Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Бранковић Коста родио се у Новом Саду, 20 маја 1814.

Основну школу и гимназију свршио је у месту својега рођења; философију у Сегедину, а права је почео учити у Пешти. Али са сиромаштине на кући, не могне их свршити, него изучи само прву годину, па онда сиђе у Карловце, и сврши Богословију.

Године 1837, јула 6, прешао је у Србију, где прво буде одређен за професора у шабачку полугимназију, па за тим, 22 јула, постане професор Реторике у великој гимназији, у Крагујевцу.

Године 1838, у јесен, заведен је у Крагујевцу Лицеум, а Бранковић је, 1839, у њему добио катедру… И ако је мењао науке, које је предавао, у Лицеју је остао све до своје смрти.

У Лицеју је Бранковић, поверењем својих другова, пет пута бивао ректор.

Године 1838 и 1839, одређен од власти, походио је школе у многим местима у Србији.

У покрету Срба оностраних, године 1848, Бранковић као родољуб, узео је веће учешће, и био је члан Главнога Одбора у Карловцима, откуда је слао често важне и простране извештаје Српским Новинама, у Београду.

Још године 1845 постао је члан Друштва Српске Словесности, па је, после, томе Друштву био секретар а најпосле, и потпредседник.

Исто тако био је члан Школске Комисије, и помагао је у израђивању књижица за школе.

Књижевност српска од К. Бранковића има ова дела:

1. Слово о Св. Сави, 1847;
2. Основно мудрословије, у Београду, 1848;
3. Мислословље или Логика (мала) у Београду, 1849;
4. Мала физика за младеж, у Београду, 1850.
5. Логика за ђаке Лицеја, у Београду, 1851.

Ово све већином је рађено по немачким писцима.

Бранковић је неко време уређивао лист „Шумадинку“, коју је покренуо Љ. П. Ненадовић. Писао је чланке за Гласнике, за Срп. Летопис, и за Уранију. А био је дуго време и цензор књига и новина.

Бранковић је провео свој век у школи са ђацима. Био је тачан, савестан, добар наставник и пријатељ својим ученицима. Нарави је био блате, у опхођењу пријатан, чедан, смеран. Боловао је од слабих груди, и боловао је дуго. Кад је умрьо, кренуо се, тако рећи, сав Београд да га испрати. И одиста његова је пратња била врло редак појав у Београду. Само укоп пок. Даничића надмаша Бранковићеву пратњу.

Кнез Михаило послао је удовици покојниковој 200 дуката у знак свога великога поштовања према честитом васпитачу српске омладине.

Бранковић је преминуо 22 новембра 1865, у Београду, и сарањен је код палилулске цркве.

Бошковић Новак, кога су звали Новачић из Горачића, војвода драгачевски, родом је из села Горачића. Он је био под влашћу Проте Гучанина, а у последње доба под главном командом Антонија Пљакића.

У Карађорђеву Протоколу помињу се неке распре између њега и другог војводе драгачевског Ђоке Протића, сина Протинога.

Новак се, у опће, хвали као добар јунак у боју. Јокић је за њега рекао да је умрьо код куће. А Милиновић Тома, напротив, вели овако:

„Турака се Новак не бојаше,
Па за то га Турци исекоше.
На Јасици, са двеста јунака,
Пет хиљада дочека Турака;
Половину, са друштвом, исече
Док се душа из њега измаче!“

Бошковић Нико, добротвор, родио се у Дубровнику 1829, и ту је провео век, тргујући и увек добра чинећи својему народу.

На самрти, која га снађе 26 априла 1896 у Дубровнику, оставио је 12.000 форината на ђаке Србе који се уче у вишим школама.

Народна библиотека у Београду добила је од Н. Бошковића доста важних књига рукописних, и штампаних у стари штампаријама српским.

Нико се није никад женио.

Бошковић Јован, професор, књижевник, родио се у Новом Саду, 19 фебруара 1834 године.

Учио се је у месту свога рођења, и у Бечу, где је слушао права.

После школовања, прешао је у Београд, и био је неко време приватни учитељ деци из неколиких имућних кућа.

