Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Филиповић Јован, родио се у Карловцима 1819 године.

Основну школу и гимназију свршио је у месту свога рођења, а права је слушао у Пожуну. За својега школовања, као добар ђак, уживао је стипендију из задужбине Србина Сервицкога.

По свршетку школа, дошао је у Србију и, 15 марта 1839, постао је канцелиста у савету.

Године 1840 декембра 3, унапређен је за експедитора у истој канцеларији.

Године 1842 новембра 7, постављен је за архивара кнежеве канцеларије.

Канцеларија та у оно време имала је три одељења „внутрење, инострано, и судејско“, и свако одељење водило је своје послове за се.

Јован Филиповић остао је у тој канцеларији дуго и, као правник, напредовао је врло лепо у судејском одељењу.

Кад је Кнез уступио судску власт касационом суду, и кад је за то судејско одељење у кнежевој канцеларији укинуто, Филиповић је отишао за председника суду апелационом, а 15 октобра 1858 постављен је за члана суда касационога, у ком је председавао у кривичном одељењу.

Био је неко време и управитељ просвете.

Године 1864, за суђење кривице Антонија Мајсторовића и других који су били оптужени да су радили против Кнеза Михаила и ондашњега реда у земљи, Филиповић је стављен под ванредни суд који га је осудио на три године затвора. Затворен је заједно с осталим судијама, друговима својим, у Карановцу, и на слободу је изишао тек по кнежевој милости.

Последње време свога живота провео је као адвокат у Београду, где је и преминуо 28 фебруара 1876.

Књижевни Филиповићеви послови ово су:

1. Философија права, у Београду, 1839;
2. Авала или забавник за године 1846 и 1847. у Београду;
3. Философија права као наука о истраживању извора умнога права, у Београду. 1863;
4. Цар Јосиф и његов двор, превод с немачког, у Београду;
5. Голуб, роман, с француског језика преведени.

Филиповић је био човек врло чврста карактера: у оном што је држао да је право, није попуштао ни за чију љубав. Што је мислио да му је дужност радио је ни мало не гледајући је ли то ком по вољи или није.

Као председник апелације, ослободио је Видоја Ивковића кога, је први суд био осудио на смрт, и чија би смрт била по вољи и ондашњем министру и двору.

Писане законе знао је као својих пет прста и, у тренут ока, налазио је у њима оно што би му кад затребало.

Писао је слогом веома заплетеним; па и у говору, чак са сељацима, служио се је језиком са свим канцелариским.

Филиповић је био висока раста, сув, коштуњав, малих зелених очију, шиљаста носа, груди слабих, а нарави веселе и у друштву врло погодне.

Филиповић Иван родио се је 11 јуна 1823 у Великој Копаници у Славонији.

Основну школу учио је у месту свога рођења, гимназију у Винковцима а препарандију у Митровици.

Учитељ је прво био у Новој Градишкој, а године 1850 преселио се у Загреб за учитеља онда на гласу Зоричићеве школе.

Од године 1854—1862 био је учитељ у Пожези у Славонији.

Године 1862 постављен је за учитеља градске школе у Каптолу у Загребу.

О првој учитељској скупштини у Загребу 1872, Филиповић је био скупштини председник заједно са Мијатом Стојановићем и Степаном Бузолићем.

Године 1873 у Бечу, о збору словенских педагога, Филиповић је био први потпредседник.

Године 1874 постављен је за краљевског школског надзорника у загребачкој жупанији, и у том звању остао је до године 1889, када је стављен у заслужено стање мира.

Од тога доба живео је у Загребу све до часа умрлога, који му куцну 28 октобра 1895 по новом, када је испустио своју добру, своју радну, своју родољубиву душу.

Што је Филиповић за живота својега урадио у школи, у књижевности, и у свем просветном животу хрватскога народа, то се тешко све може побројити.

Још док је био ученик у гимназији у Винковцима, Филиповић је радо читао књиге народне, као што су песме Андреје Качића-Миошића, и српске народне песме, које је скупио Вук Ст. Караџић.

Године 1845 Филиповић је почео свој књижевни рад у Илирској Даници поздравном песмом: Мому роду о Новому Году.

Од тога доба често је писао стихове и штампао их у Даници, а и у другим повременим издањима. Уз то је преводио лепе романе и приповетке, што је махом штампао у Забавној читаоници.

Године 1850 издао је књигу:

Мали тоболац разнога цвијећа за добру и помњиву младеж народа Српско-Илирскога.

