Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Хаџи-Никола Мијаиловић, родио се је у Сарајеву. Не зна се кад је дошао у Србију, али се прича да је био врло учен човек, и да је умео градити бојне шанчеве. Ми смо се с њим најпре срели у Црној Реци под командом Хајдук-Вељковом, кад је Вељко тим крајем завладао.

Године 1811, кад се је Вељко из Црне Реке преместио у Крајину, повео је и Хаџи-Николу, и поставио га бимбашом и управником шанца на Великом Острву у Дунаву.

Пошто Неготин падне, после Вељкове смрти, Карађорђе постави Хаџи-Николу главним управником у Поречу. И он у дно Пореча начини мали шанчић и утврди га великим топовима против турских лађа које су надирале уз Дунав.

Борба се отварала све већа и све жешћа: Турци су наваљивали великом силом, а Срби су се бранили упорним јунаштвом. Хаџи-Никола је имао побратима Ђорђа Владића који је, кад се већ видело да се одржати не могу, горе на Гребену превозио народ на леву страну Дунава, докле је Хаџи-Никола на доњој страни бранио Пореч од Турака.

Хаџи-Никола је рекао Владићу:

— Побратиме, ја ћу бранити острво, а ти превози народ! Ако видим па се не могу одржати дићи ћу барјак, те ти онда дођи с лађом да превезеш и мене!

И тако се је бој продужавао.

Једне ноћи, кроз густу маглу и помрчину, провуку се уз Дунав од српске стране неколике турске лађе, и извезу војску на сред острва Пореча, између вароши и Хаџи-Николина шанца. И тако непријатељ његов шанац опколи са свих страна.

Они што су били у Поречу навале превозити се на леву страну Дунава, а Хаџи-Никола није имао куда, нити му је Владић могао доћи у помоћ по обећању.

Уз Хаџи-Николу тада се находио кладовски кнез Крачун (кога је држао код себе највише за то да се не би тајно договарао с Реџепом за којим му је била сестра), поречки кнез Стеша Јорданов, и око седамдесет добровољаца.

Храбри и поштени Хаџи-Никола, опкољен с једне стране водом, с друге турском војском, и без хране коју је пре сваки дан добијао из вароши Пореча, није знао шта да чини друго него се на позив Реџепов, са својим добровољцима, преда на веру коју им је Реџеп задао „да ни једном длака с главе не ће угинути.“

Али неверни Реџеп, кад их прими у своје руке, Крачуна пусти да иде у Банат, а Николу и Стешу веже и доведе на пољану код садашњега Милановца, на место које се зове Ратеска, и ту их обојицу посече, па главе њихове набије на коље.

Остале добровољце најпре огласи за робове, и све их оплени, па после заповеди те им се свима изодсецају главе и донесу пред њега.

Тако је прошао јунак Хаџи-Никола са својим славним друговима бранећи Пореч несрећне 1813 године!

Вечна слава, вечна захвалност онима који су овако главе своје дали за отаџбину своју!

Хаџи-Милутин Савић Гарашанин, родне се у селу Гарашима, у нахији крагујевачкој, око године 1762, а старина му је у Белопавлићима у Црној Гори.

За Кочине Крајине, служио је дуго под Михаљевићем као драговољац; био је у многим бојевима и особито се одликовао у боју на Крушевцу.

Под Карађорђем је такође био војник, и обично се находио у бојевима у којима је била крагујевачка нахија.

Савестан у својој скромној дужности; смеран у понашању ван дужности; готов да уђе у све опасности и с њима да се бори, не за славу или за какву награду, него само за то што је мислио да тако треба; разборит у својим простим сматрањима, а човек независна карактера: Милутин је мрзио на неправду ма откуд она потицала. Истину је говорио увек, и шалио се није никад. С тих својстава био је јако уважен међу људма својега краја.

Карађорђе је, због близине њихових села Гараша и Тополе, познавао Милутина, али га није волео. Милутин је то знао, али није много марио, само је на сваки вождов позив своје скромно место у војсци одмах заузимао.

У почетку устанка, Милутин се ожени сестром Арсенија Ломе из села Драгоља, у рудничкој нахији, и с њом је имао доста порода.

У почетку године 1812, запали неко поштанска сена у селу Гарашима. Или је Карађорђе баш мислио да је та сена запалио Милутин, или онако из мржње према њему, нареди он да Милутин „вади мазију“, те тим да докаже да је прав. Милутин је истина био човек прост, али му се тај суд учини толико беспутан да му се не хтедне покорити, него се одметне у планину. Карађорђе тада нареди те се Милутину све у Гарашима пороби и попали, а породицу му прогна у београдски град.

Тако се догодило да је Милутинов син Илија, рођени у Гарашима 16 јануара 1812, још некрштен, однесен у Београд, и дуже боравио у београдском граду.

Вожд, прек само у прве тренутке своје љутње, а ваљда и увиђајући неправду коју је човеку учинио, позове Милутина из планине да се преда и да се измире. Милутин дође у Тополу, где затече Карађорђа да поплеће прошће. Ту се измире, и он се на ново настани у Гарашима, где почне по други пут кућити кућу.

Кад Србија 1813 падне, Милутин, и ако је мрзио на Карађорђа, кришом оде у манастир Фенек, где се Карађорђе задржавао пошто је био прешао преко Саве, и позове га да се врати у отаџбину, и да продужи рат за избављење народа. Карађорђе му на то рекне:

— Е, мој Милутине, што би би; коекуде, протрчи сад зече!…

У самом почетку године 1815, скупе се на тајни састанак Милутин, Ломо, Вучић, Игуман Авакум, Поп Ранко из Рудоваца, и још више родољуба, и закуну се на нови устанак, само да се Милош изведе из Турака, и да се он избере за вођа устанку. И не чекајући тај уговорени устанак, оду завереници сваки на своју страну тући Турке и одметати народ. Тако Милутин у ваљевској нахији, у селу Докмиру, у кући Вишићевој, убије чувеног зликовца Турчина Ингриза с још двојицом. У том је сукобу и сам рањен у десну руку.

Међу тим се Милош измакне из турских руку, и допре у рудничку нахију, где му кажу да је уговорено: да се устаје, да се он избере за вођа устанку, а ако се не прими — да се убије! Онда се нису, као ово сада, речи дуго жвакале, него се морало одмах гутати па макар се што и испречило у грлу.

Милош се дуго одупирао жељи првих људи, помињући тешкоће на које ће се наићи. Најпосле, пристане да народу буде вођ.

Милутин одмах буде одређен са 300 људи те на Липару, четврт часа од трбушничке механе, дочека Ибшира мирмирана Ћаја-Пашу, и крваво се потуче с њиме. Али је морао испред врло велике турске силе узмаћи, и Ћаја-Пашу пустити да иде к Чачку. После тога Милутин је био у Милошевој војсци докле год је ратовање трајало. Нарочито се одликовао у бојевима на Љубићу, Чачку, Пожаревцу, и на Дубљу где је и рањен пушком.

Кад се сврши рат, Милутин оде својој кући у Гараше, где га Кнез Милош учини кнезом. Од тога доба Милутин се занимао поред својих кућевних послова и делима своје кнежине. Кнез Милош га је особито уважавао, и сам га склањао да иде на Божји гроб.

— Иди бар ти, рођаче, говорио му је он: — кад ја већ никако не могу!

И Милутин је одиста ишао у Јерусалим, те се поклонио Христовом гробу.

По повратку из Јерусалима, Милутин је, по обичају, једнаком за све таке путнике, прозван хаџија, и звао се тако до смрти.

Кад се оно 1825 у смедеревској Јасеници побуни Милоје Ђак, онда једно одељење ове бунтовне војске удари на Гараше, те нарочито Милутинову кућу пороби. Милутин, пошто му је све поробљено, остави Гараше, и оде с породицом у Крагујевац. Кнез Милош му, после тога, да земље у Гроцкој, где се насели и почне по трећи пут кућу кућити.

