рањен у руку, није могао отићи у Таково, на састанак, о Цветима 1815; али, одмах по оздрављењу, стао је у службу Кнеза Милоша, као његов момак.

Као старешина у народу, Вучић се први пут јавља 16 маја 1832. То је било онда, када је Јован Добрача, по својој молби, разрешен од дужности кнеза гружанског. Тада је речено да ће „господаров момак, Вук Перишић“, бити кнез у Гружи. У тој служби, Вучић је остао дуго, и завладао је Гружанима чврсто. Вучић је, доцније, премештан на разна звања, и слан на разне стране, по служби државној: тако је бивао председник суда у Шапцу, саветник у Крагујевцу, војвода на Дрини, Бинаемин у Београду, итд.; али је с Гружом остао велик и страшан, докле је год живео. У оно време, кад је он кнезовао у Гружи, био је законити обичај да кнежина, неколике дане од недеље, кулучи своме кнезу, о свом хлебу и о свом пићу. Тако је било у свих кнезова кнежинских. Једини Вучић, у Гружи, како се прича, изменио је тај обичај у неколико: он је својим кулучарима, кад му год раде, давао проје, кисела купуса, и ракије. Никад ништа преко тога, али их никад није остављао ни без тога.

Правичност његова суда, даљина његова погледа, јасно познавање народнога духа, и снажна воља у својим намерама — што су његови потоњи радови свакад потврђивали — била су својства, која су му Гружу присвојила тако дану је толико дуго остала предана и свакад поуздана. Од године 1825, кад је Вучић, на Опленцу, разбио бунтовну ђакову војску, и утврдио власт Кнезу Милошу, па чак до године 1858, живот је Вучићев, као јака клечаница, уткан у историју Србије, особито у историју њенога унутрашњега развића.

За Милетине буне, 1835, Вучић је био највештија глава, и најснажнија рука, на страни Кнеза Милоша. Њему се највише има захвалити што тада није дошло до крви, него се сва та буна свршила на миран, кућански начин.

Али увек лојалан према Кнезу Милошу, Вучић је, у исто време, тражио и јамства за права народу, сагласно с онима који су желели да се и кнежевој власти знају какве било границе. Само ничим неоправдана безобзирност од стране неких вајних владалачких пријатеља, нагнала је Вучића на крајње мере 1842.

---

Вредно је испричати како су се омразили Вучић и Кнез Милош око некога несрећнога ордена.

Кад је Кнез Милош, 1835, у Цариграду, састављао списак својих чиновника за царске ордене, није хтео ставити у тај списак име Вучићево: нешто је био, тада, срдит на њега.

И тако су добили султанске ордене и берате толики чиновници, а Вучић није.

Њему то није било право; а и многи други људи, који су желели слоге између њега и Кнеза, жалили су што се је то догодило.

На скоро умре Паштрмац, и његов орден остане пуст. Кнез пише Садразаму, и предложи му да се тај орден да Арси Андрејевићу. Садразам то одобри, и Кнез, својом дипломом, да Арси орден султански.

После неког времена, умре други кавалер — Јокса Милосављевић. Петронијевић склони Кнеза Милоша да Јоксин орден да Вучићу. И Кнез, радостан што ће и Вучића једном задовољити, брже боље заповеди Живановићу да Вучићу напише диплому и врло ласкаво писмо, у ком ће га малко прекорети неверним Томом Апостолом, али све то од велике милоште, па диплому, и писмо с орденом, из Топчидера сам да однесе у Београд, и да преда Вучићу.

Живановић све уради како му је заповеђено, па ево нека сам, прича како је посланство извршио:

— Вучић је дошао к мени, пише он: — и ја сам употребио све своје красноречије приволети га, да прими орден. Бадава! Два сата смо се у соби и у башти разговарали. Бадава! Као што се стена игра са силом ветрова, тако је овај непреклоними карактер свију мојих речи био непримчив!

