Поменик

Аутор: Милан Ђ. Милићевић

  • Добрача Јован (Димитријевић)

    Добрача Јован (Димитријевић) родио се у селу Добрачи, по ком је и сам прозван Добрачанин и, најпосле, Добрача.

    За Карађорђева доба, Јован Добрача био је на гласу марвени трговац. У протоколу Карађорђеву, бр. 1478, записано је да је Јовану Добрачи дан пасош, да може продати у Турску, у један мах, 110 волова!

    После године 1813, остао је код своје куће, и види се да су га Турци учинили Кнезом у Гружи.

    Године 1815, у самом почетку, и Добрача је био на оном састанку у Рудовцима где је уговорено: да се на ново устаје на Турке, чим се Милош избави из турских шака. А кад је Милош, измакнувши из Београда, дошао у Црнућу кући, Добрача и Мелентије Архимандрит први су дошли и казали му шта је уговорено.

    Кад се осети покрет у Руднику, Турци позову у Крагујевац све кнезови на договор, а управо су хтели ухватити их као таоце. Добрача не оде на тај позив, већ скупи 500 Гружана, и похита пред Ћаја-Пашу. Видећи да је Ћаја већ прешао у Чачак, Добрача ископа шанац до Мораве, и ту се утврди.

    За читава трпи месеца, он је своје Гружане хранио из својих кошева, а оставши с неколико стотина фишека, тако је мудро трошио барут, да је ипак учинио велику штету непријатељу. Из његове војске био је онај Васа Томић, из Кића, који је згодно Ћаја-Пашу.

    И после рата, Добрача је остао старешина у Гружи, неколико година. Тек 16 маја 1822, по својој молби, разрешен је од те дужности, и на његово место дошао је Вук Перишић, дотадашњи момак Кнеза Милоша.

    Добрачи је, тада, дано објавленије да га нико не сме задевати, већ да му се морају сви дугови покупити и предати.

    Под старост је Добрача био веома осиромашио, и још ослепео.

    Кнез Милош, указом од 23 фебруара 1835, бр. 532, дао му је 100 талира пензије на годину.

    Добрача је умрьо 5 декембра 1839, и укопан је код манастира Драче. На његовој плочи пише ово:

    „Овде су кости много заслуженог војводе српског Јове Добрачанина“.

    Добрача је послужио своју отаџбину и мишцом, и памећу, и тековином.

    Слава имену његовом до века!

  • Дмитровић Ранко

    Дмитровић Ранко, свештеник из села Рудоваца, у нахији београдској.

    Кад је, после пропасти 1813, а особито после несрећне Хаџипроданове буне, турска сила Србију била тако стегла, да се већ дихати није могло, онда су се први људи из нахија: београдске, рудничке, и ваљевске, састали на пивници овога Пола Ранка из Рудоваца, која је била у долини реке Пештана, 1/4 часа од села, у густом лугу, под Милићевим Брдом. Ту су се скупили: Алекса Лазаревић, Прота из Шопића; Милутин Савић Гарашанин; Теша из Гараша; Васа Сараманда, из Буковика; Мијаило Марковић, из Трбушнице; Ниџа Арсенијевић, из Прогорелаца; Добрица из Даросаве; Милован Бошковић, опет из Даросаве; Радојица из Крушевице; Јеремија Велбабовић, из Чибутковице; Радован Стаменић, из Петке: Јован Стојковић, из Кука; и још многи други.

    Међу свима тима падала су у очи два свештена лица: домаћин, Поп Ранко, и боговађски игуман Авакум, коме је Ранко падао брат од ујака.

    Родољуби ти најпре су се помолили Богу, па је онда Игуман Авакум осветио водицу, и све их заклео на часни крст и свето јевађеље, да ће: на ново устати на Турке, само док се Милош измакне из турских руку; и да ће њега узети за вођа устанку, а ако не би хтео, да ће га сами убити1.

    После таке заклетве, завереници су се разишли свак на своју страну, спремати се, и бити непријатеље, где се год може.

    Кад је таковски устанак букнуо, Ибшир Ђаја-Паша, идући из Београда ка Чачку, ударио је на Рудовце; ту га је дочекала чета устаника, и прочаркала се мало с његовим ратницима. Ћаја је, после тога, трећи дан Васкрса, спалио Попу Ранку кућу, и све стаје око куће.

    Није се потло ништа даље сазнати о животу Поп-Ранкову. Прича се само да је био у првим бојевима другога устанка, да је добио коња који је умео дићи се на стражње ноге, и на њих две ићи као то иде човек!

    Поп Ранко је умрьо 1820, и укопан је са северне стране старе Барошевачке Цркве. На гробној плочи само му се ово може да прочита:

    „Здје почивајет раб Божји јереј Ранко Дмитровић“.

    То је све.

    Нека му Бог да у рају насеље, а од потомака нека му је вечно захвално сећање!

    1. Милутиновић, Историја, 119. ↩︎

  • Димитријевић Милош

    Димитријевић Милош, председник Матице Српске, родио се у Старој Кањижи 1824. Основну школу учио је у месту свога рођења; гимназију у Карловцима; философију у Пешти, а права у Еперјешу.

    После тога је адвоцирао, и био срески судац до 1865.

    Три године био је посланик на Угарском сабору на задовољство својих бирача.

    Године 1868 изабран је за потпредседника а године 1888 за председника Матице Српске; у том звању и смрт га је снашла дана 20, месеца фебруара 1896.

    Овај је човек својом умешношћу, уважењем које је уживао у маџарских власника, и ревним заузимањем својим сачувао Матицу од многих незгода које су јој претиле.

    О њему има више у Босанској Вили од 1897 бр. 17. Ту има и слика његова.

  • Димитријевић Лаза

    Димитријевић Лаза, доктор медицине, писац, родио се у Београду 15 марта 1858.

