Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Арамбашић Станко родио се у Великом Селу, у округу београдском.¹

Станко је рано био изашао на леп глас међу својим сељацима, као добар домаћин, као кнез у свом селу.

У Кочину Крајину, Станко је служио у добровољцима, и ту се, у самом послу, познао с ратном вештином.

Мустај-Паша, дигнувши против Пазванџије и Србе, уз верне Турке, постави Станка Арамбашића за старешину свој српској војсци. Турској војсци пак дао је за старешину неког Тахира Балоту. Две ове војске: турска и српска, дођу у Јагодину, и ту ударе на Тосуна, вођу Пазванџиних Турака, који се био затворио у џамију. Турци, војници Балотини, желели су да надбије Тосун, а Срби су истински били ради да надбију царскога одметника. И, после доста муке, Тосун буде побеђен, и побегне у Видин. То је било у Петров Пост једне године, а у Белу Недељу, друге године, Пазванџија се дигне на ново и, преко планине, продре у Пожаревац.

Мустај-Паша позове опет Станка, и друге Србе, на Годомин, испод Смедерева. Станко поручи Карађорђу да похита час пре на Годомин. Али Карађорђу баш тада беше умрьо један син, те он да сваје оружје и коња свом куму Јовану из Тополе, и пошље га Станку, место себе. Станко опет пошаље Карађорђу човека: да дође на сваки начин, а жалост да тури на страну!

На таку поруку, Карађорђе узме неколико момчади, и с њима сиђе у село Липе, на Морави. Дотле су се војске већ биле судариле, и царевци су били растерали бунтовнике Турке Пазванџине.

Пре боја, Мустај-Пашин син био је обрекао Србима по дукат за сваку турску бунтовничку главу. Станко Арамбашић, заузевши пожаревачке винограде, дочека Пазванџине Турке, и одсече равно 70 глава. Мустај-Пашићу није било мило кад је видео толике главе својих једновераца, али је ипак платио за њих равно 70 дуката!

У селу Липама Карађорђе сретне 5—6 Турака, и упита их да ли нису Јаничари? Они одговоре нешто преко. Реч на реч, док дође до пушака, те два Турчина падну мртва. Карађорђе им одсече главе, однесе Станку и Балоти, и каже им шта је било.

Али кад дођу у Смедерево, дигну се рођаци и суседи изгинулих Турака Балоти на тужбу:

— Аман, за Бога! Црни Ђорђе поби нам Турке на правди!

Балета зовне Ђорђа, и упита:

— За што, море, поби мирне Турке Смедеревце?

– Ја сам их питао ко су? Они се не хтеше казати. Ту се посвађасмо: они први тргоше пушке; али срећа би на мојој страни, и они падоше. Тако је било!

— Е, па убио, убио; рече Балота Турцима: — није човек знао ко су, а нису хтели да се кажу, па убио…

Тако се сврши суд.

Балота оде у Београд, Ђорђе у Тополу, а Станко остаде у Смедереву, код своје куће.

После неког времена, једне ноћи делије увребају Станка у кући некога Грује, у Циганској Мали, и припуцају на њега кроз прозор. Хитар на одбрану, Станко успе те смлати једнога делију, али и сам падне, и одмах издахне. С њим погине и један од његових момака. Њихова телеса узму делије и баце у један Језавин вир, где и освану. Сутра дан ту их обојицу Срби сахранили у Годмину. До скора је, ниже садашњег навоза, била једна крушка, која се звала Станкова Крушка.

Станко је био средњега раста, црномањаст, врло леп на очи, и велики јунак.

Он је један од оних синова мајке Србије који су први пали за слободу отаџбине…

---

1. Вук (Даница, 1829, 6—8) каже да је овај Станко био родом из села Колара, у Левчу; а Јокић вели да је из Велика Села, у округу београдском. Толико је јасно да је седео у Смедереву. ↩︎

Анђелковић Јован, ђенерал, рођен је у Београду 19 јула 1840, а преминуо је у Пилзену у Аустрији 14. августа 1885.

Анђелковић је свршио у Београду основну школу, четири разреда гимназије, и петогодишњи течај војне Академије, а провео је три месеца и у Петрограду.

Поред свог матерњег језика, знао је немачки и француски, а разумевао је и руски.

• Године 1860, августа 19, постао је ђенералштабни потпоручник;
• Године 1862, јула 30, поручник;
• Године 1866, јануара 1, капетан друге класе;
• Године 1870, јануара 1, капетан прве класе;
• Године 1873, јануара 1, постао је мајор;
• Године 1876, марта 10, потпуковник;
• Године 1879, августа 10, пуковник;
• Године 1885, августа 10, ђенерал.

Године 1862, за бомбардања вароши Београда, био је ађутанат команданту десног крила одбране Београда.

Године 1872 био је ађутанат Њ. Св. Кнеза Милана.

Године 1876, у првом рату против Турака, био је шеф штаба Јужноморавске војске до краја месеца јула; а од месеца септембра до маја 1877 био је шеф Дринског кора.

Године 1876 био је у битци на Мранору 20 јуна, и у препаду на Мрамору 23 јула.

У другом рату, године 1877, био је начелник оперативне канцеларије у Врховној команди до 7 јануара 1878.

Године 1879 вршио је дужност управника војне Академије.

Године 1885 послан је био у Аустрију на војне маневре, и тада, у месту Пилзену, 14 августа, премину на пречац.

