Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Врчевић Вук родио се у Рисну, у Боци Которској, 26 фебруара 1811, од оца Стевана и матере Тоде.

Отац Вуков Стеван био је опћински писар и учитељ у Рисну. Тако је Вук научио читати, писати, и рачунати у тој вајној школи очиној; а пошто се је мало научио писати, преписивао је акте у опћинском суду, и тако помагао оцу своме.

Тад је осетио да би добро било, кад би знао и талијански језик, и навалио је, те је и њега научио.

Уз то је знао црквено певање, а и глас му је био врло мио.

Расрдивши се једном на свога оца, Вук запали и оде у Будву; где је стао у трговину и, уз то, научио везивати књиге.

Младић веселе нарави, шаљив, певач, и разговоран, свагда у друштву мио, Вук је радо слушао народне песме, приче, пословице, и свакојаке пошалице. Све је то радо слушао, добро памтио, и вешто припричавао у приликама, те тако се тим знањем јако богатио.

Уз то је читао српске књиге, и учио се из њих. Нарочито захвално помиње Доситијеве књиге, Стојковићеву физику, и књиге Вукове.

Бавећи се у Будви трговином, Врчевић навали те научи и немачки језик.

Кад Раде Петровић постане владика у Црној Гори, позове он Врчевића себи за писара, обричући му 800 талира плате и храну и стан. И Вук би ту понуду примио радо, али му не допусте родитељи.

Године 1838 први пут су, у „Далматинском Магазину“, штампане две Врчевићеве песме.

Сад је и Вук Караџић чуо био за Вука Врчевића, и почео му се обраћати за речи, за песме, приче и друге народне умотворине из онога краја. И Врчевић је своме славном имењаку слао често обилате прилоге, а особито за „Ковчежић“.

Године 1852, пред јесен, отишао је на Цетиње Кнезу Данилу за секретара. Ту је имао 800 фиорина у цванцикама, стан, трпезу, и сав приход од пасоша.

На Цетињу му се је тако било омилело живети, да би остао на свагда, само да није оно ожењен, или да му није требало децу школовати.

Оставивши Цетиње, прешао је у државну службу аустриску, у Задру. откуда је, доцније, послан за вицеконсула у Требиње, у Херцеговини; а кад је Аустрија окупирала Босну и Херцеговину, те јој је престала потреба, држати консуле у тим земљама, Врчевић је стављен у пензију, и живео је, после тога, у Дубровнику, где је и преминуо 13/25 августа 1882 године.

Од Врчевића имамо драгоцене збирке народних умотворина, нарочито из Херцеговине, у коју, пре њега, није допирао готово ни један скупљач из народа нашега.

Своје збирке он је сам овако поређао:

1. Мале женске херцеговачке пјесме, с додатком на крају „херцеговачке напијалице“, у Бечу, 1866;
2. Народне приповијетке, I књига, у Биограду, 1868, трошком Српског Ученог Друштва;
3. Народне свакојаке игре прва књига у Београду, 1868;
4. Читава књига одговора на 347 питања Загребачке Академије о правним обичајима народним;
5. Народне пословице (3700);
6. Народне загонетке (800);
7. Три књиге народних јуначких пјесама;
8. Пјесме које само Турци Херцеговачки пјевају;
9. Народно сујеверје и тумачење снова;
10. Друга књига народних приповиједака;
11. Друга књига народних игара;
12. Цркве и манастири у Херцеговини;
13. Главни догађаји за владе Кнеза Данила; и
14. Живот Владике Рада Петра Петровића Другог.

Врчевић је био почасни члан Српског Ученог Друштва од 16 фебруара 1868 године, витез црногорског ордена Кнеза Данила, и ордена аустрискога Фрање Јосифа.

Врета из Колара, родом је из Македоније, али је давно био дошао у Србију; настанио се, и оженио у Коларима; и ту децу изродио. Његова кћи била је за војводом Вулом Илићем Коларцем.

Овај Врета, као буљубаша у смедеревској војсци, под Вујицом, у Мачви, у боју код села Клења, о Благовестима 1806, још док су се ратници пушкарали, убио је три Турчина, једнога за другим!