    Основну школу и гимназију учио је у месту свога рођења. У Алтенбургу, у Маџарској, свршио је пољопривредну школу, и са сведоџбом те школе, примљен је на Бечки университет, где је свршио медицинске науке и, 16 јула 1884, проглашен за доктора целокупнога лекарства.

    Дошавши у отаџбину, постављен је 25 јула 1884 за физикуса округа смедеревскога, а оданде је 1 јула 1890 премештен у Ваљево за окружног физикуса.

    Године 1893, октобра 25, уважена му је оставка на службу ваљевскога физикуса.

    Те исте године, декембра 10, добио је чин капетански, и постао трупни лекар у Београду.

    Године 1895, новембра 7, постављен је, по други пут, за физикуса округа смедеревскога.

    Године 1899, јуна 29, у наступу неке меланхолије, скочио је у Дунав, те се удавио.

    Доктор Лаза Димитријевић, док је био физикус у Ваљеву, установио је мали фонад од хиљаду (1000) динара, као задужбину оца свога пок. попа Михаила Димитријевића, за награђивање патриотских списа.

    Д-р Лаза Димитријевић као лекар, улазећи у куће и у сав живот и одношаје наших сељака, опажао је све што уди људском здрављу и народном напредовању, и о таким својим опаскама писао је готово у свима нашим часописима и листовима: у Отаџбини, у Делу, у Српском Архиву, у Веснику Српске цркве, у Малим Новинама, Дневном Листу, у Тежаку, Одјеку, у Зори и у Трговинском Гласнику.

    Сви су му чланци важни; сви су пуни садржине, али су нарочито интересни они који говоре о задружним кућама у ваљевској Подгорини…

    Повећи спис Д-ра Лазе, штампан 1893 у Београду, носи име:

    Како живи наш народ (Бељешке једног окружног лекара).

    Велика је штета, што он тако млад, тако спреман, и тако вољан за рад, у један зао час, сам себи прекрати живот!

    Бог да га прости!

    Лака му српска земља!

  • Димитријевић Јован

    Димитријевић Јован родом је из села Јабуковца. У боју на Малајници имао је свој шанац до реке Земне. Ту је, једном, ухватио Турчина жива, погубио га, узео му шешану, којом је, после, гађао Турке из велике даљине. Јован је знао турски не само говорити, него и читати и писати. Кад се ратовање свршило, Јован се је запопио, и умрьо је у Јабуковцу, као свештеник, године 1856.

  • Демир Јован (Митровић)

    Демир Јован (Митровић) родио се у Херцеговини, око године 1762, па се доселио у Србију, и настанио у селу Драженовићу, у нахији ужичкој.

    Чим се је преселио, одмах је отишао у српску војску, која се већ у велике тукла с Турцима (1804—1813).

    Пошто се у неколико бојева одликовао, Демир је постао буљубаша у шанцу на Пониквама.

    Боравећи у том шанцу, Демир, једном, чује да нека чета Турака Сарајлија иде на Србију. Дознавши то, спреми се да незване госте дочека. Узме своје поуздане другове: Подруга, Каљевића, и Малога Боју, с још неколико одабраних момака, па оде онамо дубоко у Босну, чак на Новакову Стену, и ту сачека и, изненада, груне на Турке; разбије их са свим, и неколике зароби које је, после, за велике откупе, пустио да иду слободно куд ко хоће.

    Овим јунаштвом, Демир је изашао на глас и међу Србима и међу Турцима.

    Године 1811, добио је капетанску диплому, и у том чину застала га је несрећна година 1813.

    Кад Турци, те године, овладају Србијом, Демир се одметне у хајдуке.

    А кад се јавио нови устанак 1815, Кнез Милош је, међу првима, позвао Демира на народни посао. И Демир је скочио одмах, скупио дружину, и на Татинцу, више Ужица, утврдио се, одакле је бранио Турцима Ужичанима излазити овамо доле у села и Србе узнемиривати.

    И пошто се умирило, Демир је био старешина народни. Прича се да се није никако могао слагати с рујанским срдаром, Јованом Мићићем. Кнез Милош, ценећи оба, за велико њихово јунаштво, мирио их је више пута; или се они опет заваде. Најпосле их затвори оба, у један затвор, рекавши:

    — Док се не помирите, не ћу вас пустити!

    Неко време они су се и у затвору свађали, па онда један од њих рекне:

    — Море, овај од истине не ће пустити ни једнога, док се не помиримо! И помире се, те изађу из затвора.

    Има прича да је Демир тужен Кнезу Милошу за криво суђење и за отимање, па да се је, вештом досетком, оправдао. Та је прича лепо измишљена, али у актима пише да је Кнез њему заповедио: да врати све што је од кога био узео, ако жели остати и даље у власти!

    Године 1836, фебруара 23, Демир је добио од Кнеза Милоша 100 талира пензије, па је, после, тога, живео код своје куће, у Драженовићу.

    Ту је и преминуо године 1852.

  • Даничић Ђурађ

    Даничић Ђурађ (у књижевности, а крштено му је име и презиме Ђорђе Поповић) родио се у Новом Саду, 61 априла 1825, од оца Јована, свештеника, и матере Ане.

    У месту својега рођења, Ђура је свршио основну школу и гимназију; у Пожуну философију, а у Пешти и у Бечу слушао је права. Дошавши у Беч, пред јесен 1845, Ђура се је брзо познао с Вуком и с Миклошићем. Први му је, као што је, доцније, сам причао, открио благо српскога језика, а други му је дао видело, да може то благо познати. За то, у јесен 1846, остави права, и ода се са свим на филологију. Сад се још боље спријатељи с Вуком, и стане бранити његову реформу са свим новом снагом.

    Не прође много, а Ђура напише одбрану Вуковој реформи. У тој одбрани доказао је са свим научно путност и природност новому правопису. На овом свом саставу био се је потписао Југовић, по браћи Југовићима из народних песама, које је веома миловао.