Као човек вредан и разборит, Милутин је за мало времена стекао лепо имање. Кад се установи у Србији државни савет, Кнез Милош га постави саветником, чега се Милутин прими преко воље, само да не изађе Кнезу из хатара; али је сваки час хтео да да оставку, па да иде кући. Једном приликом рекне му неко од другара саветника да не даје оставке, него да остане, па ће се, временом, и он у том раду извежбати. На то Милутин са свим озбиљно одговори:

— Е, мој брате! Ја бих се зар и надао да ћу се чему научити, кад бих видео да си се ти, откад се врзеш по службама, чему год научио; али гледајући на те, ја велим да је боље да ми ову децу оставимо да она ове послове раде. Оно што смо ми умели, ми смо и урадили; а ово, Бога ми, они умеју боље су нас!

Једнога дана, пребаци му неко од другова, чини ми се Парезан, да је у некој ствари дао своје мишљење по хатару. Ово Милутину би доста. С места устане, спреми коња, и оде у Гроцку кући, Тек доцније су синови му написали оставку, и поднели је на уважење, али он о том није више водио никаква рачуна.

Милутин није био човек од политике. И ако је увиђао потребу да је свак безбедан у држави, опет му је било жао што са хоће да се Кнез Милош ограничи уставом. Кнез Милош је њега волео, и од владаочеве неограничености Милутин лично није имао никакве штете, нити је Кнез допуштао да ма ко од његових, па чак и од браће, може дирати у Милутина. Из тих узрока Милутин у оно време није хтео имати никаква учешћа у политичким догађајима српским.

По одласку Кнеза Милоша из Србије, кад су радње и супротрадње учиниле да већ није могло бити никакве управе у земљи, кад су једни стајали на страни попечитеља, једни радили за повратак „Старог Господара,“ једни само за свој рачун, а мало ко за законитога владаоца, и кад је странка странку почела гонити, па су и Гарашани постали предмет гоњења: Милутин пође из Београда да диже народ те да се с Вучићем здружи: али, у гају иза села Барајева, стигну га катане, међу којима су били Милош Брка и неки Карић. Милутина ту убију из пушака, и главу му одсеку и однесу¹, а тело остане те га један сељак из Барајева ноћу сахрани. После је тело његово одатле ископано и сарањено код цркве у Гроцкој.

Милутин је погинуо 20 Августа 1842.

После три дана, убијен му је и син Лука, глава му одсечена, и са запаљеним чибуком у устима, у Гроцкој пред Милутиновом кућом, набијена на колац. И његово се тело није смело укопати!…

Кад се је, доцније, стање ствари променило, и када је Вучић осудио па смрт Брку и Карића, онда их је од те казне избавио сам Илија Гарашанин син Милутинов.

Милутин није знао ни читати и писати; али је у Гарашима, у својој кући, имао школу, где су се учила његова и сељачка деца. Учитеље је доводио из прека. Од њих се зна за Мијаила Борисављевића и за Аврама Гашпаровића кога је, после, узео Кнез Милош својим синовима за учитеља.

---

1. О глави Хаџи-Милутина Гарашанина може се видети што пише у Српским Новинама за Август 1842. бр. 34 и 35. ↩︎

Хаџи-Мелентије Стевановић¹, родио се је у селу Бирчу, у нахији сребрничкој, у Босни.

Књигу је учио по манастирима а покалуђерио се је у манастиру Троноши, у нахији зворничкој (сада подринској).

Године 1794 ишао је у Јерусалим на Христов гроб. Враћајући се из Јерусалима, свратио је у Цариград те израдио царски ферман да може оправити стари краљевски манастир Рачу у ондашњој соколској а данас ужичкој нахији.

Оправку манастира почео је 1795 године.

Мелентије је био човек веома отресан, јако заузет за интересе свога народа, нелен изложити се и великој непријатности само да уради што је држао да је право и да је његова дужност.

За њега оно, у почетку 1804, Фочић Мехмед-Ага, вели:

„Док запалим Рачу украј Дрине,
И погубим Хаџи-Мелентија,
Кој’ је иш’о преко мора сињег
Те је влашку ћабу походио,
Пак се узгред у Стамбол свратио,
И од цара ферман излагао
За стотину жутијех дуката,
Да Власима богомољу гради,
Да је гради за седам година,
Начини је за годину дана.
Ево има шест година дана
Како зида покрај цркве куле,
А у куле набавља џебану
И по мраку топове привлачи:
Видиш, јолдаш, да се нечем нада“!

Нема доказа да се баш оволико спремао Хаџи-Мелентије за устанак, али да је био лично спреман, и да се је међу првима јавио на борбу, то је доказано. Још године 1804 он је на Дрини радио онако како су радили они у Шумадији, и у нахијама ваљевској и шабачкој; а године 1805 месеца јула, већ је, као војвода соколски, чувао свој крај од Турака. И као војвода, Мелентије је боравио у Рачи, а утврђења су му била на Плијескову, скоро онде где је сада Бајина Башта.

Године 1810 јула 3, Мелентије је изабран за митрополитова намесника. Из саветскога писма о том избору вреди извадити нека места као на прилику ово:

„При лишенију митрополита у Србији, свештенство је без наставника, а народ без пастира црквеног, за то је врховни предводитељ српски Георгије, са саветом, определио архимандрита Хаџи-Мелентија Рачанског, да је он митрополитски намесник, да управља свим чином свештеничких и монашеским; да збира све приходе митрополитске, и од тих савету рачун да даје“.

Даље се у писму наређује:

да се саберу у свакој нахији, проте, игумани, попови, кнезови, кметови, и др., да им се ова наредба прикаже, те да свештеници сабирају од народа што је и пређашњи митрополит сабирао, како ти:

1. Обичне мирије — по 4 паре
2. Димнице на главу — по 12 пара
3. Венчанице — по 2 гроша
4. Од манастира — по 25 гроша
5. Од цркве — по 10 гроша

Те приходе кад покупе, донеће Хаџи-Мелентију у Београд, а он ће од тога рачун давати савету.

Свештеници, сваки у својој нурији, да имају пописати све душе, и држати тевтер живих, умрлих, и венчаних, и о том ответ да дају г. намеснику митрополитском иже в Белградје“.

Хаџи-Мелентије је с Миланом Обреновићем и Михаилом Грујовићем, као народни депутат, ишао у Русију да тражи Србији ратне помоћи. Том приликом добио је златни крст о златном ланцу, који се и сад чува у ризници манастира Раче и један брилијански прстен.

Године 1811, Мелентије је изабран за владику шабачкој јепархији, и отишао је у Шабац те управљао јепархијом, али за јепископа није посвећен.

Истина је Карађорђе 4 априла 1812 писао Проти Ненадовићу да је „намеран о Цветима поставити Хаџи-Мелентија владиком“, па је, тога ради, заповедио да дођу војводе и по три кмета из општина на то весеље;² али ово, не знам са чега, није извршено; и оне нумере у Карађорђеву Протоколу које говоре о владичкој мирији, ни мало не показују да је Мелентије посвећен за владику, него му је наплаћивано што од попова припада владици, као и док је заступао митрополита у Београду.

Несрећне 1813 године, кад је борба планула на све стране, Хаџи-Мелентију је заповеђено да распише по јепархији да се по црквама и манастирима држе богомоље за победу над непријатељем, а и сам да се находи по граници народ и војводе да храбри!

После пропасти, прешао је у Срем, и станио се је у Фрушкој Гори.

Кад се је Србија на ново дигла (1815), и мало се ослободила, Хаџи-Мелентије се је вратио у Рачу као у своју кућу.

Прича се да му је тада Кнез Милош искао онај брилијански прстен који је добио у Русији, по што га он, као духовник, не може носити. Мелентије не дадне прстена, те с тога настане нека омраза између њега и Кнеза Милоша. Кад је доцније Мелентије умрьо, калуђер Моја узме прстен и однесе Кнезу Милошу.

Гонећи се једном са сељацима око неке манастирске земље, Мелентије се је био јако наљутио. У љутини нагна хата на некакав ров, те ту спадне с коња и угане ногу. Од тога је остао хром; и у последње време свога живота ишао је на штакама.

