Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Гај Људевит родио се у Крапини, у Хрватској, 8 јула 1809 године (по нов. календару).

Основну школу изучио је у месту свога рођења; гимназију у Крижевцу, а философију у Грацу и у Бечу. У Липиској је постао доктор у философији.

После свега тога, отишао је у Пешту, где је слушао права и врло марљиво походио Сечењијеву библиотеку. У Пешти се је познао са Јованом Коларом, у кога је учио чешки језик.

Разговарајући се често с овим покретачем словенске узајамности о правопису, о новинама, и о другим за народ важним стварима, Гај намисли посветити свој живот образовању новога духа у својега народа.

Народ хрватски, сам за се, врло је мален, а књижевници његови, не имајући једнога књижевнога језика, писали су како је који знао. И тако је било: колико писаца толико и правописа, и толико књижевних језика!

За то се Гај стане довијати како би српски језик увео и у хрватску књигу. Тиме је огледао да уједно дигне заставу слоге међу Србима и Хрватима. Као први користан почетак тога рада, Гај је, 1830, издао у Будиму: Кратку основу хрватско-словенског правописања!

Вративши се из Пеште у Загреб, Гај је прикупио око себе све вредније народне пријатеље, и се њима је почео будити народну свест у Хрвата.

Док је боравио у Пешти, видео је врло јасно да Маџари теже све немаџарске народности угушити, и у народност маџарску претопити. За то је, 1833, сложио песму: „Још Хрватска није пропала!“ која је, као муња пролетала кроз Хрвате, и почела их будити од вековног дремежа.

После је почео издавати Хрватске Новине, с књижевним додатком „Хрватском Даницом.“

Године 1836, својим новинама Гај је наденуо име: Народне Илирске Новине, и Илирска Даница.

Ових је учињен потпуни преврат у народном хрватском животу. Језик српски, с бољим правописом, уведен је у хрватску књигу, и Хрвати, оставивши свој предеони кајкавски говор, ушли су у велику заједницу са Србима од тада за довека! Пут, који је Гај показао хрватској књижевности није ни раван ни утрвен: али што се више буде живело, радило, и напредовало, то ће тај пут бивати све равнији, јединство језика српског или хрватскога све истинитије, а слава Гајева све дуговечнија!

Али је оваким радом својим Гај стекао себи многе непријатеље, особито међу Маџарима који су га корели да је човек славољубив и частољубив.

Од тих прекора, Колар га овако брани:

„У пословима који су за хвалу, тражити себи хвале, са свим је похвално; а у слави и срећи свога народа тражити себи славу и част много је часније него немарно гледати на те радове!“

Гај је радио ревно и неуморно, борећи се са препрекама разним и са разних страна.

Године 1840, на Сабору, огледао је даровити Деак задобити Гаја за себе, али му то није пошло за руком. Гај оде од њега рекавши, поред осталога ово:

„Маџари су острво у великом мору словенском. Ја то море нисам створио, нити сам ја његове таласе покренуо. Гледајте да вас они како не покрију и не потопе!“

После је путовао по Немачкој, Пољској, и Русији.

Године 1841 пропутовао је кроз Приморје, Далмацију, и Црну Гору.

Године 1842 довршио је свој спис о Великој Илирији, који је бечка цензура одобрила 1846, али од кога је само неколико одломака штампано у „Даници“: остало није ни угледало света.

Године 1846 био је у Србији, и пропутовао је по многим окрузима, свуда братски дочекиван и одликован.

Године 1847 био је на Маџарском Сабору, где је углављивао споразум између народних посланика и непријатељског Сабора маџарскога.

Гај је, радећи увек као патриота, уживао поверење и католика и православних. Ово му је признавао и Српски Патријарх Јосиф Рајачић, кад је, 1848, изабранога за Бана, пуковника, Јелачића, заклео у главном граду Хрватске!

После године 1848, Гај је много непријатности претрпео, и већ се, после, повукао у приватни живот, али радња његова није остала без рода, и рода доброг!…

Гај је преминуо у Загребу 20 априла 1872.

Он је било средњега стаса, пун, окрушаст, нарави разборите, воље чврсте, беседе разложите, а органа звучна, пријатна: он је од природе био беседник.

Слава му довека што је народно јединство дизао нада све местимичне и случајне раздвојице!

Гагић Јеремија, родио се 1 маја 1783, у Србији; не зна се у ком месту.¹

Гагић је, као што пише Вук, био трговац у Земуну, кад је у Србији букнуо устанак на Дахије, године 1804; и одонуда се је одмах почео мешати веома корисно у послове српске.

Тако, 7 августа 1806, Јеремија Гагић, с Аврамом Лукићем советником нахије пожешке, слан је у Трст, к браћи Србима за новчану помоћ. Вративши се отуда, Гагић и Лукић донели су, и, народним старешинама на Врачару, предали равно 12.750 форината!

11 новембра 1806, Народни Совет пише у Панчево Гагићу, и шаље му 500 гроша да сврши налог.

У почетку године 1807, Гагић остави са свим Земун, па се врати у Србију, и постане у Совету најпре писар а после секретар.

Као советски секретар, Гагић је слан у руски главни стан, кад су оно српске старешине желеле да какав руски човек дође у Србију. И на то тражење, Руси су послали у Београд Константина Родофиникина, као својега дипломатског агента.

Гагић је био писар и у Војводе Миленка Стојковића, у Поречу; а помиње га и пуковник Паулучија, у својим писмима из Србије, додајући да је човек који се може задобити да склања Карађорђа за руске намере.

Године 1813, фебруара 2, Адмирал Чичагов даје Гагићу сведочанство да је он, оставивши секретарство у српском Совету, још од августа 1812, у руској служби.²

После тога, одмах 9 фебруара 1813, Гагић је постављен за титуларног советника, а 5 декембра 1815, и за консула руског у Дубровнику.