    Бечка цензура не допусти му да тај састав штампа. За то је морао тражити друго место, где би свој састав штампао. Друго најзгодније место било је Будим или Пешта, али се и ту не би могао састав штампати онакав какав је, докле му се не би променило име, и потпис писца; јер, што је било забрањено у Аустрији, није се ни у Маџарској смело пустити без неких измена.

    Тада Ђура свој састав назове:

    „Рат за српски језик и правопис“.

    И на њем се потпише Даничић, по браћи Даничићима, опет из песама, које је, после Југовића, најволео.

    Ето тако је Ђури дошло презиме Даничић, место старога му презимена Поповић.

    Даничићев Рат за српски језик и правопис био је најсилнији утук противницима Вукове реформе; он је своме писцу отворио врата Друштва Српске Словесности, у Београду, и, најјачи после Светића, Вуков противник, Др Ј. Стејић, прочитавши овај састав, уздахнуо је и рекао:

    — Е, овако још није писао ни један Србин!

    Од године 1853—1856, Даничић је учио Кнегињу Јулију српском језику.

    Дошавши у Србију, Даничић је 16 маја 1856, постављен за библиотекара Народне Библиотеке, с уговором, као туђ држављанин. За тим је изабран за секретара Друштву Српске Словесности.

    Пошто је, редовним путем, прешао у српско грађанство, утврђен је у звању библиотекарском 10 фебруара 1859.

    Те исте године, 26 новембра, постављен је за професора словенске филологије, опште историје књижевности, и естетике у Великој Школи.

    На тој катедри, као наставник, Даничић је остао мало не пуних шест година.

    На крају године 1864, нашавши се увређен једном наредбом министра Цукића, Даничић је оставио катедру, на којој је тако плодно радио и, 2 јануара 1865, постављен је за секретара у Министарству Унутрашњих дела; али он те службе није ни једног дана вршио, него је седео дома, и радио свој научни посао.

    Међу тим, позван за секретара Југословенској Академији, дао је, 21 септембра 1865, оставку и на то секретарство у Министарству, и отишао у Загреб.

    Године 1873, априла 3, вратио се је из Загреба у Београд, и заузео катедру fилологије у Великој Школи.

    Те исте године, 11 декембра, српска му је влада уважила време од 21 септембра 1865 до 3 априла 1873, које је превео у Загребу, и урачунала му га у године професорске службе.

    Као професор Велике Школе, Даничић је послан у Париз те је Краљицу Наталију учио српски.

    Даничић је до смрти остао професор велике београдске школе, где је и плату примао, ма да је, по одобрењу српске владе, на молбу Југословенске Академије, своје последње године провео у Загребу, уређујући велики Академиски „Речник језика српскога или хрватскога“.

    Даничић је био човек ванредно крепка ума, научник необично темељнога знања, писац одвећ велике савесности, књижевник неспорна укуса, и посленик без умора. Он је радило и пером и речју без престанка. Његови су радови и многи и сјајни.

    Ево их оним редом како су се јављали:

    1. Писмо у Подунавцу од 14 декембра 1845, број 50, стр. 207.2
    2. Рат за српски језик и правопис, Будим, 1847;
    3. В. Лазићу, 1, Беч, 1848;
    4. Стара пјесма за ново вријеме, Карловци, 1848;
    5. В. Лазић 2, и још којешта, Беч, 1850;
    6. Мала српска граматика, Беч, 1850;
    7. Нешто о српскијем акцентима, Беч, 1851;
    8. Нови Буквар Владике Платона, Беч, 1854;
    9. Разлике између језика српског и хрватског, Београд, 1857;
    10. Рукопис о Александру, Београд, 1857;
    11. Српска Синтакса, Београд, 1857;
    12. Рукопис Кипријанов, Београд, 1857;
    13. Један пролог на пергамену, Београд, 1858;
    14. Из српске синтаксе, Беч, 1858;
    15. Три старе дипломе, Београд, 1859,
    16. Шта је писао Деспот Стефан Високи, Београд, 1859;
    17. Грађа за црквену историју српску, Београд, 1859;
    18. Тајна српска буквица, Београд, 1859;
    19. Диминуција и аугментација у српском језику, Београд, 1860;
    20. Живот Св. Саве. Написао Теодосије, Београд, 1860;
    21. Похвала Кнезу Лазару, Београд, 1861;
    22. Вуков пријевод Новога Завјета, Београд, 1862;
    23. Почетак српске књижевности, у Видову Дану, Београд. 1862;
    24. Служба Свецима Србима, у Видову Дану, Београд, 1863;
    25. Облици језика српског, Београд, 1863;
    26. Рјечник из књижевни старина српских 1 — 3, Београд 1863 — 1864;
    27. Књижевност богословска у Бугара 11—14 века, Београд, 1863;
    28. Милош Светић појета, у Видову Дану, Београд, 1864;
    29. Србин Србенди (без имена), Београд, 1864;
    30. Живот Св. Симеуна и Св. Саве. Написао Доментијан, Београд 1865;
    31. О Светићеву Огледалу, Београд, 1865;
    32. Никољско јеванђеље, Београд, 1865;
    33. Г П. Нинковићу, одговор на Нинковићев привремени одговор у „Србобрану“, 31 и 32, 1865;
    34. Типик Св. Саве за Ораховицу, Загреб, 1866;
    35. Свети Ђурађ Кратовац, Загреб, 1866;
    36. Животи Краљева и Архијепископа Српских, Загреб, 1866;
    37. Ћ. Ђ. у историји словенских језика, Загреб, 1867;
    38. Записи из неколико рукописа, Загреб, 1868;
    39. Акценти у Глагола. Загреб. 1869 (Читао 1867);
    40. Књига Константина Философа о правопису, Загреб, 1869;
    41. Рукопис Владислава Граматика, Загреб, 1869;
    42. Бугарски рукопис, писан 1277, Загреб, 1869;
    43. Индиске приче прозване Стефанит и Ихнигат, Загреб, 1870;
    44. Муке блаженога Гроздија, Загреб, 1870;
    45. Пословице, Загреб, 1871;
    46. Граматика Ђурђа Крижанића, Загреб, 1871;
    47. Хвилов рукопис; Загреб, 1871:
    48. Акценти у адјектива, Загреб, 1871;
    49. Прилог за историју акцентуације српске, Загреб, 1372;
    50. Три старе приче, Загреб. 1872;
    51. Пророштво Деспота Стефана Лазаревића, Загреб, 1872;
    52. Апокалипса из Хвалова рукописа, Загреб, 1872;
    53. Тондла, Загреб, 1872;
    54. Два апокрифна јеванђеља, Загреб, 1872;
    55. Посланица Св. Саве Архтијспископа српског из Јерусалима у Студеницу Игуману Спиридону, Загреб, 1872;
    56. Посланица Патријарха Јерусалимског Теофила Деспот српском Стефану, Загреб, 1872;
    57. Пјесме Мавра Вјетранића — Чавчића, Загреб, 1872;
    58. Пјесме Николе Димитријевића и Николе Наљешковића, из 16. вијека, Загреб, 1873;
    59. Nom. Sing. masc. на о и на е. Загреб, 1874;
    60. Прилог за историју компаритива у српском језику, Загреб, 1874;
    61. Диоба словенских језика, Биоград, 1874;
    62. Историја облика у језику српском или хрватском, Биоград, 1874;
    63. Основе језика српског или хрватског, Биоград, 1876;
    64. Коријени језика српског или хрватског, Загреб, 1877;
    65. Рјечник језика српског или хрватског, почео у Загребу, 1878.

