Поменик

Аутор: Милан Ђ. Милићевић

  • Барјактаровић Илија

    Барјактаровић Илија родио се у селу Извору, у нахији параћинској, од прилике 1771 године.

    До године 1805, био је марвени трговац, и човек познат и уважен у својој околини, Карађорђе се је с њим добро познавао још пре устанка.

    Године 1805, Миленко је стајао на селу Иванковцу, према Афис-Паши, који је долазио од Ниша, с великом и одабраном војском. Бојећи се да га Турци не потисну, те да Афис продре ка Пожаревцу, Миленко је писао Карађорђу, и звао га да му што пре похита у помоћ. Ђорђе се је журио, али док је он, са шумадинским војводама, дошао на Иванковац, Миленко је већ био сузбио Турке, и прославио себе и бојно место.

    Турци су се, после разбоја на Иванковцу, били повукли у Параћин.

    Тада Карађорђе узме Миленка, и још неке старешине, па с њима оде у село Извор, трговцу Илији Барјактаровићу, и њега упита:

    – Коекуде, брат Илија! Шта мисли параћинска нахија; да ли ће с нама, или ће се Турцима (јер је она припадала лесковачком пашалуку, а не београдском).

    — Само чека да ви дођете, па ћемо с вама сви до једнога! одговори Илија.

    — То је лепо, одговори Карађорђе: — и кад је тако, а ти скупи људе, нека су готови, и нека понесу секире и мотике, јер оружја, знам, немате!

    Други дан, после тога разговора, Илија је дошао с 200 људи к Параћину, те су по брду копали шанчеве, докле није Афис-Паша, у ногу рањен, побегао к Нишу.

    Од тога доба Барјактаровић је био војвода нахији параћинској, а, од 1809 до 1813, највише се је налазио у Делиграду.

    У Карађорђеву Протоколу има више од 70 бројева, под којима су писма врховне власти овоме војводи. У тим писмима он се обично назива: „Господар“ и „Војвода“ Илија Барјактаровић.

    Како је Барјактаровић, као командант Делиграда, био на цариградском друму, и према Нишу, то су се, преко њега, и његовом помоћу, вршили многи послови међународне природе.

    По речма Јокићевим, под командом Илином стајали су: Кнез Вељко из Параћина, и неки Буљубаша Шунда.

    За војничке врлине Илине не налазе се особити докази; али за послове судске, управне, и за сношаје међународне био је човек веома подобан.

    Барјактаровић је у Делиграду сачекао гром који је 1813 ударио у Србију. Оданде се је, за неко време, био уклонио преко Дунава па се, после 1815, вратио у Србију.

    Кнез Милош га је поставио за члана магистрату нахије ћупри̂ске, у Свилајинцу.

    Као такав, он је потписао онај акт који је народ српски дао Кнезу Милошу 17 јануара 1827.1

    Барјактаровић је умрьо у пролеће 1828, и укопан је с десне стране цркве свилајначке. На гробу му је била бела плоча од дубничког камена без записа. Кад је нова црква грађена, Илин је гробни белег, по неком дивљем обичају, разбијен и узидан у темеље цркви.2

    Барјактаровић је био човек омален, пун, космат, смеђе косе, а очију црних.

    Барјактаровић је имао два сина, Саву и Радована: Сава је умрьо. у Немачкој од богиња, а Радован је отрован у Параћину. Отуда му је дошла голема жалост, па пред смрт и велика сиромаштина.

    Због те велике жалости у породици, носио је у последње време дугу браду.

    А с питоме нарави његове, сви су га звали Деда Илија.

    1. Вук, Грађа за српску историју, стр. 168, 169, 170 и 193. ↩︎
    2. Овако јављају потомци Илини, а у Свилајинцу се чује да је Илин гроб раскопан 1842, те је у њега сахрањен зет његов, Кнез Ђорђе Костић? ↩︎

  • Барјактар Јова

    Барјактар Јова, син Петра Сарајлије, оставио је кућу и родитеље у Сарајеву, дошао у Србију, стао у војску, и, у шанцу на Пониквама, изнад Ужица, постао барјактар, те му је, од те части, остало после и име Барјактар Јова.

