Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Тодоровић Лазар, родио се је у селу Каони у нахији шабачкој, око године 1781. Отац му је био имућан трговац, и желео је школовати свога сина. Осем тога, Лазар је имао стрица, калуђера у Фрушкој Гори. Отац, човек имућан, и стриц, калуђер, договоре се и Лазара даду у Карловце, те сврши гимназију.

По свршетку гимназије, Лазар оде у Сегедин, где је две године слушао философију.

Кад се године 1805 врати у отаџбину, узме га Јаков Ненадовић себи за писара. И од тога доба, до године 1813, Лаза Тодоровић није се никако одвајао од Јакова.

У Карађорђеву Протоколу находи се записано само то како је Лази Тодоровићу дат пасош, из Тополе за Шабац, и коњи на свакој пошти да му се дају!

Године 1813, после пропасти Србије, Лазар Тодоровић је прешао с Јаковом у Срем, а после је с њим отишао у Русију.

Находећи се у Русији, Тодоровић је, од стране Карађорђеве, писао онај извештај руском цару о стању Србије, који је штампан у Гласнику 4, 152 — 184.

Кад су Срби по други пут устали на Турке 1815, Лаза Тодоровић находио се још у Русији. Отуда се је вратио у отаџбину 1819, и Кнез Милош га је одмах узео у своју канцеларију за писара.

Године 1827, Лазар је слан у Цариград, као депутат по народном послу, а доцније је једном и у Русију ишао, по наредби Кнеза Милоша.

Године 1835 био је члан „исправничества“, како су се онда звале окружне управе и судови.

Припадајући оној странци која је тражила устав, Тодоровић је, по одласку Кнеза Милоша из Србије, постао члан земаљскога савета.

У том звању остао је и при Кнезу Михаилу, па и при Кнезу Александру који је 1842, по одласку Кнеза Михаила, изабран за кнеза српског.

Као члан савета, као човек школован и велики пријатељ новом реду ствари, Тодоровић је 16 октобра 1843 послан у Цариград за капућехају српског.

Човек тежак, пун, а већ у годинама, Тодоровић се много бранио да не иде на тако далеки пут, наводећи да ласно може тамо и умрети.

— Е, Бог ме, Лазо брате, рекао му је шаљиви Прота Ненадовић: — то ти је с твоје памети: што нас неучене не шаљу? (Тојест, што си човек учен и паметан, поверавају ти ту службу).

Тодоровић је осем српскога језика, говорио немачки, латински, и руски.

И одиста је Тодоровић оставио кости далеко од отаџбине. Он је умрьо у Цариграду 1 фебруара 1846.

Опевао га је васељенски патријарах, па су га укопали код цркве Св. Петке у Хасћоју.

Кад је стигао у Србију глас о смрти његовој, влада је наредила, те су три дана у свим црквама звона гласила смрт заслужнога покојника, и свуда су држани парастоси за његову душу.

На гробу његову у Хасћоју чита се овај запис:

Овде почива тело полковника и разних ордена кавалера, Лазара Тодоровића, српскога при Бл. Порти отоманској капићехаје, у селу Каони, окружју шабачком, књажеству Србији, године 1781 рођеног, отечество своје, у разним званијама, око 40 година ревносно послужившег, и године 1846, у Цариграду представившег се.

Памјатник овај за вјечни спомен подиже му фамилија његова.

Гроб је висок, од мрамора је, и врло је леп.

Тодоровић М. Велимир, добротвор српске просвете, ванбрачни син Кнеза Михаила Обреновића Трећег, родио се у Рохичу 20/8 маја 1849 године од матере Марије Бергхауз, кћери једнога ветеринара. На крштењу, у католичкој цркви, добио је име Вилхелм. Своје прво детињство провео је у Рохичу доста јадно и жалосно. Отац његов, баш с тога чемерног детињег стања, по савету Дра Пацека, пошље га 1857 године у Београд. Овде је био у кући Антонија Радивојевића, настојника над добрима Кнеза Михаила. Са сином Антонијевим Живком Велимир је 1857 ступио у основну школу, а године 1860, опет заједно са Живком, ушао је у гимназију.