Хаџи-Мелентије је умрьо 27 марта 1824, у манастиру Рачи, и онде је укопан. На гробу његову лежи плоча са записом који је изрезао игуман Серафим тек 1851 године!…

---

1. Јоаким Вујић каже да је године 1826 видео у манастиру Рачи оца Хаџи-Мелентијева Стевана Николајевића, коме је, вели, онда било 110 година. По овоме, Мелентију је презиме Николајевић, а Стевановић се је звао по оцу Стевану (Путешествије по Србији, стр. 200). ↩︎
2. Голубица 5, 196. ↩︎

Хаџи-Јосиф, родио се је у селу Добрињи, у нахији ужичкој 1777.

Мати његова, оставши удовица, преуда се у село Прислоницу, у нахији рудничкој, и доведе сина са собом.

Године 1807, војвода руднички Милан Обреновић и Газда Никола Милићевић из Луњевице, оправили су стари манастир Обровин, који је доцније прозван Вујан по имену планине Вујан. У том манастиру био је старешина неки поп Радисав Милошевић стриц Јосифов.

Јосиф је ту научио књигу, па се запопио, а пошто му је на скоро умрла жена, закалуђерио се је и после Радисава постао игуман у Вујну.

Године 1833 ишао је у Јерусалим, на Христов гроб, и за то се је прозвао хаџија.

Овај човек је манастирску цркву измоловао и украсио, подигао звонару и купио звона, имање увећао, гору забранио и очувао; са четворицом браће калуђера живео је у љубави, и био је углед сваке врлине хришћанске и свештеничке.

За првога народнога устанка, Јосиф је војевао, и на Делиграду је једном рањен, али се извидао од ране.

Остаревши и предвиђајући да му се смрт приближава, Хаџи-Јосиф је, поред велике тековине својему постригу манастиру Обровину (данас Вујну), свима манастирима и свима црквама у рудничком округу оставио и нешто у новцу.

Преминуо је 16 марта 1852 и, с великим учешћем околнога народа, сахрањен је код манастира о ком се је за живота тако много и тако успешно трудио.

Лака му црна земља!

Хаџи-Захарија, пећски митрополит, „обновитељ Дечана,“ родио се је у селу Винцима, у нахији кумановској, од прилике 1754.

Захарија је био један од оне шесторице ђака, које је Хаџи-Данило скупио у Дечане и настао учити их и спремати за калуђере. У Дечанима се је, дакле, Захарија учио, закалуђерио, напредовао у чиновима црквеним и, уза свога учитеља и добротвора Хаџи-Данила, толико трудио да је с њим заједно заслужио звати се „обновитељ Дечана“.

Захарија је с Хаџи-Данилом најпре путовао по Херцеговини ради писаније а после је, опет са својим учитељем, био у Бугарској, у Цариграду, и у Јерусалиму, те је на тај начин и он постао хаџија.

Хаџи-Захарија је наследио све хришћанске врлине својега учитеља и духовнога оца Хаџи-Данила; онако исто старао се је о манастиру, онако место учио је народ љубави и богоугодном живљењу, само је у знању био претекао доброга учитеља свога. Јер је, научивши добро грчки језик, читао грчке књиге, и користио се знањем које је црпао из њих. Он је био на гласу као најученији калуђер у оним крајевима.

Та својства препоручила су га те је од Дечанског игумана постао Пећски Митрополит.

И као митрополит, старао се је Хаџи-Захарија о Дечанима. Често је долазио у Дечане и браћу световао да живе у љубави и да чувају манастир.

— Угледајте се, говорио им је он често: — на нашега учитеља Хаџи-Данила: он нам је свима био углед за труд и за смерност!

Кад би кога монаха произвео за јеромонаха није хтео узети за то ни паре.

— Од вас не ћу узети ништа, говорио је он калуђерима дечанским: — него ћу вам још помагати докле год узаживите у љубави, и докле год се трудите о добру манастирском. Ако ли чујем да се тужите Турцима, и један другога опадате, онда ћу вас глобити, и узећу вам све што имате, јер је боље да ваше имање узмем ја, него да га дате турским старешинама!

У време грчког устанка 1821, кад су Турци обесили патријарха, и кад су готово све православне владике позатварали, и Хаџи-Захарија је допао тамнице заједно са својим протосинђелом Калиником, и тамновао је скоро годину дана.

Изишавши из тамнице, био је тако оболео да је мислио крај животу му је са свим близу. За то дозове браство из Дечана, поучи га, очита у цркви опроштену молитву, и благослови сав народ своје јепархије.

Срећом он тада не умре него оздрави, и живео је још неколико година.

Пред што ће умрети, Хаџи-Захарија је пред браћом калуђерима и многих хришћанима рекао ове речи:

— Праштам свима својим непријатељима који су ме опадали код турске власти. Они ће мене жалити после моје смрти; они ће кукати на моме гробу кад им дођу владике Грци!

На крају године 1830, преминуо је овај достојни пастир Христова стада, и сахрањен је у гробницу свога учитеља и добротвора Хаџи-Данила!

Духовници из свих манастира српских, великих и малих, настаните, навалите, да се и о вама овако може писати на славу вашу, на добро вери, а и на радост самим писцима!

Хаџи-Ђера, моравачки архимандрит, родио се у селу Црнући, у нахији рудничкој, у племену неких Матића који славе Св. Арханђела.

Кад се рашчуло да дахије хватају и секу све чувеније људе у Србији, Хаџи-Ђера је већ знао да се и њему спрема турска сабља. За то се је склањао и чувао од Турака. Али неки Рупић из Мораваца наведе Турке на Хаџи-Ђеру баш кад се он налазио у манастирској њиви крај реке Љига. Ту га ухвате, одсеку му главу и однесу, а тело су му калуђери нашли тек после три дана, и сахранили су га с јужне стране цркве, између садашње школе и цркве, где су гробови Попа Милоша¹ и Попа Адама. На гробу му нема ни плоче ни крста: мисли се да је тога било па је, кад је зидана нова црква, по дивљем веровању да се тако ваља, све полупано и у темеље новој цркви бачено!

На месту, крај Љига, где је нађен мртав Ђера, био је до скора мали камени белег, па га сада нема: или га је вода одронила и однела, или га је земља засула.

Други опет мало другојаче причају о Ђериној смрти. Ђера је, веле ови: — носио за појасом о сребрном ланцу кашику, виљушку, и ножић, чиме се служио кад је на путу или у нурији. Кад су га нашли заклана у њиви поред Љига, био му је у руци тај ножић, као божем да се је сам заклао; али у то није нико веровао: сви су видели да је њега крвничка рука заклала.

Ово друго причање не вели да је глава његова одсечена и однесена, као што тврди оно прво.

Разбирајући у Моравцима што више о Хаџи-Ђери, наиђох на човека који ми исприча ову причу:

Откад сам зазнао за се, вељаше тај мој приповедач: — слушао сам за страшну крвну освету међу сељацима из села: Мораваца, Липља, Пољанице, Козеља, Ивановаца, Бранчића, Гукоша и Дића, која су сва нурија цркви Моравцима. Не прође и месец дана, па се тек неко јутро зачује пред којом кућом запевка, и ми деца од својих старијих дознамо да су некога нашега сељака из освете убили сељаци из кога другога села с којим је наше село било у крвној омрази.

Иза тога ће проћи неко време, па ће тек наши старији у кући стати казивати како су сада наши сељаци заменили убијенога, убивши некога сељака из убилачкога села.

Ова крвава позајмица трајала је дуго, стајала је скупо, и нико није могао прекинути је: нико није умео измирити закрвљене браће. Турци, ондашње старешине, нису чинили ништа, а савети добри људи нису помагали ништа.

И тако су се мајке и сестре, једне за другима, завијале у црно, и уза старије осветничке гробове ницали су све нови и јаковни.

Е, већ нико није знао кад ће једном бити крај овој крвној освети међу суседима и својим људма.

Једном о васкрсу, прича мој приповедач даље: — мене бејаше отац одвео цркви да се причестимо. Силни се свет беше слетао Моравцима; бејаше народа не само из манастирске нурије, него и из рудничких села: Смрдљиковца, Шутаца, Калањеваца, Живковаца, Бањана, Бождаревца, Славковице, и Баха; и из села ваљевских: Цветановаца, Велишеваца, Бабајића, Латковића, Рачевића, Пепељевца, Придворице, Стрмова, Дучића, Мушића, Миришта, Топлице, Ратковаца и Лајковаца, и из београдских: Чибутковице, Жупањца, Ћелија, Петке, Кука, и Барзиловице.