Тело његово опевао је православни руски свештеник у присуству Њ. В. Цара Фрање Јосифа, Бугарског Кнеза, и виших официра аустријских, па је одонуда пренесено овамо и у Београдском гробљу сарањено.

Анђелковић је имао ова одличија:

• Белог орла четвртог реда;
• Таковски крст с мачевима трећег реда;
• Златну медаљу за ревносну службу;
• Споменицу за рат 1876, 1877, 1878;
• Турски орден меџидије трећег реда;
• Црногорски орден Данила Првог, за независност Црне Горе, и
• Румунски орден звезду трећег реда.

Анђелић Стеван, прота и добротвор, родио се у Срем. Карловцима, 30 марта 1825, од оца Павла и матере Ане. Он је рођени брат Патријарку Герману Анђелићу.

Отац његов парох Павле Анђелић умро је као млад човек, у 40 години свога живота. После њега попадија његова са децом својом живела је у великој сиромаштини. Тек на крају живота свога имала је утеху видевши синове своје — једнога као архимандрита а другога као одличнога свештеника.

Стеван Анђелић постао је 1845 учитељ прво у Земуну а за тим у Ст. Бановцима.

Године 1849 постане ђакон у Карловцима, а за тим помоћник проте Карловачког у Саборној цркви.

Године 1852 послат је на упражњену парохију у село Лаћарак близу Митровице, где је после и као парох пуних 14 година провео. За жену је имао кћер професора карловачке гимназије Василија Лукића, с којом је родио само једну кћер, која је још као ђаче у Митровици преминула.

Године 1864 премештен је као парох у Митровицу, где је остао у том чину до саме своје смрти.

Кад је Патријарак Герман примио управу патријаршеског спахилука Даља, поверио је исту свом брату свештенику Стевану, где је он остао и управљао пуних шест година до смрти Германове.

После смрти Патријарка Германа, свештеник Стеван Анђелић живео је у Митровици, у својој кући, где је и преминуо 1892, и сахрањен је у општем гробљу, где му почива мајка Ана, супруга, и јединица кћи — сви у једној костурници, коју обележава леп мраморни споменик с крстом.

Патријарак Ђорђе Бранковић, уважавајући родољубива дела, која је учинио свештеник Стеван, после смрти свога брата Германа, даровао му је чин протојерејски и, с одобрењем синода, дао му крст који може као одликовање носити на прсима.

После смрти пак Патријарка Германа, свештеник Стеван Анђелић, по гласу заједничке опоруке, подигао је:

1. Зграду за Српску Гимназију у Карловцима, у вредности од 170.000 форината. — На челу те лепе зграде пише ово: „Браћа Анђелићи Српском Народу.“ — Поред тога положио је и 10.000 форината за сва времена, као фонд за оправке на тој згради, које би кад биле потребне.
2. Оставио је 5.000 форината, да се каматом од те суме набављају потребни апарати, и друга учила за предавање природних, природописних, и математичких наука.
3. Оставио је 20.000 форината српској православној црквеној општини у Митровици, под неким обвезама, које је означио.

Ето то су главна добра која браћа Анђелићи Патријарак Герман и Прота Стеван учинише свом Народу.

Слава њиховим светлим именима!

Анђелић Герман Патријарак Српски, родио се у Сремским Карловцима 29 августа 1822 од оца Павла и матере Ане. Отац му је био свештеник у Карловачкој саборној цркви, где је, као парох, и преминуо. Парох Павле имао је троје деце: Глишу, потоњега Германа, Стевана, и једну кћер по имену Кату, која је била удата у Шид за свештеника Ст. Новаковића.

Син Глиша, свршивши гимназију и богословију, у месту свога рођења, учио је Философију и правне науке у Пешти и у Шарошпатаку. Године 1845 положио је адвокатски испит, и стао у праксу код свога ујака Павла Шероглића, знатнога адвоката војне крајине, у Петроварадину. Овај посао остави 1848, и 20 маја прими у мру Гргетегу калуђерски чин. Одмах иза тога, као ђакона пошаље га Патријарак Јосио Рајачић у Тријест, за учитеља у онамошњу српску школу, где је две године провео. После се врати у Карловце, и године 1853 постао је архиђакон и бележник архидијецезалне консисторије. Четири године био је професор богословије, и с особитом вољом предавао је Богословље Пастирско. Године 1858 постао је синђел; 1861 протосинђел; а 1864 архимандрит, и добио је манастир Гргетег у управу, пошто је пре тога, неко време, управљао Светосавским манастиром Ковеждином.

После смрти владике Платона Атанацковића, постави га Патријарк Самуило Маширевић за мандатора Бачке јепископије у Новом Саду, а године 1874 посвећен је за јепископа Бачког.

Још као архимандрит, добио је орден Гвоздене круне трећег реда, а као Патријарак носио је Гвоздену круну првог реда, и српског Св. Саву првога реда.

Кад је патријарак Прокопије Ивачковић дошао у мир, Анђелић је постао администратор Митрополије, а јануара 10, године 1882, инсталиран је као Српски Патријарак у Карловцима.

Године 1888 славио је четрдесету годину својега живота у калуђерству.

Као професор и наставник, био је увек вредан и марљив; пазио је своје ученике а предмет је обрађивао са доста н воље и снаге.

Као свештеник, особито у раније време, одликовао се јаким заузимањем за све што је црквено, и чим се увећава црквено благочиније и красота православља.

Као правник, био је веома уважен за своје бистре погледе и зрело суђење у предметима правним; а као бележник и референат јепархијске консисторије није још стекао себи равна!