У месту своје нове службе, Гагић запроси у богата дубровачкога трговца, родом из Сарајева, Хаџи-Лаке Лучића, кћер за жену. Али како је он тада још био човек нов, и мало познат, родитељи му не дадну одиве. Доцније пак, сами му понуде своју млађу кћер Евстахију (Стаку), с којом се Гагић венча, и с којом је родио четири кћери и једног сина.³

Вредно је овде забележити што се прича у Дубровнику, а тиче се нашега земљака Гагића.

Кад су Аустријанци, после Француза и Црногораца, заузели Боку и Дубровник, онда је аустриском војском командовао ђенерал Милутиновић, родом Србин.

Дошавши у Дубровник, Милутиновић је затекао Гарића, као рускога чиновника. У Дубровнику је онда била мала православна црква од дрвета. У тој малој дрвеној цркви, на служби, певали су често, с једне стране руски чиновник Гагић, а с друге — ћесаров ђенерал Милутиновић: оба православни Срби!

Гагић је у Дубровнику остао дуго. Године 1833 находимо га, међу претплатницима на народне песме Вукове (Узео је 15 књига).

Године 1856, јула 7, Гагић је, по својој молби, стављен у пензију, и отишао је у Млетке, где је и преминуо 1859 године.

Гагић је био стаса омалена, дежмекаста, а носа повелика; врло је лепо живео с дубровачком властелом, и уважавали су га и православни и римокатолици. Радо је читао и куповао српске књиге. Осем српског матерњег језика знао је и говорио: талијански, француски, немачки, и руски.

Као руски конзул у Дубровнику, Гагић је имао врло знатну преписку с Црногорским Владиком Петром Другим, песником, а и с многим других важним људима из Босне, Херцеговине, и Албаније.

Чујем да је сва архива рускога консулства у Дубровнику сада пренесена на Цетиње.

Руски писац Павле Ровински, који је провео неколико година у Црној Гори, пише за Гагића овако:

„Гагићева је мана што је сваку ситницу, чим је чује, не обавестивши се добро о њој, јављао својој влади која је, с тога, често кривила Црногорскога Владику и онде где није био ни мало крив.“

Ровински, уопће, представља Гагића као чиновника поштена, ревна, и тачна, али који не гледа далеко.⁴

После Гагића, за руског конзула у Дубровник је дошао Г. Стремоухов који је, 1867, био директор Азијатског Департамента, у Петрограду.

1. Знајући да је садашњи митрополит дабро-босански, високопросвећени Господин Ђорђе Николајевић, био добар пријатељ пок. Јеремији Гагићу, молио сам га, да ме што боље о покојнику извести. И он ми је врло радо добавио из Анографа парохије дубровачке извод о Гагићу, и о целој његовој породици. У том документу стоји ово: Јеремија Гагић, син Михаила Гагића, из Србије, рођен 1 маја 1783, који је православне вере, и, као руски конзул, пребива у Дубровнику, венчао се с девојком Евстахијом (рођеном 8 новембра 1810, у Сарајеву) 5 марта (по нов.) 1826. — Из Петрограда пак, од г. Никољскога, добио сам извештај да у Гагићевој кондујити стоји: „Гагичь изь сербских уроженцев.“ Гагић је, дакле, рођен у Србији. само се не зна местимице где. — Допуна: Гагић Јеремија родио се у Гружи, у селу Претокама, где је имао рођенога брата Јована који је оставио после себе више потомака. ↩︎
2. Архива Срп. Учен. Друштва, бр. 599. ↩︎
3. Гагићев син Владимир, рођени 1836, умрьо је у Петрограду 1850, а кћери: Милена, Љубица, и Олга живе су и сада. ↩︎
4. Јавор, у Новоме Саду, 1886, стр. 114. ↩︎

Гагић Јанко родио се у селу Болечу, крај друма Цариградског, 3 часа од Београда. И он је један од оних Срба који су, по жељи Мустај-Пашиној, војевали против Пазванџије. У тој војсци Гагић је био буљубаша.

Кад су се Дахије спремале да секу кнезове, и друге одабраније људе у Србији, Јанко је био један између првих којима се спремала осветничка сабља. Али, кад турска потера дође у Болеч, да дахијску вољу изврши, Гагић је осети и побегне у честу.

Турци, не нашавши њега дома, ухвате му синчића, дете од 15—16 година, и поведу у Београд. Гагић је, лугом, крај друма, ишао и ослушкивао шта говоре Турци? На једној ћупријици они се уставе, и рекну ту да посеку дете, кад оца нису ухватили,

— Ако је вера, Турци! викне из луга Гагић: — да ћете пустити дете, ја ћу вам се предати сам?

— Тврда је вера, одговоре радосни Турци: — дете ћемо пустити, а теби како буде!…

Гагић изиђе из луга и положи оружје. Турци му сина пусте, а њега посеку ту на месту.

Слава оваком срцу очинском и јуначком!

Гавриловић Јован родио се у Вуковару, у Славонији, 9 новембра 1796.

Учио се у месту свога рођења, у Печују, у Карловцима, у Стојном Београду, Сегедину, и нешто у Шопрону.

Отац му је био имућан трговац, па је и сина свога спремао за трговца.

По свршетку школовања, или нешто раније, по потреби очеве радње, Гавриловић се је вратио кући, и почео помагати своме оцу у трговини.

У то време, 1822 године, догоди се у месту рођења Гавриловићева велики пожар: око 800 кућа, у један мах, претворио је пламен у пухор. Имање Гавриловићева оца, том приликом, знатно се оштети, и трговина, која се пре водила на велико, тада спаде са свим на трговину ситну.

Не желећи остати у месту свога рођења, Гавриловић је, још 1829, долазио у Србију, те разгледао прилике и разбирао: да ли би било угодна места за њега кад би дошао? А јула 21, године 1831, одиста пређе и настани се у Србији, где одмах буде постављен за секретара у Великом Суду. У том суду старији секретар био је тада Павле Јовановић, потоњи Митрополит Петар.

