Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Вукосављевић Јеврем, капетан, родио се у селу Блазнави 1846.

Свршио је основну школу у месту свога рођења. После је био на терзиском занату у Београду.

Године 1862 за време бомбардања Београда ступио је у војску.

Године 1865, као болничарски наредник, отишао је у Русију; и онамо је свршио јункерску школу и постао официр.

Године 1876, кад се Србија заратила с Турском, Јеврем се је вратио из Русије, ступио у нашу војску као капетан друге класе, и послан био на Јавор, у ужичку бригаду друге класе. Под њим је био ариљски батаљон.

С овим батаљоном Вукосављевић је био у више бојева с Турцима, и свуда се одликовао храброшћу пред непријатељем, и очинским старањем о својим војницима.

За храбро држање у првим сукобима добио је сребрну медаљу за храброст.

Он се сјајно показао у бици на Чемерници 23 августа у понедељак, када је на нашу војску нападао Мехмед-Али-Паша с Арнаутима и Мисирцима. С наше стране ту је командовао незаборављени Михаило Илић. Вукосављевић је с Ариљцима био десно од шанца на Чемерници у пољу које је овде онде било шумом обрасло, и одбијао је силне нападе Мисираца. Ту га погоди непријатељско зрно, и он падне. Његови храбри Ариљци изнесу га плачући на пушкама до на Катиће, па ту испусти своју јуначку душу.

Он је сахрањен у чачанском гробљу, оставивши после себе младу удовицу Рускињу.

Нека је мир његовом јуначком праху! А слава његовом светлом имену!

Вукомановић Петар родио се у селу Сабанти, у Левчу.

Још за Турака, био је оборкнез вилајетски, а неки су га звали и: Петар-бег!

Кад је букнуо устанак у Шумадији, 1804, Вукомановић је одмах пристао уз устанике, и командовао је Горњим Левчем. Није дуго управљао том јуначком кнежином, јер се наскоро помиње да је погинуо¹.

1. У Сабанти се прича да је ударен на колац на Калемегдану, после 1813; али је то тешко веровати. ↩︎

Вукомановић Јован родио се у селу Срезојевцима, у нахији рудничкој, године 1792.

Овај Јован Вукомановић био је Кнегињи Љубици, жени Кнеза Милоша, рођени брат по оцу и по мајци, а остали Вукомановићи браћа су јој само по оцу, а по матери нису.

Јован је, војујући уза зета свога Кнеза Милоша, у првом јуришу на пожаревачка турска утврђења, погинуо 1815, па је одонуда пренесен и сахрањен код цркве у манастиру Драчи.

Сестра његова, Кнегиња Љубица, ставила је брату на гроб белег с овим записом:

„Овде почивају кости Јована Вукомановића, из села Срезојеваца, нахије рудничке, који, борећи се, са својим зетом, Кнезом српским Господаром Милошем Обреновићем, код Пожаревца, против Турака, 1815, погибе, у 23 години узраста. Сестра његова, Кнегиња Српска Госпођа Љубица, постави му белег овај 1825, месеца јула, 30 дана.“

Књегиња је Љубица причала да, после смрти овога брата свога, кога је необично волела, није никад уденула у уши минђуша, нити је се икад закитила, онако како се китила пре његове смрти.

У највећим свечаностима, она је метала на се само оно што је већ морала као Кнегиња, и на рукама је задржавала само један једини прстен.

Толико је жалила тога јединога брата свога!

Вукомановић Илија родио се у Доњој Сабанти, године 1755.

Година 1815 затекла је Вукомановића као левачкога кнеза; али, чим је стигла порука од Кнеза Милоша, да устаје на Турке, одмах је он собом потрчао по свему Левчу, те за тај посао прибрао одабраније и поузданије људе око себе, па је онда, с њима, дигао народ, и повео га к Јагодини, и у селу Белици начинио шанац и утврдио се.

Вукомановић је, овим утврђењем, пресекао пут између Јагодине и Крагујевца, јер у оба та места било је доста Турака, а особито у Јагодини.