Овим је делом већ изишао на глас, и после тога је премештен у Загреб.

Године 1851 изиде на свет његова Словничка читанка, коју је издало бечко министарство просвете.

После је написао Педагошке искрице.

Године 1854—1862 Филиповић је наставио свој рад на педагошком листу Невену.

Године 1858 изиде на свет његов Упоравник за почетницу и прву словничку читанку.

Од године 1859 Филиповић је био најбољи пријатељ и сурадник педагошком листу Напретку.

Тада је доста његових радова излазило и у сомборском Школском листу.

Иза тога је Филиповић у лепом преводу издао:

Приповетке Ф. Хофмана за младеж оба пола. За њима:

Игроказ, Јагодњак, Сто малих приповедака за младеж, Бечке педагошке слике, Устав за пучке школе у Троједној Краљевини, Кратку повест књижевности хрватске, Кратку стилистику за грађанске и више школе, и т. д.

У својим списима, Филиповић се одликовао чистоћом и правилношћу језика. У том се, осем пок. Мијата Стојановића, ни један хрватски књижевник није могао мерити с њиме.

Филиповић је био члан Матице Хрватске, Матице Српске, Чешког књижевног друштва, Српског ученог друштва, и тако је постао почасни члан Српске Краљевске Академије.

Београдски пријатељи радили су да се Филиповићу да орден Св. Саве, али аустриско министарство није дало свога пристанка на то.

Градови Загреб и Пожега изабрали су Филиповића за свога почаснога грађанина.

Филиповићу се у највећој мери има захвалити што су уређени:

• Учитељска Задруга;
• Хрватски педагошки књижевни збор, и
• Савез хрватских учитељских друштава, а круна свим тим пословима јесте и остаје
• Хрватски учитељски дом у Загребу.

Са својим београдским пријатељима Филиповић се увек преписивао ћирилицом.

Нека му је у обе поле нашега народа захвалан и трајан помен!

Филиповић Ђука, кнез лепенички, родио се у селу Јагњилу, у нахији крагујевачкој.

Ђука је био кнез још за Турака. У његових потомака чува се данас прстен на коме пише „Оборкнез Ђука 1801.“

Прича се да је Ђука, као кнез, дао Турцима 2000 дуката да му не долазе у кнежину. Турци су новце примили, па после тога још више навалили на лепеничку кнежину као гусеница на лист.

Тада се Ђука договори с Карађорђем и Станојем Главашем да се дигну против Турака.

Кад је устанак (1804) букнуо, Кнез Ђука је стао у прве редове народних вођа. Под њим су били и одликовали се ови:

1. Димитрије Парезан, капетан, кога ваља видети под његовим презименом;
2. Илија Бимбаша, из Крагујевца, који је погинуо па Бањи;
3. Сава Бимбаша, из Трнаве, погинули на Букоровцу;
4. Ђорђе из Комарица, честит борац, погинули на Јагодини;
5. Гавра Буљубаша, из Крагујевца, и
6. Урош Новковић, из Жабара.

Ова последња двојица храбро су се борила у биткама, па су оба умрла код својих кућа.

Године 1813, Кнез Ђука није бежао никуда него се је предао сили, и Турци су га оставили у власти, као кнеза лепеничкога.

Године 1815, муселим крагујевачки, чувши за неко врење у нахији рудничкој, дозове Кнеза Ђуку у Крагујевац, па га задржа као таоца. Али лепеничани, и ако су на тај начин остали без вођа, устану на Турке, и за вођа узму Газда-Петра Топаловића из Грбица. С ових вођем, и с браћом гружанима, они опколе Крагујевац.

Турци крагујевчани, после неколико дана одупирања, једне ноћи оставе Крагујевац и побегну к Јагодини, потеравши са собом и Кнеза Ђуку. А кад Срби опазе да су Турци побегли, појуре за њима, и стигну и нападну их близу Таборишта: тада Турци Кнеза Ђуку свега исцепају ножевима, и изгазе коњма па га, тако ојађена, оставе на путу.

Од тих рана и убоја, Ђука се је некако извидао и, кад је 1815 Марашли-Али-паша ишао из Ћуприје у Београд с војском, онда су га, по наредби Кнеза Милоша, Вујица Вулићевић, Прота Ненадовић и Ђука Филиповић пропраћали кроз Шумадију до Београда.

Кнез Ђука је умрьо у Јагњилу, где се је и родио. На његову гробу има само ово записано:

„Кнез Ђука 1818.“

Кнез Ђука је имао, кажу, велико имање у Крагујевцу; она ливада где је данас крагујевачка железничка станица, веле да је била чаир Кнеза Ђуке.