Цркву је волео, школу и просвету надгледао, и народ је свој, са свима његовим особинама, подпуно познавао; ђаке и сиротињу у опште штедро је помагао: за њега се слободно може рећи да се је свога живота веома трудио да чини дела милости телесне.

Књиге никакве није написао, а писао је много, и вешт читалац може опазити у листу Беседи у Новом Саду многа поучан чланак, који је писао бачки владика Герман.

У дружењу с људма био је пријатан и приступачан. Нарави је био врло нагле, што му је много удило; околину око себе имао је врло разнобојну, те пошто је био гибак, околина је на њега кад кад штетно утицала. С тога је Патријарак Герман делима својима, кад и кад, неким људима чудан изгледао.

Један његов пријатељ још из младости рекао је о њему:

— Право кажу људи, да прилике човека мењају: у Владици Герману ја никад нисам могао видети онога Гргетешког Германа; као што данас у Патријарку Анђелићу нема ни трага од онога што је био док је Архиђакон био! Бадава, људи се веома мењају, и време многога предругојачи!…

Ја бих пак рекао овако: Герман је школовањем и радом до калуђерства био правник, легист, дакле консервативац, а његови сувременици, нарочито световњаци, били су за реформе, које су и православну цркву и манастире с њиховим имањима, могао поставити на са свим друге темеље. Герман се од такога рада бојао и за православну веру и за српску народност. За то му се и одупирао свом снагом своје крепке воље; а како је, као човек јектичав, често у своје отпоре уносио и ону жучност коју болест човеку даје; то је излазило врло често да се је јављао тиран онде где је био само мученик!!

За млађих година сви су га пазили: први људи били су ради да су с њим другови и пријатељи. У последње време пак готово сви били су га оставили. Међу тим се он осећао са свим миран у својој души…

Умрьо је 26 новембра 1888, и сахрањен је у Карловачкој саборној цркви на средини, ниже амвона, у гробници, која је за њега сазидана.

На погребу његову говорио је владика Теофан Живковић, његов од детинства друг. Говорио је тако да таке беседе није чула Карловачка црква ни дотле ни после тога!

Герман је за живота учинио ова већа добра:

1. Дао је 30.000 форината да се оснује фонд за пенсије професора карловачке гимназије;
2. 20.000 оставио је пенсионом фонду свештеника карловачке архидијецезе.

Даље његово доброчинство довршио је брат му Стеван, о ком сад иде реч.

Андрејевић Светозар, просветни добротвор, син Николе Андрејевића родом из Бруснице, а синовац Арсе Андрејевића, погинулога у Крагујевцу 1842, у Вучићевој буни, родио се у Пожаревцу 1839 године.

На скоро се је Никола из Пожаревца вратио у Крагујевац, где је Светозар изучио основну школу, а у Београду је свршио четири разреда гимназије, после чега је отишао у војску, те одслужио две године. После тога отишао је у Стргаре, где је неко време служио при барутним магацинима.

Из Стргара прешао је у Горњи Милановац, где је адвоцирао, као приватни правобранилац, и надгледао имање које је отац његов имао у Брусници. Неко време је у Милановцу био и председник општински. А кад му отац умре, он дође у Крагујевац, где је радио на економији, и неко је време механисао.

Био је то добар човек, и чинио је у невољи сваком, ко му се обратио, а то је и могао, јер је био доброга стања по наследству од оца и од брата Андре Андрејевића, а није имао никога свог да издржава.

Оженио се је пред смрт на две до три године.

Андрејевић је по сведочанству црквене власти умро на пречац 23 марта пре подне 1900.

Пре смрти је Крагујевачком певачком друштву „Шумадији“ поклонио дивну заставу, која вреди на 1000 динара.

Доцније је учинио распоред са својим имањем, као што се може видети из Тестамента, који одмах за овим врстама долази.

Тестаменат

Дан смрти је неизбежан а и неизвесан па с тога и чиним следећи овај распоред после моје смрти са целим мојим имањем, кога сам ја сопственик и једини наследник и по решењу старатељског судије крагујевачког првостепеног суда од 28 октобра 95 год. Бр 25544, списка бр. 5475.