Године 1866 Велимир је свршио београдску гимназију а 18 септембра те исте године прешао је у православну веру. Кум му је био Митрополит Михаило а крштење је свршено у митрополитској капели. На крштењу добио је име Велимир које је, у осталом, он носио још од свога доласка у Београд.

У јесен године 1866 одвео је Карло Бетан, секретар за страну кореспонденцију, Велимира и Живка у Женеву, у пансионат Оливијеа Венела, где су учили виши течај гимназије. Кнез Михаило 1867 путујући у Париз на светску изложбу свратио је у Женеву, и видео Велимира. После трагичне смрти Кнеза-мученика, Велимир је, на крају јуна, дошао у Београд, и ту му је саопштен акт донације кнежевих наследника. Госпођа Перка Бајићка, рођена сестра Кнеза Михаила, и синови друге кнежеве сестре, тада већ покојне Савке Николићке, поклонили су, као што се у судском акту каже, Велимиру М. Тодоровићу, питомцу пок. Кнеза Михаила, 30 хиљада дуката ћесарских у румунским руралним хартијама, не рачунајући, у ту суму и купоне, и мошију Негој (10.000 јутара земље) у Румунији, на Дунаву спрођу Лом-Паланке. За ту донацију везани били неки услови, од којих су се Барон Ф. Николић, и покојни Барон Милош Бајић, судским путем одрекли године 1883.¹

При примању акта донације у другој поли јуна 1868 Велимиру су постављени за туторе: Митрополит Михаило, Ђорђе Петровић председник касац. суда, и Живко Карабиберовић из Београда.

Године 1870 августа 19 Велимир је проглашен за пунолетна, и предано му је имање на руковање.

У јесен године 1968 Велимир је отишао у Хохенхајм у Виртенбершкој, са својим пријатељем Живком Радивојевићем, ради изучавања пољске привреде. У Хохенхајму остао је љетњег семестра 1870, а после је прешао у Минхен, где је на университету слушао кемералне науке.

Свршивши науке, Велимир се стално сместио у Минхену, па ту је 31 јануара 1898 и преминуо на пречац.

Велимир је био лепо васпитан и солидно школован човек. Он је потпомагао многе ђаке Србе, који су долазили у Минхен да се школују.

Тестаментом својим, све своје имање, осем неколиких ситнијих легата, оставио је својој отаџбини Србији, на унапређење просвете. Све то имање има бити један фонад, једна задужбина, која ће се звати Велимировац (Велимиријанум), и њим има да управља Државни Савет Краљевине Србије.

Слава имену Велимирову!

---

1. Пошто је Кнез Михаило погинуо у Топчидеру 29 маја 1868, његови наследници дошли су у Београд да приме наследство. Онда се у Београду причало, да су они били заузели све и не помишљајући на Велимира. Тада им је, кажу, дрски Доктор Пацек рекао:
   — Ви, господо, и не помињете рођенога сина Кнежевога, а већ разделисте све покојниково имање, које вам је предао ђаво а није Бог!
   Они тада одвоје оно што је горе именовано и оставе Велимиру! ↩︎

Тирол П. Димитрије¹, родио се у Чакову, у Банату, 31 маја 1793 године.

Учио се у месту свога рођења, у Темишвару, Кечкемету, и у Пожуну.

Године 1829 прешао је у Србију, и постао домаћи учитељ у кући г. Јеврема Обреновића, где је провео преко 12 година.

Са сином г. Јеврема ишао је у Одесу где се бавио две године.

По повратку из Одесе, постао је инспектор државне штампарије у Београду.

Године 1842 оставио је Србију и прешао у Маџарску; онамо је после највише живео у Темишвару.

Ту је неко време био учитељ српског језика у гимназији, и управник месних српских школа.

Преминуо је 18 марта 1857 у Темишвару.