Иза тога, на крају новембра 1861, постављен је „за контрактуалног професора“ у савамалској гимназији у Београду.

Године 1862, августа 25, постао је редован професор гимназије у Крагујевцу, па је одонуда, исте године на крају октомбра, премештен у Београд у велику гимназију.

Године 1865, кад Даничић остави катедру, Бошковић је 16 септембра постављен за професора Велике Школе, да предаје српски језик, историју књижевности и естетику.

У тој служби се једном нешто замерио Намесничкој влади, те је отпуштен из службе, и вратио се у Нови Сад.

Доцније, при промењеним овде приликама, вратио се је у Београд, и био је библиотекар Народне библиотеке, па опет професор у Великој Школи.

Године 1892, августа 9, постао је министар просвете у либералном кабинету, а преминуо је на пречац лицем на Божић те исте 1892 године.

Човек омалена раста и ситније снаге, Бошковић је још из малена добио од својих другова име Јошка; и под тим надимком био је познатији него под својим крштеним именом.

Он је држан за доброга зналца српскога језика, што је списима својима и посведочавао. Уз то је имао веома читак и леп рукопис.

Јован Ристић, министар и намесник у оно време, није пуштао у свет никакав свој састав, докле га Јошка неби прегледао, и језик му проконтролисао.

Јошки су сувременици приговарали, да је на раду спор; али он има чим и правдати се. Човек по нарави добар, и на услуге готов, он је примао сваки састав, који би му ко понудио, да прочита, да процени и поправи, а то му је ваљда половину слободна времена испуњавало.

Још је Бошковић био цењен као човек богат у смишљању и готов у давању савета при смерању каквих радова, каквих предузећа; у пројектовању каквих планова, каквих установа, или каквих светковина. У таким приликама њему су се многи људи обраћали, и он је радо на питања одговарао. Добар део времена, дакле, губио је и у таким пословима.

Од Бошковића имамо ове списе:

1. Опширну и важну критику на Нинковићеву Српску Граматику, у „Седмици“ за 1857, бр. 19, 20 и 21.
2. Људевита Штура књигу о народним песмама и приповеткама словенским. С чешког превео, у Новом Саду, 1857.
3. Реферат о четвртој књизи Народних Вукових песама, у „Видову дану“, 1863, бр. 5.
4. Извод из Српске Граматике. За своје ученике саставио Јован Бошковић, 1863. — Доцније је овај састав у два маха прештампаван.
5. Српска Синтакса. Две свеске. у Београду, 1865.
6. Реферат о цртању Стеве Тодоровића, у Вили за 1865, стр. 606.
7. Прилог за познавање садашњег стања српске Граматике, 1867, у Београду.
8. Даничићу надгробна реч, 1882, у Београду.
9. Скупљени списи (у 8 свезака), у Београду, 1887.
10. О народности, у Београду, 1887.
11. Светковина Вукове Стогодишњице, Београд, 1888.
12. Приправио је за штампу Османа Гундулићева, 1890, у Земуну.

Бошковић Јован родио се на Топли, у опћини херцегновској, 9 јуна 1761.

Чим је одрастао, и поучио се, бацио се је на море, као и други његови земљаци.

Путујући морима по свету, станио се је у Смирни, у Малој Азији, ступивши у службу код онамошњега богата трговца Србина Јове Куртовића.

Доцније, радио је на своју руку, оженио се богато, и изродио децу, па је, месеца јуна 1832, преминуо.

Пре него што ће умрети, Бошковић је, у свом тестаменту, оставио цркви Св. Спаса на Топли, и Манастиру Савини, по хиљаду гроша; а сиромасима из те околине три хиљаде гроша, а за тим наставља: „Сва моја добра у Боци, остављам мојој отаџбини, да се приходом истих оснује и издржава школа српскога и талијанскога језика и морепловства“.

Ова добра нису била довољна за оснивање жељене школе, али су, мало доцније, придошли други дародавци: Ђуро Ђуровић и Јевросима Лакетић, те је школа већ основана, и ради на велико добро српском народу у Приморју, и на славу дародавцима!