    Преводи су му ово:

    1. Приповијетке из Старог и Новог Завјета, Беч, 1850;
    2. Писма о служби Божијој, Нови Сад, 1854;
    3. Историја Српскога Народа, од Мајкова, Београд, 1858; и
    4. Свето Писмо. Стари Завјет, Беч, 1868;

    Осем ових списа, јамачно ће се наћи још и изворних састава и превода Даничићевих, који нису спажени, ни овде увршћени.

    Даничић је био члан Друштва Српске Словесности, у Београду; члан књижевног одељења Матице Српске, у Новом Саду; члан Царске Академије Наука, у Петрограду; члан Југословенске Академије знаности и уметности, у Загребу; почасни члан Лекарског Друштва, у Београду; и Др философије, по оцени Петроградског Университета.

    Од Краља Милана имао је таковски орден трећег реда; а од Руског Цара Александра Другог, скупоцени брилијански прстен.

    Дружина младих Срба 1877. кад се је навршило равно тридесет година његову књижевну раду, приредила је лепу светковину у славу његову.

    На неколико година пре смрти, опажало се је да Даничићу здравље слаби. Та слабост и за њега није била тајна. Међу тим живећи умерено, и дајући себи, преко године, по неколико недеља одмора, Даничић је мислио да је то са свим довољно бриге о трошном телу свом.

    У јесен, године 1880, желећи малко више одморити се, и, том приликом, видети нове српске округе, још из раније уговарао је да и у Софију оде.

    И одиста је, последњих дана августа и првих дана септембра, с Др Матковићем, и писцем ових врста, био у Нишу, Пироту, Софији, Брезнику, Трну, Власотинцима, Лесковцу, Прокупљу, Куршумлији, Крушевцу, и Жичи.

    Ово путовање га је јако развеселило и окрепило тако да је друге године дошао опет у Београд, и опет је путовао по Србији, али се није вратио онако задовољан, јер је слабост његова већ тада била већа.

    Не гледајући на слабост, која га је сагоревала као пламен свећу, Даничић је радио до саме своје смрти, која га утули 4 новембра 1882, у Загребу.

    По жељи Његовога Величанства Краља Милана, Даничићево је тело, о државном трошку, пренесено из Загреба у Београд, и укопано код Маркове Цркве, у Палилули.

    13 новембра, у 31/2, часа по подне, стиже низа Саву параброд Тетис, и донесе тело Даничићево. Савску обалу беше притиснуо силни свет.

    Сандук покојников беше окићен небројним венцима. По програму, који је нарочити одбор раније утврдио, дочекаше га чланови Ученог Друштва, професори Велике Школе, ђаци, пријатељи и други безброја Београђани.

    Са Саве је тело спроведено у Велику Цркву где је, намештено и окићено, преноћило. Скоро целу ноћ врвео је свет да види скрињу која за довека заклони онолику величину српскога народа.

    Међу тим ни честити град Загреб није хтео пустити Даничића без пратње у Београд. Три изасланика, г. Јурковић, од стране земаљске владе, и г. др П. Матковић и г. Ар. Павић од Академије и града Загреба, дошли су амо да драгог и нама и њима покојника допрате до вечне куће његове.

    С овом тројицом удружио се је из Брода и г. Брлић, велики пријатељ и поштовалац Даничићев.

    14 новембра освану ведар и, за оно доба године, врло топал дан.

    У Великој Цркви, над телом покојниковим, које је опојано у Загребу, учињен је свечани помен.

    На тој тужној свечаности бејаше Његово Величанство Краљ Милан: министри, државни саветници, по готово све што милује књигу српску.

    Беседе су говорили:

    Архимандрит, Ректор Богословије, г. Нестор, и професор Велике Школе, г. Јован Бошковић.

    Од цркве се спровод кренуо дубровачком улицом, па је повио десно поред Велике Школе и стана Ученога Друштва.

    По програму, ту је била намештена катедра; ту се спровод уставио, и писац ових врста изговорио је ово неколико речи:

    Тужни Зборе! Овде, пред овим храмом наука̂, у ком се толика година лила научна светлост с усана непрежаљеног покојника, и у ком ће се од сада кроз векове захвално помињати име Даничића, ми молимо жалосни спровод да се устави, да бар једну реч проговоримо о ономе коме смо толико дужни, и кога никад више не ћемо овде срести. ·

    Али како да започнемо тужно изрицање?