    Бијући се, једном, с Турцима, Јова ухвати жива Турчина младића, па га не хтене погубити, него га доведе на поклон свом војводи Димитрију Кујунџији.

    — Не ћу роба! одговори му војвода: — док је мени таких јунака, имаћу робова кад год зажелим! Него га задржи себи!

    Онда Јова пусти Турчина, онако с оружјем, да иде слободно куд хоће; још му да два цекина за трошак, рекавши:

    — Ми смо, море, емшерије; треба да праштамо један другоме!

    Шта је даље било од овога племенита јунака, нисам могао дознати.

  • Банић Милутин

    Банић Н. Милутин, смедеревски прота, родио се 29 септембра 1817. у селу Павловцу, у округу крагујевачком, од оца Николе и матере Радојке.

    Учио се у селу Саранову и у Паланци, а Богословију свршио у Београду, године 1838.

    Више од тридесет година служио је Банић цркву као свештеник, и као окружни прота смедеревски.

    За то време, бивао је више пута посланик на народним скупштинама, од којих доста је поменути знамениту скупштину Светоандрејску, где су говори Проте Банића обраћали на се пажњу и ондашње штампе.

    Кад је Кнез Михаило, по што су му уступљени градови у Србији, ишао у Цариград, имао је у својој пратњи и смедеревскога проту Милутина Банића који је, том приликом, добио орден од султана.

    Прота Милутин умрьо је у Смедереву 6 јула 1876.

    Од свога имања, оставио је 12.000 динара општини смедеревској на добротворне послове.

    Прота Милутин, са свога примернога владања, и са своје уредности у дужности, био је врло уважен човек за живота, а по смрти биће благосиљан свуд, докле год допре мрва његовога доброчинства!

    Бог да га прости!

  • Банаћанин Реља

    Банаћанин Реља, живео је у Београду, за доба првога устанка, Био је врло паметан и досетљив човек.

    Кад су долазили Руси у Београд, и кад је све живо изашло да их дочека, Реља је стајао на врх Стамбол-капије, и гледао ту свечаност, и то народно весеље.

    У тај мах удари, на таљигама, и старац Доситије, желећи и он да види руску војску.

    — Зар ти, дрти старче, још лијаш? рећи ће Реља: — Зар ти је мало било што си прорекао да ће Србин устати, и да ће се од Турчина избавити: него хоћеш собом да видиш и његово удружење с браћом Русима? Доста је од тебе и рада и помена! Сад умири, да те опевам, а да те не оплакујем; јер се бојим — ако још узаживиш, можеш зло дочекати!

    Кад су се Доситијеве ствари, по смрти му, за час продале, Младен се зачуди, и рече:

    — Кад брже! Зар је тако мало имао?

    — Да! овога старца једва и за толико беше, рекне Реља: — ал’ кад станемо твоје продавати, таман две године имаћемо посла!“1

    Тако је одиста било онда; а данас се бележи и чува све што је остало од Доситија, богаство Младеново пак разлетело се као дим!

    1. Србијанка 2, стр. 191. ↩︎

  • Бакал-Милосав

    Бакал-Милосав био је дошљак у Шапцу. Он је, по свој прилици, родом из Херцеговине. Кад је српски устанак плануо у Шумадији, Милосав је држао бакалницу у Шапцу.

    Кад струја устанка захвати и Шабац, Милосав отпаше бакалску кецељу, па припаше сабљу и, после тога, у врло много прилика, сјајно покаже да њом уме владати, као да му је била свагдашња забава. Сви се очевидци диве Милосављеву јунаштву које је показивао у свим 6ојевима, у којима је бивао у окрузима: шабачком, ваљевском, подринском, и ужичком, а особито у бојевима на Мишару и на Лозници.