У потомака Кнез-Ђукиних данас се налазе ове ствари:

1. Прстен са записом који је напред поменут;
2. Мали врло фини са сребрним корицама ножић који је Ђуки поклонио Хајдук-Вељко;
3. Велики нож с дугачким турским записом;
4. Сабља која је, по причању, на Карановцу 1805 одсекла главу Згури Мехмед-Аги; и
5. Мала иконица Св. Богородице коју је Ђука носио кад је у рат ишао.

Све ове ствари биле би накит за српски народни музеј у Београду.

Кнез Ђука је био човек средњега раста, бркат, и густих састављених обрва.

Урошевић Ранко, из Остружнице, који је могао Саву где се год хоће стојећки препливати.

Кад су се Срби 1804 дигли на Турке и, не имајући барута, дошли у Остружницу да траже из оне стране те робе, тај је Ранко препливао Саву, отишао у Земун к Милошу Урошевићу, и позвао га да дође на Остружницу, понесавши мало барута!

Урошевић је дошао, и донео барута у великој чутури, у којој су аустриски латови мислили да је вино.

Ранко је, после, погинуо у Ресави.

Уровичанин Петар, главни тобџија Вељков, родио се у селу Уровици, близу Брзе Паланке.

Једном о Спасову дне, кад слави неготинска црква, на ручку су били Хајдук-Вељко и руски ђенерал коме је стан био на Прахову.

Кад су пили здравице, Вељкови су војници пуцали из пушака. Онда ће руски ђенерал упитати:

— Зар немате топова него пуцате из пушака?

Вељко, мало да се похвали, одговори овако:

— Имам и топова, имам и тобџија бољих но ти, господине ђенерале, али ми је огодно џебане, па штедим…

Ђенерал онда заповеди да довуку његова два топа к цркви, и рекне:

— Ево два топа и доста џебане! Нареди да један пуне твоје тобџије а други ће пунити моје: да видимо који брже раде.

Вељко би се сад покајао, али ђенерал хоћаше да види које су тобџије боље?

Кад наместише топове и јавише ђенералу, он се окрете Вељку и упита:

— Камо твоје тобџије?

Вељко дозва: Петра Уровичанина, Мартина из Неготина, и Џурку из Малајнице.

Сва тројица беху у белим сукненим хаљинама, опасани сиџимкама преко хаљина.

— Ето мужики а не солдати! подругљиво рече ђенерал.

— Других немам, одговори Вељко, слегнувши раменима.

Ђенерал узе с астала једну калајлију, и у њу сручи равно десет дуката рекавши:

— Стави и ти, Вељко, толико!

И Вељко сасу 10 дуката у калајлију.

— Које тобџије, у три маха, избаце топ пре, нека носе ове новце! викну ђенерал.

Сад дозваше тобџије и руске и Вељкове, и сам ђенерал каза им шта је опклада.

— Не осрамотите цара, мене, и себе! заврши он, гледећи Русима у очи!

Вељко пак, окренувши се Петру, Мартину, и Џурки, рече:

— Ако ме данас осрамотите, боље у Турке бежите; мене више не чекајте!

Тобџије се наместише око топова и почеше свој рад.

Први топ испалише тако у један мах, да би човек рекао један је топ пукао а не два!

Други испалише тако да су се могла распознати два пуцња.

Трећи Вељкове тобџије испалише, и почеше чистити га, па тек тада пуче топ руски.

Ђенералу би врло криво, па своје тобџије посла у затвор; а Петра, Мартина, и Џурку дозва и у њихове шубаре изручи им новце од опкладе.

— Пите! И нек вам је на здравље! рече он.

Вељко пак додаде им влашки:

— Те паре поделите с руским тобџијама; они ће нама сутра требати!

Тобџија Петар Уровичанин нарочито се је одликовао на Кобишници и у Неготину, где је од силне ватре изгубио једно око. И све те несреће он је преживео, па га је као старца око године 1866, код његове куће, убио ђерам од бунара!!…

Узун-Мирко (Апостоловић), родио се у селу Смрдљиковцу, у рудничкој нахији, од прилике године 1782.

Отац Мирков, Петар Апостоловић, дошавши из Пипера, станио се је био у том селу, у рудничком Качеру.

