Поменик

Аутор: Милан Ђ. Милићевић

  • Зах Фрања

    Зах Фрања, српски ђенерал, родио се 19 априла 1807 у Холомуцу, у Моравсвој.

    Учио се је у Брну, у Бечу, и у Паризу. Умешан у маџарску буну 1848, био се је неко време уклонио из Аустрије, и путовао је много по свету. У Србији је најпре служио политичким циљевима српске владе, а после је, под влашћу министра Илије Гарашанина, уредио прву артилериску школу (данашњу војну академију), и у њој био први наставник и управник.

    Лични његови непријатељи урадили су да године 1859 буде прогнан из Србије, али је доцније враћен и постављен опет на старо место у војну школу.

    Командовао је Ибарском војском 1876, и издржао је на Јавору неколике битке. Ранивши се у ногу, дао је да му се нога одсече, и осталога свог века ишао је на штули. Добивши пенсију, отишао је у Брно у Моравској, к својим пријатељима, где је и преминуо 2 јануара 1892 године.

    Био је одличан васпитач младића, који су били под његовом управом.

    Бог да га прости!

  • Загорица Арон

    Загорица Арон, страдалник, био је секретар у Кнеза Милоша канцеларији за прве владе кнежеве. Његово се име чешће помиње и за кнезовања Кнеза Михаила до 1842. Тада пак, за Кнезом Михаилом, остави и Загорица Србију, и живео је потад у Новом Саду.

    Године 1849 десио се на тороњу новосадске цркве. Ту га ухвате Маџари и, 14 априла, по пресуди преког суда, обесе!

    У порти Јовањске цркве на северном зиду има плоча од црвеног мрамора с овим записом:

    Арону Загорици преким судом за невиноју вјерних цару Сербов кровију жаждушчих бунтовних Мађаров, в Новом Садје, априлија 14, љета 1849, у 1/2 1 часа, цвјетушчаго живота лишену.

    Тужна јединоутробна братија јего Мојсеј, Николај, и Симеун со сестроју Маријеју, љета 1854, положише сије кресноје знаменије.

  • Загла Ђорђе

    Загла Ђорђе родио се у селу Блацу, у Македонији.

    Првих година, по српском устанку на дахије, Загла је, са своја три брата: Димитријем, Павлом, и Тодором, дошао у Србију, и станио се у Смедереву.

    Није прошло много после тога, а ми Заглу видимо као првог буљубашу, у Смедереву, под командом Вујице Вулићевића.

    Доцније, кад се је Смедерево, с неколико села до реке Раље, одвојило од нахије, и постало за себе управна целина, онда је тој целини постао војвода Вуле Илић Коларац, а Ђорђе Загла остао је и под њим као први буљубаша.

    Загла је био човек јунак, и одликовао се је у многим бојевима, а и рана је тешких био допао. Особито се хвали његово јунаштво и досетљивост у боју на Суводолу 1809, кад је, за својим војводом, Вулем Коларцем, јурнуо у турску војску, те је збунио, вичући турски:

    — Побегоше Турци! Побегоше Турци!

    И у том боју је рањен у трбух; али ни та рана није била самртна.

    После српске пропасти 1813, Загла је, са својом браћом, прешао у Митровицу (Сремску), и отпочео трговати. Браћи његовој трговина је ишла за руком, а њему није, те се мане посла који му није доносио никакве користи, него је седео, и живео од онога што је био у Србији стекао и у Митровицу пренео.

    Кад је Србија, под Кнезом Милошем, на ново устала на Турке, и кад се стање ствари окренуло са свим на добро, Загла остави Митровицу, и врати се у Београд. Ту је, као заслужан човек, добио издржање из државне благајнице, и живео је у својој кући од свакога уважаван и поштован.

