Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Душманић Павле (Богдановић) родио се је око 1788, у селу Душманићу, у Пеку; од тога села дошло му је, доцније, презиме Душманић, а право му је порекло Копљанић.

Душманић је ушао у народне послове године 1813, а у другом устанку, 1815, био је међу првима који су се одметнули, и стали дизати народ на Турке.

Године 1816, марта 11, Кнез Милош постави Душманића за Кнеза кнежини голубачкој.

И акт постављења и упут како ће се владати у својој новој дужности, интересни су, а могу се прочитати оба у Кнежевини Србији, стр. 1051 и 1052.

Године 1833, Душманић је помагао да се очисти од Турака Кључ и Крајина. После срећно свршенога тога посла, он је од Кнеза Милоша добио мајорски чин.

Од године 1839 до 1842 био је члан окружном пожаревачком суду, а после је живео у пензији до смрти, која га снађе 12 марта 1850.

По жељи својој, укопан је усред своје ливаде, у селу Душманићу, на десној страни Пека, на месту веома живописном.

Дучић Нићифор, архимандрит и књижевник, рођен је 21 новембра 1832, у селу Лугу, на реци Требишњици у Херцеговини.

Књигу је почео учити у манастиру Дужима, где је стриц његов Јевстатије био архимандрит. По жељи овога свога стрица, Дучић се је закалуђерио још године 1849.

Доцније архимандрит Јевстатије узме овога свога синовца Нићифора, и његова вршњака Герасина Перовића (данас је митрополит у Мостару), и доведе их у Београд, у семинарију, да уче богословију.

По свршетку београдске богословије, Дучић се врати у Херцеговину, у свој манастир. Онамо је у почетку радио као наставник; али га Вукаловићев устанак увуче у борбу с Турцима.

Последице Вукаловићева устанка одведу Дучића 1862 у Црну Гору, где је добио управу над основним школама, и 1864 установио је на Цетињу богословију.

Из Црне Горе Дучић је прешао у Србију, и овде је остао до смрти. Дучић је учествовао у оба наша рата с Турцима, командујући добровољцима на Јавору и према Новој вароши.

У мирно време Дучић је бивао библиотекар Народне библиотеке, и управник државне штампарије; администратор жичке јепархије, и потпредседник духовнога суда. Нуђено му је и владичанство, али се он те понуде није хтео примити.

Последњих година свога живота, находећи се у пенсији, Дучић је прибирао своје списе и штампао их у свескама. Мислим да их је изишло девет књига.

Преминуо је 21 фебруара 1900 после дуге грудне болести, и свечано је сахрањен код Никољске цркве на Новом гробљу 23 фебруара.

Дучић је, како се из судских аката види, оставио готовине и хартија од вредности на 59.744,04 динара.

Ову суму суд је, по завештању Дучићеву, распоредио овако:

1. Српској Краљевској Академији Наука да припадну 40 акција Српске Народне Банке, у вредности 16.800 дин.; 5 комада 2% срп. држ. лозова, у вредности 400 дин.; и 5 комода срп. држ. дуванских лозова у вредности 50 динара. Свега у вредности: 17.250 динара. Од ове суме образоваће се под његовим именом фонд, ради награђивања извесних књижевних радова.
2. Библиотека покојникова, која се састоји из 4.824 књиге на разним језицима, у вредности 30.000 динара, припада Богословији у Београду.
3. Српском Народном Музеју да се предаду сва архимандритска и сва светска одличија, која нису процењена, као и одело и оружје покојниково; 1 ћилибарне бројанице и 1 златно перо с увлаком.
4. Цркви Св. Саве предате су иконе Матере Божје Иверске и Св. Ђурђа.
5. Разни поклони у стварима предати су покојниковим сродницима.
6. Из готовине, која се у маси налази, рачуноводство судско има да исплати ове легате:

Манастиру Дужи у Херцеговини 500 дин. у злату; Цркви Св. Саве на Савинцу 100 дин. сребра; Братству, удружењу богослова у Београду, 100 дин. сребра; Монашком удружењу у Србији 100 дин. сребра; Свештеничком удружењу у Србији 100 дин. сребра; Друштву за сиротну децу у Србији 100 дин. сребра; Друштву за глухе и неме у Србији 100 динара сребра; Друштву Св. Саве у Србији 100 дин. сребра; Општини београдској за сиротињу београдску 100 дин. сребра; Цркви Мале Госпође у Лугу на Требишњици 100 дин. у злату; Српској школи у Требињу 100 дин. у злату; Манастиру Цетињском у Црној Гори 200 дин. у злату; Манастиру Житомишљићу на Неретви, у Херцеговини 100 дин. у злату; Српском певачком друштву „Гусле“ у Мостару 100 динара у злату; Српском певачком друштву „Слога“ у Дубровнику 100 дин. у злату; Српском певачком друштву „Слога“ у Сарајеву 100 дин. у злату; и друштву Братство Св. Саве у Карловцима 100 дин. у злату.