Кад је Вуле Коларац постао команданат граду Смедереву и неколиким селима до Раље, он је Врету ставио за управитеља месту Смедереву.

Куд се део, најпосле, није се могло дознати.

Војичић Петар је, по песми, био војник и капетан у војсци војводе Молера, у шанцу на Баурићу. Он се само зове „Момче Сокољанче,“ и песма казује како је погубно Турчина Гушу Буљубашу, „који српско робље меће на откупе!“

Та лепа песма находи се у „Кнежевини Србији“ стр. 532—534.

Возаровић Глиша, књиговезац и књигопродавац, рођен у Земуну, рано је прешао у Београд¹, где је, радећи свој занат, уједно био и покретач многом књижевном предузећу.

У кући Возаровићевој, како кажу, никла је прва мисао о Београдској Читаоници.

Возаровић је живо настајавао да би на Врачару нашао место, где је спаљен Свети Сава и, разабравши за једно такво место, дигао је дрвени крст који и данас стоји, ма да неће бити погодио право место светитељева спалишта.

Возаровић је, кад се рушила стара београдска црква, да се зида нова, садашња велика црква, водио синовље старање о костима Доситија Обрадовића.

Возаровић је први скупио и штампао све књиге Доситијеве, Давидовићеве, и пет свезака Голубице, у којима је многа драгоцена грађа.

Поред тога, радо је помагао сиромашним а добрим ђацима, ма да и сам није имао много.

Возаровић је умрьо од суве болести, 10 јануара 1848, и укопан је код Палилулске Цркве, до својих пријатеља Вукашина Радишића, и Симе Милутиновића.

Бог да га прости!

Допуна

Возаровић Глиша родио се је у Лежимиру 1 септембра 1790.

Године 1847 јануара 8 Возаровић је купио за 8 дуката на Врачару њиву где је мислио да је Св. Сава спаљен, и ту је подигао дрвени крст са записом „Богу и људма, на Врачару, Глигорије Возаровић“.

5 марта 1847 Возаровић је све своје имање завештао својој жени Сари.

Године 1853 новембра 13 Сара, остављајући све своје имање својој сестри Кати Захаријадесовици, вели:

„Земљу пак од два дана орања у Београду, на шанцу, на којој се крст подигнут налази, остављам по препоруци мужа моја цркви палилулској, да иста црква ову земљу никад и ником продати или ма под којим видом отуђити не може, већ само приход да бере, и од овога прихода годишње по неку част на страну оставља како би се временом својим нови крст подићи могао онаки исти какав се и сада на земљи тој налази“.

1. У Вуковој Даници за 1829, Возаровића налазимо међу уписницима београдским. ↩︎

Вишњић Филип родио се, 1767, у селу Трнави, у нахији зворничкој, у Босни, у кући задружној и доста имућној. Оцу његову било је крштено име Ђорђе, а знали су га Стојан Вилић; матери му пак било је име Марија, а прозвали су је Вишња, и само су је под тим именом и знали. По овом другом материном имену, Филип је и прозван Вишњић.

Филипов је отац рано умрьо, а мати његова, оставши удовица, преуда се у село Међаше, близу Бељине. Ту је Филип провео своје детињство и своју прву младост. Осме своје године ослепио је од богиња.

Песнички дар јавио се је рано у Филипа. Као слепац, брзо је научио гудити, и уз гусле певати. Песме је, с почетка, певао разне, какве је где чуо, а памтио је све што би једном чуо.

За рата немачкога 1787—1788, удари велика несрећа на кућу и на стричеве Филипове, у Трнави. Турци, дошавши њиховој кући, дарну у образ једној његовој стрини. Стричеви му то спазе, па једног Турчина убију, а другог обесе о шљиву уларом с његовога коња.

За то Турци доцније, кад на ново обладају, три Филипова стрица и једног му брата од стрица, уморе на мукама у Зворнику.

Како је Филип живео вео за ово време, не зна се, али се може погодити колико је ова крвничка сила распаљивала у њега мржњу спроћу Турака.

Кад му је била 31 година, оженио се је девојком Настом, из села Мртвице. И њу нису звали крштеним именом, него су је звали Бела. С њом је имао шесторо деце, од којих је, 1817, било живо само двоје: Ранко и Милица.