    За Ђорђа Заглу има прича коју није штета прибележити. Живећи у Београду, Загла је имао пријатељицу булу, коју су звали Баџа. С овом својом пријатељицом, Загла се разговарао цвећаним језиком на овај начин: кад он хтео што да каже пријатељици својој Баџи, он би узабрао цвет, који казује његову мисао, и који хоће да јој пошље, завио би га у мараму, па би ту мараму везао своме псетанцету око врата. А псето, научено, отишло би Баџи, и од ње би, на такав исти начин, одговор донело!

    Ђорђе Загла умрьо је 30 новембра 1847, и сахрањен је код Маркове Цркве, у Палилули.

  • Жика Капетан

    Жика Капетан, основалац Делиграда, пре Кочине Крајине 1788, био је механџија у Београду, на калемегдану, и, осем механе, држао је многу ситну стоку. У њега је, као чобанин, служио неки Ђорђе Симић, родом из села Сремчице, у београдској нахији.

    Кад Аустријанци завојште на Турке, и аустриски официр Михаљевић стане у Србији купити добровољце, онда се и Жика и његов чобанин Ђорђе упишу у добровољце код тога Михаљевића.

    У рату су се тако одликовали да су оба постали капетани; а кад се рат свршио, они су добили пензију, прешли у Срем, и живели су у селу Бољевцима.

    Кад се Срби, 1804, дигну на Турке, Жика остави равни Срем, и цареву пензију, па пређе овамо, и стане се бити с Турцима.

    За постање Делиграда, Петар Јокић овако лаконски прича:

    Дође неки Жика из Македоније1, доведе неколико бећара, и начини ниже села Вукашиновца шанац, који се прозва Делиград. Он покупи још бећара, и постави им старешине: Николу и Стрељу над бећарима нишевачким; Џиду над лесковачким, а Першу над свима осталима.

    С овим бећарима он оснажи и утврди Делиград, би се јуначки, и погибе ту за веру српску. Бог да га прости!

    Јокић само толико.

    Из других извора дознајемо како је погинуо славни основалац Делиграда.

    Једном, о Васкрсу, Турци су мислили да су Срби, бар већином, отишли за празник кућама, а Делиград оставили с мало војске, па зато, големом силом, ударе на шанац, а особито на неку „велику капију.“

    Срби се, и ако их је одиста било мало, одупру јуначки и, најпосле, сузбију Турке, који, у том нападу, изгубе доста мртвих и рањених војника. Међу мртвима остао је један буљубаша и један барјактар. Овога последњега убио је Србин који је имао необичан надимак — Крстикаша!

    У том одбијању Турака, док је бој још трајао, Капетан Жика, слободећи Србе, изиђе на бедем, и повиче:

    — Не бојте се, браћо, утекоше Турци! Али, баш у тај мах, згоди га злотвор у прси, те падне.

    Из Делиграда пренесу Жику у манастир Св. Романа, где је умрьо на сами Васкрс, 5 априла 1808, и код цркве је укопан. На велику Суботу, онако у мукама, заиште да се напије млека. На то му кажу, да је пост, а он одговори:

    — Не треба! Не треба!…

    Жикин је век био кратак; његова су уживања била толико смерна, да ни гутљаја млека није хтео узети у уста у пост; али ће се његово име славно помињати докле се год буде помињао Делиград, та докле буде Срба на свету!

    Децо српска, сећајте се Жике, његова рада, и његове смрти!…

    1. Јокић вели да је Жика родом из Македоније, а има их који су држали да је родом из Далмације; међу тим његов живот до рата аустриског (механџија и мандранџија) говори за оно прво мишљење. Исто се тако разликују сувременици и о његову имену: једни га зову Жика, други — Жикић, трећи Џика. а Анта Протић, у својој Повесници назива га чак капетан Џиновац!
      Допуна: Баталака, у својој Историји Српскога Устанка, каже да му је презиме Џикић, а име му на страни 4 пише Велчо а на страни 49 Влчо, додајући да је био родом из села Маврова у Маћедонији.
      Још Баталака тврди да је Џикић имао брата Кузмана, који је, вели, пошто је Велчо-Влчо погинуо, остао у Делиграду на братњеву месту!…
      Славе је, међу тим, он стекао за свако то име довољно! ↩︎

  • Живковић Стеван

    Живковић Стеван родио се у селу Прњавору1, код манстира Св. Романа, на десној страни источне Мораве, око 3 часа хода на запад од Алексинца. Старо му је презиме Крстић, а оцу му је било име Илија, који је имао рођенога брата Живка, врло богата човека. Овај Живко Крстић, као што показује запис2, оправио је манастир Св. Романа.