Те исте године, септембра 22, Гавриловић је послан за секретара Српској Агенцији у Цариграду, откуда је, 7 декембра 1833, враћен у Србију за секретара Кнежевој Канцеларији.

Године 1834 био је опет секретар Великога Суда; а 2 маја 1835 послан је за секретара београдском Варошком Суду.

Године 1836, фебруара 18, послан је у Букурешт, за секретара онамошњој Српској Агенцији.

Године 1839, марта 22 постао је начелник одељењу промишљености у Попечитељству Финанције.

Године 1840, кад је Кнез Михаило вратио централну земаљску управу из Београда у Крагујевац, Гавриловић, не хотећи ићи у Крагујевац, дао је оставку, и био је без службе до 4 априла 1841, када је постављен за секретара Кнежеве Канцеларије; 3 новембра, те исте године, постао је директор те канцеларије, а 26 августа 1842 остао је опет без службе до 22 септембра 1843, кад је наново постављен за начелника у Попечитељству Финанције, где је 2 марта 1859 постао помоћник министру, а 27 октобра 1860 после смрти Кнеза Милоша, поставио га је Кнез Михаило за свог попечитеља финанције.

Године 1861, декембра 6, постао је члан Државном Савету, а после смрти Кнеза Михаила, 20 јуна 1868, изабран је за трећег намесника Кнежевога Достојанства.

Године 1872, августа 10, кад је Кнез Милан, као пунолетан, примио кнежевску власт, и Намесништво престало, Гавриловић је стављен у пензију, и после тога живео је у Београду код своје куће.

Осем праве службе, у којој је свакад био врло тачан, радан, и савестан, Гавриловић се заузимао за сваки напредак у просвети.

Неко време, од своје драге воље, био је управник Послено-Трговачке Школе, која се је, најпосле, претворила у садашњу Реалку.

Исто тако био је члан Школске Комисије, докле год је била та колегија.

Он је био један од првих који су почели обраћати пажњу на нумизматику и у опште на старине у Србији.

При свем том, живот и обичаје народа у Србији врло је мало познавао.

Године 1866 и 1867 Гавриловић је, као председник Ученога Друштва, био зван да иде у Москву, на Етнографску изложбу; али није хтео ићи. Један од чланова који су се спремали да иду у Москву, навали на старца да пође, уверавајући га, да ће бити лепо да Руси виде тако у годинама ученог Србина.

— Е, брате мој, одговори Гавриловић: — ја не могу ићи. Тамо је етнографски скуп, где ће бити говора о животу и обичајима српског народа, а ја, до данас, још нисам ушао ни у једну сељачку кућу у Србији!…

— Не може бити! рече му зачуђени сабеседник.

— Цела је истина: све некако нисам имао прилике уз пут, а нисам никад путовао нарочито по селима. Тек ја мислим то надокнадити, ако само жив будем.

И одиста, дошавши у пензију, старао се то надокнадити: сваког лета путовао је по Србији, сад у овај, а сад у онај крај; и на тим путовима извештавао се је о местима, о људима, и о свему што му се чинило да вреди знати. Много је волео отићи у Добрињу да види место Кнез-Милошево, и ту да дигне хумку од земље, али због врлетности пута није ту жељу испунио.

Осем српског језика, Гавриловић је знао: немачки, француски, и латински, а разумевао је и талијански и руски. Читао је врло много, и кад би осетио да га очи слабије служе, узимао би кога доброг ђака да му чита. И памтио је доста добро. Радо је упућивао друге где што могу наћи у разним књигама које је прочитао.

Из његова пера изишли су ови списи:

1. Речник географиско-статистични Србије, у Београду, 1846. Овај речник био је дуго време једина књига ове врсте о Србији.
2. Мали земљопис Србије и Турске, за основне школе, у Београду, 1850;
3. Кратки трговачки земљопис за ученике трговачке школе, у Београду, 1853;
4. Нешто из рада српске финанције за 13 последњих година, у Београду, 1857.

Осем тога, биће неколико његових чланака у Гласницима Српског Ученог Друштва.

Једном је дао својих 50 дуката те, том наградом, изазвао расправу О Богомилима, која је доцније штампана.

Може се рећи да је Гавриловић много више кретао, изазивао, и помагао да се ради, него што је сам радио.

Науку је јако ценио, и научнике високо поштовао и помагао. Свагдашњи поштовалац Вука Караџића, кроз читавих 50 година, Гавриловић је био једини који је славног Јадранина дочекивао, и на својим колима возао, докле год би се старац бавио у Београду.

Даничићу је помагао у издавању научних списа новцем и другим олакшицама.

Гавриловић је, пред крај свога живота, на име 9 новембра 1872 године, учинио неки уговор с министром просвете. То је нека врста тестамента, по коме је: своју кућу у Београду,¹ и око 250.000 динара оставио као фонд за пензије учитељским удовицама и сирочадма.

Тај Фонд уређен је законом 20 априла 1885. Њим рукује Управа Фондова, и из њега већ примају издржавање удовице и деца умрлих учитеља и учитељака основних школа.

Пријатељ позоришту, Гавриловић је увек држао ложу у позоришту, коју би уступао неком и неком, а по некада би и сам дошао, али тада не би гледао шта се ради на бини, него би само седео и мислио.

Гавриловић је био члан Матице Илирске, члан Југословенске Академије, у Загребу, и носио је Орден Св. Ане другог реда, који му је послао Руски Цар Александар Други.

Преминуо је у Београду 29 јула 1877, и укопан је у порти Цркве Св. Марка. На гробу његову још нема никаква споменика!

Допуна

Гавриловић Јован све своје имање оставио је као фонад за пенсије учитељских удовица и сирочади.

У парку на Калемегдану, спрема бисте Ђуре Даничића, стоји данас верна биста Јована Гавриловића, коју су подигли захвални учитељи својему добротвору 1893 године.