До првих година овога 19. века, Филип је истина путовао по свему босанском пашалуку, па је чак и у Скадар одлазио, али је певао само старе песме и старе јунаке: певао је оно што је слушао од других певача; сам се није усуђивао ништа да састави и да спева.

Када пак, године 1804, у Шумадији букну српски устанак на Турке; и када чак преко Дрине допреше гласи о новим бојевима, о новим јунацима, о новим захтевима а старим правима српске отаџбине: онда се у душу Вишњићеву удахну неки животворни дах. Од онога што је било давно, окрете он умне очи своје на оно што бива тада, што се спрема да буде у земљама српским, и — струне његове стадоше пратити песме какве никад ничије гусле дотле нису пратиле!…

Вишњић је прешао у Србију 1809, када се војска српска, после несреће на Каменици, вратила амо испреко Дрине. После тога је путовао по Србији. Бивао је, на прилику, у Шапцу, Београду, Ужицу, Лозници, Лешници, Убу, у Болечу, Гроцкој, Хасан-Пашиној Паланци, на Руднику, Чачку, Карановцу, и у Крагујевцу.

У Лозници се, године 1810, био затекао, кад је била опсађена, и кад су је онако јуначки бранили: Анта Богићевић, Милош Поцерац, и Бакал-Милосав.

Вишњић је гудио и певао пред многим српским војводама, па и пред самим Карађорђем, али је с њим мало говорио. Једном, у Бадовинцима, пред више старешина, рекао је Вишњић Луци Лазаревићу:

— Господару! Не старај се како ћеш надбити босанске Турке, него дај мени да скупим стотину слепаца, па нам дај сваком по неука ждрепца, а у руке сабље, и напутите нас на турску војску; ви пак окати, хајдете за нама, да видите шта ће од нас бити. Нека од нас буде што Бог да, само да и ми неко јунаштво учинимо, па макар пропали сви до једног. Доста певамо чудеса и витештва, те дражимо браћу на погибију; него да докажемо да је и нама слатко мрети тако славном смрћу!

Лука се на ово грохотом насмеје, а војска се овесели и охрабри: — Кад слеп ово жели и овако говори, шта је остало за нас окате? помисли сваки у себи.

Године 1813, Вишњић је, са својом породицом, прешао у Срем, и настанио се у селу Грку.

Године 1815, у Манастиру Шитатовцу, певао је Вуку неке песме. Тада га је Вук наговарао да се врати у Србију, не би ли још коју песму спевао; али није хтео, јер му је, вели Вук. било врло добро у Срему: где би год се јавио, људи су га, због његових песама, лепо примали, частили и даривали.¹

Он је умрьо у селу Грку, 1834. Покретана је одавна мисао да се на гробу његову дигне споменик. И баш сада, 15 августа 1887, та је мисао свечано извршена.

Споменик је повисока, танка пирамида од гранита.

На споменику је урезан овај запис:

☦
ГРОБ
ГУСЛАРА-ПЕСИНКА СРПСКОГ
ФИЛИПА ВИШЊИЋА
КАМЕНОМ ГА ОБЕЛЕЖИО
СРПСКИ НАРОД
1887

Благо гробу, и у тами што сва сјаји,
Где кандило припаљују нараштаји!
Кандило је жар, што српске груди краси:
Вишњић га је чувао да се не угаси.
Ми ти гробу камен дасмо. То можемо.
Венац прави твојој слави јоште дугујемо.²

Али је дужност сваком Србину сећати се онога који је за вечно сећање сачувао име Српско!

1. Народне песме 4, стр. 12 од 1833, у Бечу. ↩︎
2. Стражилово за 1887, бр. 37, стр. 588-590. ↩︎

Видаковић Милован родио се у селу Неменикућама, под Космајем, месеца маја, 1780 године, од оца Стевана и матере Станке.

Стари Милованови, како је он слушао у детињству, живели су у Лозници, на Дрини, па су се, у време неке размирице, уклонили од Турака дубље у Србију, и тако су се настанили под Космајем.

Два пак његова стрица, одвојивши се од осталих рођака, пређу преко Саве, и онамо се настане, један у Земуну, а други у Иригу, где су радили занате, и живели лепо.