Дучић је био човек вредан и уредан у сваком свом послу. Његово је свако и најмање писамце написано марљиво, читко и лепо; и свако је имало и спољашњу форму и величину хартије према унутрашњој садржини. Својим пријатељима и људима уваженима, Дучић је редовно чинио посете, и свакад о славама и благим данима слао им пријатељске честитке, а миловао је да се и њему така пажња указује.

У оделу калуђерском, он је свакад био обучен чисто и укусно. У кући својој намештај и трпезу држао је тако да би многа госпођа домаћица имала шта научити у тим пословима од њега.

У опште је живео као човек господин а не као испосник калуђер. Да, он се је и иначе разликовао од своје браће црноризаца. Ево како:

Дучић је и војевао и писао; и писао је доста, писао готово увек. И у том писању он није радио као његови претходници, који напишу књигу за дивљење и поуку нама потомцима својим, па се на крају тек овако запишу:

„Ово писа најмањи међу јеромонасима, ком је отаџбина гроб; земља мати; а богаство греси!“ Те ми, гледајући оволико поништавање самога себе, не знамо ком да захвалимо за тако похвалан рад. Не! Дучић је писао и о себи; он се старао да се о њему зна све што се буде желело знати. За то се о њему и може наћи доста биографских бележака и на доста места. Хвала му за то!

Био је човек врло висока раста, правилно развијене снаге, али главе омање спрам величине тела. Коса му се одржала до смрти; и косу и браду подкресавао је: пред крај живота обе су га биле седином украсиле. У опште Дучић је био врло лепа и пријатна физичка фигура.

Беседничкога дара није имао. Глас му је био танак, слабачак, а беседа испрекидана без течности и без хармоније. И беседио је и писао јужним говором.

У диспуту могао је врло ласно љутнути се, ма да је умео и отрпети немилу реч; али писани напад никад никакав није остављао без одговора. У овим приликама изневеравала га је она иначе у животу показивана великодушност и промерени такт…

Велика му хвала за љубав, коју је и на самрти посведочио према мајци Србији, и према народу чији јесте син!

Нека му је до века земља лака и светао спомен међу браћом!

Дробњак Милисав, из села Рековца, у Левчу, рођен од прилике 1762.

Милисав Дробњак одликовао се је, у многим бојевима, личним јунаштвом. Једном је, у Крушевцу, изишао на мегдан Црном Арапину и, на очиглед обе војске, одсекао му главу; али је, у том сукобу, и сам допао тешких рана.

У Карађорђеву Протоколу (маја 11, године 1813, бр. 1433) пише:

„Писато г. Милоју Теодоровићу, да одвоји 20-г брава, и тим да садржава војнике по стражама, и који се у гомили находе, и тобџије и добошаре, и све с приликом да троши, а да штеди и за нужно време. И писато му за Милисава Дробњака из Рековца, да му штогод определи за садржање, и у некој чести да га придржи“.

Године 1815, кад су оно Турци из Јагодине пошли крагујевчанима Турцима у помоћ, Милосав је осоколио у боју на Таборишту, где је убио хата под Тахиром Кубуром који је те Турке водио ка Крагујевцу.

Милисав је умрьо у Рековцу, код своје куће, на Св. Тројице, 1822.

Тада му је било око 60 година.

Дринчић Милић родио се у селу Теочину, у рудничком округу.

Милић је био један од оних 70 рудничана, које је прве скупио, и извео на Рудник, Милан Обреновић 1804, кад су оно устаници Срби, први пут, напали на руднички град.

После тога, Дринчић је постао буљубаша под Миланом, и војевао је свуда с њим, и свуд се одликовао у бојевима, а особито 1805 на Чачку, кад су Турци из тога места истерани, а и на Ужицу, 1807.