    Онај шанац на Лешници, у равни, први је начинио Бакал Милосав, те се ту одупирао Турцима који су из Босне Дрину прелазили и на Србе нападали.

    Кад су Турци, године 1810, силном војском били оптекли Лозницу, а Срби се бранили изнутра, онда је Вишњић овако насликао Бакал-Милосава:

    „О друге стране, на доњу капију,
    Излијеће Бакал-Милосаве,
    На јагрзу коњу великоме,
    Па сијече Турке око града:
    Ту се Бакал не зна уморити,
    Већ разгони Турке око града,
    Док под собом коња не умори;
    Кад јагрза у пену учини,
    Тад се с коњем он у град поврати,
    С оног сјаше, на другог узјаше;
    Па једнако он разгони Турке.“

    Несрећне године 1813, пребегао је био у Срем, па се, 1815, вратио, чим је чуо за нови устанак (таковски).

    Кад се мало умирило, Кнез Милош је слао Милосава у Цариград, као свога татарина, јер је Милосав знао говорити турски.

    Године 1818 поверио му је да ради: да би Турци ослободили оне Србе које су 1813 на Лешници били заробили. И доиста је њих 70 дочекало да виде своју отаџбину.

    Милисав је био човек висока раста, црне масти, лепа стаба, бела лица, добре нарави, и пријатан у друштву.

    Умрьо је у Шапцу, 1823. Кажу да му је тада било 53 године.

  • Бајић Милош

    Бајић Милош, добротвор просветни, син је Госпође Перке, најстарије кћери Кнеза Милоша, која је била удата у Земун за Тошу Бајића пивара земунскога.

    Милош се родио у Земуну године 1822. Отац његов, помоћу таста свога Кнеза Милоша, купио је спахилук Варадију, и онамо се преселио.

    По смрти Кнеза Михаила, Милош се нашао један од наследника Кнеза мученика, заједно с Николићима, који су синови Савке Николићке, друге кћери Кнеза Милоша. Овде се говори, да су онда ови наследници добили сваки око 10 милиона динара!…

    На зидање нове зграде за српску гимназију у Новом Саду Милош је дао месеца априла 1897 100 хиљада форината!

    Умрьо је 31 јула 1897, у купатилу Аусеју, близу Беча. Тело његово пренесено је у Варадију, и онде сахрањено на његову добру, близу Вршца, 7/19 августа 1897 године.

    Милош није имао порода.

    Лепо му је што се сетио српске школе и просвете! За то се овде и помиње с великом захвалношћу.

  • Атанацковић Платон

    Атанацковић Платон, владика, родио се у Сомбору, 29 јуна 1787.

    По свршетку философије и права, отишао ја у Карловце, те свршио Богословију, и брзо постао свештеник.

    Као такав, био је 16 година наставник у Учитељској Школи, најпре у Сент-Андреји, а после у Сомбору.

    Пошто му је умрла попадија, с којом је родио сина Васу (☦ 1853), оде, на позив Митрополита Стратимировића, у Карловце, и покалуђери се 1829, ал већ године 1839, био је владика будимске јепархије.

    После смрти Саве Текелије, Владика Платон био је председник Матице Српске, у Пешти, и много је помогао да се Савино имање, које је његова удовица хтела приграбити, очува Савином заводу у Пешти, коме га је Текелија и завештао.

    Године 1848, месеца априла, на предлог Митрополита Рајачића, Платон је постављен за начелника одељењу за православну цркву у ондашњем маџарском Министарству Просвете. Атанацковић се није хтео примити ове службе, и једва је, на наваљивање надвојводе Стевана, изјавио да се прима, али је већ месеца јуна дао оставку (као што пише Рајачићу) „једино само тога ради, што сам се достоверно уверио, да ми љубљени народ мој обратну љубав своју, у којој јединој само ја срећан бити могу, због званија тога хоће да устегне и укине.“

    Богата бачка јепархија била је удова још од 1843. За њу су се јављале скоро све владике, па и Платон. Пет година је прошло без икаква решења на те молбе, и тек 13 јуна 1848, Краљ Фердинандо постави на то место будимскога владику Платона.