Кад је Миловану било 6-7 година, почне се, прича он сам, у селу говоркати да ће се Немци и Турци заратити. У то време, једног дана, дође у Неменикуће господар тога села, Турчин Ибраим-Ага, сазове сељаке, и каже им, од прилике, овако:

— Рајо, море! Ми хоћемо с Немцима да се бијемо. Немци већ иду на нас великом војском, а и наша се војска прибира к Београду, да их дочекамо: како ће се овај рат свршити, нико не зна; нити се сад може казати чија ће бити срећа. За то ви, у овој размирици, немојте да се преварите и да пристајете уз Немце против нас; него седите с миром, док се рат не сврши, а кад се сврши, ко надвали оном се поклоните.

„А да вас војници, који иду да се бију, не би узнемиривали, склониште се у гору, у збегове, докле траје рат“.

Казавши то сељацима, Ибраим дигне што је имао у Неменикућама, и оде у Београд. Неменикућани, после тога, оставе село, и оду у збег у Подлужје.

Ту, у густој гори, проведу целу зиму. Милован марљиво описује какву су муку мучили, сиромаси, у том збегу. Живећи по земуницама и кулачама, људи су, вели он: — били сви чађави од дима, а од велике глади били су суви и мршави; јер им је, најпре, нестало соли, а после — хлеба, што се није имало где купити.

Пред пролеће, 1778, оставе Подлужје, па се преместе у Вртиште, у Космају, код манастирине Каштаљана. Ту се збегну: Неменикућани, Рогачани, и Кораћичани.

Глад је и ту била велика. Већ су се људи почели поболевати од глади. Богме су неки и умирали. „Бејаше, прича Милован: — часни пост: могло се имати меса, али људи не ће да се омрсе. Поп Јован, тада, објави свему збегу да, у такој невољи, није грехота мрсити. За то, нека кољу стоку, и нека се месом прирањују. Ако ли ко, не хотећи се омрсити, умре од глади, попа рекне да такога не ће опевати!

Тек тада се је мали Милован малко опоравио месом, докле није стигао цремуж, и још неко зеље, које се је могло јести.

Месеца јула, те године, дођу у овај збег фрајкори, тојест, Срби добровољци, који су војевали за Аустријанце против Турака, и кажу људма сељацима: да је немачки цар позвао сва села крај Саве и Дунава, да пређу онамо за воду, ако се боје од Турака.

И тако Милован, с целим збегом, остави Неменикуће и свој мили Космај и, на Забрежју, превезе се у Срем.

Милован је оставио својеручну записку, пуну најживљега интереса, о своме животу у селу, и о овом сељењу од Космаја до Саве.

Прешавши у Срем, Милован се никад више није враћао у своје Неменикуће. По свој прилици, њему су, бар у прво време, помагали његови стричеви, те је свршио ниже и више школе: у Новом Саду, Темишвару, Сегедину, и Кежмарку, и постао је приватни васпитач деце а, године 1819, видимо га, као професора, у новосадској гимназији, где предаје латински језик.

Видаковић је и писао и преводио много. У колико се могло прибрати, ово су књиге које су нам остале од Милована Видаковића:

1. Историја о прекрасном Јосифу, Будим, 1805;
2. Усамљени Јуноша, Будим, 1810;
3. Велимир и Босиљка, Будим, 1811;
4. Љубав к младој Музи Српској. С латинског, Пешта, 1812:
5. Љубомир у Јелисијуму, у три књиге, Будим, 1814, 1817, и 1829;
6. Млади Товија, приповетка у стиховима*. Будим, 1825;
7. Касија Царица, роман, Будим, 1827;
8. Силоан и Милена Српкиња у Енглеској, роман, Будим, 1829;
9. Љубезна Сцена, приповетка из српске историје, 1834;
10. Дјевица из Маријенбурга, превод с немачког, 1836;
11. Историја Српског Народа, по Рајићу, Београд 1—4 свеске, 1833—1837;
12. Путашествије у Јерусалим, Будим, 1834;
13. Благородни Отрок, превод с немачког, Будим, 1836;
14. Граматика српска, Пешта 1838;
15. Песан историческа о Св. Ђорђу, у стиховима, Н. Сад, 1839;
16. Селим и Мерима, прича, Нови Сад, 1839; и
17. Смесице, 10 разних чланака, Пешта, 1841.