Тирол је писао и преводио много. Ово су његови књижевни радови:

1. Привјествователна књижица употребленија ради српске јуности, у Будиму, 1819;
2. Банатски Алманах за годину 1827, 1828, у Будиму;
3. Славенска граматика, сад први пут на српском језику изјашњена. Прва свеска, у Бечу, 1828;
4. Немачка граматика за употребленије српске младежи, у Будиму, 1830;
5. Политическо земљеописаније за употребленије учеће се младежи, у Београду, 1832;
6. Начертаније ученог српског друштва, у Београду, 1835;
7. Сила пријатељства или Дон Жуан и Дона Теодора, у Београду. 1835;
8. *Мњеније о употребљавању страдателне частице *се* *, у Београду, 1836;
9. Месецослов за годину 1836, 1838, 1842, у Београду;
10. Уранија, за годину 1837, и 1838, у Београду;
11. Подвиги Димитрија Максимовића Књажевића, попечитеља одеског учебног округа, и президента одеског обшчества историје и древности, у Београду, 1841;
12. Њесколко слов о том пишут ли Серби буквами својего изобретенија, у Одеси, 1841;
13. Одривак из Венелинове историје о Славенима, у Београду 1841;
14. Доказивање да су словенски народи примили христијанство још пре Кирила и Методија, у Београду, 1841;
15. Преглед војеног живота и подвига Михаила Андрејевића Милорадовића, у Београду, 1841;
16. Мала српска граматика за Немце, у Новом Саду, 1851;
17. Казивање старих Требјешана и архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића Никшића, у Београду, 1842, (Без имена);
18. Возсојединеније унијата с православном црквом у Русији, у Москви, 1841;
19. Забавни календар Винка Лозића за 1830, у Будиму;
20. Ситнице из правописанија, у Одеси, 1841. (Под туђим именом).

И у рукопису је оставио доста састава али се не зна шта је сад с њима.

Допуна

Тирол П. Димитрије штампао је (без имена) у Београду 1842 књигу:

Казивања старих Требјешана, и архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића Никшића.

---

Године 1896 неки А. Марковић штампао је у Одеси:

Архива сердара Малише и капетана Бошка Бућића-Никшића, у једно скупљена и изнова преписана сином љубитељем старијег Требјешана ради младежи српске. Велика 8-на стр. 46.

Овде се прича како су ти документи о пресељењу Требјешана дошли Тиролу Димитрију у руке.

---

1. Кнез Милош, расрдивши се једном на оне који остављају своја презимена, и узимљу туђа, написао је (Српске Новине 1836. бр. 1) за Тирола ово: „Димитрије П. Тирол, није из Тирола па да се зове Тирол, но Влах и Чакова, и тако треба и да се зове. Или будући да му је оцу било име Панта, треба он да се зове и пише Димитрије Пантић, Влах из Чакова“. ↩︎

Тешић Рака, родио се у селу Мионици, у ваљевској Колубари, 1773 године.

Кад му је било 12 година, отишао је у Сарајево, и остао онамо 8 година. За то време, Рака је научио књигу, и сарачки занат који је после, по повратку из Сарајева, радио у Мионици.

Први устанак застао је Раку као човека домаћина, и он је с колубарцима војевао под командом Грбовића. После кратког времена, постао је буљубаша у војсци.

У другом устанку такође је војевао као стари буљубаша; па је доцније постао старешина над 10 села, а за тим кнез над целом колубарском кнежином.

Као кнез колубарски, Рака је године 1820 помогао оправити манастир Рибницу,¹ на реци истога имена, који је данас световна црква.

Пред крај године 1822 (18 и 14 декембра), Кнез Милош је уредио у Крагујевцу неку Конзисторију или суд за свештенике.

Тај суд састављали су враћевачки архимандрит Мелентије Павловић и колубарски кнез Рака Тешић.

У тој служби, Рака је путовао по Србији те уређивао парохије и друге послове црквене и манастирске.

Доцније, Кнез Милош је наредио да Мелентије и Рака буду „Попечитељи просвете“ у Србији.

Ма да је ова служба и по себи за Раку била веома тешка, он је у њој заслужио и неку особиту невољу. Ево што се у Мионици прича, како је прошао, вршећи службу члана конзисторискога и попечитеља просвете.

Кнез Рака је био човек врло оштар у суђењу и у расправљању послова; у њега је било што’но веле: а̀ оцу — а̀, шокцу!

Једном се њему потужи некакав калуђер на некакога Ћировића због неке жиропађе.

Рака разгледа ствар и нађе да је крив Ћировић, па га обори по ондашњем обичају, и оцени му 25 батина.

Бранећи се од тога суда, Ћировић је говорио да му је Кнегиња Љубица свастика а Кнез Милош пашеног, и чак је претио Раки да ће зло проћи од његове свастике!