Прави сабор, какав највећи може бити.

Зора презорила, јутро освануло, и сунце већ огрејало — а у цркви не гори ни свећа ни кандило: нити се ишта спрема да се богомоља почне!…

Моравачки игуман који се је скоро вратио из Јерусалима с Божијег гроба, здрав, хода по ћелији, броји бројанице, и моли се Богу сам у себи и често дубоко уздише.

Људи се чуде и један другога запиткују:

— Са шта ли се данас, на васкрс, не служи служба у цркви?

Сваки тако пита а нико не даје одговора на то питање.

Најпосле, неколико старих уважених људи, из оних села која су нурија манастиру, дигоше се те к игуману у ћелију:

— Оче, игумане! рекоше они: — молимо те, хоће ли бити данас у цркви службе и закона за људе? Ево се силни свет слегао да прими закон!

— Нема службе, нема закона за вас, одговори игуман: — нити ће га бити докле год ви успроливате братску крв као воду!

— Духовниче! Ми се молимо теби, као свом старијем: немој оставити оволики свет без закона́; знаш, овде има људи старих подобних мрети; многи, бој се, не ће ни дочекати да још који пут дође цркви!

— Какав закон тражите ви од цркве, кад живите преко закона; пружате се за закон Божји а руке су вам мрљаве од братске крви! Не! Вас ради ја не смем приступити к часној трпези!…

— А зар нема никаке помоћи? Зар нам не можеш духовати греху? Кажи какву хоћеш јепитимију, примићемо је, и испаштаћемо се!…

— Тако говорите сад овде, пред светим храмом; а чим се вратите у села, заборавићете што сте рекли, и убијаћете један другога, као да сте злотвори а не браћа и своји људи.

— Ево ми се теби молимо: реци ти што год хоћеш, па — проклет, триклет да је ко тебе не послуша.

— Ако се закунете овде пред светом црквом да ћете опростити једни другима, и да ћете се измирити: онда ћу преврнути одежду на опако, служићу службу, и причестићу вас. Па, ако одржите клетву и мир међу собом, биће вам причешће на здравље и на спасеније души, ако ли је не одржите — оно ће вам се окренути на проклество, на погибију вама и породу вашему!…

Људи присташе, и заклеше се за себе и за оне који су остали дома.

После тога, Хаџија игуман одиста обуче одежду на опако, и одслужи службу.

По свршетку службе, и пре него што би почео причешћивати, онако обучен како је служио, с крстом у руци, изиђе у порту. Сад призва све сељаке из завађених села, и заповеди да све два и два приступају ко часному крсту који он држи у руци.

Сељаци послушате без једне речи. И ено их приступају све два и два; најпре се приклоне, прекрсте се, целивају крст, пољубе духовника у руку, па се онда њих два пољубе у образ говорећи један другом:

— Опрости, брате!

— Да је просто од данас до века!

— Христос међу вас! додаје радостан игуман!

Кад се сви тако ижљубише и измирише, игуман се врати у цркву, отвори двари, и причести све који су били за причешће.

Од тога дана прекиде се крвна освета у моравачкој нурији; и данас људи захвално помињу доброга игумана који учини што нико други не могаше учинити: прекрати несрећну крвну освету међу браћом.

А који је по имену тај мудри и добри игуман?

Нико ми не умеде казати: сви су га звали Хаџија, Игуман Духовник, а имена му нико није помињао.

До почетка године 1804 у Моравцима је био архимандрит Хаџи-Ђера за кога Вишњић пева:

Моравцима цркви допадоше (Турци),
И ту Хаџи-Ђеру погубише,
Јер и он зна злато растапати,
И са њиме ситне књиге писат’;
Те Дахије цару опадати
Око себе рају световати“.

А је ли ово био главом Хаџи-Ђера, или други који игуман не умем казати. Умем рећи толико: да је ово било од истине, и да за то вреди да се запамти.

---

1. Поп Милош је на самрти својима рекао: „да ме сахраните поред гроба Хаџи-Ђерина“. И с ојта га је тако и сахранила! ↩︎

Хаџи-Данило, архимандрит, обновитељ Високих Дечана, родио се 1708, у Паштровићима.

У Дечане је дошао 1764 године, и тада је у том манастиру нашао само једнога свештеника, родом Цинцарина. Сви други су се разбегли које од зулума а које од немаштине у манастиру.

Данилу је највећа невоља била како да нађе браће калуђера за Дечане. И одиста их није имао где ни тражити. За то скупи 6 ђака, и навали учити их и спремати за свештенике. Кад му се ђаци добро спреме, покалуђери их сву шесторицу.

С њима је сада навалио и да што заради и привреди кући, и да црквено правило уредно врши, и да народ поучава у вери и у добром владању.

Једном је Хаџи-Данило отишао у Херцеговину у нисанију, и одонуда је донео врло велику помоћ манастиру.

Кроз неко време чистим животом, светом науком, и вредноћом у својој кући, Данило стече поштовање не само у Срба него и у Мусломана. Многи Арнаути звали су га да их први пут шиша децу, па су се с тога кумакали с њиме. Најзнатнија и најбогатија поглавица арнаутска, Рамосић, звао га је да му свако дете шиша, и поштовао га је као год што Хришћанин свога кума поштује.

Године 1804 јануара 10 Данилу пише црногорски владика Петар Први да ће скоро Срби и Црногорци устати на Турке, па га светује да гледа сачувати манастир и старине у њему од турске најезде.

Данило тада сазове у манастир све знаменитије људе из околине, како Хришћане тако и Турке. Кад људи ти дођу, он им изнесе Душанов и друге драгоцене крстове и старине па рекне:

— Звао сам вас да иштем од вас новаца у зајам, те да купим жита да израним браство, а ја вам дајем у залогу ево ове крстове и друге црквене старине.

На то арнаутска поглавица Рамосић одговори:

— Куме, што ће мени та залога? Ја ћу ти дати новаца и онако, само ми дај темесућ (облигацију).

— Настала су чудна времена, рекне Данило: — могу рђави људи доћи и ове ствари разграбити: боље је да су оне у вас.

Десио се бејаше ту неки трговац из Ниша који узе у залогу Душанов крст, и даде 10 кеса новаца (5000 гроша).

Рамосић такође узе један скупоцени крст, и даде 10 кеса новаца. И други узеше ко шта милова, те се скупи 40 кеса.

За половину тих новаца, Данило одмах купи жита од тих самих људи.

Не прође много а букну српски устанак. Пећски паша с војском дође у Дечане, и стаде питати Данила да ли у њега нема каквих писама из Србије, и искати новаца за издржавање војске. Игуман га је уверавао да нема ни писама ни новаца, а паша онда хтеде поробити манастир.

Сад дође Рамосић, с поглавицама арнаутским, и увери пашу да је Данило мало пре од њих узајмио новаца да купи жита за манастир, и да је за тај зајам заложио манастирске крстове!

Паша чувши то, крете се из манастира не тражећи на ручка, а камо ли што друго.

Пошто та опасност мину, Данило дозове арнаутске главаре па им рекне:

— Манастир овај и моја браћа калуђери нека су вам на аманет, а ја идем у Бугарску да би што милостиње прибрао!

— Нека ти је срећан пут, куме, одговори Рамосић: — а док је на нама наших глава ниједном твом калуђеру не сме нико ништа!

Прошавши Бугарску и Цариград, Данило оде у Јерусалим, те тако постане хаџија, па се врати у Дечане с доста прилога у новцу и у стварима.

Овом милостињом измоловао је темило, и начинио једну велику кућу за госте.

Рамовић сада позове Хаџи-Данила и друга му Захарију својој кући на гозбу, и частио их је два дана. Тада им покаже чисту зграду где је сместио часни крст, и над њим је палио кандило да гори.

Хаџи-Данило му лепо захвали за толику пошту, па му понуди новце да узме крст.