Не гледајући Видаковићу на језик, који је пун непотребне словено-руске мешавине, не узимајући у обзир и друге многе књижевне мане, његове су књиге пуне неког милог даха, који Србину и поштену човеку годи, и зато су се читале радо у свему ондашњем српском свету. Може се рећи, без увећавања, да је Видаковић својих књигама, разбудио у Срба вољу за читање; управо — он је створио у Срба онај свет што чита. Видаковићеве књиге, увек чедне и уљудне, васкрсле су и многа стара српска имена, мушка и женска, која су нама данас тако обична.

Видаковић је, свега свога века, био у оскудици, а пред крај живота још у највећој. Последње године свога живота провео је у Пешти. Живео је од издавања књига, и давао је приватне лекције за малу месечну награду. У маленој собици његовој морало је бити места и за два ђака, који су код њега бесплатан стан имали. Боравећи у Пешти, старац се је дружио с ђацима из већих школа, колико за то што је увек миловао младиће од свог народа, толико и што је, кукавац, уз њих добијао по који бољи залогај да поједе. Али кад год је имао новаца, одмах је частио сиромашне ђаке, и делио је с њима и последњу своју пару. Ма какав сиромашан ђак који је у Пешту дошао без трошка, имао је код Видаковића стан, док није себи нашао места!

И усред те своје чемерне немаштине, писац Видаковић владаше благом, којим је богаташе могао даривати.

Госпођа Перка, кћи Кнеза Милоша, онога који бејаше онако необично богат и главом, и руком, и кесом, удата у земљу туђу, запала у друштво коме језика не зна, туговаше као пренесена садница. Прочитала би што да се забави, да се поучи, да се задовољи, али шта да чита? Шилер и Гете писали су лепо, слатко, дивно, божански: али за њу они беху Немци, као сваки немаци! Није се, дакле, могла забавити ни књигом немачком, нити књигом маџарском!

У то време, дође јој, некако, у руке нека књига Милована Видаковића. Српкиња је прочита, управо прогута; забави се, наслади се, пренесе се у крајеве своје, међу људе своје, у мисли своје, у душу народа својега!

И гле! Кнежева кћи, госпођа богата, седи и пише смерну молбеницу сиромаху књижевнику, да јој учини радост: да јој пошаље све своје књиге!

Онај који је извршио ову поруку,¹ нашао је, 1840, Видаковића у Пешти, на пијаци, где сам своје књиге продаје!

На таком месту, у таком свом стању, смерни Неменикућанин рекао је реч, која је оној која све друго има, била велика срећа, рекао је:

— Послаћу, што год имам!

Јадни паћеници, књижевници, ви гладни и жедни, ви понекад усрећавате сите и напите! А сами!…

Послушајмо што сам о том пише Сави Текелији, 6 септембра 1839 године:

Како народ наш дела моја уважајет, и вcја књиги моја с каковим усердијем чтит и ползујетсја, о сем ја молчу. Но из сих, великодушни Србине, увидети можете колики труд ја, за 34 лета, с пером мојим, на поље младија литератури нашеја, в тесњејших мојих опстојателствах, многажди алчушче и жаждушче, подносил јесам! И что ме ино на сеј подвиг одушевљавало и нудило, нежели искреноје моје жеданије народу в просвештенији јего на ползу ми бити. Бог ми и совест моја свидетељи в сем сут, да ја шчастије моје народнија ползи ради пренебрегал јесам, жертвом јему сотворилсја, и на конец в старости мојеј на жезал негли просјака низриновену ми бити вижду. Кол крати серце моје, расцвељено, слези ми из очес точит, хотја они и слатки сут мње, ибо совест мја ублажајет да невино стражду, и убожество терпљу.