1. Све моје пољско имање које постоји у атару ове општине до „Илине воде“ остављам свима овдашњим основним грађанским школама на вечито уживање; но тако да приступ уживања буде слободан и осталом грађанству ове вароши, и да га нико не може задужити ни продати, а приход што буде доносило ово имање трошиће се на улепшавање овог имања за уживање, и на одржање чесме, коју сам на истом имању подигао, а са истом имовином руковаће онај исти одбор, који рукује и са пок. Милована Гушића задужбином. — На случај ако би се ово имање одузело експропријацијом, онда сав добивени новац од овог имања употребиће се на оснивање дома сиротне и напуштене деце ове вароши; а ако дотле буде заснован овакав Фонд, онда ће се унети сав новац у тај Фонд, под именом добротвора Андреје и Светозара браће Андрејевићи из Крагујевца.
2. Кућу моју са плацем постојећу у Паштрмској улици, и три дућана, са горњим бојем постојећа у чаршији на горњој пијаци, остављам на уживање мојој жени Милеви до њене смрти или преудаје, а после њене смрти иди преудаје, остављам на оснивање дома у овд. вароши за сиротну и напуштену децу ове вароши, са којим ће руковати исти одбор, који рукује и са задужбином пок. Мил. Гушића, у споразуму са општинским одбором, и то тако, да се приход не капиталише, но да се употребљује одмах на издржавање сиротне и напуштене деце, па од тога прихода ма колико се деце издржавати могло. Овај Фонд основаће ће се под именом задужбине Андреје и Светозара браће Андрејевића из Крагујевца.
3. Ово имање, које на ову цељ завештавам и са којим ће руковати одбор споменути у тачци 2. ако нађу за корисније, могу исто имање и продати, но таква продаја мора бити на јавној лицитацији, и добивени новац употребити на цељ намењену.
4. Мојим сестрама Драги и Катарини остављам моја примања од г. Јове Атанацковића, пензионара и пок. Јевте Милошевића, бив. кафеџ. овд. које износи у суми до сада до преко седамнаест хиљада динара, и која се находе па извршењу код овд. начелства, па у колико се од њих наплати да поделе по пола.
5. Сву покретност моју у колико је још имао будем и која заостане после моје смрти то остављам мојој жени Милеви у сопственост. Остала примања моја, ако их и у колико имао будем после моје смрти, то остављам мојој жени Милеви, да их она може наплатити и употребити на поболшање њеног уживања, на трошкове око моје саране и подушја, на оправке грађевина, а у тој цељи остављам јој акције и лозове, ако би какве после моје смрти заостале, но с тим, да дужна буде да плати дуг Управи фондова у колико остане неисплаћен на дућану купљеном од Јевте опанчара, и да буде дужна уписати мене и мог пок. брата Андреју за добротворе завода за глувонему децу, и за добротвора Фонда овдашње гимназије, а са сумом од по пет стотина динара.
6. На ову цељ споменуту у тачци 5. остављам мојој жени Милеви, ако би после моје смрти остало и ма какво непокретно имање, које овим тестаментом није обухваћено.
7. Библиотеку мога пок. брата Андреје, ако је ја за живота не бих предао, то ће моја жена Милева бити дужна да је преда библиотеци В. Школе у Београду за технички одсек.

Искључујем сваку радњу судску по делу мога тестамента, и неодобравам да се моја маса образује, и као таква, да се налази на расправи код суда, сем што ће суд решењем својим овај мој тестамент огласити за снажан.

Тестаменат овај који чиним при чистој савести и чистом разуму, написао сам сам својеручно и себе подписао.

2 марта 1900 год. — у Крагујевцу.

— Завешталац Светозар Андрејевић, тргов. овд.

Подписујемо овај тестаменат као сведоци и били смо сва три скупа и заједно при писању истог.

2 марта 1900 г. —у Крагујевцу.

— Коста С. Симић, адвокат овд.
— Мих. Илић, проф.
— Мих. Јовановић, кројач.

Да је овај препис веран своме оригиналу који се налази у актима масе пок. Светозара Андрејевића, бив. овд. трговца, неспорни судија крагујевачког првостепеног суда тврди по наплати таксе.

Бр. 9753. 27 марта 1900 год. — у Крагујевцу.

— Неоспорни судија Милен Стефановић с. р.

⁂

По жељи покојног Андрејевића, његова удовица Милева упасала га је за добротвора Гимназије Крагујевачке, уложивши на то име 600 динара; за добротвора Дома за глуво-неме са 400 динара; за добротвора Више Женске Школе у Крагујевцу са 100 динара, и најпосле је Гимназији поклонила велике слике у богатим рамовима свог пок. мужа. А библиотеку пок. Светозара и брата му Андре Андрејевића предала је Великој Школи у Београду. Хвала им обома!

Андрејевић Арса, члан државног савета, родио се око године 1790 у селу Брњици у нахији сеничкој. Године 1809, кад је оно Карађорђе с војском одступио од Новог Пазара, онда је и Арсин отац Андреја, са својом породицом, оставио Брњицу, прешао у Србију, и настанио се у Брусници.

Андрејин син Арса знао је читати и писати, али се не зна где је књигу учио.

Арсу, као младића вредна и окретна, узме Кнез Милош у своју службу, те му је у рату био кувар, и иначе момак врло поуздан.

Једном, разбивши непријатеља, Кнез опази да Турци, бежећи испред Срба, воде на коњу и једну жену Српкињу. Кнез обећа новчану награду оному ко ту Српкињу отме од Турака. Арса, находећи се на брзој бедевији, одмах одлети у Турке, растера их, уграби Српкињу, и доведе је Кнезу, али новчане награде не хтеде примити, пошто је, говорио је он, само своју дужност испунио. После тога случаја Кнез га још више заволи, и држао га је увек уза се.

По документима, који се чувају у потомака, Арса је у низу година добијао од Кнеза разне службе с интересним назвањима. Тако:

Дана 23. 1. 1827. постављен: надзиратељем свију мојих недвижимих добара у Крагујевцу: конака, мутвака, подрума и пољских добара и вообшче свог мог недвижимог добра кога нибуд имена (То речи Кнежеве).

Дана 6. 2. 1830. постављен је постељником, отмено достоинство при личности Нашој у знак примерне привржености и толикогодишње услуге и способности, које су придобиле совршено Наше књажеско благоволеније.

Дана 14. 2. 1835. постављен домостроитељем, вручавајући Вам све домостроитељство Моје по целој обширности његовој.

Дана 16. 2. 1885. указом постављен надворним совјетником.

Дана 21. 5. 1885. у друштву с Вулом Глигоријевићем одређен за писара кордонског на Дрини и издато му наставленије.

Дана 20. 1. 1836. издато му објавленије но ком ће, као домостроитељ, примати из хазне народне годишњу плату осам стотина талира.