У Кочину Крајину, Мирков деда Апостол, и отац му Петар, погину бијући се уз Аустријанце против Турака, а мати његова, кад се Аустријанци повуку, пређе с Мирком у Срем да се склони од Турака. Повративши се доцније из Срема, она не оде у Смрдљиковац на старину, него се настани у селу Мислођину у београдској нахији.

Мирко као шипарац сиђе случајно у Београд, па ту стане у Турчина Мехмеда терзије да учи терзиски занат. Изучивши занат, везао је Аганлији ћурак од 100 дуката ондашњих новаца: али у том послу поквари вид, и у мало не ослепи са свим. Од те болести извидао га је без паре и динара, само за савет, неки Хаџи-Кариман.

У терзије Мехмеда, Миркова мајстора, биле су две кћери, младе и лепе. Мехмед понуди Мирка да се потурчи, па да му да једну кћер и велики део свога имања. Мирко не хтедне мењати своје вере, и Турчин га остави на миру.

У пролеће године 1804, Срби устаници већ су се почели тући с Турцима, и глас о њиховим бојевима продирао је чак и у ардије мајстора Мехмеда терзије у Београду.

Једнога свеца, када се није радило, Мирко је, седећи крај прозора хартијом залепљених, мислио како би се измакао из Београда, и ускочно међу устанике. Па тек од залуднице стане прстима лупкати у хартију на прозору као што се лупа у добош. Врата собња била су му затворена. Он је у соби био сам. На један мах неко лупне на врата и викне турски:

— Ач капи (отвори врата)!

— Ничим ачајим (за што да отворим)? Одговори Мирко.

— Отвори!

— Не ћу!

— Отвори!

— Не ћу!

У то дође и Мирков мајстор, Мехмед, и упита шта је то!

Турчин, сусед, који је лупао Мирку да отвори, рекне:

— Овај твој ђаур добује у пенџере и зове у хајдуке!…

Мехмед се сад толико расрди да Мирка одмах обори у фалаге, и удари му 90 прута по табанима!

Од тога боја боловао је три месеца; и за то време све једнако је вребао прилику да утече из Београда.

Момци пашини гонили су сваки дан из града камиле па пашу изван шанца који је био око вароши. Мирко, једнога дана, уђе међу камиларе и камиле те тако, с том гунгулом, прође кроз капију, а стража га не опази. Кад одмакне од вароши, остави и камиле и камиларе, па запне међу устанике, и то правце у Глибовац Станоју Главашу, уз кога су били махом бећари, голи синови.

Прву рану добио је Мирко на Карановцу 1805: кад су Срби нападали на турски шанац, Мирка згоди олово у главу више чела с леве стране.

Другу, много слабију рану, добио је на Смедереву.

Трећу му је задала једна греда коју је на њега свалио турски топ, 29 септембра 1806, у опсади Београда.

За јуриш на варош Београд, у очи Св. Андреје 1806, одабере Бимбаша Конда 90 бећара, с којима је хтео да освоји Сава-Капију (коју Турци зову Бањалучка Капија). У овим бећарима био је и Мирко, и то један баш од оне петорице који су с Кондом извршили то јуначко дело.

У очи Св. Андреје 1806, 90 бећара боји су пристали да с Кондом провале ту капију, спремали су се раније за тај јуначки посао. Многи су се то вече побратимили заклињући се један другоме да друг друга не остави у невољи, неки су чистили оружје, неки су прилегали да малко проспавају, а многима сан на очи није ни слетао!

Дође заповест да се полази: нико да не говори, нико да не кашље, да не лупа. Конда је ишао напред, Мирко за њим, па Петар Сремац, Никола Стамболија, неки Карловалија, и још двојица. Осем помрчине од ноћи још је била и магла пала. На првом станку, виде се да је од 90 остало само 25; али ови иду одважно.

Прођу турски хан онде где је сада зграда царинска. На пушкарнице томе хану Конда је наредио да се прислањају с поља цигље, те тако да прођу без штете: и одиста прођу.

Конда се први попне на палисад; прихвати Мирка, и помогне му да се попне и он. Сад пође на капију да је отвори. Петар Сремац носио је секиру да обије катанац.

Стражар их осети, и упита:

— Ко је? Па замане ножем. Мирко ухвати руком за нож, те се обрани али опали пиштољ. То учини узбуну. У том Конда не пуца него само ножем пробада и сече, а Петар са секиром доспе те обију катанац и викну својима:

— Хајдете, браћо, капија је наша!

Тако се ту, после доста крви, Срби укрцају унутра, а Турци који не изгину, побегну ка граду. Конда је ту добио четири тешке ране. Мирко је добро прошао, и чак је доспео да свога мајстора Мехмеда заклони од војника, пода му да дукат за укоп жене, која му је баш тада била умрла.