Зато, Ваше Високородије, благодјетелни и весма ретки Србине имајте призреније сверху мене, всја надежда моја, после Бога, на Вас; не ишчу инија милости, точију коју ми по правдје изволите дати. При благодушном заведенији вашем прошу какову нибуд службу, да ја возмогу мње насуштни ко издржанију ми живота заслужити, во первих же нужно ми јест обитељ имети (квартир), в неј же пребиваја, потшчусја и остатак мојеја жизни на всеопшту ползу обратити. В прочем вручајасја в милост, јесам со страхопочитанијем Вашего Високородија милостиваго господина изумирајушчи раб, Милован Видаковић, с. р.

Је ли добио што је овим сузним писмом тражио, не зна се; али се зна да га немаштина није никад оставила!

Пред смрт на годину дана остане скоро без икакве зараде, а беше већ и ослабио. Варошки инџинир Димитрије Јовановић прими га у своју кућу, да му децу поучава. Ту више није трпео оскудицу. У Јовановићевој кући је и умрьо од врућице, у новембру 1841.² Јовановић је узео на себе терет укопних трошкова: али ђаци су га хтели велелепније сахранити, па су купили добровољне прилоге од тамошњих Срба. Сахрањен је у српском пештанском гробљу. Српска Матица, доцније, ставила му је чело главе мраморни крст.

Видаковић је био очију црних, чела висока, лица дугуљаста браде и бркова није носио.

У јелу и пићу био је умерен, у друштву разговоран и, што оно веле, пун натучен разних прича и уљудних пошалица. Био је кротак, скроман, човечан, и велики родољуб.

Његова, добро погођена слика има у Народном Музеју, у Београду.

1. Г. Срета Л. Поповић. ↩︎
2. Исправка: У „Српском Народном Листу“ (Година 6, број 45, новембра 6, 1841. стр. 354) има: „Слово на гробу Милована Видаковића, списатеља српског, 30. октобра говорено Александром Стојачковићем, прве године права слушатељем пештанског свеучилишта.“
   
   Према овоме биће да је Видаковић умрьо месеца октобра а не новембра! ↩︎

Веселић Јосиф родио се 5 августа 1823, у Ђакову, у Славонији.

Учио је гимназију, философију, и богословију.

После неколиких огледа књижевних и политичких, прешао је у Србију; у Београду је примио православну веру, и добио службу најпре у крагујевачком суду, после у телеграфу, а најпосле у крагујевачкој гимназији.

Служећи, као професор крагујевачке гимназије, умрьо је 20 августа 1873 у Крагујевцу.

Веселић је штампао:

1. Воћарство (латиницом), у Осеку, 1848;
2. Биљословље 1—3, у Н. Саду, 1852;
3. Поњатије о телеграфу, у Београду, 1859;
4. Слово којим је поздрављен Кнез Милош, 14 јула 1859;
5. Опис Манастира у Србији, у Београду, 1867;
6. Реч у своје време, у Београду, 1870;
7. Скуп Словенских Била на Метином Брду, 9 августа 1872, у Београду 1872.

Намера му је увек добра: неговао је слогу међу јужним Словенима, и у опште је, у животу, световао путове мирне и помирљиве; а списи му се не одликују ни садржином, ни књижевном обрадом; добра пак његова воља заслужује сваку хвалу…

Велимировић Вићентије родио се у селу Витковцу, у Гружи 1761 године¹.

Где се учио не зна се, као што се не зна ни где се, и кад, закалуђерио. Само се зна да је, у почетку овога века, био јеромонах у лаври Студеници. Његов сувременик, и његов ученик, потоњи шабачки владика, Ђерасим Ђорђевић, хвали га као свештеника врло јака у свим питањима која се тичу вере и цркве, додајући: да је историју српског народа најрадије слушао од оца Већентија.

Кад су Студеничани, године 1806, бојећи се турске најезде, оставили Студеницу, и Св. Краља пренели у манастир Враћевшницу, у рудничком присоју, онда је и духовник Већентије, с браћом, прешао, па је у Враћевшници, те године, и преминуо…

Честити духовник Велимировић написао је лепим минејском словима:

„Сказаније о преселенији моштеј светаго в краљех Стефана“.

Ту се прича да је Краљ Стефан, по смрти својој, био укопан у Студеници, одакле га је Св. Сава, по повратку с првога пута у Јерусалим, пренео у Жичу, као његову задужбину. Одатле су мошти Св. Краља, после смрти Св. Саве, биле враћене у Студеницу.