    Тада је пак Рајачић већ био прекинуо с маџарском владом, па је замерао Платону, зато је примио управу бачке јепархије на предлог маџарског министра, којега Рајачић већ није признавао.

    Запетост међу ова два првосвештеника, кроз мало времена, би је више затегнута. Месеца јуна 1848, већ је дошло до рата између Срба и Маџара; Месеца јула саста се у Пешти маџарска дијета (скупштина), и, на њено наваљивање, маџарско министарство огласи Рајачића као бунтовника, и управу над православном црквом привремено повери владици Платону. У српским крајевима, који су били у домашају маџарске владе, наста тероризам, Преки судови слали су на вешала свакога, на кога се само посумњало да има ма какве везе с Патријархом Рајачићем и са српским устанком.

    Ево како сам Платон говори о том свом новом „унапређењу“: „Шта ми је најтеже, вели он: — и при чега самоме поделу сав се читаво згрозим, јесте последње са мном догодише се. Шта је то? То и тако сваки зна, нити ћу га ја од туге и да споменем овде именце. Бог ми је свидетељ, а и министериум ће признати, да сам 5, словом велим, пет пута срећан био разонодити, да нам се то св. цркви нашој на саблазан ни под који начин не чини. А кад је, на навалу дијете, заиста учињено, онда се ја нисам ни десио у Будиму, и прежалосни тај глас разабрао сам из новина, у Сомбору. Да је коме стати па слушати било, шта и како сам ја, том приликом, честитајућима ми, скорбан и жалостан, одговарао! А кад вам се, после, у Будим вратио, за што онда нисам се, где треба изјаснио, да се не ћу тога да примим? За име Божије! може ли ко заиста тако бездушан бити, тако што озбиљски ме и питати у овим овде најмучнијим опстојателствама?! Мудроме и праведноме судији доста је то једно али једро, кад стане па гледа моју у том наметнутом ми пословања кругу коначну неделителност и пасивитет“. (Изјасненије 1. в)

    Ово је Платон писао месеца септембра 1848. У исто доба повери њему Кошут другу важну мисију, која није била баш без опасности. Кошут, душа тадашње маџарске владе, у својим Мемоарима, прича како му је, у то време, дошао из Србије некакав млад човек, и поверио му, да се у Србији ради на промени владе, и да би та промена, била у помоћи самим Маџарима. За тај посао требало би и новаца, али не одмах, него тек пошто се приступи к послу, а дотле нека новци стоје, као депозит, код човека коме Пошут верује. Новци ови, говорио је млади Човек из Србије, сматраће се као привремени зајам, који ће нова српска влада платити!

    Кошут тај предлог усвоји, и владици Платону повери шест хиљада дуката, с тугаљивим налогом, да те новце, у прилици, употреби на преврат у Србији! Платон и буна! Чудне две супротности!!

    Али ако се је Платон и ратосиљао Кошутове мисије, опет му је она добро дошла, јер је имао повода да се више не враћа у Будим. И тако се је Платон бавио у Бачкој од септембра 1848, до априла 1849. Бављење његово било је велика помоћ за јадни српски народ у Бачкој. Маџарске власти постале су одмах блаже, и попуштале су Владици Платону, који се је својски заузимао за свој народ. На Св. Николу служио је у Николајевској цркви, у Н. Саду, а син његов Васа без душе долети у олтар и јави да маџарски комесар купи оружје од Срба, и да се лако може несрећа догодити. Владика из олтара пошље Васу комесару, да обустави купљење. Кад се Владика враћао из цркве, комесар га је сачекао пред станом, и уверио га да је обуставио купљење оружја!