Дана 3. 7 1836. постављен командантом Наше средоточне војне команде, у чину полковника.

Дана 8. 11. 1836. спроводи му се орден нишан ифтихар, који му је Кнез израдио у „премилостивог цара нашег Султана Махмуда Другог.“

Дана 20. 3. 1839. постављен Нашим ађутантом.

Дана 7. 7. 1839. поставља га намесничество књажеског достоинства декретем надзиратељем добара књажеских и економом дворским.

Дана 1. 6. 1841. поставља га Кнез Михаило членом Совјета Књажества Србског.

Године 1842, друге поле месеца августа, Кнез Михаило, идући против бунтовника Вучића, који је са својом војском био на Метином Брду, улогори се око Дивљега Поља одовуд Крагујевца. Штаб Кнежеве војске био је код петровачке механе. Кнез није имао топова а Вучић је био заузео крагујевачки гарнизон са свим ондашњим топовима. Уз Кнеза Михаила, поред других саветника, био је Арса Андрејевић.

Хтело се преговарати с бунтовницима, и Арса Андрејевић са два пратиоца пође ка Вучићу носећи му Кнежеву поруку.

Пришавши к реци Лепеници близу оне мале ћуприје која води ка старој цркви, Арса наиђе на бунтовничку стражу, и ту га Татар-Богдан, старешина те страже, убије из пиштоља.

Главу Арсину кажу да је одсекао Панта из Вињишта, и однео у бунтовнички логор, а тело је укопано код крагујевачке цркве.

О смрти Арсиној сам је Богдан Антонију Шокорцу, председнику књажевачког окружног суда, казао ово:

„Ја сам се Арсом био побратим, и волео сви га као брата; али је Вучић био дигао буну на Кнеза Михаила, и ја сам био с Вучићем а Арса с Кнезом. Арса је хтео да уђе у наш логор, а ја сам имао заповест да у логор не пуштам никога. Зато му викнем да стане. Он не хте. Ја помислим да у буни добија онај чија пушка прва пукне, па потегох и убих га на место а, право да кажем, и сада ми га је жао!“…

После тога, глава је Арсина нађена у касарни у једној фуруни, и Арсина жена Смиљана саранила ју је код тела.

Арса је по уверавању његових сувременика био човек благе нарави. Кнез Милош га је веома пазио и готово га никад није пуштао од себе. Једном, лицем на Божић, добивши од Кнеза допуштење, Арса се журио својој кући на ручак. На ћуприји испод конака сретнувши официра Живка Давидовића, он се радосно похвали:

— Ех; синовче! пусти ме Господар да данас ручам код своје куће, баш му хвала!

Још док је он то говорио, дотрчи за њим кападахија вичући:

— Господар’ Арсо, вратите се; зове вас Господар!

— Еј весела моја џого! (Тако је шаљиво звао своју жену) и данас ћеш опет да ручаш без мене!

Људи из онога доба хвале Арсу да је свој утицај на Кнеза свакад употребљавао на добро. Тиме је доказивао да је прави пријатељ Господару. Хвала му за то!

Бог да га прости!

Анастасијевић Миша, родио се 24 фебруара 1803, у Поречу, од оца Анастаса и матере Руже.

Миши је једва била година дана од рођења, а умре му мајка, и отац му се ожени другом женом, по имену Миљом.

После прођу три године, па му умре и отац.

Од тога доба, маломе Миши била је анђео чувар ова његова необично добра маћија Миља.

У Поречу је Миша учио књигу од 1808 до краја 1809; за то време свршио је буквар, часловац, псалтир, и рачуницу.

После толикога учења, изишао је из школе; али како Пореч остане без учитеља, то Поречани узму за учитеља деци својој малога Мишу Анастасијевића.

Као учитељ, имао је 16 ђака, од којих неки су били од њега, и већи и старији. Плаћало му се на месец, по 10 пара од ђака.

Оставивши школу, Миша се најми у дућану код Динуловића, где је, поред других послова, кувао сапун и продавао га; на месец му се ту плаћало по 6 гроша.

Године 1815, већ је био почео обрађивати свој виноградац, секао је дрва, и, на ораници, превозио у Пореч те продавао; а вукао је и лађе уз Ђердап. То радећи, заслужио је преко лета, 1816 године, равно 100 гроша!

Јокса Милосављевић, дошавши у Пореч за старешину, постави Мишу за царинара поречког, са 25 гроша плате на месец.

Кад Јоксу одмени у старешинству на Поречу Ага Вуле Глигоријевић, Мита пређе овом у приватну службу, и био му је подрумар.

Године 1825, на месне покладе, Миша се ожени девојком Христином, из села Брзаске, на левој страни Дунава, спроћу нашега села Добре.

Младенце су венчали у поповој кући, у Поречу, Данило Стевановић, и мали Обрен, син Господара Јована; први као кум, а други као стари сват. Обојица су била тако малена, да су их попели на столичице, те да могу свеће држати на висини према расту младенаца.

Ручак и весеље било је у конаку Ага-Вулову. На ручку су биле, поред других сватова и гостију, Г-ђа Круна Јовановица, Сава, први жена Тенкина, и Вида, жена Вулова. Људи пак њихови били су сви код Кнеза Милоша, јер је баш тада била Ђакова Буна.

Мишина млада, Христина, имала је брата Симу Урошевића, који је био секретар у Кнеза Милоша.

Овај Сима да Миши десет златних меџидија, и позајми му, без интереса, две стотине талира.