    Онај, који је речју својом дрешио језике наше; онај, који је пером својим чистио беседе наше, ето, нем, хладан, лежи пред нама!

    Који језик ту може говорити? Која уста ту смеју беседити?

    Онде је пре место плачу, ридању, него говору, беседи.

    Пред нама је, тужни зборе, земљана сенка једнога необичнога родољуба, једнога дубокога научника, одличнога књижевника, животворнога наставника, и, поврх свега тога, једнога ванредно ретког посленика на пољу дужности спроћу отаџбине, спроћу народа свога!

    Још од своје младости, Даничић је, животом и радом својим, показивао како силно, како необично љуби свој народ.

    Дражи младићских година, милине живота породичнога, чаробни сјај злата, варак високих чинова — не имаху у себи никакве примаме за младића који се дан ноћ учитаваше у творевине народнога духа; који у облицима народне беседе проучаваше богаство и творачку моћ народнога ђенија, и који се труђаше да блага та обелодани свету, те да крепост народа свога покаже у производима духа његовога!

    Рад тај бејаше веома тежак; успех, нарочито у оно доба, веома сумњив.

    Сви ми љубимо свој народ. Неприродно би било помислити да чедо не љуби родитеља свога. Али ми народ љубимо сваки својом љубављу; љубимо га онако како који умемо; љубимо га онолико колико који можемо.

    Нека је свакад искрена, нека је свакад срдачна, љубав та може ипак да буде једнострана, да буде недовољна.

    Само умовима необично светлим, даровима ванредно широким, дано је да, одвајајући главно од спореднога, разликујући опште од местимичнога, и трајно од прелазнога, у својега народа љубе баш оно што чини вечиту душу народу, да љубе оно без чега народ и није народ!

    Даничић бејаше такав светли ум; он беја̀ше такав шароки родољуб.

    Гледајући таким светлим очима на душу народа, а љубећи га тако жарко, Даничић је прионуо радити смерно али непрегржно, да душа народа српскога и хрватскога засија својим правим, својим дивним сјајем.

    И, на славу своју, на срећу народну, урадио је у томе више него ико до сада!

    Такав родољуб бејаше непрежаљени Даничић!

    Тај велики родољуб бејаше у исто време и велики научник.

    Рођен с необичним умом, обогаћен потпуним школским образовањем, Даничић се сав одаде науци о језику и, за мало времена, стаде напоредо с првацима у тој врсти људскога знања.

    Његово ватрено родољубље увећало је његову ревност у тегобном научном раду, а наука му је била једина судиља у свима одлукама његовим. С тога ни уједном његовом спису, на у једном његовом ставу, не ће читалац наћи да се научник повија по родољубу; него напротив свуда родољуб само подупире научника у труду, а научник осветљава родољуба у суду.

    Такав научник бејаше непрежаљени Даничић!

    Велики научник бејаше не мањи књижевник.

    Кад би, проучавањем појава и чињеница, пронашао извесне научне законе, и када би зажелео ставити те законе у књиге, да светле онима који иду за њим, онда се научник претварао у књижевника.

    И у томе послу Даничићу нема равна. Читалац не може довољно да се надиви оној логичности, оној једрини и одређености свакога става Даничићевога. У њега нема нигде ништа недоказано; нема ништа преказано. У њега је свуд угод онолико речи колико његова мисао тражи!

    Чак спољни облик Даничићевих списа (хартија, слова, распоред речи) одвојит је од списа других књижевника.

    И некад су протицале десетине година докле невичне очи тек спазе те сићушне али значајне разлике.

    Такав књижевник бејаше непрежаљени Даничић!

    Тај фини, тај беспрекорни књижевник бејаше на катедри животворни наставник.

    У професорској служби, као и у сваком другом послу свом, Даничић бејаше светли углед. На часове је долазио тако тачно да су се, слободно, по њему могли сахати догонити! Одело његово бејаше свакад уљудно; држање свакад угледно; настава јасна; лекција примерна, а реч — огањ живи који не пали, не сагорева, него осветљује и загрева!

    Крепост његовога духа, сјај његовога ума привлачаху к њему и оне који не беху његови редовни ученици.

    Такав наставник бејаше непрежаљени Даничић!

    И кад све те врлине поређамо; кад свакој одамо достојно поштовање; онда се тек устављамо пред Даничићем на стражи дужности.

    Сви смо ми срећни кад можемо рећи да смо испунили по коју дужност спроћу отаџбине, спроћу народа свога. Војник, од кога сене тражи ништа мање него крв, кад куцне велики час, иставља прси своје ударцима непријатељским, да послужи своју отаџбину. Згођен — он пада на пречац. Њега кади песма; њега кити слава. Поштеђен — враћа, се мирно на одморак, где прима награде и одликовања. И други јавни радници, ко пре, ко после, добијају одмену у служби, добијају одмор после труда.

    Даничић, војник знања против незнања, не имаде смене ни одмора свега века свога! Даничићева битка траја равних 35 година!

    За толико време, Даничић не знаде ни за срећу породичког живота, ни за милину пријатељске доколице, и за одмену у раду, нити за одмор у труду. Он је лагано венуо на стражи своје дужности; он је, сваки дан по мало, умирао кроз пуних 35 година!

    Кад му пријатељ један, видећи то, рече:

    — Престани; одмори се! Он одговори:

    — Жетве је много, жетелаца мало: мора се журити!

    — Тако ћеш сатрти себе пре времена!

    — Ако! Само нека се изврши дужност!

    — Ако ослепим, послушаћу те; а докле год видим, ово ми је дужност, као војнику стража!…

    Такав посленик бејаше непрежаљени Даничић!

    Ипак, поред све немарности према самом себи, у Даничићеву срцу бејаше и једна чисто лична жеља, коју он изјављиваше врло ретко, и пред ретким пријатељима својим. Та је жеља: Да кости остави у Србији.