Турски старешина у Јагодини, Ћерим-Паша, Бошњак, одвоји хиљаду војника, и пошље их у помоћ крагујевчанима. Ове Турке водио је Тахир-Кубур, који није хтео оставити српски шанчић на Таборишту (Белици), већ удари, као од шале, да то Срба онако гредом помлати и растера.

Тахир је ишао напред, па, баш кад је ушао у српске заседе, окрене се к својима, и, да их ослободи, викне:

— Кашти ђаур, кашти (Побегли Срби, побегли)!

У тај мах српске пушке припуцају; под Кубуром падне коњ. Бој се заметне жесток; Турци буду разбијени, и њих 70 живих ухваћено.

Вукомановић нареди да се погинулим Турцима поодсецају главе, да се што про однесу и набију на коље Крагујевцу на видику, па онда ови Срби који су Крагујевац били опсели, позову крагујевчане Турке на договор, да, том приликом, виде каква им је помоћ дошла од Јагодине. И за то да не гину, већ да се предаду.

Турци се не хтедну предати, него се још неки Ахмет-Смрди-Буба овако осече на Србе:

— Што сте се тако, у часу, помамили, јадна и жалосна рајо! Не знате ли да се Турчин док је жив, и док му је оружја, никоме не клања, а камо ли својој голотињи раји, коју му је Хактала за јунаштво поклонио? Ви мислите ласно свршити што сте започели, а верујте ми да све то ваше мућење и буњење Турчин још и не чује, него мирно спава на оба уха, а кад се прене, као арслан (лав), па вас само једном удари, мучно ћете се моћи и пребројити колико ће вас измаћи од турске сабље. Ту скоро вас је Хаџи-Продан подигао свакога по једну пед од земље, а Милош ће и по четири. Та ове ће мртве главе турске с кочева ових пођипати и оживети, да вам крв испију, као што сте ви њихову, ето, јуче испили!

Овако је Смрди-Буба говорио, а није овако мислио: мислио је да бежи, и ово је говорио да заклони праву намеру. И одиста Турци ноћу побегну, узевши за калаузе Србе, које су дотле држали у затвору. Турци су бежали к Јагодини. На Белици их сретну Срби Левчани, те их разбију, многе побију, многе заробе, и међу овима и онога јуче беснога Ахмета Смрди-Бубу.

Срби своје заробљенике обезоружају, па их све предаду Јагодинским Турцима у размену за Србе, који су били пали Турцима у ропство.

Свим ових послом управљао је Илија Вукомановић.

Кад се рат свршио, он је остао у Левчу грађански старешина.

Пошто се мир углави с Марашлијом, врати се муселим турски у Крагујевац, а и у Јагодини су седели Турци. Вукомановић је сада лепо живео с овим Турцима.

Више пута је муселим крагујевачки излазио у Сабанту, ату би дошао и онај из Јагодине, па би се „код побратима Илије“ састајали и веселили.

Кнез Милош то није миловао. Он је желео, кад треба, да се уме лепо живети с Турцима, али кад невоље није, њихове дружбе није трпео. За то узме власт од Илије, и метне Левчу за кнеза Илина брата Филипа (☦ новембра 1829).

Илија је умрьо код своје куће, у Доњој Сабанти, 1825 године.

Вукомановић Алекса родио се у селу Срезојевцима, у округу рудничком, 9 марта 1826.

Учио се у Одеси, где је свршио гимназију, а у Кијеву, у университету Св. Владимира, изучио је историско-философске науке, у којима је постао кандидат 18 јуна 1851.

Вративши се с наука у отаџбину, буде 11 јануара 1852 постављен за професора „Теорије словесности,“ историје књижевности опште, и историје српског народа, у Београдском Лицеју.

Године 1853, јануара 4, изабра га Српско Учено Друштво за, свога редовног члана.

У Гласнику 11, Вукомановић је штампао нешто о Кнезу Лазару, и „Летопис царем српским.“

Био је врло слаба здравља.

За њим је била кћи Вука Караџића, г-ђа Мина, која сада, као удовица, живи у Бечу.