„Сутра дан му одем кући, и дуго сам му говорио, додавши да не мора ордена придевати, док му берат не дође. Он стоји при своме:

— Ја не могу од стида, рекао је Вучић: — с мртва човека узимати ордена, без царског берата. Кад би то био Кнеза Милоша орден; ја бих га примио и пољубио: али кад је султанов, треба и да ми се даде са султанским бератом!…

— Добићете берат, за 15 дана, рекао је Живановић.

— Кад дође берат, примићу и берат и орден, и пољубићу; ал сојтарија бити не могу!

У овој невољи, вели Живановић: — рескирам, оставим и орден и декрет на његов астал, и пођем, а он, пратећи ме до капије, рече:

— Жао ми те је, што то чиниш, да страдаш. Ја ћу му сам однети и вратити, па после ће се срдити и на тебе; него носи сам, боље је!

Живановић се врати и каже Кнезу своју недаћу.

Кнез плане, и збаци Вучића са службе, и одмах му заповеди да врати све дипломе које је имао на дотадашња разна звања.

Вучић је вратио све; а омраза је међу њима расла све већма. —

---

Године 1839, Кнез Милош је оставио престо свом старијем сину, Кнезу Милану Обреновићу Другом; а кад је овај, на скоро, преминуо, Вучић је био један од тројице намесника, који су вршили кнежевску власт, до доласка Кнеза Михаила у Србију.

Кнез Михаило дође, али Србији мира не донесе. Борба је била веома изукрштана. „Стари Господар“ желео је вратити се; многи су га тражили, и крчили пут његову повратку, а највише сама његова жена, Кнегиња Љубица, која је пређе јако помагала да отиде из Србије! Вучић и његови у политици другови нису могли сложити се с министрима Кнеза Михаила, на које су викали готово сви, па чак и они који су тражили повратак „старог Господара“. Принуђени изићи из отаџбине, Вучић и Милутин Гарашанин, тек на наваљивање Русије, вратили су се дома 30 марта 1842, па, и тада, правога измирења никако није било.

Кад су сви покушаји за измирење остали јалови, онда Вучић, месеца августа 1842, запали те у Крагујевац, заузме касарну, војску, и топове, и прибере своје присталице да, отвореном буном, изјави протест против политике кнежевих поpечитеља…

Кнежева војска, у два маха, сукоби се с бунтовницима које је водио Вучић, и оба пута победа остане на страни овога последњега; кнежева војска прсне; Кнез се врати у Топчидер; па се оданде превезе преко Саве у Земун. А Вучић, као „предводлтељ“, с војском и Гружанима, сиђе на Врачар.

С Врачара пошље Митрополита Петра у Земун Кнезу Михаилу, и позове га да се врати; али је тада већ било доцкан за мирну расправу тога несрећнога спора.

Тада Вучић, као „предводитељ народа“,¹ са својим друговима, постави нови ред ствари у Србији. Син Карађорђев, Александар, буде изабран за Кнеза, и отпочне се она унутрашња парница која је тек на крају 1858 добила пресуду.

Природно је било да Вучић новоме Кнезу буде први доглавник, а није било тако!

Русија није одобрила овај избор, него се је, њој за љубав, морао наредити други — али тек пошто се Вучић и Петронијевић удаље из Србије. И они су одиста отишли, оставивши пријатеље који ће радити што су и они радили.

И на другом избору остане Карађорђевић Кнез у Србији, па одмах, тајним путовима и начинима, почне радити: да се Вучић више и не враћа у Србију!

Сазнавши то, Вучић је горко зажалио на ту незахвалност, па за то је, и вративши се у отаџбину, остао већином подаље од власти.

Некад уз Кнеза, а некад против Кнеза, Вучић се је тако држао до године 1858. Тада пак био је у служби, али није био задовољан Кнезом, а није пристајао ни уз општу жељу опозиције: да се врати Кнез Милош.

Кнез Милош, дошавши у Београд 1859, одмах стави Вучића у затвор. У затвору се овај наскоро разболи, те га преместе у Велику Војну Болницу, где је умрьо 1 јула 1859, и укопан је код Маркове Цркве, на север од звонаре. Из болнице тело му је унесено у црквену порту на мала вратанца од фишегџиске чаршије тако да га, у пролажењу, у мало нису истресли из сандука!… Како је људска судбина променљива! Некада му се је, живу, садило борје улицама кроз које је пролазио, а гле какав га спровод прати до гроба?! Међу тим, много пре, Вучић је, у селу Закути, у Доњој Гружи, озидао лепу цркву, и спремио све што треба, себи за укоп у тој цркви: али човек мисли једно, а бива са свим друго!