Боцић, сељак из Селевца, у нахији смедеревској, 7 августа 1809, кад су Срби ишли к Бањи, да ослободе Вељка, и осоколио је и осмешио.

Младен је тада командовао српском војском и, као свакад тако и сад, неспретно и несрећно. Тако, изнајпре, није давао укопавати се, а после, кад су Турци навалили, наредио је да се шанац копа на врат на нос!

Боцић је копао шанац као и други, а један Турчин долети на коњу да га набоде на миздрак. Боцић, у часу, остави ашов, дохвати миздрак за врх, и њиме свали Турчина с коња. Одмах га шчепа, за гушу, па му узме два пиштоља сребрњака, и с главе срмали-капу. После тога пусти га да иде!

Кад га другари упитају што га пусти? Одговори им:

— За овај мах доста је! Нека ми, други пут, што друго донесе!

Боројевић Никола, песник, родио се у Оточцу, године 1796.

Основну школу свршио је у месту свога рођења.

Иза тога, школовао се на Ријеци, где је, поред талијанског језика, научио и француски; па, у Љубљани, и, најпосле, у Бечу, где је слушао пољску јекономију, и политехнику; а уз то физику и ботанику.

По свршетку школовања, Боројевић је постао јекономни официр на Ријеци, где је, служећи дуже време врло корисну службу, писао красне песме.

Боројевић је у прози мало писао, а у стиховима, од године 1837—1869, спевао је, и у разне листове¹ пустио више од двеста песама, које су све лепе, слатке, пуне даха побожнога, родољубнога, и братољубнога.

По својој великој смерности, песник није од својих песама чувао преписа, нити их је икад сабирао у једну збирку, те овај последњи посао још очекује свога посленика.

У својим песмама, Боројевић слави просвету, слави љубав к лепом имену и језику српском, слави вредноћу, уредност, и памет у животу, а оштро шиба лакомислено презирање својега народа, туђење од својих лепих обичаја, и лако расипање времена и блага!

Он ће остати свакад славан син нашега тровернога народа баш и за то што је народно јединство дизао изнад братске нам троверице.

Године 1844, светујући да се сваки дигне изнад видика свога села, у једној песми, овако виче:

„Да Срб, Хрват, Бошњак, Далматинац,
Кад је дојен сисом једне мајке,
Буде исте синак и љубимац,
А не додол свога села бајке!“

Године 1856 моли се Св. Николи овако:

„Правило вери
Образ кротости,
„Учитељу благи
Рајске мудрости,
„Рушитељу храбри
Лажних идола,
„Угодниче божји,
Свети Никола!
„Умудри нам разум
Духом крепости,
„Да се сваки држи
Своје дужности!
„Утеши нам срца
Вером истине
„Која чува душу
Да не погине!
„Огради нам цркву 
Зидом љубави,
„Да се брат од брата, 
Већ не растави.
„Да будемо прама,
Свакој опсени
„Овог света срећни,
Оног блажени!“

Последње време свога живота провео је у Горњем Карловцу где је, по што је примио св. причешће од Проте Беговића, преминуо 28 фебруара 1872, и укопан је у гробљу српске опћине. На гробу му је смерни каменити споменик, који му је поставила жена његова Ружица.

Сваке године, на Видов Дан, како ми пише драги пријатељ, Прота Н. Беговић, честити карловачки свештеници излазе му на гроб, те чине спомен, по црквеном правилу.

Хвала им за то!

Боројевићеве песме и друге записке, примивши од покојникова сина, сада већ покојнога Мајора Нестора Боројевића, Прота Беговић је послао Браћи Јовановићима у Панчево, ради штампања у њиховој „Народној Библиотеци“.

Пре неког времена, бејаше овде г. Каменко Јовановић и, на моје питање рече, да су они те песме дали неком господину да их за штампу приреди, па тај још није готов.

Породица Боројевића много је разграната; има их и православних и римокатолика; Никола је био православни.

Вечна слава Николи Боројевићу, овако милу, овако родољубиву, овако братољубиву песнику!

