Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Авакум Ђакон родио се у Босни, близу манастира Моштанице, од прилике, године 1794.

Књигу је учио и зађаконио се у манастиру Моштаници, код духовника Ђенадија Шувака.

После неког времена, турска сила и разне глобе додијају духовнику Ђенадију, и он, са сином својим Стојаном, кога је родио док је био мирски свештеник, и с овим Ђаконом Авакумом, остави Моштаницу, и пође у свет, да тражи какво мирније место. За њима тројицом пође и старица Авакумова мајка, која, сем тога сина, није имала никога од рода.

Пешице су сви четворо прешли целу Босну и Рујно, па су се, најпосле, станили у Трнави, у манастиру Благовештењу, код игумана Пајсија Ристовића, који је тада био остао у манастиру готово сам, те је њих једва дочекао, да му помогну и у цркви, и у парохији, и у домаћим радовима…

Не лези враже, на скоро по њихову доласку, букну она несрећна Хаџи-Проданова буна, те Турци дођоше, ухватише Пајсија, Ђенадија, сина му Стојана, и Ђакона Авакума, на их све оковане отераше у Београд, и бацише у тамнице.

Пајсија, с великих бројем других Срба, набише Турци на колац најпре, па је онда био ред на Ђенадија, на његова сина Стојана, и на Ђакона Авакума.

Ђенадије, да био сачувао главу себи и сину свом, договори се с овим, па заједно изјаве да хоће да се потурче. Позову на то и Авакума, али он не хтеде.

Турци Ђенадија и сина му одмах ослободе, те се оба потурче, и отац се назове: Мула-Салија, а син Реџеп¹.

Ђакон Авакум био је младић неописане лепоте. Турци су веома желели потурчити га; и склањали су га и речма и обећањима, да пређе у њихову веру; али га никако нису могли склонити.

Најпосле, кад је дошао час да се погуби, дали су му да понесе колац, на који ће га жива набити, а он је, носећи га београдском улицом, из гласа певао овако:

„Нема вере боље од Хришћанске!
Срб је Христов, радује се смрти;
Страшни Божји суд и Турке чека,
Па ви чин’те што је вама драго!
А скоро ће Турци долијати,
Бог је сведок и његова правда!“

Црна његова мајка, баш у тај страшни час, приступи му, и стане га наговарати да се потурчи, те да сачува свој живот, а Бог ће му опростити, пошто то чини од големе невоље!

На таке речи, соко младић викне на ново певати, и песмом мајци одговарати:

„Мајко моја! на млеку ти хвала!
Ал’ не хвала на науци такој!
Брзо ћеш се обрадоват’ сину,
Док пред Божје изидемо лице;
Смрт избавља од свакијех беда;
Цвет пролетњи тек за зимом иде.
Благо томе ко раније умре;
О мање је и муке и греха,
Па што коме Бог и вера дадне;
А још има браће на свијету!“

Дошавши на само место погибије, Турци опет узму склањати Авакума да се потурчи, те да тако млад не умире пре времена.

— А, збиља, рећи ће младић, смешећи се: — умиру ли и Турци кад год?

— Е, па умиру, да Бог ме!

— Онда је све једно, а̀ пре, а̀ после: што пре умрем, о мање ми је греха…

Видећи оволику тврђу у вери својој, и оволико неплашење од смрти, Турци му се смилују, те га не набију жива на колац, него му срце прободу ножем, па га, мртва, набију на колац, и усправе међу остале мученике, поред пута који је од Стамбол-капије водио к Теразијама?

Тако је јуначки свршио свој живот млађани Ђакон Авакум!

Слава му до века!

---

1. И Ђенадије и син му, уз часни пост, године 1815, пребегну у Земун, па Ђенадије оде Митрополиту Стратимировићу, и исповеди му што је у невољи учинио. Стратимировић га помаже св. миром, и да му власт, осем литургије, све друге службе да може служити. Доцније се је Ђенадије са сином настанио у Немачкој Градишки где су, после три године, оба умрли. ↩︎

Абраш Никола родио се у селу Буковчи, близу Неготина.

Он је био капетан и побратим Вељков. Прича се да је био јунак као и Вељко; и то се може веровати, јер је одиста Вељко миловао братимити се само с јунацима, и с људима иначе одличнима.