Рака, не само не одустане од своје пресуде, него још, онако у љутини, пусти неку ружну реч на саму Кнегињу коју криви зет увлачи овде у народно суство.

После тога, Ћировић оде у Крагујевац, и сапре Раку и калуђера, супарника свога, те њих обојицу затворе. Прича се да су их у затвору верне слуге издеветале тако да је калуђер после два дана умрьо, а Рака је дочекао Божић 1823, па је лицем на тај дан издахнуо.

Рака је био човек средњег раста, пун, снажан, смеђ, а бркова дугуљастих.

---

1. Вујића „Путешествије по Србији“, стр. 219. ↩︎

Терлајић Григорије, професор, родио се у месту Молу, у Бачкој, 25 јануара 1766.

Учио се у месту свога рођења, у Будиму, и у Бечу, где је свршио права. Док се у Бечу учио, познао се с кнезом Голициним руским послаником код бечког двора. Ово га је познанство одвело у Русију, и онамо је, у Петрограду, после дужега времена, добио катедру права и статистике на университету.

Године 1811, желећи видети своју стару мајку, која је остала у Молу, крене се из Петрограда за Бачку, али у том путу удари на Харков, да се види с Атанасијем Стојковићем, који је онде био ректор университета; у Харкову се поболе и, 28 септембра 1812, умре, не видевши ни Бачке нити своје миле мајке!

О Терлајићу има више у Споменику 19 стр. 61—63. И у Авали за 1884; у Летопису, књ. 120. А вреди прочитати и „Књижевну белешку“ у 5 броју Бранкова кола од године 1901, на страни 155.

Теофановић Александар, добротвор, умировљени судија краљевске тобле, преминуо је у Пешти 30 јула 1895.

Теофановић је оставио 20 хиљада форината на штипендије ђацима Србима православне вере, који се уче у Сомборској учитељској школи.

Лака му црна земља, а души покој!

Теодосије, кнез јасенички, родио се у селу Орашцу; ту је живео, и изишао на глас још пре устанка од 1804.

Кад су јасеничани у почетку 1804 збиљски устали па Турке, они су се скупили код куће свога кнеза Теодосија, и прво су њега понудили да буде глава устанку. Кнез Теодосије не хте се тога примити.

— Ја сам кнез народни, рекао је он: — не могу ја бити старешина хајдучким четама. Ако сутра турска војска рупи у Србију, како ћу ја изићи пред Турке? Шта ћу им казати кад ме упитају: ко поби толике Турке (јер врана врани очи не вади), и попали турске куће и џамије? Хајдуке, и ову момчад, ми можемо ласно предати; али кад се ми назовемо поглавице хајдучке, нас не може предати нико. Него засада нека буде старешина Ђорђе, који је код Турака и онако познат као хајдук; па ако турска војска удари на Србију, и Турци опет овладају, он с хајдуцима нека бежи у гору, а ми ћемо изићи пред Турке, и бацићемо кривицу на њега и на остале хајдуке, па ћемо ми њему, после, лако извадити бурунтају, и предати га као хајдука. Ако се што другојаче окрене, и ово се протегне, ми ћемо владати и заповедати, народ нам је свакојако у рукама.

Као што све по овим речма познаје, Теодосије није провиђао силу ни обим устанка, нити нови ред ствари који је устанак тако брзо произвео. Он је још том приликом сметнуо с ума једну врло обичну народну пресуду која вели: „Ко ради онај и суди“!

Доцније, кад је видео да је све изишло другојаче: Турци у земљу не уђоше, њихова се власт не врати, и кнезовска смотреност оста јалова: онда је почео замерати Вожду сад ово а сад оно.

У Пећанима, на скупштини 1805, он се с Карађорђем тако свади да већ потегне пиштољ на њега. Пиштољ плане али не састави.

На то Ђорђе цикне:

— Коекуде, по души те твојој! Кад си знао боље од мене уређивати и заповедати, зашто си ме нагонио да се овога посла примим? С овим речма удружи и пиштољ који, као што се зна, никад није лагао. Теодосије буде рањен у лево раме, и падне на земљу. Тако рањена, однесу га кући у Орашац, где га је видала нека жена, али је ипак после неколико недеља умрьо.