После освојења Београда, Мирко се борио на Дрини, био је и на Делиграду, и ту је рањен. Осем тога био је у бојевима на Ужицу, на Лешници, на Каменици 1809, и на Јасици 1810.

Године 1813, рањен кроз кук, прешао је и Мирко у Аустрију, и отишао у Беч те се лечио.

Мирко је доспео да се бије с Турцима и у другом устанку, под Кнезом Милошем. Тада је био у бојевима на Липару, на Чачку, и на Дубљу.

Пошто се умири, Мирко купи у Београду кућу, и настани се да живи ту. Али су га Турци толико узнемиривали да је, најпосле, продао кућу и отишао на Колубару код Обреновца да држи механу.

У то време у Остружници је био поп Марко Дољанчевић, велики непријатељ турски.

Турци су досадили Кнезу Милошу тужбама на овога Попа Марка и на Узун-Мирка.

— Вала и била, од ова два човека Турчин жив не може проћи оним путем, говорили су они: — Што папаз пропусти па Остружници, то Узун сачека на Колубари; а што Узун пропусти на Колубари, то папаз сачека и потуче на Остружници!

С оваких тужаба Кнез Милош је звао Мирка неколико пута у Крагујевац на одговор, и свагда га је отпуштао с даром од 50 до 60 мамудија.

Најпосле Кнез Милош га постави за цариника на Вишњици, где је остао до године 1842 а тада, при промени владе, оста без службе.

Више пута молио се већ изнемогли старац Узун-Мирко Кнезу да му се да каква пензија, али му се то није одмах дало. Чак су га једном, причаше сам он, у савету запитали:

— Камо ти документи о служби!

— Моји су документи мојих 7 рана, одговори Мирко, и почне се свлачити да ране покаже саветницима, али га они уставе, и одреде му 140 талира пензије.

Та му је пензија доцније повишена на 300 талира.

Кнез Михаило дао је Мирку своју фотографску слику на којој је својом руком написао: „Јунаку Узун-Мирку за спомен. На Цвети, 1865 марта 28, — М. М. Обреновић“.

О педесетогодишњици, 21 маја 1865, Кнез Михаило му је, својом руком, приденуо таковски крст. А кнез црногорски послао му је златну медаљу Обилићеву.

Узун-Мирко је био врло висока раста; за то је и прозван узун, што турски значи висок. За младих својим година, особито кад је војевао, одевао се је богато и врло живописно. То се одело у неколико види и на његовој слици која се находи у народном музеју, у Београду.

Узун-Мирко је преминуо 20 новембра 1868 године, и укопан је код цркве Св. Марка у Палилули.

Угричић Јевтимије, родио се у Смедереву године 1800 од оца Павла и матере Стеване.

Дед Јевтимијев, Марко, доселио се је из Лике у село Сурдук у Срему. Ту је родио сина Павла, и оженио га 1790 године. Овај је Павле, после, прешао у Смедерево и постао најпре учитељ, за тим свештеник и, најпосле, прота смедеревски, а преминуо је 1837.¹

Јевтимије Угричић свршио је основну школу у Смедереву, гимназију у Карловцима, философију у Пешти, а богословију опет у Карловцима.

У Србију се вратио у јесен 1824 године, и замолио се Кнезу Милошу за службу. Кнез га постави за писара оној Конзисторији у Крагујевцу којом је управљао архимандрит Мелентије Павловић, и против које су ондашње владике протестовале. У тој дужности остао је Јевтимије до лета 1825, када је постао писар код митрополита Агатангела, а пошто овај оде у Цариград за патријарха, Угричић је остао и даље писар при митрополиту Ћирилу до краја године 1826, каде је Ћирило умрьо.

Године 1827, Угричић је послан у Брусницу за писара Господару Јовану Обреновићу. Из Бруснице је узет опет за писара у канцеларију Кнеза Милоша, где је служио до почетка године 1834.

Године 1834 марта 31, постављен је за секретара великом сердару подунавском Јокси Милосављевићу у Пожаревцу.

Године 1835 фебруара 25, постао је актуар смедеревског окружног суда; доцније, 25 марта те године, постао је председник истога суда, а 23 маја те године преименован је од председника за исправника, јер су тада и суд и политичка управа уједно названи „исправничество“.

Године 1838 фебруара 1 постављен је за члана у рудничком магистрату, па је отуда 1839 марта 16 враћен за помоћника смедеревском начелнику.