    4 септембра 1880, Даничић, с двојицом својих пријатеља, путоваше из Куршумлије преко Јанкове Клисуре у Крушевац. Уз пут бацаше он често очи на величанствени Копаоник, па ће у један мах више шанути него проговорити једном од пријатеља:

    — Право има Панчић, што жели да се сахрани на Копаонику! А мени би сваки брешчић био Копаоник, само кад би ми Бог дао да оставим кости у Србији!

    Ђуро, брате слатки! Хвала по хиљаду пута Светломе Краљу, твоја се смерна жеља ето испуни!

    Твоје ће кости почивати у недрима мајке Србије, а твоје име, твој спомен, и твоја дела, као историско наслество свега народа српскога и хрватскога, предају се уму и срцу потоњих нараштаја српских и хрватских, да се делима твојим осветљавају, да се духом твојим задахњују, да се именом твојим диче и поносе!

    Даничићу, пријатељу непрежаљени! Ти умре да текар од сада живиш…

    Лака ти била српска земља, коју си толико прославио!

    Од велике школе, спровод је прошао поред позоришта, Теразијама, поред Краљевог Двора, па на гробље палилулско.

    Над самом раком, г. Љуба Стојановић, у име ђака свих школа наших, оплака покојника заветом: да ће школска омладина српска вазда имати пред очима сјајни и животворни пример великога учитеља свога, Даничића!

    Сахранисмо га; отпевасмо последње „вечнаја памјат!“

    Сунце грејаше као у августу, али жега његова не загреја срдаца наших, кад хладна земља покри ово животворно сунце српскога ума!…

    Даничићева слика има у београдском Народном Музеју.

    1. Даничић је, својом руком, у својој автобиографији, записао да се је родио 6 априла 1825… ↩︎
    2. „У овоме се први пут показало којим ће правцем поћи књижевна радња, моја“, вели сам Даничић. ↩︎

  • Дамњановић Раја

    Дамњановић П. Раја, родио се 29 августа 1811, у Синошевићу, у округу шабачком, од оца Петра и мајке Анђелије.

    Учио се најпре у Синошевићу, а после у Манастиру Криваји.

    Прешавши у Шабац, Раја је дошао у кућу г. Јеврема Обреновића, који је био велики сердар тога краја.

    Кад се г. Јеврем преместио у Београд, он је и Рају повео са собом, и, доцније, учинио га својим секретаром. У тој служби Раја је остао до 1839.

    Те године одређен је био за секретара војводи Вучићу, који је, онда, ишао с војском у Крагујевац на Дивље Поље (пред Крагујевцем).

    У јесен, те године, био је Раја у оној комисији која је ишла по Србији, и народу тумачила Устав. По повратку, постављен је за секретара у Министарству Финанције.

    Године 1840, остави службу и — због трвења међу странкама — изиђе из отаџбине. Тргујући храном, пробавио је у Броду и Сиску до августа 1842. Августа месеца пак дочека у Земуну Вучића, па с њим, преко Панчева, пређе у Смедерево, и оде у Крагујевац. Ту Вучић заузме војску и топове, отвори буну против Кнеза Михаила, и разбије га и ту и на Жабарима, после чега сиђе с војском на Врачар, где постави са свим други ред ствари у Србији.

    Раја је, за то време, био уз Вучића, као његов секретар.

    Пошто је Александар Карађорђевић изабран за Кнеза, Раја је постао главни благајник Министарства Финанције, али те службе није ни примао, већ је вршио дужност управитеља Вароши Београда чак до краја 1844.

    Тада пак постављен је за помоћника Министру Унутрашњих Послова.

    Године 1847, постао је Министар Финанције.

    А године 1848 враћен је за помоћника Министру Правде и Просвете.

    Године 1855, постао је председник Врховном Суду, по том члан Савета, а одмах за тим Министар Унутрашњих Послова.

    Године 1856, враћен је с министарства у Савет, а године 1857 ушао је у заверу противу живота Кнеза Александра, због чега је затворен, осуђен на смрт па, путем милости, заточен у гургусовачку кулу, где је и умрьо 14 марта 1858 године.

    Раја Дамњановић био је, у своје време, врло чувен међу чиновницима већега реда, са свога демократскога опхођења са сваким, са своје љубазности с којом је рад био сваком учинити мале услуге, да њима може, кад затреба, купити веће. Водио је преписку и с практикантима, и с пандурима, и ваљда никад никаква писма које би му од кога дошло, није оставио без одговора!

    И све то чинио је рад власти за којом је гинуо до смрти, и рад које је и умрьо пре времена.

    По души, веома лукав, а по опхођењу веома гладак и љубазан господин, он је у животу, већином, цењен као човек добар, који страда са своје доброте!…

  • Давидовић Димитрије

    Давидовић Димитрије родио се у Земуну, 13 октобра 1789, од оца Гаврила и матере Марије.

    Основну школу свршио је у Земуну; отац га је хтео дати у школу грчку, да научи грчки, али Димитрије, дечко врло упоран, не хтеде ни по што шћи грчком даскалу, за кога је мислио да се од даске зове даскало.

    Доцније се је много кајао што је тако био непослушан, али — што је прошло, није се враћало.

    Гимназију је учио у Карловцима. На крају шестога разреда, Давидовић се нешто замери своме професору Храниславу те, с тога, буде искључен из школе.

    Из Карловаца оде у Кезмарк, те сврши прву годину философије, а другу годину оде те сврши у Пешти, па онда пређе у школу медицинску, у којој је учио три године, увек одлично напредујући у наукама.

    Ово се догодило године 1811, када је Димитрију била двадесет друга од рођења.

    Из Пеште Давидовић оде у Беч, те продужи медицинске студије. Бавећи се у Бечу, Давидовић се удружи с Димитријем Фрушићем, те у аустриске владе израде допуст, и почну издавати Српске Новине. Овај посао Давидовић је, најпре, радио заједнички с Фрушићем, а после, свршивши четврту годину медицине, остави школу, и сам се са свим ода на књижевност.