— Немој, куме, молим те, рекле Рамосић: — нека остане у мене још годину дана; ја ћу га лепо чувати. Од како је овај крст у мене, жена ми је родила два сина, и све друго напредује ми лепо…

Данило му учини по вољи, и крст је узео тек после две године.

По Хаџи-Захарији, калуђеру, пошље он у Ниш новце за Душанов крст, а честити Нишлија врати крст узевши само половину новца; другу полу опрости манастиру.

Темпло је у Дечанима Хаџи-Данило свршио 1813.

У то време дође у Дечане пећски митрополит Јанићије, те Хаџи-Данила постави за архимандрита.

Сад је навалио те начинио зграде око манастира. Све ово беше узрок да су људи из околине овога Хаџи-Данила и његова друга Захарију, праведно називали обновитељи манастира Дечана.

Како му је Бог дао необично дуги век, Хаџи-Данило је под старост предао управу манастирску Хаџи-Захарији који је већ био постао игуман.

Хаџи-Данило је преминуо 1820 у Дечанима, и погребен је у манастиру којему се са свим праведно зове обновитељ.

Хаџи-Атанасије (Радовановић), архимандрит манастира Никоље под Кабларом, родио се је у нахији рудничкој, 1771.

Књигу је учио и покалуђерио се у манастиру Никољи, где је после и век провео, и где му данас кости почивају.

Хаџи-Атанасије крштавао је, као кум, децу Кнезу Милошу Обреновићу.

Није се могло сазнати којих је година овај духовник ишао у Јерусалим, те добио име хаџија.

Године 1814. после несрећне Хаџипроданове буне, по неком писму рђаво извештена писца, пуштен је био глас да је Хаџи-Атанасије жив набијен на колац о Св. Сави 1815, у Београду.

Ту погрешку, без даљег испитивања, примили су неки писци и раширили је својим списима.

Међу тим Хаџи-Атанасију за Хаџипроданове буне нису Турци никаква зла чинили, а камо ли да су га тако страшном смрћу уморили.

Под заштиту овога Хаџи-Атанасија Кнез Милош је, у најтеже своје дане, био склонио своју мајку, жену, и децу, у манастир Никољу.

20 априла 1820, Кнез Милош, прилажући манастиру Никољи за спомен своје фамилије своју воденицу на реци Каменици у селу Пријевору, предаје је архимандриту Хаџи-Атанасију као старешини манастира Никоље¹.

На две године после тога, пише му ово писмо:

Пречесњејши господине, здравствујте!

Примио сам писмо ваше од 21 маја, и разумео сам што ми пишете за ракију. Велите да ћете је попити, или да се само бојите да је не попијете, зашто вам нису шљиве добро родиле. Саветујете ме да шиљем кола час пре да је донесу. Ви се бојите да је не попијете, а ја се не бојим да ће ми пропасти; знате да сам те среће, да ми ништа још пропало није, што сам правом муком и потом (а то ће рећи крвавим знојем) стекао и заслужно. Нека је нека још које време код вас! А што ваше шљиве нису добро родиле… то вас је Бог уклео што сте отишли последњи пут испод жита, не хтевши ни да поручате што, ни да попијете коју чашицу ракије.

Што се каса гвожђа за брану — гвожђе ћете добити како ми пошљете неколико оних ваших чутурица моје ракије на коњма у Крагујевац. По ком ви пошљете ракију, по оном ћу ја послати гвожђе, пак чиста работа. А пишем и брату Јовану, и Кнезу Васи, да приону, и помогну вам у тој брани да буде пре готова, док вам не буде прошће покрадено. Остајем ваш доброжелатељ, врховни Србије Кнез, Милош Обреновић. 22 маја 1822. у Крагујевцу.

Хаџи-Атанасије и после овога писма живео је у Никољи набављајући разне црквене ствари које трају и данас, и на којима су његови потписи.

Вујић је, почетку октобра 1826, у мру Никољи читао „пуномоћно писмо Кнеза Милоша којим препоручује народу ужичке јепархије игумана никољскога Хаџи-Атанасија да управља том јепархијом до доласка јепископа Мелентија Никшића Студеничанина.“²

На позив Кнеза Милоша, отишао је Хаџи-Атанасије у Крагујевац у госте, па се онамо разболео, и умрьо 29 јуна 1826.

Тело му је најпре било сахрањено у Крагујевцу, а после седам година Кнез Милош му је пренео кости и сахранио у Никољи поред цркве. На гробу Хаџи-Атанасијеву има плоча с натписом који се једва може оволико да прочита:

„Здје почивајет раб Божји, јеромонах преподобњејши Хаџи-Атанасије Радовановић, рожден из руднич… пострижник… манастира Никоље… (опет нема једне речи која као да је гласила… архимандрит), посетивши гроб Господа и Спаса нашего Исуса Христа, и преставившисја в 55 году жизни својеја, в Крагујевије, 29 јунија 1826 љета.³“

По смрти Хаџи-Атанасија, у Никољу за старешину дошао је отац Јосиф⁴, који се је као свештеник звао Илија, и који је био сестрић Кнезу Милошу.

Допуна

У Манастиру Сретењу, под Овчаром, на једној рукописној србуљи (минеју за јули), на последњем листу, има запис:

„1755 чрта Игумань Пахомиє оу Николк“.

А на корици:

„Да се зна кад се престави Хаџи-Атанасије архимандрит Никољски 1826, месеца јунија 30-га“.

Биће да је то дан његова укопа, а они у Крагујевцу били су ближе и записали су 29 јуни, као дан смрти његове.

---

1. Грађа за Историју Краљевине Србије, 1 стр. 260 и 261. ↩︎
2. Путешествије, стр. 333—334. ↩︎
3. До овога записа дошао сам тешком муком. Најпре су ми одговарали да не знају ни где је гроб Хаџи-Атанасијев, а после, да се запис не може да прочита. Тек кад је преосвећени владика жички Никанор нарочито послао у Никољу игумана сретењског, плоча је опрана, прочитана и преписан је запис макар и онако непотпуно. ↩︎
4. Вујић вели да се звао Исаија Поповић. ↩︎

Хајдук-Вељко Петровић, родио се у селу Леновцу, нахији црноречкој, око године 1780, од оца Петра и мајке Петрије.

Отац Вељков био је човек врло миран а врло богат особито стоком. Прича се да су му се овце, по песми, три пута хиљадиле. Турци су га звали Петар Сирењар.

Вељко је још од малена био врло жив и несташан. Док је чувао стоку, био је свакад главар чобанима (чобан-баша).

Турци су врло често долазили на бачију Вељкова оца те јели, пили, и односили сир, масло, и млеко. Једном се Вељко договори с чобанима, другарима својим, те неке Турке помлати на бачији, и на тај се начин сви докопају оружја.

У оно време град Видин и околину држао је Пазваноглија, царски одметник. Турска војска, верна цару, више пута се је сударала у Црној Реци с војском Пазваноглином. У једном танком сукобу Пазванџине крџалије попале и похарају сeло Леновац, као и многа друга села наоколо. После једног таког палежа, Вељко, шипарац од десетак петнаест година, остави кућу и родитеље, и оде у Видин те се најми у некаква Турчина да му чува овце. После неког времена, из Видина пређе у Пожаревац, и најми се у војводе да му готови јело. Ту је служио дуже; једном, на васкрс, играјући с момчадма у колу, задоцни се те своме господару не зготови вечере на време, за то га господар потера да бије, а он утече, и оде у хајдуке Станоју Главашу, с којим проведе лето 1803. Кад дође зима, Станоје га намести у белу Дубони код некака човека, да као чува овце. И тако, на јатаку, као најамник чувајући овце, ожени се у том селу, ушавши у кућу некој удовици, која је била нешто род Главашу. Кад се, у почетку 1804, почне дизати буна на дахије, Вељко се изнајпре држао са Станојем Главашем, а после се прилепи уз Ђушу Вулићевића, поглавицу смедеревске нахије, и тако је уз њега ишао и војевао докле Ђуша није погинуо 1805. Иза тога, Вељко остане код Ђушина брата Вујице. Али у том је и сам био стекао неколико момака, и начинио се неки буљубашица.