Он је укопан на 40 хвата од садашње школе у Орашцу, испод две велике крушке, где му је и кућа била. На гробу му стоји и сада белег, прост камен без икаква записа.

Милутиновић је овај крвави случај у Пећанима испричао у песми „Соперник Вожда“, у Србијанци 2, стр. 45 — 60. Ту песму вреди целу прочитати.

Текелија Сава (Поповић), родио се 17 августа 1761 у Араду од оца Јована и мајке Марте.

Савини родитељи, за његова детињства, с неких парница, беху у приличној имовној оскудици, али су ипак настајавали што им се год боље могло да сина изуче и приправе за живот.

После шесте своје године, Сава је пошао у школу код некога доброга учитеља, о коме је сам, у свом животопису, оставио најлепших помена, само је штета што му имена није записао!

Године 1770, Сава је пошао у латинске школе. Те је године, сам прича, гледао на небу две велике јаве: звезду репачу, која се је сијала на истоку а реп свој пружила на север, и северну зору, која је била тако сјајна да се од ње видело по кући све као што се види дању.

Те исте године, Сава се је, заједно с родитељима својима, у Араду, представио Цару Јосифу Другом.

Године 1773, дође у Арад Савин стриц Лазар, мајор у руској војсци, и донесе му на дар 100 рубаља од другога му стрица Петра Текелије који је био ђенерал у Русији.

Сава се овоме дару јако обрадовао, с једне стране што и у далеку свету има својега рода, а с друге — што су родитељи његови, у то време, били баш у великој оскудици, па су њему ових 100 рубаља били лепа остава.

Године 1775, родитељи пошљу Саву у Будим да слуша појезију.

Тек сада, одвојивши се од родитеља, с маленом сумом за своје издржавање, Сава осети шта је немаштина. Тада је био на злу стану а о горој храни. Тегобе тадашње ублажавала је само његова добра нарав, и примерно владање, рад чега му је свак био наклоњен и подашан.

Годину 1779 и 1780 провео је у Будиму, слушајући науке философске, и учећи цртање у професора Валтера.

Кад се је у јесен вратио кући, мајка његова навали да га ожени. У Саве је жеља за науком била врло јака; па, ма да је мати била веома рада везати га за кућу, опет се, после много говора и наваљивања, ствар удесила тако: да родитељи Саву пусте да иде да се учи, али му не дадну ни паре за трошак.

Сава оде у Беч, и ту се је без новаца грдно мучио. Огледао је да ступи у инџинирску академију и, тога ради, куцао је на многа врата, али му свуда одговорише да је прешао године у које се је могао примити у ту колу. Те тако се мане академије, него оде на университет, где је слушао вишу математику, полицију, канонско право, природно, и опште јавно право. У исто време боље притврди физику, анатомију, хемију, и ботанику.

Поред тога, учио је цртати, свирати у флауту, и језике: француски, талијански, и шпански.

Тада је живео као прави сиромашан: за ручак није никад смео потрошити више од 8 до 10 крајцара, а с вечером се није никад ни виђао!

Да би и тако смерне трошкове подмирио, морао је продати свој сахат и лепу московску бунду.

Немаштина га натера да се врати кући, где се измири с родитељима, те тако, 1782, дође у Пешту и почне слушати права.

Године 1785, пред многобројним сјајним слушаоцима, Сава Текелија положи све тешке испите, и постане доктор у правима.

На позив стрица свога, дигне се Сава године 1787 у Русију: пређе Пољску и нађе стрица у месту Миргороду.

Годину дана провео је које у Москви, које у Петрограду и у другим местима у Русији, па се 1788 врати у своју постојбину. У Будим је стигао у месојеђе, бан кај су се држале забаве и игранке. Сава се обуче у најлепше татарске хаљине, које је у Русији добио био, обеси лук и стрелу, и тако оде на игранку.

Све друштво обрати пажњу на тога чуднога Татарина. Кад су га почели питати ко је, и откуда је, одговарао је једноме француски, другоме — талијански, трећем — маџарски, словачки, српски, итд.

Ова је шала дуго била предмет разговора међу маџарском господом и богаташима.