Године 1811 постао је војвода у кнежини црногорској, која, се данас зове таковски срез.

После пропасти 1813, Дринчић је остао у свом завичају, и предао се Али-Аги-Серчесми, кад и други рудничани.

Године 1815, Милић Дринчић био је свуд с онима који су спремали нови устанак на Турке. Тако га видимо на заклетви у Рудовцима, где је устанак уговорен (само да се сачека докле Милош изиђе из Београда).

У Такову, на Цвети 1815, Дринчић прима од Милоша заповест, да скупи што може више људи из своје кнежине, па да се примакне к Чачку.

Док је Дринчић те људе скупљао, оружао, и уређивао, Ћаја-Паша полети из Београда к Руднику, продре кроз Кљештевицу, и превали се у село Мајдан. Савлађујући устаничке заседе и чете, вешти Турчин навали на сељаке да се предају Турцима, па да и они гоне устанике, као хајдуке и одметнике! И многи се, видећи с Ћаја-Пашом 10—12 хиљада војника, почну предавати, а који се не предаду прсну куд који.

Чујући за долазак оволике турске силе, Милош остави Чачак, по пође пред Ћаја-Пашу; дође у Брусницу, где му је била жена, и деца. Са свих страна јаве му људи да су устаници прсли куд који, и да Турци, без бриге, иду к Чачку. У том очајничком стању, Милош помисли да жену и децу испрати или у Срем, или у Морачу у Црној Гори, а сам онда да се бије четнички, па докле буде, и како буде!

На то, жена његова, Љубица, рекне да из земље не ће никуд, него хоће да трпи све што снађе остали народ. А у тај мах стигне Дринчић, са 200 момака из црногорске кнежине, па, мало иза тога, дође и Јова Добрача с 500 Гружана!…

Милош се на ново охрабри, и оде вребати Ћаја-пашину војску, нека он се час пре спустила у Чачак, да рудничка села остану на миру. Тако се и Милош опет спусти к Морави, и почне се утврђивати на брду Љубићу, на ком су, доцније, били онолики крвави и славни бојеви.

На Љубићу Мило чује да ваљевски Турци иду Чачку у помоћ, и то нахијом ужичком а не рудничком, која се је побунила, па одмах одреди Дринчића да те ваљевске чете сретне и сузбије. Дринчић сачека те Турке у селу Дружетићу, разбије их, и врати на траг к Ваљеву.

Кад је Кнез Милош пошао с војском на Дрину, пред Куршид-Пашу, повео је и Дринчића у својој војсци.

Милић Дринчић погинуо је у славној битци на Дубљу, 14 јула, 1815.

О његовој смрти прича се двојако:

Једни веле да је Милић, при нападању на турски шанац, ишао напред. Кад су се Срби примакли к шанцу, потегне Турчин и погоди у прси Дринчића. Осетивши да се не може држати на коњу, а не хотећи плашити друштва, Милић сјаше, изведе коња на страну и, наслонивши се на њега, као да му притеже колан, војницима рекне:

— Хајдете ви, браћо; ето мене, да нешто наместим на коњу! Војници прођу; Милића савлада немоћ и — тек пошто су се вратили, нашли су га бледа, мртва у трави. Јунак је тајио своју смрт, да војницима не би одузео храбрости!

Други веле са свим другојачије. Ево и тога казивања:

Срби су напали на турски шанац са свих страна. Војници су носили снопове, које су побацали у ровове, па су онда, преко тих снопова, јуришали у шанац. Турци, видећи да Срби, великим бројем, продиру у шанац, навале на капију од свога шанца да одступају.

На ту капију, с поља, стане Дринчић, те је ту Турке, што беже из шанца, дочекивао и убијао. Тако је многе оборио на земљу, али га с леђа, у потиљак, погоди зрно, може бити и српско нехотице, те тако падне мртав на том месту!…

Било овако, било онако, Дринчић се јуначки борио за слободу отаџбине, и славно је пао за њу. Слава имену његову до века!

Дринчић је био сув, плав, висок, дугих образа, средњих бркова, широких плећа, а у оделу прилично немаран и аљкав.

Војводски барјак његов, кажу, налази се и данас негде у његових потомака или рођака.

Дољанчевић Радован, син Аћима Дољанца, из Остружнице.