Вукомановић је на скоро пред своју смрт добио од Руског Цара орден Св. Станислава трећег реда.

Умрьо је у Београду 25 октобра, 1859.

Вукићевић Никола родио се у селу Светлићу; ту је одрастао, стекао, и постао трговац, чувен и уважен у народу.

Кад се оно, године 1814, Хаџи-Продан одметну, и поче прикупљати дружину да се на ново бије с Турцима, Никола Вукићевић, чувши за то, одмах приста радо и весело, и поче и сам скупљати ратнике и договарати се о новом устанку. Али, доцније, кад Хаџи-Проданова ствар пропаде, и кад Ћаја-Паша дође у Крагујевац, и поче примати на веру који се год преда, дође и Никола, и преда му се, заједно с братом својим. Лукави Турчин прими их оба лепо, обласка као каке пријатеље, и остави да ходају с оружјем. После 5-6 дана стрпа их у тамницу, па онда, с осталима, у ланце, и одведе их у Београд.

У Београду су оба посечена на крају године 1814.

Вукићевић И. Илија, књижевник, родио се је 3 августа 1866 у Београду.

Основну школу учио је у Београду, а гимназију у Врањи, Београду, и Крагујевцу, како му се у које место премештао отац по служби својој. Велику Школу пак свршио је у Београду.

Писао је приповетке, већином из живота сеоског. Служио је као наставник у гимназији, а неко време провео је и у Швајцарској ради свога усавршења. Пред крај живота био је пао у тешку болест, од које је, најпосле, и преминуо 4 марта 1899 у Београду.

Вукићевића су обично звали Ика, име од милоште, а и био је младић врло симпатичан, даровит и вредан, али га црна смрт тако рано уграби.

Бог да га прости!

(О Ики Вукићевићу има више у Мостарској Зори од 1 априла 1899, бр. 4, стр. 151.)

Вукашиновић Милоје, прота јагодински, родио се у селу Сталаћу, у округу крушевачком.

Где је учио књигу, где ли се, и кад, запопио, кад ли је дошао у Јагодину, није се могло дознати.

Прота Милоје јавља се, као човек врло паметан и уважен, тек од онда кад је Кнез Милош имао потребу слати депутације у Цариград.

Има једно писмо Кнеза Милоша, које је писано у Београду 3 јуна 1817, а упућено на Михаила Германа, у Букурешту. У том писму, између осталога, Кнез каже: „Прота Милоје до данас још дошао није, нити је књиге донео. Јавите ми какве су књиге биле, и колико књига има. За трошкове што пишете, кад прота дође, известићу се колико је Добрњац око књига потрошио.“

Сва је прилика да је овде реч о неким црквеним књигама, које су из Русије набављене; али откуд ту Прота Милоје, нисам могао сазнати.

Године 1820, октобра 22, прота Милоје Вукашиновић изабран је за члана оној депутацији коју је Кнез Милош послао у Цариград с пуномоћством да тражи од Порте извршење ових народних жеља:

1. Границе Србији да се рашире донде, где су биле за време Букурешког уговора, 1812;
2. Да се одреди сума годишњег данка, који ће Србија, тако увећана, плаћати Порти;
3. Кнеза Милоша Султан да призна за наследнога Кнеза Србије;
4. Срби да могу зидати цркве, школе, манастире, и радити све што је добро за просвету; и
5. Турци ван градова нигде у Србији да не могу живети.¹

Вукашиновић је, као и другови му, остао у Цариграду дуго, и био је, заједно с осталима, у затвору, како је Порта кад наређивала.

Вративши се из Цариграда, Прота Милоје продужио је вршити своју протску и поповску службу у Јагодини, као и пре тога.

Преминуо је у Јагодини 1831 године², и укопан је код олтара цркве јагодинске.

Допуна

О проти Вукашиновићу вреди прибележити и ово што иде:

Једном, двадесетих година, владика Грк, идући из Цариграда за Србију, дође у Јагодину, и на Конак падне проти Милоју.