Вучић је био од крупнијих људи; лица лепа, а очију малих, са чега су га противници звали „чкиљави Вучић;“ руку пак био је особито белих и лепих. Глас му је био танак; понашање просто, али измерено, пуно некога достојанства. С малим осмехом на лицу, и с ниском спољашњом благошћу, примао је готово свакад, чак и своје злотворе: у томе је надмашао све наше досадашње старешине. Говорио је мало, и све типским народним говором. Уз реч је често додавао „Молимо!“ Такав је био у обичном разговору; а ако је требало говорити народу, бранити што, или нападати, могао је беседити да занесе…

Вучић је знао читати, и новине је редовно читао, ма да то и није свуд признавао. Писати одиста није знао. Осем српскога језика. говорио је турски и грчки. Без икакве сумње, он је био већега ума, мудријега држања, и чвршће воље од свих својих вршњака. У љутини је био бујан као вулкан, а умео је и савлађивати се, кад је то требало. Тек и у љутини, и у тишини импоновао је увек, и задобијао и освајао готово свакад.

У кући је живео смерно, али уљудно, господски: кад су други много „образованији“ од њега, са својим гостима, пили вино из чутуре, у Вучића је било све онако како је у одабраној господској јевропској кући.

Вучићево име, кроз дуго и дуго време, биће предмет хвале и руге, у једнакој мери; а другојаче не може ни бити.

Једно му се, при свем том, не може одрицати, а то је: да је био увек, често нехотице, као по неком нагону, себи доследан тражећи: да имаћник највеће власти никад не смеће с ума свој народ, као првобитно врело сваке па и своје снаге!

Допуна

Вучић се женио два пута. Од прве жене имао је два сина и две кћери.

Друга његова жена звала се Агнија, па су је од милости прозвали Нула; она је била пасторка Ђорђа Поповића-Ћелеша. С овом другом женом Вучић није родио ни једно дете. И њу је он надживио.

---

Године 1849 Вучић је из Београда прешао у Земун 17 августа, и оданде је отишао у Панчево, превезао се у Смедерево 19 августа у вече, и оданде се упутио у Крагујевац, те заузео војску и топове!

С њим су били и у Смедерево заједно се превезли: Мијаило Гарашанин, Раја Дамњановић, и Алекса Јанковић. Сва тројица су отишли у Крагујевац, и сви су, после, сишли с војском на Врачар.

---

Године 1856 октобра 31, Тома Вучић Перишић поклонио је болници вароши Београда на умножење њеног фонда 10.000 дуката и, поред тога, једну башту и једну њиву.

О овом дару Вучић је начинио с београдском општином уговор, који је и суд потврдио: да општина њему док је жив даје сваке године по 900 дуката, а после његове смрти новци (10.000 дуката) остају њој за болницу. Кад пак општина начини нову болницу, онда, после смрти Вучићеве, да намести 8 кревета болничких; и, тада, четири кревета да се зову:

Задужбина Томе Вучића Перишића. А друга четири:

Задужбина Томе В. Перишића за спомен супруге своје Агније.

Пошто је општини новце предао он је, 4 новембра 1856, у гостионици Српској Круни дао ручак за 40 лица: ту су били сви општинари, чиновници из управе варошке, два доктора, два свештеника, и Ат. Николић (Српске Новине, од 1856. бр. 197—200).

1. Српске Новине 1842, бр. 36. ↩︎

Вуловић Светислав, књижевник, родио се 29 новембру 1847 у Ивањице, где му је отац био учитељ. Школовао се је у Београду, где је свршио права, и ушао у судску службу 1868.

Од године 1870—1881 био је професор у београдској гимназији. После је професоровао у Великој Школи до смрти која га, после дуге и тешке болести, снађе у Београду 2 маја 1898.