Године 1808, када су се сабрали младићи у ону Велику Школу, у Београду, коју је био уредио Југовић: онда је међу њима био и овај Радован из Остружнице, а био је и Алекса, син Карађорђев.

И игре и разговори у ових младића личили су на оно што је онда бивало у Србији, међу њиховим оцевима. После једног неупутног поступка Карађорђевог, Радован ће рећи своме другу Алекси, сину Карађорђеву:

— Ако и ти овако смушено будеш радио, кад дође време да управљаш народом, не био који сам, ако те овим пиштољем не убијем! Те добро упамти!…

То је Милутиновић слушао својим ушима, па му за то и довикује у Србијанци:

„Дољанчевић Радоване дрски,
Што кубуром српску принцу претиш,
Ако б’ негда безразложан био!“

Изашавши из школе, Радован је, неко време, био писар у Совету, а после се запопи, и оде у Остружницу.

Године 1829, видимо га међу уписницима на Вукову Даницу, као свештеника остружничког.

Поп Радован је, и у чину, осећао неодољиву мржњу спроћу Турака, и сатирао их је где је кога стигао или срео.

Некакав Ахмет Лозница, сремљански спахија, зарече се у Београду да ће, у Остружници, усред по дне, убити ма кога Србина. Дошавши у Остружницу, сретне на самом мосту неког Спасоја Воденичара, па потегне ножином и тешко га рани, и још га гурне под мост у воду!

Спасоје, човек крупан и грлат, рикне као лав, и позове у помоћ! Турчин стругне. Али га сретне Поп Радован, обори каменом с коња, веже и доведе у село. Ту је несрећник зло прошао…

Поп Радован је, осем тога, побио много Турака, баш и мирних људи. На многе тужбе, Кнез Милош заповеди те га владика обрија. После тога, Радован је живео код своје куће, као и други сељаци.

Једном је владика Мелентије долазио у Остружницу, и нудио га да му врати чин; Радован није хтео, јер му је већ била умрла жена, па је био намеран женити се другом.

Он је умрьо у Остружници од сухе болести, и укопан је у селу код цркве.

---

1. Србијанка 3, стр. 101. ↩︎

Дољанчевић Марко, протопоп из Остружнице, родио се у нахији крагујевачкој, па је, као свештеник, живео у Остружници.

Протопоп Марко био је знаменит човек још за Турака. За живота Мустај-Паше Шиник-Оглије, Марко је одлазио у београдски град кад је год хтео, и излазио је пред пашу без пријављивања.

За то су дахије, овладивши Србијом, биле записале и њега да погубе. За њега оно вели Фочић-Мехмед-Ага:

„Док погубим Протопопа Марка
Из лијепа села Остружнице;
Он је паша, а ја сам субаша!“

Али је та претња остала празна. Протопоп Марко је надживио дахије. И отаџбини својој продужио чинити све нове и нове услуге.

Он је слан више пута у Немачку, те је набављао џебану, оружје, и друго што за рат треба. Те све набавке превозио је с оне стране на нашу, на Умци, на месту које се зове „Умчица.“ Одатле је, после, све разашиљано оближњим кнезовима и војводама.

Прича се да су му, једном, кад је куповао барут, Немци, из личнога уважења према њему, дали и некакве игле за пробијање турских панцира. У Остружници се, даље, прича да је Протопоп Марко, ради те џебане, чак ишао бечкоме ћесару, и преда њ излазио.

Протопоп Марко, учинивши отаџбини великих услуга и као разборит свештеник, и као одважан војник, и као вешт набављач војних ствари, умрьо је у Остружници за српскога доба.

Он није био род Дољанчевићима Аћиму и Радовану, који се такође помињу као заслужни људи.

Дољанац Аћим родио се у селу Дољанима, које је сад расељено. То село је било између Велике Моштанице, Сремчице, и Мељака, у београдском округу, па је расељено. Оно место где је оно било и сад се зове Дољани.

Аћим из Дољана пређе у Остружницу; онде се насели, и прозове Дољанац.

Аћим је, за првога устанка, војевао, и сувременици га помињу као војника храбра, паметна, и срећна у бојевима.

Докић Лазар, д-р медицине, државник, писац, родио се у Београду 1846, а преминуо је 1. декембра 1893, у Абацији, одакле је пренесен и сахрањен у Новом гробљу у Београду 4 декембра 1893.