1. Кућа та вреди, у најмању руку, 24.000 динара. ↩︎

Гавриловић Јеврем родио се у селу Шушеоци, округа ваљевског, око године 1810.

Прво је био уписан у гарду Кнеза Милоша, па је, 30 новембра 1830, по прочитању Султанског Хатишерифа, на Врачару, постао официр.

Године 1835 фебруара 3, Јеврем је, као официр, у крагујевачкој цркви, држао заставу, скројену по новом сретењском уставу, која је тога дана свечано освећена; а 20 маја, те исте године, постао је командир кнежевој гарди.

Године 1837, јануара 28, постао је старешина срезу мачванском, у округу шабачком.

Тада је имао плате 550 талира, на писара 200 талира, и на 6 момака, по 60 талира за свакога.

Године 1839, марта 16, постао је помоћник начелнику ваљевског округа.

Године 1840, декембра 17, премештен је за помоћника начелнику рудничког округа.

Године 1843, фебруара 11, постао је начелник округу ваљевском.

Године 1844, новембра 4, после Катанске Буне, противу које се није особито одликовао, премештен је у Неготин, за окружног начелника.

Године 1851, марта 31, враћен је из Неготина у Ваљево за окружног начелника.

Године 1857, новембра 20, кад извесна завера противу живота Кнеза Александра изби из Савета неколико чланова, Гавриловић, као већ пашанац Кнезу Александру, дође за члана земаљском Савету.

Као саветник, служио је до краја 1859 године, када је стављен у пензију.

После тога, живео је у Београду у својој кући, не мешајући се ни у што.

Године 1876, марта 18, Јеврем Гавриловић начинио је завештање по коме је готово све своје имање у Београду, у Ваљеву, у Шушеоци оставио на Просвету, тојест, да то све буде један фонд, којим ће управљати ваљевска општина, употребљујући приход на послове просветне. Ништа ближе није одредио шта да буде од те задужбине, али се је сетио рећи да се ништа не прода од његове некретности.

За прве стараоце овој својој задужбини одредио је: Лазу Лазаревића, трговца из Ваљева; Љубу Молеровића, из Врачевића; и Уроша Кнежевића, из Београда.

Ваља казати, да је Гавриловић, оставивши другој жени својој Милеви сву покретност и виноград у Београду, наредио да она ужива, и остало његово имање, док је год жива, или докле се не би преудала, па тек после тога, његово имање, као просветни фонд, прелази ваљевској општини у руке.

Гавриловић је преминуо 22 јуна, 1879, у Београду, и сарањен је код Маркове Цркве, у Палилули.

Гавриловић се женио два пута: прва његова жена Јелка била је кћи Јеврема Ненадовића. Ни с једном женом није имао порода.

Имање у Београду, Ваљеву, и у Шушеоци, које је Гавриловић оставио на просвету, вреди, у најмању руку, 5000 дуката или 60.000 динара.

Вучковић Коста, добротвор, рођен је у Херцеговини око године 1823, па је сишао у Спљет, и онде се настанио и имање стекао.

Вучковић је оставио после своје смрти, која га је снашла 2 октомбра 1893 године, ове задужбине:

1. Шездесет фиљада форината да се оснује Српска гимназија у Сарајеву;
2. Сто шездесет хиљада форината да се оснује Српска Матица (Књижевно друштво) у Дубровнику.

Окром тога, оставио је више мањих дарова за сиротињу и за друге добротворне намене.

Није се никад женио, него је узео и усвојио синовца владике мостарскога Серафима Перовића. У радњи с овим налазио се и један Србин, родом из Зајечара.

Вучић Тома (Перишић) родио се у селу Баричу, у београдској нахији, близу утока Колубарина у Саву, кад су му родитељи, од зла турскога, бежали у Срем. То је могло бити 1787 или 1788 године. Постојбина му је пак село Врбава, у Горњој Гружи. Оцу Вучићеву било је име Периша, а стрицу (рођеном очином брату) Павле. Периша је отац Томи Вучићу Перишићу, а Павле — Мелентију Павловићу, архимандриту, који се је, на Љубићу, онако необично прославио.

Кад је букнуо Карађорђев устанак, Вучић је, као младић, био у манастиру у школи, па, чувши пушке, заклопи часловац, дочепа шешану, и оде у војнике. Сам је причао војницима на Трешњи, 1839, да је, као војник, носио у торби своју проју од куће, и ишао у Тополу, те се зекцирао!

Године 1813, остао је код куће, јер је тада био млад и незнатан, па се није имао чега плашити од Турака.

Чувши да је Хаџи-Продан дигао буну, Вучић, Туцаковић, Паштрмац и још неки, одмах почну спремати и Гружу на устанак. Хаџи-Проданов устанак, као што се зна, Турци одмах угуше, и Хаџи-Продан утече из Србије. Вучић се тада, у Книћу, на реч Кнеза Милоша, покори, и преда. Милош га упути да иде кући, али да се често налази у Црнући, око куће Милошеве.

Пред што ће букнути устанак од 1815, Вучића видимо с оном дружином која је турске порезнике потукла у селу Коњуши!

Рањен у руку, није могао отићи у Таково, на састанак, о Цветима 1815; али, одмах по оздрављењу, стао је у службу Кнеза Милоша, као његов момак.

Као старешина у народу, Вучић се први пут јавља 16 маја 1832. То је било онда, када је Јован Добрача, по својој молби, разрешен од дужности кнеза гружанског. Тада је речено да ће „господаров момак, Вук Перишић“, бити кнез у Гружи. У тој служби, Вучић је остао дуго, и завладао је Гружанима чврсто. Вучић је, доцније, премештан на разна звања, и слан на разне стране, по служби државној: тако је бивао председник суда у Шапцу, саветник у Крагујевцу, војвода на Дрини, Бинаемин у Београду, итд.; али је с Гружом остао велик и страшан, докле је год живео. У оно време, кад је он кнезовао у Гружи, био је законити обичај да кнежина, неколике дане од недеље, кулучи своме кнезу, о свом хлебу и о свом пићу. Тако је било у свих кнезова кнежинских. Једини Вучић, у Гружи, како се прича, изменио је тај обичај у неколико: он је својим кулучарима, кад му год раде, давао проје, кисела купуса, и ракије. Никад ништа преко тога, али их никад није остављао ни без тога.