Вуловић је један од првих Академика које бише именован 1987. А и у књижевности он се јавио врло рано. Први његови радови излазили су у Вили и у Зори. Критику је написао на Драгашевићеву географију за гимназије, и на Миловукову стилистику.

У ред критика иде читав низ његових позоришних оцена, које су и засебно изишле под именом Из позоришта.

Иза тога је својски писао о Ђури Јакшићу, па о П. П. Његошу и о Сими Милутиновићу.

Саставио је две читанке за гимназије.

После је писао више мањих расправа, које су излазиле у Отаџбини, у Годишњици, и у Преодници.

А највећи му је рад Бранко Радичевић у 13. и 14. Гласу Академије.

На овом је спису већ опазио да му се здравље квари, и никад га после није могао повратити. Чинио је много штошта да се опорави, нарочито се много и, можда, премного купао у хладној води па — све узалуд!

Вуловић је био средњега раста а снаге правилно развијене. Лице му је било бело, симетрично, коса црна, и рано је проседела, а бркови танки и увиљашени.

Одевао се укусно, а носио се чисто и уредно.

Рукопис му је био ситан, али правилан, леп, готово калиграфски; а стил кратак, јасан, силан, убедљив!

Глас је имао танак, а говор у обичних приликама испрекидан: с катедре пак говорио је течно, лако и глатко…

Памтиљу је имао јаку.

Преминуо је као што је речено у Београду 2 маја 1898.

Вулићевић Ђуша, војвода смедеревски, родио се у селу Азањи, у нахији смедеревској.

И пре устанка од 1804, Ђуша је био на гласу и као човек паметан и храбар, и као родољуб, који је марио за народне ствари.

Карађорђе, разбивши на Дрлупи Аганлију, и натеравши га да се врати у Београд, похитао је у нахију смедеревску, да и њу одмеће. У селу Селевцу застао је на окупу доста људи, који су већ били устали, и за вођа свога изабрали Ђушу Вулићевића из Азање.

Овде се Ђуша први пут јавио као старешина међу Смедеревцима. Од тога доба водио их је у бојеве, док није и сам погинуо, као што ће се ниже казати.

Године 1804, Срби опседну Смедерево, и почну га тући. Смедеревски Турци изађу на Борак, код Северагине Чешме, пред Карађорђа, и онде с њим уговоре: да их остави на миру, а они се обреку да се ни у што не мешају. Да не би било сукоба између Срба и Турака, учини се овака деоба: Турци задрже град, и део предграђа до потока где су данас Рашићеви дућани. На том потоку био је мост. Од моста онамо ка граду било је турско, а од моста овамо — српско. На мосту је стајала стража, која није пуштала, без посла, никога онамо на турску страну.

Смедеревски војвода, Ђуша Вулићевић, у вече 28 јула 1805, уседне на коња и, с Обрадицом Малим, Миладином из Липа, и Иваном из Азање, пође на мост, да пређе онамо ка граду, на турску страну. Стража му викне да стане, а кад он не послуша, стражари опале пушке, те Ђушу, Обрадицу, и Миладина убију на место, а Ивана тешко ране.

Овај догађај узбуни цело Смедерево: људи се, у страху, са женама и децом разбегну једни у Вучак, други у Шугави Луг, који је био код данашњег Шалинца. Турци опет, изнајпре побегну у град, а доцније, видећи да су Срби оставили варош, изиђу из града, зађу по кућама те пиштољима испроваљују бурад с пићем, где су год нашли вина или ракије, и оплене што су год могли дочепати.

Вук пише да је Ђуша пао са своје лакомислености; али други сувременици, који су били ближе догађају, веле да је Афис-Паша из Ниша, крчећи себи пут за Београд, подговарао Смедеревце Турке да Ђушу на превари убију, те да тако Србе ослабе.

О Малој Госпођи 1805, стигне Карађорђе с војском да каштигује Турке Смедеревце за Ђушину смрт. Том приликом, он је узео Вујицу, брата Ђушина, за војводу на братњево место.