---

1. Боројевићевих песама и других састава има: у Срп. Народном Листу од 1841—1847, и у Седмици од 1856—1858, у Драгољубу, а и у књижевном додатку „Јужне Пчеле“. ↩︎

Бојиновић Тодор родио се у Горњем Добрићу, у Јадру. За немачкога рата, 1788, био је у Лозници мали буљубаша над драговољцима, и, с Немцима, чувао је Дрину од Турака. Кад се Немци врате, он се не смедне одмах предати Турцима, него се одметне у хајдуке, па се преда тек пошто се са свим умири. Од тога доба живео је мирно код своје куће, као и други сељаци.

Године 1804 постави га Ћурчија као буљубашу над десном страном Јадра, и пошаље га на Лешницу, те претера Турке преко Дрине, и улогори се у Ранитовачи. Ту је мудро уређивао, и, кад Турци ударе, храбро се борио, али је мноштву турске војске, најпосле, морао уступити.

Пошто Ћурчија, те јесени, погине, он остане у Јадру најзнатнији човек од војничкога реда, и док је год Мехмед-Капетан држао српску војску у Лозници, он је био први; а кад се Јадар, после тога, одвоји од београдскога пашалука, и преда Турцима, он остане код своје куће, као и пре што је био. Кад Турци, у пролеће 1806, ударе на нахију шабачку, он не могне срцу одолети, него, с неколико момака, отиде преко Цера, и стане се бити с Турцима.

Његова кућа и жена била је у Јадру; за то му стану неки овамо у Поцерини говорити: да није дошао да се бије, него да су га Турци послали да шпијуни. Кад то Тодор чује, он се зарекне да ће, у првом боју, или погинути, или Турчина жива ухватити, и показати им зашто је дошао! И тако, у првом боју, потегне из пушке те убије једног Турчина, а други Турчин, видећи да је он избацио пушку, учини јуриш да му одсече главу, а он распали пушком кијачки по глави, онесвести га мало, и обори на земљу, па притисне да га веже: ну док он овога свеже, други потегне из пушке те га рани у кук. И тако његови момци доведу пред Јакова и њега рањена, и Турчина везана. После се излечи у манастиру Радовашници, али остане малко хром, и тане му не изваде из кука.

Кад Јаков, 1807 године, дође те опет побуни Јадар и Рађевину, он постави у Јадру војводом Антонија Богићевића, и испоставља неколико буљугбаша, Бојиновић, поред свију својих заслуга и јунаштва остане онако, и, сам од своје воље скупи неколико момака, те стане изнад Лешнице опет чувати стражу од Турака. Јаков се истина доцније кајао што је Војиновића оставио без ништа, али то остане тако.

Године 1808 подбуне Бојиновића његови момци и пријатељи да тражи да му се да десна страна Јадра, да буде над њом дар буљугбаша (под Антонијем). И тако он, с верним другом својим Гаврилом Цакленом, из Бегове Лешнице, дође у Београд (у јесен 1808) да то тражи; и будући је Антоније, као војвода и богат човек, имао свуда више пријатеља него он, то Совет окриви и њега и Цаклена, и пођу да их обојицу (као немирне људе који се противе постављеној уредби) затворе у кулу; а они, дознавши то, побегну те се сакрију у некакву трговачку лађу, и по том утеку пешице у нахију шабачку, а коњи, са свим пртљагом, остану им у Београду, те ту и пропадну.

После тога, године 1809, Цаклен пређе преко Дрине на војску, и тамо погине; а Бојиновић, не смејући од Антонија ићи у Јадар на своју баштину, остане у нахији шабачкој, у селу Добрићу, и стане опет, онако хром и стар (већ преко 50 година), на ново крчити, орати, и копати, те се хранити са женом и децом.

Тако је ту живео до године 1813. А кад, те године, Турци овладају Србијом, он се врати у Јадар, а Турци га ухвате и одведу у Зворник те обесе!

Бојиновић је био човек крупан, сувих дугачких образа, с испалим јагодицама, голема покучаста носа, повеликих и дебелих бркова, а страшног, јуначког погледа. Био је не само храбар јунак него и мудар управник, — који је свакад држао тврд заит у својој војсци; све је тежио на немачке уредбе, што је, уз рат, видео у Немаца¹.