Урош Велики, 1237, пренесе их у своју задужбину Сопоћане. Ту је Св. Краљ остао чак до после смрти Стефана Високог. У то пак време, од силе турске, калуђери закопају у земљу ћивот с моштима, те је тако остао у земљи до 1529. Тад га извади пећски патријарах Пајсије, и рашки митрополит, те остане на јави до 1587.

Тада опет, од страха турскога, пренесу га калуђери из Сопоћана у Црну Реку, у цркву Светих Аранђела Михаила и Гаврила, где је остао 14 година.

Одатле је враћен у Студеницу 1701, где је остао до 1789.

Године 1789, јануара 6, калуђери узму Св. Краља и, преко Карановца, Јагодине, Смедерева и Гроцке, донесу га у Београд. Тада се дигне манастир Рајиновац, ради Св. Краља.

Одатле је пренесен преко Дунава у манастир Војиловицу. Вративши се одонуда, остао је неко време у Рајиновцу, па је, 1791, донесен опет у Студеницу.

Све ово испричао је духовник Вићентије просто и разговетно, и написао својим лепим и читким рукописом.

Рукопис је тај везан заједно с јеванђељима која се читају на Велики Четвртак. Он се храни у књижници манастира Студенице, и сведочи нам да су људи, жудни знања, и у најљућа времена, отимали се да што науче. И учење им је давало моћи да могу, након себе, остављати овако красне споменике!…

Јака му земља телу, а покој честитој души!

1. У Кнежевини Србији стр. 288, стоји Кикојевцу, али је ово овде право име. ↩︎

Васиљевић Бранко, почасни пуковник, родио се у селу Алдинцима, у Заглавку, округа тимочкога, око године 1825.

Служио је у редовној војсци, и дошао до чина који је носио. У оба наша рата с Турцима, Бранко се одликовао као команданат бригаде. Нарочито се хвалом помињало његово јуначко држање у првом рату на Великом Извору и на Зајечару, где се показао као прави јунак!

Преминуо је у Београду 3 априла 1900 године, после кратке болести.

На његову опелу био је и сам Њ. В. Краљ Милан.

Бог да га прости!

Брдар Петар (Радовановић) родио се у селу Тамнику, у срезу моравском, рудничкога округа, године 1818, од оца Радована и матере Стојане. По оцу Радовану, прозвао се Радовановић, али како му је отац умео градити брда за разбоје, те се за то звао Брдар, прозове се и Петар тако, и после сва околина није га ни звала другојаче него Петар Брдар.

Кад је Петру било пет година од рођења, досели му се отац у село Коњску, у смедеревском округу, и настани се ту да живи. Тако је Петар прешао из рудничке Мораве у смедеревско Подунавље.

Ставши на снагу, Петар је, и после смрти оца свога, вредноћом која је за углед, и штедњом и смотреношћу, стекао лепо имање. Године 1864 имао је, поред другога великога имаћа, две механе од друге класе, које доносе леп приход.

Петар је био човек тежак који ради земљу, али, кад би се десила прилика, он би нешто и купио и препродао, те је и на тај начин лепо приређивао својој кући.

Петар није учио књигу, и није знао ни читати ни писати; али је јако жалио што је остао, како сам вељаше, „код очију слеп“. Зато је и говорио врло често:

— „Што не могох ја, да ми је да могу бар други, млађи!“

Био је врло добар, бистар, и речит човек, са чега је јако уважаван у својој општини а и у свој околини.

Године 1869, о Духовима, Петар је био на оној великој народној скупштини, у Крагујевцу, која је дала Србији Устав који важи и данас.

Са женом својом Петријом, која је у свему делила његова племенита осећања, имао је деветоро деце: седам синова и две ћери, и то је давно све покрила земља црна! Кћи му Милица, која је била необично лепа, два пута се удавала, и оставила му је, по смрти, унука Милутина из првога дома, и унуку Милојку из другога. Миличина другога мужа, Тодора, Петар је узео у кућу и, по смрти кћери своје, оженио га другом, те му је то била сва помоћ и одмена у раду!