    Дотле се већ беху околности измениле. Између Аустрије и Маџарске дошло је било до рата. Виндишгрец и Јелачић већ беху кренули царску војску на Маџаре. Кошут, с дијетом, пређе у Дебрецин, а царевци заузму Будим и Пешту. Срби, као савезници царске војске, кренуше се напред, и заузеше Бачку и Банат до Мориша. Од Бачке, у маџарским рукама, осташе само Суботица и Нови Сад (због Варадина у ком је била маџарска војска).

    Платон је оставио Нови Сад, за који не беше наде да ће га Срби заузети, и дочекао је српску војску у Сомбору (јануара 1849), а оданде се је, с њом, повукао у Срем (априла 1849).

    Кошут, у својим Мемоарима, беди Платона да је оних 6000 дуката дао српској војсци, која се тукла с Маџарима. Стари бунтовник можда и погађа шта би требало чинити с тим новцима, али Платон није имао одважности да тако уради!…

    Патријарх Рајачић замерао је Платону, и Вршачком Владици Поповићу, што нису, одмах у почетку, оставили своје јепархије, него су остали под Маџарима до краја. Он их није признавао за јепископе. Владика Поповић је од туге и очајања умрьо у Фенеку, у лето 1849; Платон је боравио у Иригу, а по свршетку рата, у јесен 1849, сви су јепископи, заједно с Патријархом, одазвани у Беч. Ту је Платон предао државној каси оних 6000 дуката, што је од Кошута примио.

    Патријарх је Платона тужио аустријској влади, као бунтовника и кошутовца, али се је Платон ласно оправдао са оних 6000 златних сведока!

    И тако је Атанацковић остао владика; али га сада Патријарх никако не хте признати за владику бачкога, већ за будимскога. Дуго је трајала та распра на штету и срамоту православне цркве! Увиђавнији Срби знали су одмах да бечка влада не ће, Патријарху за љубав, поништити диплому на којој је потписан законити цар Фердинандо, али је Рајачић свој инат терао дотле докле нови цар, Фрања Јосиф, није распру прекинуо, и Платона одредио за владику у Нови Сад.

    Док се та распра у Бечу водила, написао је Платон своју „Аналитику“, којом је доказивао да је правда на његовој страни. „Аналитику“ ову штампао је у Бечу, у 500 егземплара; али, пре него што би је пустио у свет, поднео ју је Патријарху, с једним штампаним писмом, у ком га моли да је проучи, и да писца о својој оцени и свом решењу извести, те му можда „пресече нужду обнародовати то његово дело“.

    Патријарх, проучивши то дело, нађе да ваља „пресећи нужду“. Погодан је била да се сви егземплири пошљу Патријарху, па и рукопис Платонов. То се све учини. Два егземплара само од те књиге нису била на месту; један бејаше Платон послао у Будим, свом пријатељу Павлу Којићу, председнику Српске Матице; а други је добио неки Каноник, Од ове двојице је Платон искао на траг поклоњене егземпларе: и Којић му је свој вратио, а Каноник није. Тај егземплар сад је у српских рукама, и то је једини егземплар од „Аналитике“. Занимљив податак за нашу библиографију!

    „Аналитика“ је сва спаљена, али од бачке јепархије опет не би било ништа, да није, најпосле, сам цар ту саблажњиву распру прекинуо.

    Платон је дошао у Бачку тек при крају 1851. Био је, до душе, бачки владика, али је неслога између њега и Патријарха трајала и даље, и тек је легла у лето 1857. О томе ће се рећи која реч у животу Патријарха Рајачића.

    Платон Атанацковић је, свега свога века, писао, састављао и преводио; с тога је број његових књига врло велики. Његове толике књиге сведочанство су његове велике вредноће, и великога заузимања за цркву и за народ, а као послови књижевни — нису на велику гласу.

    Платон је дао на оснивање Правне Академије, у Новоме Саду, 40.000 форината.