Срби су се најпре уставили на брду које се зове Редут, и оданде су почели пуцати из топа на град. Видећи да меци не дотурују до града, Карађорђе спусти топ ниже, на место где је сад смедеревска црква, и оданде стане пуцати на град. Време је било хладно, и падала је студена киша. Кумбаром, која је пуцала на град, управљао је некакав Шваба бегунац. Како причају, Шваба, је дрктао од зиме, а кумбара је пуцала овда онда, и ђулад су летела куд које. Срби почну сумњати да Шваба није поткупљен да тако у ветар пуца.

Шваба, гладан, припече уз ватру ћевап, да што руча. На један мах дође Карађорђе, шчепа онај швабин ражањ с ћевапом, па га ободе Шваби у коталац, рекавши:

— Коекуде, по души те твојој, погоди онде (показујући руком на град) као што треба, па ћеш добити и ћевапа и пара, колико год хоћеш!

После тога, Шваба избаци неколико метака, и одмах се из града зада дим и пламен од запаљених кућа!

— Е, коекуде, тако те хоћу! рече Карађорђе, и пружи Шваби прегрш дуката¹.

При свем том, град се је предао тек прве поле новембра 1805. Анта Протић, Смедеревац родом, пише да је предаја била на Св. Аранђела (8 новембра) 1805, а други опет веле да се предаја извршила 14 новембра те године…

Смедеревски диздар звао се Мухарем Гуша, и био је родом Бошњак. Он је предао Србима кључеве од града, и отишао низ Дунав к Видину.

Не знам само да ли је и он, као друг његов, диздар фетисламски, у сличној прилици, пољубио праг градских врата и, пружајући градске кључеве, рекао:

— Алал-олсум сана!

Ето то је дошла освета за смрт првога смедеревскога војводе Ђуше Вулићевића.

Мртво тело Ђушино Срби су метнули на коња и однели га те сахранили код цркве у селу Крњеву. На његовој плочи нема никаква записа…

1. Кнежевина Србија. стр. 140. ↩︎

Вулићевић Вујица родио се у селу Азањи, у нахији смедеревској, године 1773.

Вујица је постао војвода после смрти брата свога Ђуше Вулићевића.

По што је Ђуша Вулићевић погинуо у Смедереву и, тим случајем, смедеревска нахија остала без војводе, Карађорђе дође у село Азању, где су га сачекали кметови, и бимбаше смедеревске нахије. Он им, тада, рекне: да изберу кога од породице покојног Ђуше за војводу.

Рекавши то, Вожд оде у Коларе на конак.

Други дан, у Коларе дође сва смедеревска нахија, и доведе Вујицу, рођена брата Ђушина, који, ма да је већ у годинама, не бејаше ни мало виђен за војводу: беше нешто црн, мршав, негледав.

— Коекуде, рече Карађорђе: — зар тога хоћете за војводу?

— Њега хоћемо, Господару! одговорише Смедеревци.

— Али, људи, не ће моћи он ништа учинити: ово је нахија, па је ово војска?

— Бољега нема, Господару!

— Е па изиђите, те се опет договорите, па ми после дођите!

Они изиђоше у једну ливаду; мало се разговараше, па ето их опет Карађорђу.

— Е, коекуде, шта учинисте?

— Ми хоћемо њега, Господару!

— Па лепо; кад га хоћете ви, хоћу га и ја!

Ето тако је Вујица постао смедеревски војвода.

После тога, све до године 1813, Вујица је свакад оно један између најбољих српских војвода, и између најпаметнијих и најправеднијих управника.

Он је Смедеревце водио на Тимок, на Дрину, на Делиград, и где је год била највећа невоља, па је свуда хваљен као храбар борац, и као даровит војвода.

Несрећа која је 1813 грунула на Србију, Вујицу је затекла на Делиграду, и чак се прича да се је он онамо држао читавих пет недеља, и после заузећа Београда!

Иза тога, прешао је и он преко Дунава, био је у Бесарабији код Карађорђа, па се одмах вратио у Србију.

Године 1815, у новом устанку, Вујица је био један између првих покретача, и ревно је помагао све намере Кнезу Милошу.

Марашли-Али-Паша, дошавши с војском у Ћуприју, поручи Србима, који су имали шанац на Белици, да положе оружје, и да га предаду Турцима!