Одлично свршивши медицинске науке у Бечу и у Прагу Докић је по повратку у отаџбину постављен за окружног физикуса у Ужицу. Одатле је прешао у војску за лекара, а из војске је отишао у Велику Школу за професора.

С катедре на Великој школи узео га је Краљ Милан за управника васпитању сина свога данашњега Краља Александра.

С тога места Докић је отишао у Државни Савет, у ком је најпре био члан а после председник. После је био министар просвете и црквених послова и председник министарског савета у кабинету, који је сам саставио 1. априла 1893.

Докић је радио и на науци, и радио је озбиљно и самостално; није се журно да своје радове објављује, а имао их је и таких који се могу поредити с радовима првих научника у физиологији.

Ове Докићеве списе могли смо наћи штампане:

1. Живот Гарибалдин, Београд, 1863.
2. Чланци из опште биологије, Београд, 1882.
3. Грађа за фауну Краљевине Србије, Београд, 1882.
4. Аналитички и систематички преглед животиња у Краљевини Србији, Београд, 1883.

Оставио је хвалан глас у сваком месту где је боравио, на сваком раду који је радио, и у свакој служби коју је отправљао.

Лака му српска земља!

Добрњац Стеван, брат Петра Добрњца, родио се у селу Добрњу, од прилике 1778 године.

У детињству је Стеван научио читати и писати од калуђера у манастиру Горњаку.

За првога устанка, не јавља се нигде, као какав старешина; а године 1813 био је пребегао у Банат, али се брзо вратио својој кући у Добрње.

Године 1815, чим је букнуо устанак у Такову, Стеван је настао те подигао сву Мораву против Турака, и, с толиком војском, пошао је на Пожаревац.

Кнезу Милошу то је била велика радост, и велика помоћ. За то Стевана одмах, по освојењу Пожаревца, постави кнезом над моравском кнежином. И све је било добро што је Стеван радио и наређивао да се ради. Али, у пролеће 1821 године, Стеван Добрњац и Марко Абдула, други кнез из нахије пожаревачке, нешто по порукама етериста из Влашке, а нешто по наговору београдскога везира Марашлије, који је желео Србе позавађати, и тако напредовање Србије спречити, пођу да дигну буну против Кнеза Милоша. Одиста, за њима двојицом, устане готово цела пожаревачка нахија.

Али Кнез Милош, вештином и брзином, ту сву буну угуши за десетину дана.

Видећи да од буне не би ништа, Стеван Добрњац, преко Параћина, утече лесковачком паши под заштиту.

Кнез Милош затражи од паше да му Добрњца врати; а паша одговори да је добегао под заштиту, и да образ не допушта вратити га. Али Кнез Милош да реч да му не ће ништа, само да дође, и да провидни рачуне о новцима пореским које је од народа био покупио.

И Добрњац се тада сам врати, дође Кнезу Милошу, и поклони се, а Кнез му опрости кривицу, и рекне му да седи код куће, а да се не меша у народне послове.

Тако је и било.

Али Стеванов друг, Марко Абдула, у почетку 1823, погине ноћу, пред својом кућом, и убилац му се не нађе. Стеван се, тада, уплаши да и њега не изеде помрчина, па утече у Банат, где је живео неко време. После је отишао у Русију, где је остао неколико година.

Стеван Добрњац је умрьо у Јашу, у Молдавији, 1835, и онде је и сахрањен.

Добрњац је, осем српског језика, знао влашки и руски, а разумевао је и турски.

Добрњац Петар (Тодоровић) родио се у селу Добрњу, у нахији пожаревачкој, године 1771. Од места у коме се је родио, прозван је Добрњац.

У младости је, неко време, хајдуковао, а после је трговао живим малом и другом ситницом.

Године 1804, чим се чуло за устанак, Добрњац је окренуд Мораву за собом, и био је буљубаша под командом Миленковом, имајући под собом мање старешине: Момира, из Лучице; Пауља, из Горње Млаве; и Илију Стошића, из Хомоља.

Године 1805, на Иванковцу, против АФис-Паше Нишког, био је Добрњац заједно с Миленком, и прославио се тако да га је Совет, ни крају те године, звао бимбашом, и војводом.

Године 1806, бранећи Делиград од скадарскога Ибрахим-Паше, стао је у ред првих старешина у Србији. Тада су жене у Београду певале:

„Господар Петар на цареву друму:
Он ми чека седам паша војске,
И осмога царева везира!“

Године 1807, Добрњац се је одликовао у боју на Малајници.