Ондашњи владика Грк јахао је хата, пред њим се водио једек, на коме о ункашу с једне стране виси сабља, за знак да је владика царски бератлија, а с друге стране топуз — да се види како од патријарка има власт судити поповима и калуђерима.

С таком опремом и овај владика дође у Јагодину проти Милоју на конак.

Кад осване други дан владичин ђакон и момци узму спремати коње за путовање у Крагујевац а прота Милоје, видећи шта о хоће са сабљом и с оним топузом, рекне:

— Ђаконе, ту боранију зави у терћије, а та г…а баци у зобницу да се не зна што је!

— Агиос! обрне се ђакон владици: — прота не да обесити о ункаш сабљу и топуз?

— А засто то, оце прото? пита владика Грк.

— У овој земљи то не иде, свети владико! одговори прота.

— Џаном, ја сам царски цовек: то је моје право!

— Ове земље цар седи у Крагујевцу; ако ти он допусти — носи слободно, а донде ти склони та г…а, да се не чуди свет који те види у путу!

И владика је послушао.

1. Грађа 1, стр. 59. ↩︎
2. „Овде почива прото Милоје Вукашиновић, рођен у Сталаћу. Срб ретки и славни. Богу и народу верно послужио; цару пет година јемцем био за српство, сужњевавши за исто у бостанџибише. Дома дошав отуда, мирно је поживео, пак се представио лицем у суботу Св. Теодора 1831. Вечна му памет сад и свакад буди од сваког Србина“.
   
   Кад сам писао помен проте Милоја Вукашиновића, нисам био добио запис са гроба протина, него ми је само јављено из Јагодине, да је Вукашиновић преминуо 1831; и тако је штампано на страни 68 Поменика. Доцније ми је послан цео гробни запис с плоче, па и ту стоји да је умрьо 1831 (Глед. стр. 873 и 874 Поменика).
   
   Још доцније прочитао сам да је проти Милоју Вукашиновићу 23 фебруара 1835 одређено 100 талира пенсије!!
   
   Тад је било очевидно да су горње године погрешно означене.
   
   После свега тога, отишао сам у Јагодину и код олтара старе Јагодинске цркве видео протину надгробну плочу, и уверио се да је на камену изрезана била година 1837, као година протине смрти, али се онај кљун од цифре 7 одљуснуо, и остала сама линија, која може да изгледа просто као 1. То је, дакле, и омело оне који су раније запис читали и мени с њега препис слали. ↩︎

Вујић Јоаким, „славеносрпски списатељ“, родио се у Баји, у Маџарској, 9 септембра 1772, од оца Глигорија и матере Јевре.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а средње и више образовање добио је у Новом Саду, у Калочи, Пожуну, Сегедину, и у Пешти.

По свршетку школа, путовао је по Хрватској, по Италији, и по мору, а и учитељствовао је неколико година.

Оженио се је у Сент-Андреји, али се није могао станити на једном месту.

Вујић је писао и штампао књиге, а давао је и позоришне представе у Пешти, Араду, Темишвару, Панчеву, и Земуну.

Овим представама будио је свест о прошлости српској, и неговао осећање за све што је добро и честито.

Године 1839, хотећи, за свагда, оставити место својега рођења, Вујић је, 14 маја, написао тестаменат којим је све своје имање (2400 форината шајна) оставио каси цркве Св. Николе у Баји, наредивши да се, од интереса на те новце, сваке године даје:

1. Цркви Св. Николе, и цркви Благовештенској, по 6 форината на свеће, зеитин и просфоре;
2. Двојици свештеника тих двеју цркава, по 25 форината;
3. Болници бајској, по 8 форината;
4. Двојици добрих ђака у гимназији, који су православне вере, а добро се уче и владају, по 25 форината на годину, и
5. Двојици православних учитеља, по 12 форината.

А за то све тражио је само: да речени свештеници, заједно с учитељима и ђацима, сваке године по три службе Божје одслуже за њега и за родитеље његове, и то: 9 септембра, када се родио, на Атанасија и Ћирила, 17 јануара, кад му је била слава, и на дан кад оде са овога света на други.

Црквена Бајска Општина примила је овај завет, и унела га у свој записник 16 маја 1839.