С тим новцима, и с нешто уштеде Маћине, Миша почне трговати, најпре живом стоком, а после јеленским роговима.

На овој последњој роби добио је равно 40 хиљада гроша!

Одмах је начинио лепу нову кућу, и у њу усадио јеленски рог, из захвалности.

Сад је купио своју лађу. На Дунаву живећи и радећи, без лађе је било врло тешко: за то је Миша и ту олакшицу себи набавио.

После неког времена, умре онај Мишин шурак у Крагујевцу, оставивши иза себе неко имањице. Кнез Милош, који је тога Симу јако волео, нареди да се распита за Симине рођаке, те да им се преда његова имовина.

Ова је прилика одвела Мишу у Крагујевац, где се је, први пут, представио Кнезу Милошу.

Предавши му посмртнину свога секретара Урошевића, Кнез да Миши и неку своју храну, коју је имао од десетка, да је спусти низ Дунав, и да је прода, јер је доле, тада, било огодно хране.

Миша спусти лађе у Видин, где је била глад. Прво поклони, једну лађу хране сиротињи, за здравље Кнеза Милоша, па, за тим, неколике друге лађе прода по врло добру цену. После сиђе и у друге вароши до Галца, и сву храну прода не може боље бити.

Из Галца враћајући се, морао је носити новце на саоницама: толико их је узео за храну. Бојећи се од лупежа, на тако дугу путу, Миша сврати у Букурешт да, за те новце, купи соли. Онда је био закупио окна неки Барон Мајдан, па, налазећи се у новчаној тескоби, продавао је со појевтино.

Миша дође и замоли се млађима да га пусте к Барону, те да купи соли. Тада је носио турске хаљине, и око главе шал. Кад слуга јави Барону да Миша жели купити соли, и кад каже како се носи, овај срдито одговори да нема кад примати такога купца.

— Тај ће искати тек коју стотину хиљада ока!

Слуга, изишавши од господара, упита Мишу колико жели соли?

— Узео бих један милиун ока, одговори Миша.

Слуга то брже јави свом господару. И милиун ока овесели Барона, те Мишу одмах прими, и пусти се с њим у погодбу.

Миша се потруди те овај милиун узме што се могло јевтиније. А кад већ прекину цену, он ће онда на ново рећи:

— Господине Бароне! Ја бих узео још један милиун ока; али да дате јевтиније од првога.

Барон се и зачуди, и обрадује; па, како му је новаца требало, да̂ други милиун ока јевтиније од првога с цванциком на сваку стотину ока.

Кад се и ово сврши, Миша опет смерно проговори:

— Ја бих купио и трећи милиун ока, али с цванциком на сваку стотину јевтиније од другога?

— Али, можете ли ви платити толику со? упита Барон.

— Па не ћу је дићи, док паре не положим, одговори Миша.

Мајдан да и трећи милиун.

На тај начин, Миша се је избавио од силних новаца, и од лупешкога страха, јер је, место новаца, кренуо у Србију силну со, која му је донела огромну добит.

Кнез Милош га је за то похвалио, и отворио му још већи кредит.

Од тога доба, никако се није остављао солске радње; најпре је ортаковао с Кнезом Милошем, а после њега, с Германом и Симићима: на послетку су се сви иставили, а Миша је остао сам врло дуго.

Кнез Милош је дао Миши, 17 јула 1833, чин дунавскога Капетана, а доцније и чин Мајора. С првим чином, Миша је више био чувен у Србији, где су га обично звали: Капетан Миша, а с другим — у Влашкој, где су га махом звали Мајор Миша.

Кад су се Поречани, године 1832, по наредби Кнеза Милоша, иселили Дунаву на десну обалу, и засновали данашњу варош Милановац, онда је и Миша прешао онамо, и боравио је у Милановцу до 1842 године, па се је онда преселио у Београд.

Године 1844, купио је у Влашкој прво велико имање; а године 1863 имао их је шест великих и неколико малих.

Големо своје имање и, тако рећи, своје небројено благо, Миша је стекао само својим необичним трговачким умом, и беспримерном својом вредноћом. Могао је, кажу, неколико недеља провести а да не трене ноћу (само би дању по који часак одспавао), све бавећи се којим трговачким смишљањем и рачунима. Тако радећи, Миша је и могао стећи своје огромно имање. Ни један Србин до сада, колико се зна, није могао рећи да је, свога века, зарадио толико, колико је био зарадио Мајор Миша.

Као закупац солара румунских, па и неких маџарских, Миша је био створио читаву флотилу на Дунаву. На 74 његове лађе служило је до 500 људи. Он је имао 23 сталне камарашије које су биле на десној обали Саве и Дунава: у Брчком, Београду, Смедереву, Градишту, Џеџерацу, Кусјаку, Видину, Ломпаланци, Рахову, Никопољу, Свиштову, Рушчуку, Тотрокану, и Мачину; и на левој дунавској обали: у Берату, Зимници, Ђурђеву, Олтеници, и Галцу. У Влашкој и Молдавији, унутра у земљи, била му је једна камарамија при молдавским окнима, друга у Бакоји, главна канцеларија у Букурешту, а Врховна управа у Београду.

Може се, без претеривања, рећи да је на његовим лађама, по камарашијама, на имањима, и у дому, било око 900 до 1000 душа, које су све од Мајора Мише зарађивале свој хлеб и своје издржавање.

Миша је имао једно мушко дете које је умрло у својој седмој години, и пет ћери, од којих су га четири надживиле.