Правичност његова суда, даљина његова погледа, јасно познавање народнога духа, и снажна воља у својим намерама — што су његови потоњи радови свакад потврђивали — била су својства, која су му Гружу присвојила тако дану је толико дуго остала предана и свакад поуздана. Од године 1825, кад је Вучић, на Опленцу, разбио бунтовну ђакову војску, и утврдио власт Кнезу Милошу, па чак до године 1858, живот је Вучићев, као јака клечаница, уткан у историју Србије, особито у историју њенога унутрашњега развића.

За Милетине буне, 1835, Вучић је био највештија глава, и најснажнија рука, на страни Кнеза Милоша. Њему се највише има захвалити што тада није дошло до крви, него се сва та буна свршила на миран, кућански начин.

Али увек лојалан према Кнезу Милошу, Вучић је, у исто време, тражио и јамства за права народу, сагласно с онима који су желели да се и кнежевој власти знају какве било границе. Само ничим неоправдана безобзирност од стране неких вајних владалачких пријатеља, нагнала је Вучића на крајње мере 1842.

---

Вредно је испричати како су се омразили Вучић и Кнез Милош око некога несрећнога ордена.

Кад је Кнез Милош, 1835, у Цариграду, састављао списак својих чиновника за царске ордене, није хтео ставити у тај списак име Вучићево: нешто је био, тада, срдит на њега.

И тако су добили султанске ордене и берате толики чиновници, а Вучић није.

Њему то није било право; а и многи други људи, који су желели слоге између њега и Кнеза, жалили су што се је то догодило.

На скоро умре Паштрмац, и његов орден остане пуст. Кнез пише Садразаму, и предложи му да се тај орден да Арси Андрејевићу. Садразам то одобри, и Кнез, својом дипломом, да Арси орден султански.

После неког времена, умре други кавалер — Јокса Милосављевић. Петронијевић склони Кнеза Милоша да Јоксин орден да Вучићу. И Кнез, радостан што ће и Вучића једном задовољити, брже боље заповеди Живановићу да Вучићу напише диплому и врло ласкаво писмо, у ком ће га малко прекорети неверним Томом Апостолом, али све то од велике милоште, па диплому, и писмо с орденом, из Топчидера сам да однесе у Београд, и да преда Вучићу.

Живановић све уради како му је заповеђено, па ево нека сам, прича како је посланство извршио:

— Вучић је дошао к мени, пише он: — и ја сам употребио све своје красноречије приволети га, да прими орден. Бадава! Два сата смо се у соби и у башти разговарали. Бадава! Као што се стена игра са силом ветрова, тако је овај непреклоними карактер свију мојих речи био непримчив!

„Сутра дан му одем кући, и дуго сам му говорио, додавши да не мора ордена придевати, док му берат не дође. Он стоји при своме:

— Ја не могу од стида, рекао је Вучић: — с мртва човека узимати ордена, без царског берата. Кад би то био Кнеза Милоша орден; ја бих га примио и пољубио: али кад је султанов, треба и да ми се даде са султанским бератом!…

— Добићете берат, за 15 дана, рекао је Живановић.

— Кад дође берат, примићу и берат и орден, и пољубићу; ал сојтарија бити не могу!

У овој невољи, вели Живановић: — рескирам, оставим и орден и декрет на његов астал, и пођем, а он, пратећи ме до капије, рече:

— Жао ми те је, што то чиниш, да страдаш. Ја ћу му сам однети и вратити, па после ће се срдити и на тебе; него носи сам, боље је!

Живановић се врати и каже Кнезу своју недаћу.

Кнез плане, и збаци Вучића са службе, и одмах му заповеди да врати све дипломе које је имао на дотадашња разна звања.

Вучић је вратио све; а омраза је међу њима расла све већма. —

---

Године 1839, Кнез Милош је оставио престо свом старијем сину, Кнезу Милану Обреновићу Другом; а кад је овај, на скоро, преминуо, Вучић је био један од тројице намесника, који су вршили кнежевску власт, до доласка Кнеза Михаила у Србију.

Кнез Михаило дође, али Србији мира не донесе. Борба је била веома изукрштана. „Стари Господар“ желео је вратити се; многи су га тражили, и крчили пут његову повратку, а највише сама његова жена, Кнегиња Љубица, која је пређе јако помагала да отиде из Србије! Вучић и његови у политици другови нису могли сложити се с министрима Кнеза Михаила, на које су викали готово сви, па чак и они који су тражили повратак „старог Господара“. Принуђени изићи из отаџбине, Вучић и Милутин Гарашанин, тек на наваљивање Русије, вратили су се дома 30 марта 1842, па, и тада, правога измирења никако није било.

Кад су сви покушаји за измирење остали јалови, онда Вучић, месеца августа 1842, запали те у Крагујевац, заузме касарну, војску, и топове, и прибере своје присталице да, отвореном буном, изјави протест против политике кнежевих поpечитеља…

Кнежева војска, у два маха, сукоби се с бунтовницима које је водио Вучић, и оба пута победа остане на страни овога последњега; кнежева војска прсне; Кнез се врати у Топчидер; па се оданде превезе преко Саве у Земун. А Вучић, као „предводлтељ“, с војском и Гружанима, сиђе на Врачар.

С Врачара пошље Митрополита Петра у Земун Кнезу Михаилу, и позове га да се врати; али је тада већ било доцкан за мирну расправу тога несрећнога спора.

Тада Вучић, као „предводитељ народа“,¹ са својим друговима, постави нови ред ствари у Србији. Син Карађорђев, Александар, буде изабран за Кнеза, и отпочне се она унутрашња парница која је тек на крају 1858 добила пресуду.