    У Сомбору је оставио задужбину „Платоновац“, у којој се, о његову трошку, уче и издржавају 9 ученика, а доцније биће их и више.

    Новосадској Гимназији поклонио је своју штампарију.

    На Алмашком гробљу, у Новом Саду, начинио је капелу, коју је лепо живописао.

    Осем тога, чинио је многа друга добра, која сва сведоче да је свој народ волео, као што срећни син воли родитеља свога.

    Платона Атанацковића списи, изворни или преведени, ово су:

    1. Предложенија из Славенскија Граматики, у Будиму, 1814;
    2. Педагогија и Методика, по Нимајеру, у Будиму, 1817;
    3. Огледало човечности, прва свеска, у Бечу, 1823;
    4. Поученије светитељскоје новопостављеному јереју на свитије дајемоје, у Будиму, 1831;
    5. Годора Стратимировића биографија, у Будиму, 1835;
    6. Атанацковића Платона јепископа Словце на дан посвећења, 12 септембра 1839, у Н. Саду, 1839;
    7. Ободреније на подвиг катихетическаго наставленији со училиштаг, у Будиму, 1842;
    8. Дијеталне Беседе, у Београду, 1845;
    9. О расколницјех, у Будиму, 1845;
    10. Повјест резиденције јепископа будимскога, а од части и овога самога, у Будиму, 1846;
    11. Изјасненије, у Будиму, 1848.
    12. Аналитика писма Његовим Блаженством Господином Патријархом Јосифом Рајачићем под 22 новембра 1849 јепископу Платону Атанацковићу посланога, у Бечу, 1850;
    13. Писмо којим је спроведена „Аналитика“ Патријарху Рајичићу, у Бечу, 1850;
    14. Платона, православнога јепископа пре будимскога, сад бачкога, опроштај с будимском и поздрав с бачком својом јепархијом, у Н. Саду, 1852;
    15. Православнога восточнога вероисповеданија катихизис за више разреде у јепаргији бачкој, у Бечу, 1854;
    16. Училишна и домаћа Библија, Стари Завет с изображенијама, у Бечу, 1857;
    17. Училишна и домаћа Библија, Нови Завет; у Бечу, 1857;
    18. Архијерејскоје поученије, во Вијени, 1857;
    19. Сочиненија Соломонова и Сирахова, у Бечу, 1857;
    20. Пророка и Цара Давида Псалтир, у Н. Саду, 1857;
    21. Књиге Товита, Јудите, Естире, и Јова, у Н. Саду, 1858;
    22. Толковање молитве Господње Оче наш! у Н. Саду 1860;
    23. Апостоли и Јеванђелија с преводом српским, у Н. Саду 1860;
    24. Старозаветни пророци, у Н. Саду, 1861;
    25. Прилог родољубивих мисли, друго издање, у Н. Саду, 1864; а прво је 1856.
    26. Недоступни вођа живота, превод с Немачког, у Н. Саду, 1865;
    27. Повторни запев над азбуком, у Н. Саду, 1866;
    28. Повторни запев над азбуком 2, у Н. Саду, 1866;
    29. Церковноје пјеније;
    30. Из Псалтира первоначалноје упражненије;
    31. Мали Катихизис;
    32. Средњи Kатихизис;
    33. Кратка свештена историја;
    34. Прва језикословна читанка;
    35. Друга књига о језикословију;
    36. Немачки Буквар;
    37. Практично језикословије немачко;
    38. Немачко-Српски и Српско-Немачки Речник;
    39. Методика рачуна на памет;
    40. Методика рачуна с цифрама;
    41. Библичне приповетке.

    Платон је умрьо 9 априла 1867, у Новоме Саду, по што је, као владика, сахранио свога јединога сина Васу, који је преминуо у својој 43 години.