И данас, сваке године, врше се наредбе Вујићеве и, по свршетку испита, у општини се прочитају имена двојице најбољих ђака, Срба, којима се даје помоћ од задужбине Вујићеве.

Вујић је, по жељи Кнеза Милоша, путовао по Србији, по у свом „Путешествију“, које је штампао у Будиму 1828, сачувао нам је многе драгоцене белешке из физиономије Србије од 1826—1828.

Године 1835 видимо га опет у Крагујевцу, где је давао позоришне представе, које ондашње новине бележе као пријатну појаву у млађаној српској престоници¹.

Тај посао Вујић је продужио и године 1836. Кнез Милош је Вујића пазио, и звао га увек „сине!“

Од тога доба, Вујић је редовно живео у Србији, осем што је овда онда путовао дуже или краће време. Године 1847 боравио је у Београду. Био је већ остарео и ослабео, а и осиромашио веома. Наставао је у једној собици више основне школе, и велике цркве, у улици која од старог здања води калемегдану. Тада га је помагао новцем Димитрије Аврамовић, живописац.

Колико се сећам, Вујић је носио на глави качкету, спљескану као лепиња; браду и брке бријао је; од старости био је малко погурен; на леђима је имао дугачко јапунџе, а у руци штап.

Живећи тако оскудно, Вујић је често говорио својим пријатељима, професорима:

— Карисиме! Да ми хоће дати да будем цензор новина: ту нема много посла, јер већ и ја нисам за велики рад; плаће има 250 талира: мени би то било доста; па бих само прочитао и написао: „Позвољајетсја,“ или: „Не позвољајетсја!“

И ту, тако смерну жељу, старац је однео у гроб!

Вујић је умрьо у Београду 9 новембра 1847, у 2^1/2, часа после подне. Пре тога је куњао три дана: старост и слабост прекинуше му жицу живота.² Он је издахнуо у стану књиговесца Винклера, који је баш тада повезивао његово последње дело (Ирину и Филандра). Самртну свећу држао му је више главе шегрт Влајко, данашњи кључар у Народном Позоришту, у Београду.

Тело Вујићево испратили су сви наставници и сви ученици у Београду. У великој цркви, на опелу, говорио му је беседу ондашњи архимандрит, а потоњи владика шабачки, Гаврило Поповић.

Од свих српских писаца, Вујић је, после Доситија, највише путовао, и своје путовање описивао. Али је он учинио и нешто више од Доситија, то јест, путовао је по Србији, између 1826—1828, и своје путовање описао. Ту књигу и данас може Србин читалац прелиставати са слашћу, јер је пуна драгоцених бележака о стању Србије онога доба.

Ово су књиге које је Вујић превео или сам написао:

1. Руководство к француској граматици, Тријест, 1805;
2. Фернандо и Јорика. Игра у три чина, с енглеског, Будим, 1805;
3. Љубавна завист чрез једне чарапе. Шаљива игра, Будим, 1805;
4. Радосне и увеселителне лакрдије Бертолдина. С талијанског, Будим, 1806;
5. Награжденије и наказаније. Сеоска игра, у два чина, Будим, 1806;
6. Јестествословије за младеж, по немачком, Будим, 1809;
7. Слепи миш, весела игра, Будим, 1809;
8. Увеселителне басне Какасена, с талијанског, Будим, 1809;
9. Алексис и Надина. С енглеског, Будим, 1810;
10. Млади Робинзон, Будим, 1810;
11. Крешталица, у три чина, Будим, 1814;
12. Суворов и Кутузов у царству мртвих, Пешта, 1814;
13. Слава Наполеонова, Будим, 1814;
14. Благородна и великодушна жена Лунара у Персији, Будим, 1815;
15. Училиште добродетељи, Будим, 1828;
16. Земљеописаније целога света, Будим, 1825;
17. Путешествије по Србији, Будим, 1828;
18. Славеносрпскога списатеља средство обогатити се, Будим, 1829;
19. Новоизобрјетеноје и благоустројеноје прибавленије к училишту добродјетели, содержашчеје десјат пријатних повестеј с нравучителними их поученијами и примечанијами во употребленије, увеселеније и ползу славосербскија јуности, издано Јоакимом Вујичем славеносербским писатељем, в Будиње Градје, 1830.
20. Јоакима Вујића, славено-српског списатеља Животоописаније, у Караштату, 1833;
21. Отјатије Београда од Турака, Нови Сад, 1843;
22. Путешествије по Унгарији, Валахији, и т д. Београд, 1845;
23. Ирина и Филандр, с талијанског, Београд, 1847.