Сељаци у селу Коњској одавно су желели начинити школу, и припремали су овда цигљу, онда ћерамиду и креч, али некако нису могли да отпочну градити школу. То и јесте тешко, при најбољој вољи, да једно село од неколико стотина глава, неколико стотина воља и жеља, прегне на један посао, и да га уради као што би га један човек радио.

Тако су пролазили месеци и године, а село Коњска, није стекло своје школе.

Петар Брдар гледао је то, мислио, и спремао се, па, једнога дана, изиђе пред своје сељаке и изјави: да хоће да начин селу школу, ма га стала и 3000 дуката!!

Сељаци приме захвално ту изјаву, и уступе му све што су дотле били опремили од грађе.

Ствар се јави власти. Окружни начелник дође у село да види је ли то збиља Петар и пред њим понови: да хоће своме селу да начини школу, макар га стала 3000 дуката!

Пред крај године 1869, га је намера била извршена!

Лепа школска зграда (9° и 2’ дугачка, 5° и 4’ широка, а 2° 2’, 9’’ висока) већ је красила село Коњску, и збирала благослове честитоме родољубу.

За ту школу Петар је дао равно 800 дуката.

Извештен о овом, Министар Просвете, покојни Д. Матић, захвали дародавцу нарочитим писмом (1 нов. 1869, бр. 5056).

А лист „Школа“¹ јављајући за то честито дело, поред осталога, изрази се овако:

„Да човек, коме прекипи туђа сила, заложи и имање и главу за обрану себе и својега огњишта; да други трпи глад и жеђ свега својега века, служећи мисли којој жели дати живота; да чедо науке обожава извор својега осветљења и узвишења, то је некако обично, и ако је свакад пуно хвале. Али кад прост човек, који је знојем лица свога стекао прилично имање, овако далеко гледа, овако племенито осећа, овако светло провиђа све благодети које даје знање, па му приноси овако знатан, овако сјајан дар: онда, пред том простотом, треба ничке да падне многа висост, и онда смо ми међу срећнима срећни што можемо овде име такога добротвора да предамо вечноме спомену захвалнога потомства“!

Село Коњска доцније је променило име. Указом од 22 фебруара 1872, оно се је прозвало Михаиловац.

Кад је Петрова задужбина била готова, онда Петрија, жена његова, оде с њиме у Аустро-Угарску, и тамо купи звоно, донесе га, и подигне на школску звонару!

Данас то звоно сазива дечицу у школу да се уче на сваку вредноћу, на свако добро и поштење. То ће звоно подсећати увек Коњштане, садашње Михаиловчане, да хвалом помињу честитога Србина Петра Брдара, и његову домаћицу Петрију који

Не трпаше на гомилу благо,
Већ дигоше себи задужбину,
Милу Богу а корисну људма.
Бог им дао што од Бога желе!

Доброчинство Петрово није се уставило ни овде. Његово је село желело имати и цркву у својој средини, али се та лепа жеља, није могла лако да изврши.

Године 1872, Петар јави својој општини да јој жели помоћи и у грађењу цркве. И одиста начини цркву од 8 јула 1872 до 20 јула 1873. За цркву је потрошио 1500 дуката. Кад је црква била готова, купио јој је и звоно за 60 дуката.

И тако је честити Петар Радовановић Брдар, које за школу а које за цркву, дао својих новаца равно 2360 дуката!

Благо земљи у којој неуки овако помажу школу и науку; благо вери у којој прости овако прилажу олтару хришћанске љубави!

Ту су и школа и црква дужне добро пазити чим ће плаћати за овако одушевљење и оваке жртве…

Петар се женио два пута: првој жени његовој било је име Петрија а другој Василија. Обе те жене помагале су Петру на путу доброчинства којим је он ишао.²

Петар Радовановић Брдар преминуо је 30 декембра 1880 године, у селу Михаиловцу!

Светао му помен међу браћом до века!…

1. Број 32, стр. 505; и 33, стр. 524. ↩︎
2. У првом издању: „Петар се женио два пута: првој жени његовој било је име Петрија, а другој Василија. Ни с једном није одржао мушке деце, него саме кћери; а обе жене помагале су му на путу доброчинства, којим је ишао!…“ ↩︎