    Умирући, Платон је изговорио ове речи:

    „Господе, Боже мој! благослови народ српски!“

    А народ опет вели:

    „Нека Бог прими и прослави владику, који је за живота мислио о народу своме“!

  • Атанацковић Богобоје

    Атанацковић Богобоје родио се у Баји, 1826.

    Крштено име било му је Тимотије, па се сам назвао Богобоје.

    Бурне дане народнога покрета 1848 и 1849 Атанацковић је превео путујући по Италији, Швајцарској, Немачкој, Француској, и Енглеској.

    По свршетку школа, постао је у месту свога рођења адвокат и општински саветник.

    Од Атанацковића српска књижевност има ове списе:

    1. Дарак Српкињи: новела, у две свеске: прва у Будиму, 1815, и друга у Суботици, 1846.
    2. Пупољци: романи, новеле, приповетке, драме, и друге забавне ствари. Свеска прва, у Бечу, 1851, свеска друга, у Н. Саду, 1852.
    3. Књиге за добре цељи. У Новом Саду, 1852.

    После Милована Видаковића, Богоје Атанацковић је први који је романтичној књижевности у нас дао нови покрет и живот.

    Атанацковић је умрьо 28 августа 1858, у Баји.

    Био је човек необично љубазан и благ по нарави, а и као адвокат на врло добру гласу.

    Допуна

    Кад је Атанацковић био у шестом разреду гимназије у Баји, заљубио се био у девојку Маџарицу, и написао јој љубавно писмо. То писмо не оде девојци, него дође у руке оцу девојачком, који га однесе директору гимназије. Овај притегне Богобоја на одговор, али овом, у невољи, падне на ум спасовна мисао: дрско рекне директору, да то није ништа за прекор, јер је то писмо из једне његове приповетке, коју је писао по својој уобразиљи тек ради вежбања у писменим саставима!

    Директор затражи приповетку да види, и да се увери: је ли истина што говори ђак?

    И Богобоје за ноћ скрпи некакву приповетку, у којој отвори место и оном писму. Приповетку други дан преда директору, и избави се од казне, али се тим случајем упути у новелисте!

    Ово је сам Атанацковић причао Ђорђу Поповићу потоњем уреднику Данице а Поповић мени.

  • Атанасије

    Атанасије, Буковички Прота, родио се у селу Буковику, под Букуљом, а стари његови доселили су се из Херцеговине.1

    Атанасије је научио књигу у Буковику, код своје куће, од свога стрица Попа Јевтимија.

    После тога, отишао је у Београд, те изучио абаџи̂ски занат. Том приликом, боравећи у Београду, Атанасије је научио говорити турски и грчки.

    Међу тим, стриц његов, Поп Јевтимије, убије некога Турчина, па рођаци овога убијенога, на скоро убију и њега, из крвне освете.

    Атанасије, тада, дође београдском владици, и запопи се; па оде у Буковик. Грчке владике, у Београду, волеле су Атанасија за то што је знао грчки, и баш за то је он, на скоро, и прота постао. Знајући грчки и турски, Прота Атанасије је, лакше него други попови, дознавао шта Турци говоре и смерају о Србима.

    Пред што ће Дахије почети сећи кнезове по Србији, једнога дана дође Карађорђе у Буковик Проти Атанасију, и рекне му:

    — Чича Прото, знаш ли ти да Турци мисле мене да убију?

    — Знам, како да не знам, одговори прота.

    — Па, коекуде, шта велиш?

    — Велим ти, купи дружину, па се биј с Турцима! Јер, ако ћутиш, погинућеш; а ако устанеш, може Бог дати да буде што боље!…

    Карађорђе оде.

    На Св. Аранђела 1803, на свадби, код куће Стевана Томића, у Орашцу, Прота Атанасије заклео је на устанак прве заверенике.2

    Тада је прота већ био стар човек. Кад је, доцније, у другој поли јануара 1804, букнуо устанак, Прота Атанасије је, опет у Орашцу, заклео прве устанике на осветнички бој за ослобођење отаџбине.