Године 1840 септембра 14, постављен је за начелника промишљености у попечитељству финанције.

Године 1842 декембра 28, постао је члан апелационом суду, а године 1846 декембра 31 председник истом суду.

Године 1855 фебруара 10, постављен је за члана врховном суду, доцније је био потпредседник па и председник томе највећем суду.

Године 1858, при промени династије у Србији, Јевта Угричић био је најпре члан привремене владе, а доцније, кад Кнез Милош ту владу телеграфом разреши, и постави Стевчу Михаиловића за свога местозаступника, Угричић је означен као помоћник местозаступнику Стевчи.

Године 1859 јануара 28, поставио га је Кнез Милош за попечитеља правде и просвете, а те исте године 27 септембра, вратио га је на старо место у касациони суд.

Године 1861 октобра 14, постављен је за члана државном савету у ком је звању остао до 29 јуна 1869, када је пензионован.

Иза тога живео је у својој кући у Београду, где је и преминуо 14 октобра 1886, и сахрањен је код цркве Св. Марка у Палилули.

Угричић је имао од владалаца ове знаке одликовања:

Од Њ. В. Краља Милана орден Белога Орла, и од султана Нишан ифтихар.

Угричић био је средњега раста, увек добра здравља, живљења смерна, а нарави тихе.

Осем српског језика, знао је немачки и латински.

У суђењу је био праведан ма чија парница била.

У приватном животу био је смотрен и, особито у старост, више осамљен. У младости је радо ловио, и одевао се укусно по турском обичају, за то га је Кнез Милош у шали звао: Ефендија, и по некад: Ћевап-Ефендија.

Покојни Чича Срећко, који се много парничио око своје воденице, кад би изгубио парницу у великом суду, рекао би:

— Море, људи, не зна Угрица што је воденица!

А кад би добио, обрнуо би изреку:

— Без Угрице нема праведне пресудице!

---

1. Кнез Милош је, 1 јануара 1836, дао у новине оваку објаву: „Будући да неки између чиновника српских, иначе способни и честни људи променили су своја сопствена презимена, и узели друга, мислећи да се тим као увеличавају, и већу себи чест задобивају: то да би их опоменули на мудрост, и правилно употребленије презимена својих, објављујемо их овде, као:
   „Јевтимије Угричић није се од старина Угричић звао, већ узео је то презиме од Угрице војводе, који њему није био ни род ни помози Бог. Он треба да се зове по оцу, који је Прота, и име му је Павле, дакле Протопоповић или Павловић“. Даље се помињу још Димитрије Тирол и Јаков Јакшић. ↩︎

Ћурчија Ћорђе, родио се у селу Босуту, у Срему; презиме му је било Обрадовић¹, али се никад није звао другојаче него овако како је записано. У Србију је прешао још као дете. Најпре је живео у Крупњу, као мајстор Ћурчија, од чега му је и презиме остало. Доцније се одметнуо у хајдуке и био је најславнији харамбаша на свему оном крају.

Како је чуо да је у Шумадији букнуо устанак, одмах је и своје нападе на Турке раширио, и тако се је састао с Јаковом Ненадовићем који је с ваљевском нахијом приступао к Шапцу.

На Лазареву Суботу, 1804, код манастира Чокешине, пред онај крвави бој у ком су устаници онако страдали и браћа Недићи онако јунаштво показали, Ћурчија се свади с Јаковом, па са својим људма оде у планину.

Мало доцније, Јаков заузме Шабац и сву шабачку нахију, па постави своје људе на скелама и по селима за управнике.

Ћурчија се, тада, помири с њиме, и оба заједно оду најпре на Врачар — на позив Карађорђев — а после, заједно с овим, на Пожаревац.

После освојења Пожаревца, кад су делили плен, Ћурчија се због неког ђавољег ножа наљути и на Јакова и на Карађорђа, па запали, са својим људима, у Мачву, и тамо отера Јаковљеве људе, а намести своје. На митровачку скелу метне својега брата Јована.

Баш кад је Ћурчија, тако љутит идући од Београда, стигао у Шабац, и свој свилени барјак побио на српском варошишту, удари из Босне Бећир-Паша с војском да, по уговору са Србима, дахиску силу скрати. Кад Турци виде како се вије Ћурчин барјак, онда ће један старац, ухвативши се за браду, викнути:

— Вала и била! ево бијела брада а барјака хајдучкога не виђех до данаске!…

Растеравши Јаковљеве људе и наместивши своје, Ћурчија оде тући се с Турцима који су били јако навалили испреко Дрине, особито према Лозници и Јадру. У том је био јунак свуда, али не и срећан свуда; особито се узмицало где није било њега и његовога чврстога запта. При свем том, он је или побио или растерао све Турке који су били у Крупњу, у Лозници, и у Лешници. У Шурицама запалио је Алибегове дворе, покупио џелеп говеда, послао на Митровицу те продао, и за те новце купио барута па раздао војсци.