У то доба, Добрњцу је било главно место Делиград, где је сузбијао силу турску која је, низ Мораву, надирала у Србију. И сво је било добро и славно, док је Петар командовао Делиградом и оним крајем.

Али, у почетку 1809, дође у Делиград за команданта Милоје Петровић Трнавац, и Добрњац је тада морао слушати Милојеве заповести. То Петра толико огорчи да је, после, радио без воље, што је год радио.

Године 1810, Добрњац се је одликовао у освајању Кладова, у ком месту, пошто је освојено од Турака, остао је као старешина.

Диздар Фетисламски, излазећи из града, пољубио је праг на вратима градским, и предао кључеве од града рекавши:

— Халал олсун!

Године 1811, о малом Божићу, не хотећи примити уредбу коју су смислили Младен и Карађорђе, Добрњац је, заједно с Миленком, протеран из Србије, и отишао је у Русију, где је добио од Цара 300 дуката пензије на годину, па је, уз то, трговао закупљујући спахиска имања. И тако је живео врло лепо.

Кад је Србија пропала 1813, и кад су се, доцније, они који су Добрњца прогнали из отаџбине, сами видели у туђини, као прогнаници, онда су се неки, кад и кад, виђали с њиме.

Кад су Срби, 1815, на ново устали на Турке, онда се Кнез Милош, неколиким писмима, обраћао Добрњцу, и молио га да се заузме онамо у Руса за какву год помоћ и олакшицу Србији. Кад је пак дознао да су се Петар и Миленко умешали у влашку буну, 1821, онда им је писао да буне не преносе у Србију, и да и сами овамо не долазе!

Добрњац је, у последње време, боравио у Јашу. Једном, на Петров Дан, међу другим гостима, дође и Јеврем Ненадовић, да му честита имени дан. Том приликом, Добрњац прекори Јеврема за некакву неправду у подели оне помоћи коју је Русија давала српским бегунцима, и за велико хвалисање себе и својих заслуга. Јеврем се стане бранити; веле, реч на реч, дође до тога да се они сваде, и домаћин госта истера из своје куће, изруживши га као никаква човека.

Ово прича кћи Добрњчева, г-ђа Љубинка, која још живи у Београду.

Према овоме, ваља ценити оно што је Јеврем Ненадовић причао за пропаст на Каменици 1809, у Гласнику 3, стр. 154.

Добрњац је имао на руци отворену фонданелу, због ревматизма. Како је трчао по мошијама, које је држао под закуп, та му је фонданела зазебла, од чега га удари промт (запаљење?), те он, после шест дана боловања, умре у Јашу, 6 октобра 1831, и буде сахрањен 7 октобра, код цркве Св. Спиридона. На самрти нашао се при њему од Срба само Теодор Хербез, који му је свећу додржао.

Добрњац је био човек крупан, пун, и више плав него смеђ. По нарави, био је шаљив, и не само говорљив него управо речит: кад би што, говорио, тако је лепо намештао, као да чита из књиге. Као старешина, био је велики јунак, и, особито, умео је људе к себи привући и наговорити да га слушају; непогодан је био врло према онима који су хтели да му заповедају¹; а према својих подручницима и друговима био је врло љубазан. Издашан и чазбен био је за чудо. Његова је кућа била отворена, и сто постављен за свакога, ко би год откуд наишао. Па не само што је овако дочекивао и частио, него је и новаца давао и на поклон и у зајам, кад би ко, у потреби, заискао, а у њега би се десило. Кад би коме што дао у зајам, онај се није морао старати како ће му вратити, а и он од кога би што узео, нека се овај не брине у што ће оне новце оставити.

Једини он, од свих војвода онога доба, био је глув и слеп према женској лепоти.

Добрњац је имао два сина; оба су умрла у Петрограду, у кадетском корпусу, и кћер Љубинку, која је била за Поп-Лучиним сином, Кузманом, и која и данас (1887) живи овде у Београду.

---

1. Може бити да се је ова особина његовога темперамента косила с нарави Карађорђевом, за кога се зна колико је био прек, и колико је мало трпео поговара. И, зар, с тога је вожд и изрекао оно драстично поређење, које се не може записати, али га знају сви сувременици. ↩︎