    После је спремио свога сестрића Сараманду, давши му свога коња, оружје, и новаца, те се је тукао с Турцима.

    Прота Атанасије умрьо је у Буковику, и сахрањен је с леве стране уз олтар цркве буковичке. Кад су Турци 1813, запалили дрвени кров на цркви, и он се сав доле срушио, онда је бела плоча на протину гробу сва испрскала, те од ње данас нема ни потрошка.

    Године 1859, Кнез Милош дође у Аранђеловац, на Киселу Воду. Ту преда њ изиду буковички свештеници на подворење. Примивши их, старац упита начелника Живојина Јоксимовића, одакле су те попе?

    – Из Буковика, Господару!

    — У Буковику је, рече на то Кнез: — био Прота Атанасије, Бог да га прости! Он је нама својски помагао у почетку устанка на Турке!…

    У Проте Атанасија био је рођени брат Арсеније, који је био отац Лазару Арсенијевићу, потоњему — Баталаци.

    1. Први, који је из Херцеговине дошао, био је калуђер Пахомије. Он је довео четири сина, које је родио док је, као световни свештеник, живео у браку. То је било од прилике пре 200 година. Досада је, из те рође, свакад бивао макар по један свештеник у Буковику. ↩︎
    2. Кнежевина Србија, стр. 216 и 217 и 251. ↩︎

  • Арсенијевић Владан

    Арсенијевић Владан, наставник и књижевник, родио се 22 јануара 1848 у селу Делиблату у Банату од оца Петра свештеника и матере Јулијане.

    Гимназију је свршио у Новом Саду, а у Пешти, на университету, слушао је природне науке, спремајући се за апотекара.

    Арсенијевић се рано јавио у српској књижевности. Њему је крштено име било Василије, а он је то име са̂м заменио именом Владан.

    Године 1871—1875 био је наставник у варошкој реалци у Новом Саду, а кад се та школа укинула, онда је неко време био без службе.

    Године 1876 постао је наставник учитељске школе у Карловцу, и ту је остао до смрти, која га покоси 14 новембра 1900.

    Као наставник, Арсенијевић је у тој школи предавао природне науке. Из своје струке написао је више лепих чланака, и „Зоологију“, која се одликује чистим језиком српским. Радио је и на лепој књижевности српској. А од 1871 до 1874 издавао је у Новом Саду (с Пантом Поповићем) Глас Народа, лист за народне потребе.

    Рођен у Банату, Арсенијевић је за млађих својих година говорио и писао источним говором; али у Горњем Карловцу, слушајући како прости Срби граничари управо везу беседећи говором јужним, замилова тај дијалекат, и за кратко време тако га је изучио, да после никад ни у школи нити у приватном животу није говорио говором источним.

    Као тако добар зналац српскога језика, Арсенијевић је дао Даничићу много лепе грађе за Речник Југословенске Академије. После Даничићеве смрти сам је збирао грађу језичку и фолклористичку. Тај свој рад (око 50.000 српских речи) оставио је Српској Краљевској Академији, у Београду. Само ово доста је да се име његово свакад хвалом помене. Своју библиотеку (око 20 хиљада свезака) још за живота поклонио је: Српској Матици, Новосадској Гимназији, и Учитељској Српској Школи, у Карловцу.

    Хвалу заслужује још и ово Владаново држање и рађење: Он је, уза свога управитеља, највише настојавао, да се младе Хрватице примају за ученице у српску учитељску школу, и то из два разлога:

    1. Хрвати су усвојили српски народни језик за свој језик књижевни, па нека им се да прилика да га науче као и Срби добро и лепо говорити.
    2. Политички јаз између Срба и Хрвата није природан, јер мржња међу браћом није никад природна, а Срби и Хрвати јесу у истини рођена браћа!

    Нека му је лака црна земља, и нека му остане мио и светао спомен и међу Србима и међу Хрватима!