После тога, огледао је да добије државну службу, али је никако није могао добити.

На скоро се је састао у Темишвару српски сабор. У том сабору Текелија је био вођ опозиције.

Године 1792, после смрти цара Леополда Другог, Текелија је био изабран у чанадској вармеђи за посланика на земаљски сабор (дијету).

После ове дијете, одазван је у Беч за секретара оној српској канцеларији која је онда радила у Бечу.

Заузимајући се увек, без икакве задње мисли, за користи српскога народа, Текелија је на том месту само увећао број својих непријатеља. За то 1789 остави секретарску службу и дође кући.

Тада је толико био незадовољан ходом ствари у својој постојбини, да је почео размишљати: би ли се могао преселити у Србију.

Године 1800, баш кад се је највише једио на оно што се догађа у Маџарској, умре му мајка која му је увек била највернији пријатељ и најбољи учитељ.

Године 1802 опет је био на маџарском сабору. На том скупу било је доста чланова који су се договарали да у невољи место сабора држе неки конгрес који би ипак доносио законе за земљу!

— Кад хоћете конгрес, рекао је Текелија: — онда је боље покварити устав, да се зна!

Те Текелине речи прихвате и неки други посланици, те тако се разбије она намера за конгрес.

После тога Маџари су Текелији напијали здравице:

— Ви сте нам сачували краљевину!

Овим се је завршио радни политички живот Саве Текелије.

Кад су Французи освојили Далмацију и Хрватску, Текелија напише меморандум о том да се те области саставе у једну целину, и та целина да се назове Илирска Краљевина, пошто би то име било најповољније свима становницима тих земаља. Тај меморандум, преко француског посланика у Бечу, пошље Сава Цару Наполеону. И одиста, 1805, Наполеон уреди Илирску Краљевину!

Видећи да ће Турска пре или после пропасти, Сава је желео имати већ готов заметак словенске државе за случај те пропасти. А пре тога Наполеонова закона, он се је, другим меморандумом, био обратио Цару Фрањи, доказујући му да је најбоље да се васпостави српско царство, које би стајало супрот руском ширењу на Балкан. У овом меморандуму Текелија је изрекао ову велику мисао:

— Кад сваки народ узима свога поглавара; кад ни један народ не буде другоме народу роб: биће на свету мира; а докле год један народ други притискује, дотле ће увек онај што је притиснут за својом слободом уздисати, и хватати сваку прилику да се ослободи“.

Године 1813, науми Сава да се ожени, како би могао порода оставити. Тога ради је путовао скоро по свој Маџарској, па дође и у Срем. Том приликом, прелазио је у Београд, те походио гробове својих пријатеља Доситија Обрадовића и Петра Чардаклије.

И одиста се ожени девојком Амалијом Безеговом.

Али у животу после женидбе није био срећан. На скоро се је морао раставити са женом, и 1821 морао је судским путем тражити развод брака. Од тога доба Текелија је живео код жене без жене.

Од тога доба до године 1838 Текелија је имао велике парнице, и велике непријатности са својим рођацима.

Године 1838 Текелија је установио своје заводе који српском народу доносе толике благодети а његову имену толике благослове.

У почетку све је мислио другојаче уредити, а после је уредио овако како је данас.

Оставио је:

1. Задужбину од 100.000 форината за војнике који се уче у инџинирској академији, у Бечу.
   • По 4000 троши се на четири ученика Србина из војне границе, које предлаже карловачки митрополит, а 2000 придају се главници. Кад се главница умножи, увећаће се и број ученика.
   • Још је одредио 8000 форината на одело овим младићима кад сврше академију и изиђу у свет, да се пристојно одену.

Уредио је:

2. Задужбину за цивилне ученике у Пешти. Тој задужбини оставио је 150.000 форината, у Пешти две куће, велику и малу; у Араду 9 кућа, и још њива, ливада, и винограда.
   • Од прихода се троши половина, а друга пола придаје се главници…

Већ досад има на стотине Срба који су, или у Бечу или у Пешти, уживајући благодети Текелиних задужбина, изучили се, и постали корисни себи и народу српском.

Ова задужбина у Пешти била би још већа; али је Текелија своју жену, с којом је раздвојено живео, био са свим искључио из учешћа, а она је дигла парницу која се је морала свршити помирењем, те тако је и она добила нешто, и задужбински се део мало смањио.