Најпосле се стани у шуми Ранитовачи на утоку Јадра у Дрину.

Међу тим Мус-Ага, који је, по ранијем уговору са Србима, морао оставити Шабац и отићи у Босну, скупи у Босни неколико добрих коњаника, прође невиђен кроз Мачву, дође к Шапцу, посече на бајиру 70 Срба, уђе у шабачки град и, после краткога бављења, врати се на траг у Босну. Говорило се је онда да је само дошао те ископао својих сто ока дуката које је био закопао у граду.

Јаков опет, како је чуо шта је Ћурчија урадио од његових људи, почне му радити о глави. За то разгласи да је Ћурчија издао Јадар и Мачву Турцима за новце. И тако га, на Врачару, оптужи код Карађорђа и других војвода, као издајника, хајдука, и зулумћара, и добије допуштење да иде с војском да га убије, и онај крај умири и уреди. И да би то могао лакше учинити, и као свакад да би имао изговор да га није сам он убио него у договору са свима, крене нешто војске и из београдске нахије.

Изишавши с овом војском у Мачву, Јаков није хтео ништа дирати у оне људе које је Ћурчија био понамештао, него прође с миром у Ново Село. Ту се улогори, па пише у Јадар Ћурчији да му дође на састанак, да се договоре како ће унапредак онај крај чувати од Турака. Ћурчија кад прими то писмо, не бојећи се нити што сумњајући, остави своје момке у Јадру па само с тројицом (са Симом из Церовца, с Петром и Николом, двојицом рођене браће из Бадање) дође у Ново Село. Јаков, премда је имао читаву војску а Ћурчија само три момка, опет је био у великој бризи, како ће га погубити; јер се бојао да не опази, и на ново се не похајдучи, па после не би имао мира ни дању ни ноћу; а како се год бојао њега тако исто и његовога момка Симе Церовца. За то их, кад дођу, прими врло лепо, а нареди своје момке да гледају да их убију оба у једно време. Кад Ћурчија, после ручка, легне под чадором да спава, Јаковљевци седну са Симом на неку кладу, и навале да га опоје, па се притворе да хоће да пазаре неке његове пиштоље: а кад он једнима да пиштоље да гледају, други га превале преко кладе, и закољу као јагње. Опазивши то, један од оне двојице браће из Бадање отрчи Ћурчији под чадор па повиче:

— Арамбаша! Од Бога не нашао! Убише Ваљевца Симу!

Ћурчија скочи, и повиче:

— Камо мој коњ!

А кад види да се већ ни до коња доћи не може, спопадне пушку по средини, па побегне преко логора а Ваљевци повичу:

— Ај, море, удрите хајдука!

Са свих страна оспу се на њ пушке, и одмах га, тако у бежању, удари седамнаест пушака; онда он потегне пиштољ, те из једне колибе растера људе, и ту избаци неколико пушака на оне који су на њега изокола једнако пуцали, али га ране савладају, те падне на земљу, а људи са стране притрче те га примлате пушкама кијачки, и још онако жива свуку га, и разграбе му хаљине и оружје. Ту погину и она му два момка из Бадање. Како Ћурчије нестане с овога света, Јаков одмах пошље своје људе, те убију и брата његова на митровачкој скели; а друге разашње по свој шабачкој нахији, те побију више од 30 Ћуртиноваца, а остали се разбегну и посакривају. Јаков намести опет своје људе, као што су и пре били и, наплативши добро своју попутнину како од Мачвана што су Турке пропустили, тако и од шабачких Турака, што су их примили, врати се с војском к Београду.

У Ђорђа Ћурчије био је писар потоњи славни Јадранин, Вук Ст. Караџић, који је већином ово и записао о своме старешини.

---

1. Застава бр. 62, од 1887. ↩︎

Ћудина Јаков, доктор права и књижевник, родио се 1820 у варошици Св. Филипу близу Задра, а стари су му из Босне, од Травника, одакле су, са 300 кмета, прешли у Далмацију.