Кад је Вељко пао, Срби у Неготину, не могући се даље држати, и мислећи повлачити се, плели су неке лесе од прућа, бацали их преко Неготинске Баре, па их посипали кровином и земљом, и том моштаницом, лагацко су прелазили на други брег, онамо у гај манастира Букова, десно од места Братујевца.

Тим лесама, лагано идући, људи су, како тако, прелазили, докле Милутин, Вељков брат, не поведе Вељкове хатове с благом, да и њих том слабачком моштаницом преведе. Коњи тешки а немирни, испроваљују лесе, па се многи и подаве у Бари, тек моштаницу са свим искваре. Они људи који су, после тих коња, наилазили на моштаницу од леса, упадали су у воду, па су се неки давили, а неки су издирали на брег, носећи на себи силну воду. Од те воде била се је обала толико раскаљала, да су се клизали, и на ново у воду падали, и они који су се једном били дочепали брега.

Том приликом је много новаца, и других ствари од вредности, отишло бари на дно!

Станојка, жена Милутинова, била је тада пала у воду; и би се удавила, да је није неко ухватио за косе, и извукао на брег; али међу тим, она се је растала од мужа, и једва су се, после месец дана, нашли и састали!

Никола Абраш, испраћајући из утврђења неготинских људе и ствари, последњи је оставио град и гроб свога јуначког побратима.

И он је мислио да Бару може прећи на коњу. За то је, на једној Вељковој бедевији, нагазио на воду; али му се кобила удави, а он, које пливајући а које газећи, пун воде, издере у гај манастира Букова.

Уморан од толикога посла, тужан за толиких губитком, а дремован од толико дана несанице, Никола, у првој че̏сти, легне и заспи, што ’но веле као заклан.

Турци, међу тим, осетивши неко кретање у Срба, пођу около, око Баре, да мотре шта то бива. Неки Турчин из Ломналанке родом, на добру коњу, с неколико друга, ишао је венцем изнад Баре, и мотрио не ће ли где видети шта раде Срби. На један мах, причао је тај Турчин доцније, зачује у чести да неко, спавајући, јако хрче. Приђе ближе и види човека који је легао ничке и спава. Видећи то, Турчин не хтене спавача гађати пиштољем, него сиђе с коња да му, живу, сабљом одсече главу. Коња је држао левом руком за узду, а десном исуче сабљу, и замахне, али, у тај мах, коњ му се тргне, и омете га те спавача и не дирне, него само начини неки тутањ.

У један пут спавач се тргне, и Турчина шчепа за ноге рукама, и стане га силно стезати и гристи зубима. Коњ опет, уплашивши се од тога комешања, стане се трзати на зад.

У тој својој невољи, Турчин повиче друговима:

– Помагајте! Помагајте!

Двојица од другова му дотрче и, из прека, пиштољима убију спавача, па му после одсеку главу и однесу у логор.

У логору, неки Турци, који су били ближе к српској граници, видевши ту главу, повичу:

— Машала! То је створена глава Николе Абраша!

И после су се веселили тога ради.

Турчин из Ломналанке, коме се ово догодило, причао је, много доцније, овај случај Кнезу Марку Петровићу, из Неготина, а овај г. Живку Давидовићу, по чијем казивању ово је и написано.

Али се и другојаче прича за другу полу Абрашева живота. И, по овом другом причању, излази да је онај спавач био неки други бранилац Неготина, а не главом Абраш. Ево овога другога причања:

Абраш је, по што му се је удавила кобила у Неготинској Бари, и он пешке издръо у манастирски гај, нашао некога свога рођака, с коњем, па му узео коња, и отишао преко Мироча на село Добру, где га је превезао преко Дунава, и отишао у Белу Цркву, где је, с породицом својом, живео неко време. Немци га, на искање Турака, ухвате и предаду у Адакале. Реџеп-Паша баци га најпре на велике муке, па после дигне вешала, да га обеси; али Абрашу пометну пријатељи, те утече из тамнице, скочи у Дунав, и исплива на обалу аустри̂ску. Узевши своју породицу, одсели се у Влашку, у варош Трговиште, а оданде пређе у место Дуго Поље.