Природно је било да Вучић новоме Кнезу буде први доглавник, а није било тако!

Русија није одобрила овај избор, него се је, њој за љубав, морао наредити други — али тек пошто се Вучић и Петронијевић удаље из Србије. И они су одиста отишли, оставивши пријатеље који ће радити што су и они радили.

И на другом избору остане Карађорђевић Кнез у Србији, па одмах, тајним путовима и начинима, почне радити: да се Вучић више и не враћа у Србију!

Сазнавши то, Вучић је горко зажалио на ту незахвалност, па за то је, и вративши се у отаџбину, остао већином подаље од власти.

Некад уз Кнеза, а некад против Кнеза, Вучић се је тако држао до године 1858. Тада пак био је у служби, али није био задовољан Кнезом, а није пристајао ни уз општу жељу опозиције: да се врати Кнез Милош.

Кнез Милош, дошавши у Београд 1859, одмах стави Вучића у затвор. У затвору се овај наскоро разболи, те га преместе у Велику Војну Болницу, где је умрьо 1 јула 1859, и укопан је код Маркове Цркве, на север од звонаре. Из болнице тело му је унесено у црквену порту на мала вратанца од фишегџиске чаршије тако да га, у пролажењу, у мало нису истресли из сандука!… Како је људска судбина променљива! Некада му се је, живу, садило борје улицама кроз које је пролазио, а гле какав га спровод прати до гроба?! Међу тим, много пре, Вучић је, у селу Закути, у Доњој Гружи, озидао лепу цркву, и спремио све што треба, себи за укоп у тој цркви: али човек мисли једно, а бива са свим друго!

Вучић је био од крупнијих људи; лица лепа, а очију малих, са чега су га противници звали „чкиљави Вучић;“ руку пак био је особито белих и лепих. Глас му је био танак; понашање просто, али измерено, пуно некога достојанства. С малим осмехом на лицу, и с ниском спољашњом благошћу, примао је готово свакад, чак и своје злотворе: у томе је надмашао све наше досадашње старешине. Говорио је мало, и све типским народним говором. Уз реч је често додавао „Молимо!“ Такав је био у обичном разговору; а ако је требало говорити народу, бранити што, или нападати, могао је беседити да занесе…

Вучић је знао читати, и новине је редовно читао, ма да то и није свуд признавао. Писати одиста није знао. Осем српскога језика. говорио је турски и грчки. Без икакве сумње, он је био већега ума, мудријега држања, и чвршће воље од свих својих вршњака. У љутини је био бујан као вулкан, а умео је и савлађивати се, кад је то требало. Тек и у љутини, и у тишини импоновао је увек, и задобијао и освајао готово свакад.

У кући је живео смерно, али уљудно, господски: кад су други много „образованији“ од њега, са својим гостима, пили вино из чутуре, у Вучића је било све онако како је у одабраној господској јевропској кући.

Вучићево име, кроз дуго и дуго време, биће предмет хвале и руге, у једнакој мери; а другојаче не може ни бити.

Једно му се, при свем том, не може одрицати, а то је: да је био увек, често нехотице, као по неком нагону, себи доследан тражећи: да имаћник највеће власти никад не смеће с ума свој народ, као првобитно врело сваке па и своје снаге!

Допуна

Вучић се женио два пута. Од прве жене имао је два сина и две кћери.

Друга његова жена звала се Агнија, па су је од милости прозвали Нула; она је била пасторка Ђорђа Поповића-Ћелеша. С овом другом женом Вучић није родио ни једно дете. И њу је он надживио.

---

Године 1849 Вучић је из Београда прешао у Земун 17 августа, и оданде је отишао у Панчево, превезао се у Смедерево 19 августа у вече, и оданде се упутио у Крагујевац, те заузео војску и топове!

С њим су били и у Смедерево заједно се превезли: Мијаило Гарашанин, Раја Дамњановић, и Алекса Јанковић. Сва тројица су отишли у Крагујевац, и сви су, после, сишли с војском на Врачар.

---

Године 1856 октобра 31, Тома Вучић Перишић поклонио је болници вароши Београда на умножење њеног фонда 10.000 дуката и, поред тога, једну башту и једну њиву.

О овом дару Вучић је начинио с београдском општином уговор, који је и суд потврдио: да општина њему док је жив даје сваке године по 900 дуката, а после његове смрти новци (10.000 дуката) остају њој за болницу. Кад пак општина начини нову болницу, онда, после смрти Вучићеве, да намести 8 кревета болничких; и, тада, четири кревета да се зову:

Задужбина Томе Вучића Перишића. А друга четири:

Задужбина Томе В. Перишића за спомен супруге своје Агније.

Пошто је општини новце предао он је, 4 новембра 1856, у гостионици Српској Круни дао ручак за 40 лица: ту су били сви општинари, чиновници из управе варошке, два доктора, два свештеника, и Ат. Николић (Српске Новине, од 1856. бр. 197—200).

1. Српске Новине 1842, бр. 36. ↩︎

Вуловић Светислав, књижевник, родио се 29 новембру 1847 у Ивањице, где му је отац био учитељ. Школовао се је у Београду, где је свршио права, и ушао у судску службу 1868.

Од године 1870—1881 био је професор у београдској гимназији. После је професоровао у Великој Школи до смрти која га, после дуге и тешке болести, снађе у Београду 2 маја 1898.

Вуловић је један од првих Академика које бише именован 1987. А и у књижевности он се јавио врло рано. Први његови радови излазили су у Вили и у Зори. Критику је написао на Драгашевићеву географију за гимназије, и на Миловукову стилистику.

У ред критика иде читав низ његових позоришних оцена, које су и засебно изишле под именом Из позоришта.

Иза тога је својски писао о Ђури Јакшићу, па о П. П. Његошу и о Сими Милутиновићу.