Тада је, међу српским вођима на Белици, био и Вујица, који, чувши шта захтева везир, извади иза појаса своје пиштоље и, пружајући их Марашлину посланику, рекне:

— Ето мојих пиштоља! Сутра ћу ја доћи честитом везиру, па нека ме убије тим истим мојим пиштољима, али народ оружја не да!

На то је, после, Марашлија рекао:

— Море будите ви Султану покорни па, ако хоћете, носите и топове за појасом!

У Манастиру Јошаници, 12 августа 1815, Вујица је саставио „Иштанције“ које су послане у Цариград, и у којима се побрајају зла и насиља што су чинили Турци од 1813—1815.

Овај је докуменат веома занимљив и поучан за осветљење ондашњега стања у Србији¹.

Доцније, 27 септембра 1815, Вујица је, заједно с Кнезом Милошем, потписао писмо за Цариград Архимандриту Мелентију Никшићу, где моле Патријарха да Мелентија завладичи на удову шабачку јепархију.

У пролеће, године 1816, Вујица је, с Јованом Обреновићем, братом Милошевим, слан у Цариград да траже од Порте Србији она права која су поменута у Букурешком уговору од 1812 године.

Повративши се из Цариграда, Вујица је управљао смедеревском нахијом, и звао се кнез нахијски.

Године 1817, ноћу, између 12 и 13 јула, у лугу села Радовања, Вујица је извршио једно грозно дело које Србин, ма којој странци припадао, не може поменути а да не зажали на тешку судбину, и које је већ досад дало крвавих страна српској историји — Вујица је, на спавању, убио Карађорђа!

Доцније, на месту² тога убиства, начинио је цркву, и назвао је Покајница.

Тело Карађорђево пренесено је, после неког времена, у Тополу, и сахрањено у цркви коју је сам за живота начинио.

О Митрову дне, 1820 године, Кнез Милош је послао у Цариград пету, највећу бројем, депутацију која је тражила да се Србији прошире права, према уговору Букурешком од 1812 године. У тој депутацији био је Вујица Вулићевић, кнез нахије смедеревске.

Тек што је та депутација, приспевши у Цариград, отпочела свој посао, букне грчки устанак 1821, те Порта не само остави на страну разговор о захтевима Србије, него још српске депутате стави под притвор, божем, да их склони од разјарене мусломанске светине!

У овом притвору српски посланици остали су неколико година, Архимандрит Самуило је у том притвору и умрьо, Димитрије Ђорђевић се је тешко разболео, а Вујица Вулићевић, као већ стар човек, научио је читати и писати!

Док се је Вујица бавио у Цариграду, у тој депутацији, нахијом смедеревском управљао је, место њега, син његов Петар Вулићевић.

Против управе овога Петра Вулићевића дигла се, 1825 године, она чувена Ђакова Буна, која је стала много жртава, али која је и ред, у смедеревској нахији бивши, сав изменила докле се је кнез Вујица вратио кући.

Последње године свога живота Вујица је провео у свом селу, у месту Грцу³, без икакве власти, остављен од свега свога рода, у великој оскудици. У селу његову се прича да му је Кнез Милош искао натраг некако писмо, које му је некад шире писао, а Вујица га није хтео дати, те да је омраза међу њима с тога настала. Колико је у том истине, још се не може да одреди. Време ће, зар, и то осветлити.

Вујица је у Грцу умрьо 11 марта 1828 (прича се у околини да га је отровао његов побратим, Гитарић из Селевца), а укопан је крај цркве у селу Кусатку. На олтарном зиду те цркве има овај запис:

„Зде почивајет раб божји Вујица Вулићевић из Азање, нахије смедеревске, бивши војвода, и потом кнез, и депутирац народа српског при Порти Отоманској; вјерно послуживши својему отечеству, поживе 55 лјета“.

1. Грађа за Историју Краљевине Србије 2, 106—109. ↩︎
2. Црква није баш на самом месту где је крв пала, него малко даље, где је било згодније за богомољу. ↩︎
3. Место се зове Грчац, а loc. је Грцу. ↩︎

Вукосављевић Јеврем, капетан, родио се у селу Блазнави 1846.