Кад је био на вршку својега богаства, од 1850—1865, имао је, по тачним рачунима, које у готовини, а које у добрима 1.500.000 дуката или 18.000.000 динара.

По мери растења богаства, ширило се је и Мишино доброчинство. Не могу се побројити прилике и лица на која је доспевала даровна благодет Мајор-Мишина. А нарочито је дарежљив био према својим пријатељима, и према просвети народној.

Илија Гарашанин, човек танке имовине, васпитавајући два сина на страни, узајимао је од Мише, кад му је год требало. Кад је једном свео рачун свога дуговања, видео је да тај дуг износи осам до десет хиљада дуката. Видећи то, напише Миши овако писмо:

„Мој је дуг огроман, и ја не знам како ћу ти га платити. Срећа је што имам кућу с великим плацем, на добром месту. Шиљем ти прикључени акт, којим ти ту кућу уступам. Ти је процени колико вреди, па ако ти ја не узмогу платити оно друго што ми преко куће пређе, платиће ти моја деца, ако буду људи…“

Миша је тада био у Београду; добивши ово писмо, љутне се, и одмах напише друго ове садржине:

„Овим признајем да, пошто сам свео моје рачуне с г. Илијом Гарашанином, нашао сам, да ни ја њему што дугујем, нити он дугује мени“.

Ту изјаву, заједно с Илиним актом уступања куће, удене у једну куверту, па се дигне сам к Илији. Заставши у њега доста света, изазове га у другу собу, и рекне:

— „Пријатељу Илија! Ја сам досад држао да си ти велики човек и умом и срцем, а сад видих да си кукавица, која не свата шта је пријатељство. Ја се гушим у злату, а ти једва имаш ову кућу, коју си стекао за толико година свога министровања, па и њу сада дајеш мени! Зар сам ја Циганин, да то примим? Ево ти овога писма! И ако не пристанеш на њега, никад моја нога твога прага не ће прећи!“

Илија отвори писмо, и, прочитавши што пише, погледа у Мишу, па му сузе потеку низ образе. Сад се пољубе, као браћа; и тако се ствар измири…

Другом једном пријатељу опростио је 40.000 хиљада дуката!

Народном позоришту дао је 1.000 дуката.

Читаоници београдској, откад је постала, докле је год живео, давао је по 300 цванцика, сваке године.

Не зна се броја сиротним девојкама, које је он удомио, ни малим трговчићима, којима је помогао, нити остарелим трговцима које је издржавао.

У Румунији, где је највише имања и стекао, издржавао је, о свом трошку, једну школу за мушкарце, и једну школу за девојче. У тих школама учила су се деца румунска, бугарска, и српска.

Али најлепшу је задужбину подигао у Београду.

Године 1863 Миша је довршио и наместио своју дивну палату у нашој вароши, на великој пијаци, на коју је потрошио 100.000 дуката.

И ту палату Миша је поклонио својој отаџбини за службе просветне!

Миша је већи део свога живота провео у Румунији; али је и у Србију често долазио, и бавио се је овде кад више кад мање.

Године 1858 био је председник знамените скупштине Светоандрејске.

И ако није марио за политику, ипак се је дружио с људма политичкима, који су га увек уважавали, и његовим се друштвом дичили.

Миша је преминуо између 26 и 27 Јануара 1885, у Букурешту.

Чим је глас о његовој смрти долетео у Београд, одмах су на Великој Школи, на Позоришту, и на Читаоници истакнуте црне заставе, и цркве, готово све у Србији, огласиле су смрт великога добротвора српске просвете, и стале се молити Богу за његову душу.

Године 1863, кад је Миша дао своју палату на службу српској просвети, писац је ових врста, у једном београдском листу, рекао:

„Докле год траје српскога народа, име Капетан-Мишино блистаће се као алем драги камен, не на оним странама историје где се бој бије, где се крв лије, где барут магли, где ватра прождире људска имања и блага: него онде где божанска кћи просвета, цивилизација, шири међу људма царство видела, царство среће“…

Тако мисли и данас!

Вечна слава оном који се је „сећао чим је свашто моћи!“

Мишине велике слике налазе се у Музеју и у В. Школи, у Београду.

Алимпић Ранко, ђенерал, родио се 9 марта 1826 у селу Накучанима у Поцерини, а преминуо је у Београду 4 новембра 1882 године.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију је учио у Шапцу и у Крагујевцу.

Године 1842, октобра 4, ступио је у редовну војску, где је 17 јула 1845 постао потпоручик.

Године 1846 послан је, као млад официр, у Пруску, да учи војне науке. Из Пруске је прешао у Белгију, те се и онамо учио.

Године 1852, по свршетку војних наука, Ранко се вратио у отаџбину, и одмах 21 марта буде постављен за професора војне Академије у Београду.

Исте те године, 12 октобра, Ранко се ожени девојком Милевом, ћерком Петра Вукомановића, који је био брат Кнегињи Љубици.

Као професор војне Академије, Ранко је остао дуго; ту је напредовао у војничким чиновима како се онда обично напредовало, према маленом броју редовне војске.

Промена у Србији од године 1858 застала је Ранка као професора у војној Академији.

Близак по жени рођак Обреновићима, Ранко се јаче мешао у припреме за велики догађај у Србији. Гарашанин му је веровао, и од ондашњега српског двора заклањао га.