Саставио је две читанке за гимназије.

После је писао више мањих расправа, које су излазиле у Отаџбини, у Годишњици, и у Преодници.

А највећи му је рад Бранко Радичевић у 13. и 14. Гласу Академије.

На овом је спису већ опазио да му се здравље квари, и никад га после није могао повратити. Чинио је много штошта да се опорави, нарочито се много и, можда, премного купао у хладној води па — све узалуд!

Вуловић је био средњега раста а снаге правилно развијене. Лице му је било бело, симетрично, коса црна, и рано је проседела, а бркови танки и увиљашени.

Одевао се укусно, а носио се чисто и уредно.

Рукопис му је био ситан, али правилан, леп, готово калиграфски; а стил кратак, јасан, силан, убедљив!

Глас је имао танак, а говор у обичних приликама испрекидан: с катедре пак говорио је течно, лако и глатко…

Памтиљу је имао јаку.

Преминуо је као што је речено у Београду 2 маја 1898.

Вулићевић Ђуша, војвода смедеревски, родио се у селу Азањи, у нахији смедеревској.

И пре устанка од 1804, Ђуша је био на гласу и као човек паметан и храбар, и као родољуб, који је марио за народне ствари.

Карађорђе, разбивши на Дрлупи Аганлију, и натеравши га да се врати у Београд, похитао је у нахију смедеревску, да и њу одмеће. У селу Селевцу застао је на окупу доста људи, који су већ били устали, и за вођа свога изабрали Ђушу Вулићевића из Азање.

Овде се Ђуша први пут јавио као старешина међу Смедеревцима. Од тога доба водио их је у бојеве, док није и сам погинуо, као што ће се ниже казати.

Године 1804, Срби опседну Смедерево, и почну га тући. Смедеревски Турци изађу на Борак, код Северагине Чешме, пред Карађорђа, и онде с њим уговоре: да их остави на миру, а они се обреку да се ни у што не мешају. Да не би било сукоба између Срба и Турака, учини се овака деоба: Турци задрже град, и део предграђа до потока где су данас Рашићеви дућани. На том потоку био је мост. Од моста онамо ка граду било је турско, а од моста овамо — српско. На мосту је стајала стража, која није пуштала, без посла, никога онамо на турску страну.

Смедеревски војвода, Ђуша Вулићевић, у вече 28 јула 1805, уседне на коња и, с Обрадицом Малим, Миладином из Липа, и Иваном из Азање, пође на мост, да пређе онамо ка граду, на турску страну. Стража му викне да стане, а кад он не послуша, стражари опале пушке, те Ђушу, Обрадицу, и Миладина убију на место, а Ивана тешко ране.

Овај догађај узбуни цело Смедерево: људи се, у страху, са женама и децом разбегну једни у Вучак, други у Шугави Луг, који је био код данашњег Шалинца. Турци опет, изнајпре побегну у град, а доцније, видећи да су Срби оставили варош, изиђу из града, зађу по кућама те пиштољима испроваљују бурад с пићем, где су год нашли вина или ракије, и оплене што су год могли дочепати.

Вук пише да је Ђуша пао са своје лакомислености; али други сувременици, који су били ближе догађају, веле да је Афис-Паша из Ниша, крчећи себи пут за Београд, подговарао Смедеревце Турке да Ђушу на превари убију, те да тако Србе ослабе.

О Малој Госпођи 1805, стигне Карађорђе с војском да каштигује Турке Смедеревце за Ђушину смрт. Том приликом, он је узео Вујицу, брата Ђушина, за војводу на братњево место.

Срби су се најпре уставили на брду које се зове Редут, и оданде су почели пуцати из топа на град. Видећи да меци не дотурују до града, Карађорђе спусти топ ниже, на место где је сад смедеревска црква, и оданде стане пуцати на град. Време је било хладно, и падала је студена киша. Кумбаром, која је пуцала на град, управљао је некакав Шваба бегунац. Како причају, Шваба, је дрктао од зиме, а кумбара је пуцала овда онда, и ђулад су летела куд које. Срби почну сумњати да Шваба није поткупљен да тако у ветар пуца.

Шваба, гладан, припече уз ватру ћевап, да што руча. На један мах дође Карађорђе, шчепа онај швабин ражањ с ћевапом, па га ободе Шваби у коталац, рекавши:

— Коекуде, по души те твојој, погоди онде (показујући руком на град) као што треба, па ћеш добити и ћевапа и пара, колико год хоћеш!

После тога, Шваба избаци неколико метака, и одмах се из града зада дим и пламен од запаљених кућа!

— Е, коекуде, тако те хоћу! рече Карађорђе, и пружи Шваби прегрш дуката¹.

При свем том, град се је предао тек прве поле новембра 1805. Анта Протић, Смедеревац родом, пише да је предаја била на Св. Аранђела (8 новембра) 1805, а други опет веле да се предаја извршила 14 новембра те године…

Смедеревски диздар звао се Мухарем Гуша, и био је родом Бошњак. Он је предао Србима кључеве од града, и отишао низ Дунав к Видину.

Не знам само да ли је и он, као друг његов, диздар фетисламски, у сличној прилици, пољубио праг градских врата и, пружајући градске кључеве, рекао:

— Алал-олсум сана!

Ето то је дошла освета за смрт првога смедеревскога војводе Ђуше Вулићевића.

Мртво тело Ђушино Срби су метнули на коња и однели га те сахранили код цркве у селу Крњеву. На његовој плочи нема никаква записа…

1. Кнежевина Србија. стр. 140. ↩︎

Вулићевић Вујица родио се у селу Азањи, у нахији смедеревској, године 1773.

Вујица је постао војвода после смрти брата свога Ђуше Вулићевића.

По што је Ђуша Вулићевић погинуо у Смедереву и, тим случајем, смедеревска нахија остала без војводе, Карађорђе дође у село Азању, где су га сачекали кметови, и бимбаше смедеревске нахије. Он им, тада, рекне: да изберу кога од породице покојног Ђуше за војводу.