Свршио је основну школу у месту свога рођења. После је био на терзиском занату у Београду.

Године 1862 за време бомбардања Београда ступио је у војску.

Године 1865, као болничарски наредник, отишао је у Русију; и онамо је свршио јункерску школу и постао официр.

Године 1876, кад се Србија заратила с Турском, Јеврем се је вратио из Русије, ступио у нашу војску као капетан друге класе, и послан био на Јавор, у ужичку бригаду друге класе. Под њим је био ариљски батаљон.

С овим батаљоном Вукосављевић је био у више бојева с Турцима, и свуда се одликовао храброшћу пред непријатељем, и очинским старањем о својим војницима.

За храбро држање у првим сукобима добио је сребрну медаљу за храброст.

Он се сјајно показао у бици на Чемерници 23 августа у понедељак, када је на нашу војску нападао Мехмед-Али-Паша с Арнаутима и Мисирцима. С наше стране ту је командовао незаборављени Михаило Илић. Вукосављевић је с Ариљцима био десно од шанца на Чемерници у пољу које је овде онде било шумом обрасло, и одбијао је силне нападе Мисираца. Ту га погоди непријатељско зрно, и он падне. Његови храбри Ариљци изнесу га плачући на пушкама до на Катиће, па ту испусти своју јуначку душу.

Он је сахрањен у чачанском гробљу, оставивши после себе младу удовицу Рускињу.

Нека је мир његовом јуначком праху! А слава његовом светлом имену!

Вукомановић Петар родио се у селу Сабанти, у Левчу.

Још за Турака, био је оборкнез вилајетски, а неки су га звали и: Петар-бег!

Кад је букнуо устанак у Шумадији, 1804, Вукомановић је одмах пристао уз устанике, и командовао је Горњим Левчем. Није дуго управљао том јуначком кнежином, јер се наскоро помиње да је погинуо¹.

1. У Сабанти се прича да је ударен на колац на Калемегдану, после 1813; али је то тешко веровати. ↩︎

Вукомановић Јован родио се у селу Срезојевцима, у нахији рудничкој, године 1792.

Овај Јован Вукомановић био је Кнегињи Љубици, жени Кнеза Милоша, рођени брат по оцу и по мајци, а остали Вукомановићи браћа су јој само по оцу, а по матери нису.

Јован је, војујући уза зета свога Кнеза Милоша, у првом јуришу на пожаревачка турска утврђења, погинуо 1815, па је одонуда пренесен и сахрањен код цркве у манастиру Драчи.

Сестра његова, Кнегиња Љубица, ставила је брату на гроб белег с овим записом:

„Овде почивају кости Јована Вукомановића, из села Срезојеваца, нахије рудничке, који, борећи се, са својим зетом, Кнезом српским Господаром Милошем Обреновићем, код Пожаревца, против Турака, 1815, погибе, у 23 години узраста. Сестра његова, Кнегиња Српска Госпођа Љубица, постави му белег овај 1825, месеца јула, 30 дана.“

Књегиња је Љубица причала да, после смрти овога брата свога, кога је необично волела, није никад уденула у уши минђуша, нити је се икад закитила, онако како се китила пре његове смрти.

У највећим свечаностима, она је метала на се само оно што је већ морала као Кнегиња, и на рукама је задржавала само један једини прстен.

Толико је жалила тога јединога брата свога!

Вукомановић Илија родио се у Доњој Сабанти, године 1755.

Година 1815 затекла је Вукомановића као левачкога кнеза; али, чим је стигла порука од Кнеза Милоша, да устаје на Турке, одмах је он собом потрчао по свему Левчу, те за тај посао прибрао одабраније и поузданије људе око себе, па је онда, с њима, дигао народ, и повео га к Јагодини, и у селу Белици начинио шанац и утврдио се.

Вукомановић је, овим утврђењем, пресекао пут између Јагодине и Крагујевца, јер у оба та места било је доста Турака, а особито у Јагодини.