Не могу тврдити да су овде баш све књиге Вујићеве, јер је он врло много и писао и преводио, али сам настајавао да ништа не остане!

1. Српске Новине бр. 7, 1835, стр. 56. ↩︎
2. Српске Новине, 1847, бр. 89. ↩︎

Вујић Владимир родио се у варошици Иригу, у Срему, 8 новембра 1818, од оца Јована и мајке Катарине.

Основну школу изучио је у месту својега рођења, а гимназију и богословију у Карловцима; права пак и философију слушао је у Печују и у Пешти.

По свршетку наука, Вујић је, године 1843, на позив владике Мутибарића, отишао у Задар, и онамо је био професор православне богословије, до 1846 године.

Те године навали на њега владика Мутибарић, да се закалуђери, те Вујић, не хотећи примити тога чина, остави професуру и Задар, па дође у Србију. Вујићев је ђак српски песник Јово Сундечић.

У Београду, положивши професорски испит пред ондашњих „Одбором Просвештенија“, Вујић буде постављен за професора у шабачкој полугимназији.

Године 1848, на позив шабачког владике Јанићија Нешковића, а с одобрењем министра просвете, Вујић остави професорство, и оде владици за секретара.

Године 1853 постављен је за професора у великој гимназији у Београду за српски и словенски језик.

Године 1855 изабран је за члана Српском Ученом Друштву.

Године 1864, пошто је преуређена Београдска Богословија, премештен је из Гимназије у Богословију за професора.

Том приликом, ондашњи министар просвете, К. Цукић, изјавио је Вујићу писмено своју захвалност, што је неко време бесплатно професоровао у Вишој Женској Школи.

Године 1878, као ислужени професор, по својој молби, стављен је у стање мира, с пуном пензијом.

Том приликом одликован је таковским крстом четвртог реда.

После тога, живео је у Београду код своје куће.

Преминуо је, после дугога боловања, године 1882, декембра 16, у Београду.

Од Владимира Вујића књижевности остају ови списи:

1. Српска Граматика 1856, старим правописом;
2. Граматика српска за средње заводе, новим правописом, у пет издања; последње је Браће Јовановића, у Панчеву;
3. Опсада Севастопоља. Овај роман Вујић је превео у друштву с Ђ. Малетићем;
4. Родољубац, књижевни лист, који је Вујић био покренуо с Малетићем и Балантским;
5. Теорија прозе за више разреде гимназије, 1864;
6. Општа реторика, осветљена примерима, за ученике Богословије, 1873;
7. Беседа на Св. Саву, у Богословији, 1873.

Наставник омладине кроз више од тридесет година, у разним местима, и разним школама, Вујић је одслужио отаџбини службу са свим како треба.

Истина, предајући српски језик у Србији, у оно време кад су Вукове књиге биле забрањене, бранио је, као наставник, стање које се држало, не одобравајући у свему Вукове реформе.

Доцније, кад је законска забрана дигнута с Вукова правописа, Вујић се приклонио реформи, ма да је ипак находио шта и њој да забави.

Поред тога, био је човек радан, тачан, и предавач врло вешт. Имао је, особито у последње своје дане, доста мрачан поглед на морални дух у ком се васпитава омладина; осуђивао је тај дух, по некад и оштрије, али — да Бог да да се је у свему варао!

Вујић је био човек висок, сув, коштуњав; боловао је од ревматизама, те је, у последње време, једва могао ићи пешице, и на ногама је носио обућу која је говела његовим стопалима а не очима гледалаца.

Мир његову праху!