Рекавши то, Вожд оде у Коларе на конак.

Други дан, у Коларе дође сва смедеревска нахија, и доведе Вујицу, рођена брата Ђушина, који, ма да је већ у годинама, не бејаше ни мало виђен за војводу: беше нешто црн, мршав, негледав.

— Коекуде, рече Карађорђе: — зар тога хоћете за војводу?

— Њега хоћемо, Господару! одговорише Смедеревци.

— Али, људи, не ће моћи он ништа учинити: ово је нахија, па је ово војска?

— Бољега нема, Господару!

— Е па изиђите, те се опет договорите, па ми после дођите!

Они изиђоше у једну ливаду; мало се разговараше, па ето их опет Карађорђу.

— Е, коекуде, шта учинисте?

— Ми хоћемо њега, Господару!

— Па лепо; кад га хоћете ви, хоћу га и ја!

Ето тако је Вујица постао смедеревски војвода.

После тога, све до године 1813, Вујица је свакад оно један између најбољих српских војвода, и између најпаметнијих и најправеднијих управника.

Он је Смедеревце водио на Тимок, на Дрину, на Делиград, и где је год била највећа невоља, па је свуда хваљен као храбар борац, и као даровит војвода.

Несрећа која је 1813 грунула на Србију, Вујицу је затекла на Делиграду, и чак се прича да се је он онамо држао читавих пет недеља, и после заузећа Београда!

Иза тога, прешао је и он преко Дунава, био је у Бесарабији код Карађорђа, па се одмах вратио у Србију.

Године 1815, у новом устанку, Вујица је био један између првих покретача, и ревно је помагао све намере Кнезу Милошу.

Марашли-Али-Паша, дошавши с војском у Ћуприју, поручи Србима, који су имали шанац на Белици, да положе оружје, и да га предаду Турцима!

Тада је, међу српским вођима на Белици, био и Вујица, који, чувши шта захтева везир, извади иза појаса своје пиштоље и, пружајући их Марашлину посланику, рекне:

— Ето мојих пиштоља! Сутра ћу ја доћи честитом везиру, па нека ме убије тим истим мојим пиштољима, али народ оружја не да!

На то је, после, Марашлија рекао:

— Море будите ви Султану покорни па, ако хоћете, носите и топове за појасом!

У Манастиру Јошаници, 12 августа 1815, Вујица је саставио „Иштанције“ које су послане у Цариград, и у којима се побрајају зла и насиља што су чинили Турци од 1813—1815.

Овај је докуменат веома занимљив и поучан за осветљење ондашњега стања у Србији¹.

Доцније, 27 септембра 1815, Вујица је, заједно с Кнезом Милошем, потписао писмо за Цариград Архимандриту Мелентију Никшићу, где моле Патријарха да Мелентија завладичи на удову шабачку јепархију.

У пролеће, године 1816, Вујица је, с Јованом Обреновићем, братом Милошевим, слан у Цариград да траже од Порте Србији она права која су поменута у Букурешком уговору од 1812 године.

Повративши се из Цариграда, Вујица је управљао смедеревском нахијом, и звао се кнез нахијски.

Године 1817, ноћу, између 12 и 13 јула, у лугу села Радовања, Вујица је извршио једно грозно дело које Србин, ма којој странци припадао, не може поменути а да не зажали на тешку судбину, и које је већ досад дало крвавих страна српској историји — Вујица је, на спавању, убио Карађорђа!

Доцније, на месту² тога убиства, начинио је цркву, и назвао је Покајница.

Тело Карађорђево пренесено је, после неког времена, у Тополу, и сахрањено у цркви коју је сам за живота начинио.

О Митрову дне, 1820 године, Кнез Милош је послао у Цариград пету, највећу бројем, депутацију која је тражила да се Србији прошире права, према уговору Букурешком од 1812 године. У тој депутацији био је Вујица Вулићевић, кнез нахије смедеревске.

Тек што је та депутација, приспевши у Цариград, отпочела свој посао, букне грчки устанак 1821, те Порта не само остави на страну разговор о захтевима Србије, него још српске депутате стави под притвор, божем, да их склони од разјарене мусломанске светине!

У овом притвору српски посланици остали су неколико година, Архимандрит Самуило је у том притвору и умрьо, Димитрије Ђорђевић се је тешко разболео, а Вујица Вулићевић, као већ стар човек, научио је читати и писати!

Док се је Вујица бавио у Цариграду, у тој депутацији, нахијом смедеревском управљао је, место њега, син његов Петар Вулићевић.

Против управе овога Петра Вулићевића дигла се, 1825 године, она чувена Ђакова Буна, која је стала много жртава, али која је и ред, у смедеревској нахији бивши, сав изменила докле се је кнез Вујица вратио кући.

Последње године свога живота Вујица је провео у свом селу, у месту Грцу³, без икакве власти, остављен од свега свога рода, у великој оскудици. У селу његову се прича да му је Кнез Милош искао натраг некако писмо, које му је некад шире писао, а Вујица га није хтео дати, те да је омраза међу њима с тога настала. Колико је у том истине, још се не може да одреди. Време ће, зар, и то осветлити.

Вујица је у Грцу умрьо 11 марта 1828 (прича се у околини да га је отровао његов побратим, Гитарић из Селевца), а укопан је крај цркве у селу Кусатку. На олтарном зиду те цркве има овај запис:

„Зде почивајет раб божји Вујица Вулићевић из Азање, нахије смедеревске, бивши војвода, и потом кнез, и депутирац народа српског при Порти Отоманској; вјерно послуживши својему отечеству, поживе 55 лјета“.

1. Грађа за Историју Краљевине Србије 2, 106—109. ↩︎
2. Црква није баш на самом месту где је крв пала, него малко даље, где је било згодније за богомољу. ↩︎
3. Место се зове Грчац, а loc. је Грцу. ↩︎