    Тако је Давидовић, од године 1813 до 1821, уређивао у Бечу Српске Новине, које су онда, у свем српском свету, биле једини српски гласник о народу српском! Издајући новине, био је настао и добио допуст, те је и српску штампарију набавио, а то се, у оно време, узимало као огромна народна тековина.

    Тој тековини је Фрушкогорски певац спевао оду, пуну патријотскога жара, која се и данас може у сласт прочитати.

    Поред Српских Новина, Давидовић је, од 1815—1821 (осем 1817) издао шест књига Забавника, с лепом, одабраном садржином која је, готово сва, изишла из његова пера.

    Године 1821 штампао је кратку Историју Српског Народа.

    Бавећи се у Бечу, оженио се је, 18 маја 1817, девојком Савком Диомандином, из Пеште.

    Ова жена, родивши му сина Светозара, умре после порођаја, а он се, 26 јануара 1819, ожени другом, по имену, Јеленом, с којом је изродио другу децу, и с којом је живео до своје смрти.

    Године 1821, новембра 14, прешао је у Србију, и Кнез Милош га је поставио за секретара своје канцеларије.

    у тој служби остао је дуго, и радио је много, врло много.

    Кад је, године 1829, септембра 2, у Једрену, углављен мир између Русије и Турске, Давидовића је Кнез Милош, с депутацијом, 5 новембра, послао у Цариград да, према том уговору, представи захтеве Србије. Из Цариграда се је Давидовић вратио тек о Митрову дне 1830, пошто је, дотле, Порта већ дала Хатишериф од 3 августа 1830, у ком су била одређена права ондашње Кнежевине Србије.

    На Светог Андреју (30 новембра) 1830, Давидовић је, по заповести кнежевој, на Врачару, где је сада порта Палилулске Цркве, на Хумци која се познаје и данас, тај Хатишериф читао и објашњавао скупштини пред Кнезом Милошем и београдским везиром. До тога дана, Давидовић је завијао око главе шал, као и све друге српске старешине, по прочитању пак тога акта, одавио је шал и послао га кући, а на главу је метнуо другу капу.

    Године 1831 ишао је, по други пут, у Цариград ради народних послова, и бавио се је онамо неколико месеца.

    Године 1833, фебруара 3, послан је, о депутацијом, по трећи пут у Цариград, с предлозима од побуњених нахија. Одонуда се вратио месеца септембра, а новембра је већ издан накнадни Хатишериф. Тада су с Давидовићем били Лаза Тодоровић и Стојан Симић. Тада је Давидовић добио од Цара Николе орден Светога Владимира четвртог реда.

    Поред свих својих службених послова, Давидовић је доспевао да ради и у књижевности: описао је Жичу (Летопис 2. 1828), издао Забавнике за 1833, 1834 и 1835; а године 1834 и 1835 уређивао је и Српске Новине, прве у Србији.

    Првих дана године 1835, букну у Србији Милетина Буна. То је био један опор протест против оклевања с којим се уводило правно стање у Србији. Људи су тражили: да лична и имовна права буду заштићена редовним судовима, па кад се то није на време дало, јавио се је овај опори протест и захтев.

    Кнез Милош, да би задовољио народ, обећа сазвати о Сретењу (2 фебруара) скупштину, и тада, дати Србији устав. Тога ради повери Давидовићу да Устав напише.

    Давидовић, човек одушевљен за идеје слободе, и малко идејалиста по уму, једва дочека ту прилику, и навезе у Уставу све слободе које је ондашње напредно мишљење у Јевропи сматрало као највећу народну тековину.

    Кнез Милош, здраво ценећи прилике у којима је, говорио би му чешће:

    — Кумашине, чиниш ’волико, очи отварај, гледај што пишеш, да после немам нове главобоље!

    — Не брините се, Господару, одговарао је Давидовић: — Србија има независно внутрење правленије: ви можете своју земљу уређивати како нађете за најбоље!

    — Е, мој кумашине, да је то јахати коња, пасати сабљу, и бити се с Турцима, знао бих ја и сам шта бих радио, али то наше независно правленије мора да се повија по сваком јаком ветру. За то ти гледај шта пишеш!

    Устав се написа, и, с великом свечаношћу, прогласи.

    Давидовић, по проглашењу тога устава, поста министар унутрашњих послова а, за време, управљао је и министарством просвете.

    Не прође много по обнародовању тога устава, а Кнезу Милошу стигоше горки прекори од Порте, од Русије, и од Аустрије као сусетке.

    Кнезу се замерало: што се повео за Давидовићем, те у Устав унео неке „виговске идеје“, које су, говорило се, опасне за суседе! Даље се је тражило да се Давидовић, као такав човек, удаљи од послова.

    Кнез Милош, љут по нарави, овде плане са свим праведно, јер је све то предвиђао и говорио Давидовићу, па га није послушао. Давидовића је кривио и што је такав Устав написао, и што га је у врло много егземплара штампао, и што је све друге реформе објављивао у новинама.

    За то, 16 марта 1835, одузме од Давидовића уређивање Српских Новина, и преда га Димитрију Исаиловићу.

    Давидовић, удаљен од послова, а човек слаба здравља, остави Крагујевац, и пресели се у Смедерево, ближе води и лекарима оностраним. У Смедереву, помоћу браће Симића, купи, за 300 дуката, добарце Ћириловац, и почив, у вароши, градити кућу на два боја; или је није ни довршио, него је, онако недовршена, продата после његове смрти.

    Давидовић је удаљен од послова 4 маја 1835.

    Те године, 9 јула, приспе у Србију Барон Рикман, посланик Цара Николе. И овај је жестоко кудио све што је урађено о Сретењској Скупштини.

    У исто време, Кнез Милош се је спремао да иде у Цариград, Султану у походе. Па, полазећи из земље, остави на свом месту брата свога Јеврема, а уједно (13 јула 1835) постави Давидовића за, саветника, и заповеди му да буде заједно с г. Јевремом у двору крагујевачком, и да се находи Јеврему на руци у свачему.