Турци, проптавши да је Абраш ту, стану наваљивати на Влахе, да им га даду. Осетивши то, Абраш се одметне у хајдуке, и светио се је свакому, кога је год држао за непријатеља свога, или народа српскога!

После неког времена, власт влашка ухвати га; али га не преда Турцима, него га сама осуди да робује у окнима, где се вади со.

Ни ту Никола није остао дуго. Увребавши прилику, убије настојника, па све друге сужње позове, да беже куд ко хоће. Сам пак оде у село Ваљамаре, неком свом побратиму, који га склони докле потера није прошла. После тога, Абраш пређе у Аустрију, али га и онамо ухвате, и затворе у тамницу, у Карансебешу. Из тамнице Абраш утече, врати се у Влашку свом побратиму, докле заметне траг, па је продужио хајдуковати.

Чувши да се у Србији мало примирило, Абраш поведе породицу у отаџбину, да бар њу врати на своје огњиште, па он, после, куд могне; али га сад опет окупи потера. Он, по трећи пут, побегне свом побратиму, који га лепо прими, угости, и напоји, па, раставивши га од оружја, на спавању наведе потеру, која свеже и Абраша, и све му другове, па их други дан, на кутњем прагу, покољу као пилиће!

Жена његова с децом, после тога, врати се у Србију, на имање у селу Буковчи, где му потомци живе и данас.

Абдула Марко (Тодоровић) родио се у селу Матејевцу, више Ниша, 1780 године.

Марко је, као дете, учио књигу у Нишу. Убивши каменом неко Туре, уплаши се од освете, и утече у село Шиљеговац под Јастрепцем, одакле, доцније, сиђе у Параћин; а кад га Турци и ту опазе, побегне у Пожаревац где је, најпре, служио а после је трговао у ортачини с неким потурчењаком, Србином из Дубравице, кога су обично звали Абдула.

За првога српскога устанка, Марко се брзо одликовао у бојевима, и постао је барјактар у војсци. У једном сукобу на Параћину, ранио се био у леву руку. Док се од те ране лечио, био је царинар на Раму.

Године 1813, побегао је и Марко у Немачку; али године 1815, чим је чуо за таковски устанак, вратио се је у Србију, и почео бити се с Турцима. У јуришању на турска пожаревачка утврђења, Марко се веома одликовао; ту је обратио на се пажњу Кнеза Милоша; и ту је био по други пут рањен.

Кнез Милош, пошто се утврдио мир, постави Марка Тодоровића за кнеза нахији пожаревачкој и, по имену некадашњег му ортака, назове га Марко Абдула, премда су њега и дотле многи звали Абдулом.

И тако име Абдула остане Марку Тодоровићу до смрти. И сада се потомци његови зову Абдулићи.

Најпре је Абдула био старешина готово целој пожаревачкој нахији, и боравио је у Пожаревцу; а доцније стављен је под власт Јове Милосављевића, кад је овај постао Велики Сердар Подунавски.

У пролеће године 1821, на позивање грчких етериста из Влашке, и на подбадање Марашли-Алипашино из Београда, Марко Абдула и Стеван Добрњац, кнез пожаревачке Мораве, а брат Петра Добрњца, пођу да дигну буну на Кнеза Милоша, да се одвоје од његове власти, да добију берате за се (као што им је обрицао Марашлија), па да буду независни господари сваки на својој кнежини!…

Кнез Милош дозна одмах за ту буну, па је угуши у самом њеном почетку. Видећи да им се намера изјаловила, Абдула и Добрњац побегну: први у моравске лугове, а други преко Параћина у Лесковац Шашит-Паши под заштиту.

После неколико дана лутања и гладовања по луговима, Абдула се сам преда Кнезу Милошу, који му опрости погрешку, али му не врати власти коју је имао до тога случаја.

После тога, Абдула је живео у Пожаревцу, код своје куће. Године 1823, баш у очи Св. Саве, Абдула је био на вечери у некога писара Васе, где се је дуже задржао. Доцкан у вече, по мраку, вратио се је кући. Баш пред вратима од његове авлије, груне из мрака пушка, и он остане мртав на месту.

Покрет, који су били кренули Абдула и Стеван Добрњац, трајао је од 25 Марта само до 9 Априла. Он се у народу и у историји зове: „Абдулина Буна.“