---

1. Вук, у Даници за 1829, стр. 16 до 20. ↩︎

Богосављевић Адам, скупштинар, родио се у селу Копривници, у округу крајинском, 1844.

Основну школу учио је у месту свога рођења. Полугимназију у Зајечару, а после је продужио школовање у Београду, где је, године 1867, свршио философски факултет у Великој Школи.

Један одличан Адамов друг вели о Адаму ово:

„Све до јуна 1867, Адам је долазио на часове уредније од свих својих другова, а кад наста месец јуни, он оде у село кући, не хотећи испите полагати, само да не могне добити сведоџбе о свршеном факултету, и да тиме у напредак себи запречи пут у државну службу, ако би кад пао у искушење, да је потражи. Тако је нама, друговима својим, казивао Адам, а Адам није лагао никад“!¹

Живећи код своје куће у селу, Адам се је и оженио, и радио је земљу као други сељаци. Једино чиме се разликовао од својих суседа сељака, била је његова лепа библиотека, коју су они који су је виђали веома ценили.

Као вредан и честит домаћин сељак, Адам буде изабран за посланика у Народну скупштину која га, пошто се састала, изабра за свога секретара. Интересно је било видети, кад Народна скупштина држи своје седнице у дворници Велике Школе, како међу другим скупштинским секретарима седи и Адам, у свом сељачком гуњу и у опанцима, и пише као и други секретари, или редигује и чита записнике о седницама.

На скупштини у Крагујевцу 1875, у Одбору Тридесетпеторице, који је већао тајно, члановима тога одбора било је стављено питање: „Хоће ли народ рат?“

Адам је на то питање одговорио: „Неће!“

Поп Никола Крупежевић одговорио је овако:

„Моја смедеревска Јасеница неће рат! Народ обично неће рат, јер не види да ће му њива бити већа ни кеса тежа“!…

Зашто су, после, изнели да је Адам те речи изговорио, Крупежевић се чуди, и не може да се начуди!

Кад је пак у Скупштини гласано, Адам је гласао за рат, а Крупежевић против рата!

Ето од такога говора створила се онако тешка клевета за Адамово име.²

Адам је као народни посланик затворен 17 марта 1880, 18 марта је, као болестан, одведен у болницу, а 19-га је издахнуо.

Ни мирнијега човека, ни већега клеветања! Бог да га прости!

---

1. Видело од 21 марта 1880, бр. 37. ↩︎
2. Гледај књижицу Одјекови Листића 1. Ст. Протића, 1898, стр. 16—24. ↩︎

Богићевић Милош, државник, син Анте Богићевића, војводе лозничког, постао је 12 септембра 1828 писар у Господара Јеврема, зета свога, за којих је била сестра његова Томанија, а 20 јула 1829 добио је звање секретарско на истом месту.

Године 1832, марта 22, оставио је службу, и рачуне је предао Радовану Дамњановић.

Године 1836, марта 14, постао је старешина среза јадранског.

Године 1837, јуна 18, остао је без службе.

Те исте године, декембра 14, постављен је наново за јадранског старешину.

Године 1839, фебруара 25, постављен је за начелника округа шабачкога, а маја месеца 1840 постао је управник вароши Београда.

Године 1842, марта 24, постао је помоћник попечитељу унутрашњих послова, и добио чин п.пуковника.

У промени 1842 остао је без службе, и после је живео у Шапцу.

Кад су, на крају септембра 1844, оне чувене Катане прешле из Срема у Шабац, и покушале да дигну буну против ондашњега реда ствари у Србији, онда је и Богићевић окривљен и преким судом осуђен, те је 20 октобра 1844, пре подне, стрељан у Шапцу онде где је сада тркалиште, а доцније су му кости пренесене у гробље.

О Богићевићу Милошу причало се у Подрињу педесетих година као о човеку необичне доброте, и као старешини благом и лако приступачном! Сиротиња га је веома хвалила!