у почетку 1807, кад су Срби узели Београд, Вељко се је молио Карађорђу и савету да пређе из параћинске нахије у Криви Вир да побуни Црну Реку, и да је одметне од Турака.

То му се допусти: да̂ му се џебане и оружја, што су Турци оставили у београдском граду, и да му се диплома да може купити бећаре, па да чува границу.

Узевши све што му треба, Вељко дође у манастир Раваницу. Ту за неколико дана скупи доста бећара и самовољника. С овима после пређе у Црну Реку и у селу Подгорцу ухвати у кули бега жива. Бега пусти а све благо његово задржи. За тим упаради дружину, па сваком да по дукат; остало нешто задржи себи, а нешто пошље у Београд савету. Вељко одмах постави старешине по свој Црној Реци, у Бањској, и у Сврљигу (и ако су у тим кнежинама још судили Турци), па се врати у Криви Вир на зимовник.

Пошто је бег у Подгорцу онако прошао, многи су се Турци разбегли из Црне Реке, неки у Видин, а неки у друга тврда места.

Једном само огледала је једна потера да пође на Вељка у Кривом Виру, али он, дознавши да га Турци мисле напасти, сазове своју дружину порекне:

— Турци се спремају да дођу сутра нама на ручак: место да им готовимо сутра ручак, хајдемоте вечерас ми њима на вечеру!

И одиста то вече у неко доба ноћи, кад се нико није надао, Вељко груне на Турке таком брзином и јунаштвом да је не само растерао ону чету која се спремала на њега, него је име његово од тога доба постало баук за све Турке на оном крају.

После тога Вељко је поградио шанчеве у Вражогрнцу, у Зајечару, Грљану, Сумраковцу, и са својим бећарима држао је те шанчеве. Над свима старешинама био је поставио свога брата Милутина, а над шанчевима и над пешацима био је метнуо некога Хаџи-Николу из Сарајева, који је био врло учен човек, и умео градити шанчеве.

Сам Вељко, држећи под својом влашћу Црну Реку, боравио највише у Бањи Соколачкој (алексиначкој).

После пропасти на Каменици 1809, Вељко је чувао Бању од Турака, а уз њега се налазио и Стеван Живковић, послани од савета да му буде саветник, да не би он, по својој превеликој слободи и храбрости, где год војску своју у лудо потръо и упропастио. Тукући се с Турцима око Бање, ране се и он и Живковић. Турци њих ту опколе са свих страна, и држали су их неколико недеља. Вељко науми да се избавља пробијајући се кроз Турке. У том се укаже иза турске опсаде српска војска која иде Вељка да избавља. Познавши је, Вељко се сети да она не зна откуд и како да удари. За то, једном, по свом обичају узјаше Кушљу и пролети кроз турску опсаду, састане се са Србима, и каже им откуд и како да нападну, па се онда врати опет кроз Турке у Бању, и стане се спремати да се пробије кроз Турке, и да се састане са Србима. Кад се је он у својој соби спремао за тај испад, упитају га момци његови:

— А шта ћемо с овим за Живковића?

— Шта ћете? Ако може ићи, нек иде као и други људи, а ако не може, ви му одсеците главу па понесите да је Турци не носе.

Кад Живковић, који је лежао у другој соби, чује те речи, помисли у себи:

— Шта? Овај, какав је луд, хоће то и учинити, па скочи онако рањен, и нада међу првима…

У тој борби (7 августа 1809) турско зрно рани Вељка у ногу. Он ногу метне у зобницу, па је опет јахао као да га није ни зврчка зврчила.

Кад Турци продру до на Мораву, Вељко им је са својим бећарима изокола чинио велику штету и узнемиравао их и плашио.

О новом лету 1810 године, у Београду на скупштини, њега оптуже неки кнешчићи и буљубашице из оних нахија куда је он заповедао да је некаке девојке љубио, а момци његови да су неким људима поотимали говеда и овце, и продали као турско добро. За то га савет осуди у кулу, него га, срећом његовом, не затворе онај дан, већ оставе до ујутру, а он у вече скупи своје момке па им каже:

— Браћо! Ја сам мислио, мене зову у Београд да ме питају, колико сам рана летос претрпео, колико ми је момака погинуло, колико ли сакатих остало, колико ми је кумбара над главом пукло, и колико је коња пода мном пало, и имам ли чим момцима плаћу дати, а они ме питају: колико сам девојака пољубио; па сутра хоће да ме затворе у кулу! Него бежите, да бежимо одавде!

Ту ноћ побегне са својим момцима из Београда. У Смедереву се уставе те одморе коње, и ту он рекне:

— Довде сам бежао; одавде ћу ићи полако; а ко је рад бити се и умрети, нека иде за мном.

Сад је отишао у Пореч Миленку који га једва дочека, и одреди му по 500 гроша на месец, а његовим бимбашама и буљубишама ком 200 а ком 100, момцима пак као и другим бећарима.

Те године (1810), кад Руси пређу у Крајину, отиде и Вељко са својим момцима пред њих, и цело то лето војевао је о њима дуж Дунава и Тимока. Ту је, за храброст, добио златну колајну, а пред јесен је водио руску војску на Варварин, где се, у оној славној битци, ранио у леву руку, и по том у шаци остао мало сакат (није могао прсте ни добро скупити ни опружити). Тога је лета добио од Турака врло лепу сабљу, оковану сребром и златом, и искићену камењем па је, преко старешине руске војске, пошље на дар грофу Каменском; ну овај му је врати натраг изговарајући се да није вредан таке сабље носити, него нека је носи онај јунак који ју је од Турака и задобио, и пошаље му још 200 дуката на дар.

О скупштини 1811, био је опет у Београду, и могао је помоћи Миленку и Добрњцу против Карађорђа и Младена, али га ови преваре: начине лажно писмо, као божем да су Турци ударили на Бању. Карађорђе га зовне и рекне:

— Вељко, сине, трчи!

И Вељко одлети к Бањи да је брани од Турака, а она двојица остану у Београду без његове помоћи…

У лето 1811, на поновљене тужбе оних буљубашица и пређашњих војводица, буде премештен из Бање у Неготин на место Мише Карапанџића који је те године умрьо.

Кад је дошао у Неготин није имао никаква богаства, осем добрих коња и господскога одела и оружја; јер све што је на војсци добијао делио је са својима. Али године 1812 закупи скеле и ђумруке на оном крају, те се срећом врло обогати, па и тај добитак готово сав подели са својим бимбашама и буљубашама.

Кад се године 1813 отвори рат с Турцима, одреди му савет и Карађорђе још три кнежине из нахије пожаревачке у помоћ да чува онај крај од Турака.

Кад је, с осталим женама и децом, био испратио и своју жену са снахама и децом из Неготина у Пореч, дође му пријатељ један, и видевши по соби различне сребрне наките коњске и друге којекакве скупоцене ствари, запита га у вече на само, зашто и то није послао са женом у Пореч, а он одговори:

— Нека жене носе и чувају своје кошуље, и чарапе, и платно, и пређу, и плетиво, а ово су ствари јуначке које сам ја на сабљу добио, и сад сабљом ваља и да чувам; а који то није кадар сабљом чувати и бранити, није га вредан ни имати. Срамота би било, да Турци дођу у моју кућу па, код толике славе и имена мога, ништа у њој да не нађу!

Пријатељ је тај намеравао да иде у Београд, а он га је задржавао и устављао говорећи:

— Ми смо овде доста веселих дана провели, остани и сад да разбијено Капетан-Пашу (за кога се говорило да ће ударити на Неготин), па барем и славу да делимо!

— А како мислиш разбити Турке? упита га пријатељ.

— Е! Како Извешћу моје солдате и бећаре пред њих, па ћу их ј… матер!