По доласку Кнеза Милоша у Србију, Ранко је неко време би помоћник начелнику редовне војске. После је постао начелник одељења у војном министарству, па је ту стављен у пенсију; а из пенсије је отишао за начелника окружног у Крајини; одонуда пак премештен је у Пожаревац. Најпосле је био Министар грађевина, и враћен у Државни Савет за члана, и у том га је звању и смрт снашла горе означеног дана.

О Ранку има богатих обавештаја у књизи жене његове Г-ђе Милеве: „Живот и рад генерала Ранка Алимпића“ у Београду, 1892, 8-на 738 страна.

Алексић Анта, официр и писац, родио се у Панчеву 1843, а преминуо у Београду 12 новембра 1893 године.

Алексић је служио у српској војсци од 16 фебруара 1867, када је постао инџинирски потпоручик, до 27 маја 1872; а тада му је уважена оставка на чин инџинирскога поручика.

Пред први српски рат с Турцима вратио се је у војску 21 јуна 1876, поставши тада капетан друге класе. А на тај чин уважена му је оставка 28 фебруара 1877.

Последње време свога живота провео је у пенсији, у Београду, где је и преминуо.

Алексић је био вредан писац; и његови су списи скоро сви тежили да олакшају економне услове живљења Србина у Србији.

Овде му се могу поменути ови радови:

1. Сатирање Јелове горе, и о регулисању Мораве. Прештампано из Раденика. Београд. 1871.
2. Пројекат за установљење Друштва за трговину и обрт. Београд 1871.
3. Радња око засушивања баруштина у Краљевини Србији (Четири расправе из Народног Здравља) Београд. 1883.

Алексић је био члан Српског Ученог Друштва.

Аврамовић Димитрије родио се у Св. Ивану, у шајкашком батаљону, 15 Марта 1815, од оца Михаила и мајке Саре.

Као мало дете, однесен је био у Пешту, куда му се отад око одселио, па је, после, враћен у Нови Сад, где је свршио основну школу и гимназију.

Још тада се јавила у њега велика љубав и велика подобност за сликарство. Не имајући новаца да оде у коју школу за ту вештину, Аврамовић је, у некога сликара Мише, и некакога Талијана, сликао мале иконице на стаклу, те је за те своје прве радове добијао по коју пару, коју би штедио да купи коју књигу, те да боље што у сликању научи.

Не гледајући на своје оскудно стање, Аврамовић, у својој двадесетој години, оде у Беч, да се боље научи у својој уметности. У Бечу је остао само годину дана, па се, због велике своје сиромаштине, мораде вратити кући.

Радећи без одмора, Аврамовић нешто заради сам, нешто му да отац, а 100 форината поклонио му је Митрополит Станковић, те, с том сумом, по други пут, оде у Беч, и настави своје учење. Тада се мучио као нико његов; радио је од јутра до мрака, а често је гладовао радећи.

Али баш то прекомерно напрезање обрати на младога сликара пажњу учитеља, који га препоруче то буде позван у Београд да слика саборну цркву.

Слике Аврамовићеве ми Београђани гледамо често, и никад не можемо да их се сити нагледамо!

У сликању Светаца Срба, Аврамовић је гледао да добро погоди народни карактер у лицу и у оделу. И то му је свуда ишло за руком.

После је, по жељи Кнеза Карађорђевића, сликао и тополску цркву.

Српска влада, видећи његово одличне способности, посла га, године 1846, да пропутује по Србији, да потражи по старим манастирима и црквама старинске српске слике, и да сними што буде важно или по самом предмету, или по оделу у светаца.

Аврамовић сврши тај посао врло успешно, и Министарству Просвете поднесе, још те године, свој опис.

Задовољна овом радњом младог уметника, српска влада пошаље га, друге године, у Св. Гору, да у онамошњим манастирима потражи оно што би засецало у историју и у уметност.

На овом путу, Аврамовић је походио Цариград и Солун, разгледао светогорске знаменитости, побележио и прецртао многе драгоцене споменике српске.

Вративши се у Београд, Аврамовић је написао, и о државном трошку штампао:

1. Описаније древности српских у Светој (Атонској) Гори, с 13 литографисаних таблица. У Београду 1847 (1849), у великој 8-ни страна 82;
2. Света Гора са стране вере, художества и повеснице. Описана Димитријем Аврамовићем, живописцем, у Београду, 1848, у 8-ни, страна 180.

Оба ова дела врло су занимљива како за географа, и историка, тако и и за уметника.

Осем ова два дела, Аврамовић је штампао:

1. Кореџија, превод с немачког, 1845, и
2. Златна Зрна, две свеске, у Београду 1846.

У рукопису је оставио:

1. Златна Зрна, свеску трећу;
2. Шаљиви Календар, и
3. Животе српских живописаца.

Око овога последњега списа понајвише се трудио, збирајући податке са свих страна; али, на жалост, нити га је довршио он, нити га је ко други, после његове смрти, наставио…

У последње време био је отишао у Нови Сад, где је сликао цркву Св. Јована.

20 фебруара 1855, на глас да је руски цар Никола умрьо, Аврамовић падне од капље; после три дана, удар се понови, а 1 априла дође и по трећи пут, те му прекине жицу живота.

Аврамовић је сахрањен у порти Св. Јовањске цркве, у Новом Саду¹.

Живећи у Београду, Аврамовић је, о свом трошку, издржавао Јоакима Вујића, заслужног српског књижевника!

Био је велики уметник, и велики родољуб.

Бог да га прости! Славан му помен до века!

---

1. Кукуљевића-Сакцинскога Словник 13—15. ↩︎