Старање о својим задужбинама Текелија је поверио Српској Матици, књижевном друштву које се данас налази у Н. Саду.

21 септембра 1842 године преминуо је велики српски добротвор Сава Текелија, а име његово живеће, и све се лепше сијати, докле год буде Срба на свету!

Слава по хиљаду пута великом Србину Сави Текелији!

„Таузенкинстлер Милисав“ најпре је био саџија у Београду, и радио је лепо и с коришћу свој занат.

Кад Срби узму Београд, и сместе у њега земаљску управу, стану мислити како би по где лили топове, и муницију за њих. Милисав, у то време, спреми један особити прилог својему народу. О свом трошку слије он топ с калибром од шест фуната, проврти га, одене лафетама и свом другом опремом па га, заједно са својом женом, извуче из доње чаршије пред управни савет, и поклони народу!

То је био почетак српској тополивници у Београду, у којој је радио најпре овај Милисав, па после два Руса — пушколеја — и, најпосле, Тома Милиновић Морињанин¹.

Допуна

„Таузенкинстлер“ Симин звао се Милисав Петровић. Рођен је у Банату. У Београд је прешао као чизмарски шегрт, па се овде одао на ливење, и тај је занат био добро изучио. Прича се да је слио око 150 топова!

О њему има помена у бечком Reichswehr-у за 1892 годину за месеце август и септембар.

---

1. Србијанка, 2, 136 и 137. ↩︎

Сундечић Јован, књижевник, родио се у Босни у селу Голињеву Код Лијевна, 24 јуна 1825.

Још као дете, оставио је своју постојбину и пребегао у Далмацију, где је у Имоском почео учити књигу. Ту га, као добра ђака, позва владика Божидар Петрановић, те га пошље у манастир Крку, а оданде у Задар у богословију 1843.

Сундечић се запопио 1848, и најпре је био капелан у Пероју у Истри, где је остао до 1854. Тада пак буде постављен за професора богословије у Задру, где је служио до 1863.

С неких плетака, Сундечић би принуђен оставити богословију и Задар. Тада је неко време живео у Београду.

На Цетињу је постао Кнежев секретар. Од тога доба боравио је час на Цетињу а час у Котору. У последње време имао је од Црне Горе пенсију, и боравио је у Котору. Пролетос га удари капља и после тешке болести, он премину 6 јула 1900 у Котору.

За Сундечића веле да је имао три отаџбине: Босну, у којој се родио; Далмацију, у којој се учио и живео, и Црну Гору, коју је служио свим својим песничким срцем.

Књижевни рад Сундечићев почиње од године 1848, ма да у Зори Далматинској има његових песама и пре те године. Тада му изиђе спев Антоније и Сапфира, а до две године после издао је збирку песама. За тим су излазиле књига за књигом: Цвијеће 1858; Вршидба 1860; Саул (превод), Венчић домољубних песама; Крвава кошуља 1863; Низ драгоценог бисера 1866; Кула Баја Пављанина, 1877; Љубав и цвеће 1882; Анђелија Косорића 1893; Одисији родитељског срца 1885; Сјетва 1888; Миље и Омиље 1893; Славопјев 1896. Осем тога написао је много пригодних песама, које су расуте по разним српским листовима.

Сундечић је много радио, писао и певао за слогу Срба и Хрвата. Зато му је Матица Хрватска, у знак захвалности, штампала Одабране песме, којима је предговор написао Хуго Бадалић. Сундечића цене као лирскога песника.

Нека му је леп спомен до века!

Босанска Вила, у броју 14 од 31 јула 1900, ставила је овај венчић на гроб песнику Сундечићу:

Мирио си два рођена брата
И пјевао за својега вјека,
Све пјесмице од сухога злата,
Ал’ не наш’о јадној браћи лјека!…
И у гробу још те мори дрека
Тешке свађе и братскога рата
Па ти срце и ту тужно чека
Помирење Срба и Хрвата!
Добри старче, твоја красна вила
Нек’ рашири своја бјела крила
Поврх наше дивне отаџбине
А ти моли сунчане висине,
Да би једном сложна, часна била
Српска мајка, домовина мила!