Свега војске под својом командом није имао тада више од 3000 људи, па и то је било нешто у Брзој а нешто на Великом Острву. А за Турке се знало да их иде на Неготин више од 15.000; за то му пријатељ рече:

— Али сад не ће ударити на тебе само субаше, него ће доћи царска војска, и довући убојне топове и кумбаре; за то, може бити, било би боље да се ти не затвараш у Неготин, него да начиниш још један мали шанчић где год у планини, а овде да одредиш само толико пешака колико је потребно за чување шанчева, и да им поставиш добре уреднике; па кад Турци ударе на Тимок, ти изиђи те их дочекај: ако их разбијеш, хајде у Неготин; ако ли Турци разбију тебе, не иди више у Неготин него са свим коњицима и с осталом војском што је сувише у шанчевима, иди у планину, па ће се Турци више бојати тебе из планине са 1000 људи, него да имаш десет хиљада, па да те овде опколе.

Вељко се грохотом насмеје.

— Е, ти си се уплашио од Турака! Моли се ти само Богу да Турци ударе, па кад дођу моји козаци с Тимока и рекну:

— Ето Турака! Онда ћу ја припасати сабљу, и узјахати Кушљу, па идем у поље пред њих; а ти вичи Петра Кључара, нека ти донесе олбу пеленаша, па ево овде седи и пиј, и узми дурбин па гледај како ћу ја њима да ј… матер!

После неколико дана тај је његов пријатељ отишао у Пореч, па и у Београд, а Вељко је остао у Неготину као и пре.

У неготинском градићу, баш онде где је сад начелство, била је кула у којој је седео Вељко. Кула је била од више тавана, а на врху је имала неки трем с дирецима који су држали кров над тим тремом, а између дирека било је на све стране отворено. То се звало Баба-финка¹.

На тој Баба-финки обично је Вељко седео, пушио, и разгледао поље око Неготина, мотрећи на свако турско кретање. Чучук-Стана или снаха му Станојка двориле би га, служећи вино или ракију, чему је кад било време. Догађало се чак и то да и које топовско ђуле пролети поред Баба-финке, и по који дирек окрзне те се чељаде које служи пиће тргне и обрне од оне силине.

— Море, не окрећи ми леђа, рекао би Вељко, кроз мали осмејак.

— Занесе ме ветар, одговорила би Стана или Станојка.

— Држ’ се зуб’ка за ветар да те не окреће! И ту би се свршила шала.

Докле Вељко тако седи и пије на Баба-финки, доле у авлији би свирали и певали најбољи свирачи Цигани. И момци он спремали Кушљу да се иде у бој. Кад би све било готово, изишао би Абраш на Баба-финку, и рекао би:

— Побратиме, коњи су готови!

— И ја сам! одговорио би Вељко одмах, и нагриле би наслонио на јастук, па устао на ноге. Он би стао насред трема: Чучук-Стана би пришла, уздигла би на леђа његове чепкен-рукаве од доламе и закопчала му их иза врата тако да му низ руке остану само танки широки рукави од свилене кушуље.

Иза тога, дала би му сабљу коју би он обесио о врат, па онда пошао лагано низа степенице. Пред кулом у авлији за то време Кушља се, опреман, вадао и њега чекао. Пре него што би га узјахао, Вељко би сам загледао у колан, у узде, и на ново би потпрашио чанке у кубура.

Појахавши, изишао би на западну велику капију, између садашње цркве и начелства. Сви би момци јахали за њим, а за свима би ишли Цигани свирајући и певајући, Вељков је Кушља ишао лагано у ход.

Изишавши из вароши, Вељко би се окренуо, и махнуо руком: то је био знак да се Цигани врате, и да се склања куд ко може, а он с момцима упућивао се право у Турке.

Примакавши се на пушкомет непријатељу, сваки би опалио само по пиштољ, па би онда исукали сабље, и јурнули би као копци међу тице.

Кад је год тако улетао, никад се није враћао без турске главе, а пуцњава на град Неготин и на Баба-финку умукла би за неко време после тога.

Кад су Турци из Адакала (Реџепови) први пут изишли у Кључ да народу не даду бежати унутра у Србију, него да га враћају у Адакале. и ту се побију с Милутином Вељковим братом: онда Вељко узме неколико стотина своје војске, пређе преко Тимока, на пешаке остави изнад видинског поља у брдима, а с коњицима сиђе до самога Видин, те заплени неколико хиљада оваца, и потуче нешто Турака, па се врати у Неготин. Турци су га гледали с видинскога града како лети на своме хату као муња преко неба. Прича се чак и то да је долетео до капије видинске, и у њу ударио копље своје, па га ту и оставио!

По причању стараца, велики бојеви око Неготина године 1813 почели су на 15 дана после Петрова дне.

Прву турску војску дочека Вељко код села Буковче, разбије је и узбије па траг. Али трећи дан удари сва сила турска с топовима и свом оправом. Вељко је опет дочека у пољу, и борио се је неописаном храброшћу, али ко ће сили Божјој одолети? У њега је било 3—400 коњаника, и толико још солдата у равну пољу, а Турака 15—16.000! Док је он једну војску тукао а разбијао, дотле су га друге две обилазиле да га одсеку од Неготина. Ту ноћ изиђе опет из Неготина, и удари на Турке као гром; али се сила одржи. И тако је, после, сваки дан излазио из Неготина, и био се као прави јунак, али се Турци утврде, изграде шанчеве око Неготина, па му се почну примицати лагано али поуздано. Још им дође и помоћ од Реџепа из Адакала, од влашкога кнеза Караџе, па најпосле стигне и велики везир Рушид-Паша.

У Вељка пак од оно мало војске што је имао, изгину и допадну рана најбољи јунаци. Турци су се сваку ноћ кроза земљу примицали тако да су најпосле били толико близу српских шанчева, да су се могли батинама пустимице тући. Ту сад другога боја није било него са шанчева из топова, кумбара, и пушака. Турци све неготинске куле топовима и кумбарама развале или оборе, и сама Баба-финка у којој је Вељко седео буде прорешетана, те он сиђе у подрум. Најпосле, нестане му џебане, особито топовских и пушчаних танета; он покупи сва калајна кандила, калајлије, кашике, и све то растопи на пушчана зрна; а у топове је, кад су једном Турци јуришали, метао најпосле и саме талире те њима сузбијао Турке.

Он је више пута писао за помоћ и за џебану, а најпосле је, као што песма каже, и претио:

— Ако да Бог те преболем ову рану (отисне Турке од Неготина), питаћемо се на зиму како се брани царство (Тојест, на скупштини, која се држала сваке године о Малом Божићу).

Џебана, послана из Београда, дође доцкан, а Младен опет, зар бојећи се ослабити Делиград, и уздајући се ваљда у Вељково јунаштво, не пошље му ни помоћи, те тако Вељко остане сам са својом срећом.

Дан ноћ је ходао по шанчевима, људе слободио, и рушевине поправљао, што је где покварено. Свако јутро би сам точио тобџијама ракију, и соколио их да се не плаше.

Једно јутро, у другу полу месеца јула, изиђе Вељко на Мали Шанац, у садашњој влашкој мали у Неготину, и стане наређивати и казивати да се нешто на табљама награди и поправи, што су турски топови били развалили; а турски га топџија позна, нанишани нањ, погоди га кроза сред плећа, и тако га прекине и разнесе да ништа више није могао рећи него:

— Држ! и с том половином речи падне мртав на земљу!…²

Момци његови, видећи шта би, узму неке траве која је ту била донесена за коње, те га покрију да га људи не виде. У вече брат му Милутин с момцима узме га и сахрани код цркве и, метнувши још два мртва бећара поврх Вељка, тако заравни гроб да се није познавао, јер би Турци дали небројено благо за главу Вељкову, али је нису могли наћи.

Војска сва, залуд је било крити, још тај дан позна да Вељка нема!

Како неста њега, сви повичу да се дуже не могу држати у Неготину, него да се бежи макар како.

Пети дан после Вељкове смрти, Срби оставе Неготин и повуку се у Пореч.

Крајина и Црна Река, а мало за тим, и сва Србија познаше како је кад нема Вељка!…

Вељко је био танка и висока струка, смеђе косе, и врло малих бркова, дугих, сувих образа, широких уста, и подугачка, малко покучаста носа; глас му је био крупан као у Вула Коларца или у Станоја Главаша; носио се је лепо. По срцу и по телесном јунаштву, био је први јунак не само у Србији него и у свој Јевропи онога ратнога доба. Кад је хтео јуришати на Турке, обично је постављао своје војнике у параду, па би викнуо: — ј… му оца ко прође мимо мене, а и ко остане! И тада би халакнуо.