Турски старешина у Јагодини, Ћерим-Паша, Бошњак, одвоји хиљаду војника, и пошље их у помоћ крагујевчанима. Ове Турке водио је Тахир-Кубур, који није хтео оставити српски шанчић на Таборишту (Белици), већ удари, као од шале, да то Срба онако гредом помлати и растера.

Тахир је ишао напред, па, баш кад је ушао у српске заседе, окрене се к својима, и, да их ослободи, викне:

— Кашти ђаур, кашти (Побегли Срби, побегли)!

У тај мах српске пушке припуцају; под Кубуром падне коњ. Бој се заметне жесток; Турци буду разбијени, и њих 70 живих ухваћено.

Вукомановић нареди да се погинулим Турцима поодсецају главе, да се што про однесу и набију на коље Крагујевцу на видику, па онда ови Срби који су Крагујевац били опсели, позову крагујевчане Турке на договор, да, том приликом, виде каква им је помоћ дошла од Јагодине. И за то да не гину, већ да се предаду.

Турци се не хтедну предати, него се још неки Ахмет-Смрди-Буба овако осече на Србе:

— Што сте се тако, у часу, помамили, јадна и жалосна рајо! Не знате ли да се Турчин док је жив, и док му је оружја, никоме не клања, а камо ли својој голотињи раји, коју му је Хактала за јунаштво поклонио? Ви мислите ласно свршити што сте започели, а верујте ми да све то ваше мућење и буњење Турчин још и не чује, него мирно спава на оба уха, а кад се прене, као арслан (лав), па вас само једном удари, мучно ћете се моћи и пребројити колико ће вас измаћи од турске сабље. Ту скоро вас је Хаџи-Продан подигао свакога по једну пед од земље, а Милош ће и по четири. Та ове ће мртве главе турске с кочева ових пођипати и оживети, да вам крв испију, као што сте ви њихову, ето, јуче испили!

Овако је Смрди-Буба говорио, а није овако мислио: мислио је да бежи, и ово је говорио да заклони праву намеру. И одиста Турци ноћу побегну, узевши за калаузе Србе, које су дотле држали у затвору. Турци су бежали к Јагодини. На Белици их сретну Срби Левчани, те их разбију, многе побију, многе заробе, и међу овима и онога јуче беснога Ахмета Смрди-Бубу.

Срби своје заробљенике обезоружају, па их све предаду Јагодинским Турцима у размену за Србе, који су били пали Турцима у ропство.

Свим ових послом управљао је Илија Вукомановић.

Кад се рат свршио, он је остао у Левчу грађански старешина.

Пошто се мир углави с Марашлијом, врати се муселим турски у Крагујевац, а и у Јагодини су седели Турци. Вукомановић је сада лепо живео с овим Турцима.

Више пута је муселим крагујевачки излазио у Сабанту, ату би дошао и онај из Јагодине, па би се „код побратима Илије“ састајали и веселили.

Кнез Милош то није миловао. Он је желео, кад треба, да се уме лепо живети с Турцима, али кад невоље није, њихове дружбе није трпео. За то узме власт од Илије, и метне Левчу за кнеза Илина брата Филипа (☦ новембра 1829).

Илија је умрьо код своје куће, у Доњој Сабанти, 1825 године.

Вукомановић Алекса родио се у селу Срезојевцима, у округу рудничком, 9 марта 1826.

Учио се у Одеси, где је свршио гимназију, а у Кијеву, у университету Св. Владимира, изучио је историско-философске науке, у којима је постао кандидат 18 јуна 1851.

Вративши се с наука у отаџбину, буде 11 јануара 1852 постављен за професора „Теорије словесности,“ историје књижевности опште, и историје српског народа, у Београдском Лицеју.

Године 1853, јануара 4, изабра га Српско Учено Друштво за, свога редовног члана.

У Гласнику 11, Вукомановић је штампао нешто о Кнезу Лазару, и „Летопис царем српским.“

Био је врло слаба здравља.

За њим је била кћи Вука Караџића, г-ђа Мина, која сада, као удовица, живи у Бечу.

Вукомановић је на скоро пред своју смрт добио од Руског Цара орден Св. Станислава трећег реда.

Умрьо је у Београду 25 октобра, 1859.