    Док се је Кнез бавио у Цариграду, пребацивали су му и Турци, и Руси из посланства, што још држи уза се Давидовића, кога су они сматрали за узрок свему незадовољеству дворова против Кнеза и Србије.

    За то је Кнез Давидовићу, и после, давао плату, али га у послове није звао.

    Кад му се Давидовић пожалио на то стање, он му је, 12 септембра 1836, овако отписао:

    — Ви сами знате ко вас у нашој служби не трпи!

    Давидовић поиште пасош да иде у Влашку, а Кнез одговори:

    — Онај који те овде гони, ни у Влашкој те не ће оставити на миру; него седи где си!

    Давидовић, по нарави жустар, а сад још и болестан, пише Кнезу, и, међу другим разлозима, вели овако:

    — Ласно је рећи: „седи где си“, али је тешко то учинити, кад се нема о чем живети!

    С пролећа 1837 дође Давидовићу позив да иде ка Кнежевићима Милану и Михаилу, и да састави план за њихово школовање. Ма колико да се је томе радовао, ипак, на тај посао није могао отићи, са своје болести која га је била веома обрвала.

    Давидовић је умрьо у Смедереву 25 марта 1838, и укопан је чело олтара Горње Цркве. По жељи његовој, гроб му покрива, бели студенички мрамор с овим записом: „Димитрије Давидовић сав Србин“.

    Давидовић је, осем српског језика, знао немачки, латински, и француски, а разумевао је и руски.

    Био је члан Ученога Друштва у Кракову још од 1820 године.

    Давидовић је био од ситних људи, сув, богињав, очију слабих, трепавица црвених, са чега је, пре времена, морао носити наочаре.

    Његова добро погођена слика налази се у Београдском Народном Музеју.

    После себе, Давидовић је оставио два сина: Светозара и Милана, и кћер Савку. Кћи му је умрла 1841, а оба сина су преминула као нежењени људи.

    Године 1864, Кнез Михаило, находећи се у Смедереву о берби, зовне свога дворског управитеља, г. Настаса Јовановића, па му рекне:

    — Отидите Горњој Цркви, нађите гроб пок. Димитрија Давидовића, разгледајте место, па пишите у Беч, да се начини и пошље леп гробни споменик покојнику!

    Г. Јовановић узме са собом и Милана Давидовића, сина Димитријева; оду на гроб и разгледају место, па онда Настас Милану каже, какав је налог добио од Кнеза.

    Чувши то, Милан одговори:

    — Ја сам веома захвалан Његовој Светлости, што жели показати своје уважење према покојном оцу моме, али то не може бити;

    — А зашто? упита Настас.

    — За то што је отац мој тестаментом наредио:

    • а. да се сахрани у Србији;
    • б. да му се гроб покрије каменом из Србије, и
    • в. да му на плочи буду само речи: Димитрије Давидовић сав Србин.

    А кад би се, сада, урадило то што жели Кнез, мене би савест гризла!

    С тога намера Кнеза Михаила није ни извршена…

    Године 1884 покрене се у Смедереву мисао: да се Давидовићу, на гробу, дигне споменик; и, у то име, склопи се одбор који ће се бринути о извршењу га мисли. Али неко изађе и каже, да је Давидовић био у немилости код Кнеза Милоша те му, божем, с тога, не треба дизати споменик!!

    Ово је толико смешно, да му се никако не може веровати, него ће пре бити оно што је смело и Кнеза Михаила, те заслужном књижевнику, и секретару оца свога, није могао дићи споменика, као што је желео.

  • Дабић Живко

    Дабић Живко родио се у селу Јаутини, у нахији ваљевској, године 1778.

    У почетку рата за ослобођење, био је прост војник, и борио се је у редовима ваљеваца, земљака својих.

    Доцније је постао први момак у војводе Јакова Ненадовића. Као такав, некад је командовао већим одељењима ваљеваца.

    Године 1806, јануара 17, Дабић је, с Луком Лазаревићем, разбио Турке на реци Јадру, близу Лешнице. Из те битке послали су они три главе турских босанских поглавара у логор код Шапца Карађорђу, који је наредио да се те главе натакну на коље, па то коље да се, ноћу, побије тако близу граду Шапцу, да сутра дан Турци из града виде и познаду чије су те три главе!

    Дабић је јуначки пао у великом боју на Лозници у понедељак, на Св. Тројице, 25 маја 1808.

    Тело му је, с бојнога поља, пренесено у Манастир Каону, који је сад световна црква, и сахрањено више олтара.

    На гробу његову лежи плоча с овим записом:

    „Село Јаутина. Зде почивајет раб Божји, Живко Дабић, и погибе у рат турски и српски. Бјаше први момак Господара Јакова. И поживе 30 лета. Бјаше разуман весма. И потруди се брит јего, и изнесе стену на покровеније гроба брата својего. Месеца маја 25 дан.“1

    То пише озго на плочи, а са стране, на дебљини плоче, урезан је број 1807, те тако би се могло мислити да је Дабић погинуо у понедељак, на Св. Тројице, 25 маја, 1807.

    Али су Св. Тројице године 1807 биле 2 јуна, а не 24 маја; при том, те године, није ни било, у то доба, бојева на Дрини. Него је сва прилика да је тај бој био 25 маја 1808, када су Тројице одиста биле 25 маја, и када је на Дрини било таквих бојева, да је сам Карађорђе морао имати посла с Турцима око Лознице друге поле маја месеца.

    Највише је за веровање да је Живков брат ову плочу брату на гроб изнео доцније, када је већ било прошло више времена од дана Живкове смрти. То се, у неколико, може мислити и по оним речма у запису: „Погибе у рат српски и турски,“ које показују да је време погибије већ било прилично одмакло у прошлост, кад је запис овај у плочу урезиван.

    Лако је, дакле, могло бити да је резач погрешно укресао годину 1807 место 1808…

    1. Кнежевина Србија, стр. 339. ↩︎