И у таком нападу Турци су му сами готово свакад крчили пут!

Вељко се није одликовао као управник; и сам је припознавао да му то својство недостаје. Зато је најволео слушати Вујицу и кнеза Милоја Тодоровића, а за Младена је говорио јавно да није за војску, и да Срби морају бити надбијени и несрећни где год он заповеда и управља.

Као и многи други славни људи, Вељко је познавао своју вредност, и за то се је срдио што неке мале војводице, које су војводства добиле мањом храброшћу, или новцем, или лажом, имају име и част као и он. За то је често говорио:

— Да Бог да да се Срби не умире с Турцима, док сам год жив ја; јер како Турци ударе, одмах мене стану мало одликовати од ових кокошара;³ а да се умире с Турцима, онда би мени и жене судиле. Кад пак ја умрем, да им Бог да мир, па никад више рата да немају.

Кнез Милош је рекао за Вељка (1860):

— Море, кад је мир, Вељка да затвориш у онај кавез у ком се носе по свету тигрови и лавови, он би се истргао, и учинио што безредно; а кад је рат, само га пусти, па не бери бригу за њега!

Турцима је Вељко био задао такав страх да је један, који је био у рату против Вељка, причао ово:

— Кад се у војсци само зачује реч „Вељко“! сваки се војник, ма био и на сахат даљине, тек нина иза врата, да ли га већ није Вељко мазнуо својом сабљом? У турској се је војсци мислило да је Вељко бржи од сваке људске брзине!

Као прави јунак, Вељко није умео лагати; он је толико био отворен и простодушан, да му човек није смео никакве тајне казати. За то опет, могао си му, у по ноћи, без икаквих сведока, поверити небројено благо.

У ратовању био је лаком на новце и на сваки плен, а иначе за све то није ништа марио, него је поклањао другима и то не само својим момцима него и ма коме.

— Кад у мене има, говорио је он јавно: — ком год треба нека дође да му дам, али кад у мене нестане, ја ћу отети у кога год знам да има.

Видећи да му мајка не ће никад да отпаше неки појас који носи око себе, нападне питати је: зашто тај појас никад не отпасује? Она се одговарала да је слаба, али је он натера те се отпаше, и он у појасу њеном нађе 400 урубија. Упита је ко јој је дао те паре, а она каже да је Милутин заштедио од плате и дао јој. Вељко плане, и полети да посече брата, али овај утече. Онда он те све урубије раздели момцима.

Од свега на свету најволео је три добра своја: коња Кушљу, кога је добио још у Подгорцу кад је бега освојио, пушку, и Чучук-Стану.

Вељко се је два пута женио или, управо казати, имао је две жене. С првом женом најпре је живео доста лепо, а после се заваде, што није хтела да му служи момке кад зими дођу с њим с војске. Кад му она једном срдито рекне, да не ће да служи његових хајдука, он јој одговори:

— То су моја браћа; с њима сам ја добио част и славу, и све што имам; за то ти њих мораш служити као и мене; ако ли не ћеш, ја ћу те отерати, па узети другу жену!

— Док је жив Карађорђе и мој брат Станоје, не ћеш ти жене отерати, одговори она.

Тамо њој матер и са Станојем, викне Вељко: — а Карађорђе нека суди и заповеда својој жени; ти пак видећеш смем ли или не смем!

После године 1809, та његова жена дође у Београд, и ту се настани; а он, кад оно утече к Миленку у Пореч, нађе онамо лепу девојчицу Стану, која је била родом из куће Пљештића у селу Сиколу у Крајини. Њих три сестре посопке биле су у оца: Стана, Стојна, и Стамена. После свију родио из се је брат Мијаило. Стана је била дошла у Пореч да се жали Миленку и другим старешинама, не би ли јој они повратили дарове и хаљине које су јој били однели бећари, који су похарали Сиколе и друга нека крајинска села. Девојчицу ту види Вељко најпре у кући крајинскога капетана Стојана Абраша, па је одмах одзове и узме да га служи. Кад чује његова жена да он живи са Станом као са својом женом, она се стане спремати да дође к њему у Пореч, а он јој одмах поручи да ће је бацити у Дунав ако дође.

После тога да 1000 гроша владици, и нешто Карађорђевим писарима, те му допусте да се венча са Станом. И тако се ожени по други пут; а оној првој жени поклони кућу и још неко имање у Јагодини, те је после онамо живела.

Али он, као и многи други славни војници, љубећи више женски род него саму своју жену, није ни Стани остао веран, па не само што је грешио с другима, него се и првој својој жени навраћао, те је 1812 године родила дете.

Са Станом није имао деце: а с првом, осем онога детета 1812, имао је сина Раку који је, кажу, био врло налик на оца.

За Чучук-Стану кажу да је била врло милостивог срца, и многе је измолила да их Вељко не посече.

Њу је Вељко био послао са снахом и другим женама у Пореч, а кад разбије Турке на Буковчи, учини му се срамота да своју жену крије по Поречу, па пошље те и њу и Милутиновицу доведу опет у Неготин. Кад Срби побегну из Неготина, после Вељкове смрти, Милутин с момцима изведе своју жену и Стану која је била трудна па у Неготину од пуцњаве топова и кумбара побацила.

О Вељку има више у Кнежевини Србији, стр. 889—903.

Допуна

Онај бег кога је Вељко у почетку свога војевања ухватио у селу Подгорцу , и од кога узео је коња Кушљу, зове се Осман. Од Кушље се после Вељко није растајао до смрти.

---

Још ваља прочитати оно што о Вељку пише Сима Милутиновић у Тројебраству од стр. 1—38.

---

1. Финка значи левак; а Баба-финика кажу да се зове она котарица лађи на катарци у којој седи по један, те пази куд лађа иде. Глед. Кнежевину Србију, стр. 983. ↩︎
2. Песма каже да је Вељко пао у недељу. Зна се да је оних дана, у које по свему причању пада Вељкова смрт недеља била 20 јула. Те тако је сва прилика да је неготински витез пао лицем на Св. Илију, 20 јула 1813, на свету недељу. ↩︎
3. Тако је звао те мале војводице. ↩︎

Филиповић Тодор, родио се у Руми у Срему, а старина му је у селу Врелу, у ваљевској Тамнави.

По свршетку наука, био је отишао у Русију, и постао професор у Харковском университету.

Српски посланици: Прота Матеја и Јован Протић, године 1804, идући у Петроград удара на Харков, и склоне Филиповића да остави руску службу; и да пође с њима у Србију.

Веома је занимљиво и карактерно за ондашње доба и људе оно што пише Прота о том.¹

Свршивши посао у Петрограду, посланици се врате заједно с Филиповићем, и у Србију стигну првих дана месеца јануара 1805.

Том приликом Филиповић је свратио у Карловце и у Руму своје место рођења. Прешавши у Србију, Филиповић се прозове Божа Грујовић место Тодор Филиповић. Тим је, веле, хтео заклонити се од каквога гоњења од аустриских власти?

Овај Божа Грујовић (Јован Филиповић) написао је прво уређење управнога савета, и спремио оно слово које је хтео говорити на скупштини 1805, где се је имао уредити тај савет, и које се почињало речма: „Закон је воља вилаетска“!

Кад се те 1805 године о Великој Госпођи уреди први савет, и оде у манастир Вољавчу да станује, Божа Грујовић му ја био први секретар, и живео је са саветницима како се је онда могло живети.

Савет се је доцније преселио у Боговађу, па у Смедерево, и, најпосле, у Београд.

Грујовић је ишао свуда са саветом, и свуд је радио и умом и пером колико је могао.

Једном, године 1806, слан је с Протом Ненадовићем у Беч по народном послу, па се по повратку опет станио у савету.

Године 1807, по пресељењу савета у Београд, Божа се разболи, и оде к брату своме да се лечи, па је и умрьо 1807 у Новом Саду, и сахрањен код саборне новосадске цркве.

---

1. Мемоари, стр. 113—116. ↩︎