Ћудина се учио у Далмацији и у Италији. Он је у последње време био бележник општински у Спљету. Бивао је уредник многих листова, и написао је, које већих које мањих, више од стотине публикација. Он је врло заслужан за српску књигу, јер је српске народне песме препевавао на талијанском језику, те тако име српско ширио у просвећеном свету. Понајвећа су му дела: Историја југословенске књижевности, и Историја Црне Горе. Умрьо је 1 марта 1900 у Спљету.

Имао је одликовања: од Српскога Краља Орден Св. Саве, од Црногорског Кнеза орден Данилов, а од Руског Цара скупоцени прстен.

Бог да га прости! Нека му је вазда мио спомен међу Србима!

Ћелеш Ђорђе (Поповић), родио се у Загорју, у Епиру. У својој постојбини Ђорђе се је оженио удовицом која му је довела троје пасторчади. Од то троје деце једно је била Агнија која је доцније удата за Тому Вучића Перишића, и коју су од милоште звали Нула.

Ђорђе је дошао у Србију око године 1815, и ступио је службу код Кнеза Милоша. Био је човек жив, окретан, вешт Турцима и њиховим обичајима, а говорио је осем језика српскога, врло добро турски, грчки, и арнаутски.

Кнез Милош узме Ђорђа за својега тумача у пословима које је имао с београдским везиром и с Турцима уопће.

Године 1820 слао га је и у Цариград, заједно с Пајом Сретеновићем из Лисовића, те су молили Порту да у Србију пошаље нарочитога човека који би из уста народа саслушао жеље народне.

За то што је Ђорђе био ћелаве главе, Кнез Милош га је по свом обичају прозвао Ћелешем, и више га је звао тако него крштеним именом.

Ћелеш је био човек врло шаљив, и некад је својом шалом могао за срце ујести.

Кнез Милош је по два три пута преко године слао у Београд везиру брата свога Јеврема ради расправе важнијих послова. Јеврем, кад би год тако долазио у Београд, никад не би долазио сам, већ би доводио по неколико важнијих кнезова, да му је пратња јача и важност већа.

У другој поли године 1825, сишавши у Београд, Јеврем бејаше довео и кнеза Васу Поповића, старешину нахије пожешке. Кнез Васа се је познавао с некадашњим магличким спахијом Арнаутином Дервишем Бешамићем, који је тада боравио у Београду, и који је увек, кад би Кнез Васа био у Београду, долазио ту на виђење и разговор. Овај спахија није био све памети, него малко сулуд, а уз то прек и брз на бој као готово сви његови земљаци.

Код Кнеза Васе, у конаку, састану се, 1 августа 1825 маглички спахија и Ђорђе Ћелеш.

Кнез Васа изиђе послом из собе, а ова двојица остану у соби.

Ћелеш, како га је Бог дао несташна подсмевача, погледа Арнаутину у појас, и подсмехне му се пиштољима.

Арнаутин, ни пет ни шест, него истишти пиштољем те Ћелеша у трбух, који одмах падне на патос.

Кнез Васа, чувши пуцањ, дотрчи у собу, где затече Ћелеша у крви а Бешамића с другим пиштољем напереним у њега, ако би му први био мало!

Васа одмах шчепа и обезоружа Турчина, свеже га, и пошље паши.

Ћелеш је умрьо после неколико часова. По наредби Кинеза Милоша тело је његово било сахрањено код београдске цркве и гроб му је покривен плочом с овим записом:

„Ова стена покрива кости Георгија Поповића, рождена у Загорју, у пределу епирскому, и десет љет српскому Кнезу, Господару Милошу Обреновићу, и народу српскому, и по вишој части драгоманом у Београду српском, за време везира Марашли-Али-Паше и Абдурахима, верно послуживша, убијена од спахије магличкога Дервиша Бешамића, 1 августа 1825 года, у Београду, у двору Кнеза Милоша, који му, за верну службу, постави ову стену на гробу“.

Кад је пак срушена стара београдска црква и почела се зидати нова, кости су Ћелешеве пренесене у Топчидер, и укопане код онамошње цркве.

У једном писму Господару Васи Кнез Милош је после потписа додао ово:

„Да се у свима главнијим црквама пожешке нахије чини помен за 40 дана, уз друге, и покојном Ђорђу Ћелешу“.

Ћелеш је био човек средњега раста, пун, плав, разговоран, и шаљив одвише.

У својој постојбини звао се Пападопулос и Папазоглу, а у Србији се потписивао Ђорђе Поповић, међу тим су га сви звали Ђорђе Ћелеш.