    Стеван се је прозвао по стрицу — Живковић. Прича се да је отац Стеванов Илија био, једном, узео од брата свога Живка, „харачку књигу“ (признаницу о плаћеном харачу — 3 гроша и 12 пара), и с њом се показао као Живко а не као Илија. Од тога доба, остало је, веле, сину му Стевану презиме Живковић. Али томе може бити узрок и што друго, као што ће се видети мало после.

    Живко је био човек богат, а Илија сиромах. У Живка је било шест синова, а у Илије јединац — Стеван. И Илија прода свога, јединца сина неком Констонтину Ћурчији, из Београда, за 100 гроша3!

    Тако је Стеван дошао у Београд, где је научио занат, ушао у трговину и, доцније, постао врло богат човек.

    У потоњем свом богатству и благовању, Стеван је редовно слао свом оцу новаца, хране, и одела, али није никад трпео да му изиђе на очи, већ га је одгонио речима:

    — Ти си мене продао за 100 гроша! Одлази! Одлази!

    Пошто дахије овладају Београдом, Стеван, од њихове силе, пређе у Земун.

    Кад су се Срби дигли на Турке 1804, Живковић је одмах почео набављати и слати им џебану, и друго што треба за рат.

    Године 1805, маја 1, Стеван Живковић је изабран за члана оној депутацији, коју су Срби послали у Цариград ради угађања с Портом.

    У Цариграду Турци ту депутацију притворе, а нишком Афис-Паши пошљу заповест, да иде с војском у Србију, и да буну угуши.

    Живковић се, особитом својом вештином, измоли од Турака дође у Србију, и каже Карађорђу све што је и како је.

    Вештина, коју је показао у овој прилици, сведочи да је Живковић био човек врло гибак, и врло вешт за дипломатске послове4.

    Кад Срби узму Београд, Живковић се врати из Земуна на своје имање. Тада је већ био тако богат човек, да је некад давао Совету по девет хиљада дуката на зајам, а и појединим људима чинио је многа добра.

    Милутиновић овако о њему вели:

    „Јесте Стеван Живковићу важно,
    Трговином и придостављањем
    Војних нужних ствари и оружја,
    Братољубно прознатнио себе,
    Те лиш’ свашто дајућ’ сиротињи,
    Осем брашна, соли, и новаца,
    Плуге спремне, и ораће воле,
    К’ том’ и сваког усевна семена,
    Дела г’ ’вака заборавит’ бране.“5

    Живковића је Совет, као човека врло паметна, слао Вељку да се налази уз овога, те да, памећу својом, умерава прекомерно Вељково јунаштво.

    Находећи се тако уз Вељка у Бањи, Живковић се је, у једном боју, ранио у ногу, и од те ране дуго је боловао и ишао о штаци.

    Кад оно Миленко и Добрњац јавно казаше де не пристају на реформу коју су смислили Младен и Карађорђе 1811, Живковић је био с њима, и показиво је више енергије и одважности од њих обојице. Зато су га оковали и затворили у београдском граду. Лежећи у тамници, Живковић је, по вас дуги дан, ударао у тамбуру и певао.

    После неког времена, дозове га Карађорђе у Тополу, и све му опрости; али он узме пасош и оде у Каравлашку.

    Живковић се је женио два пута, или боље рећи имао је две жене. Прва његова жена била је из села Остружнице, тетка кнеза Максе Ранковића. С том женом је родио четворо мушке деце. По несрећи жена му се ова пропије и проневаљали тако да је он, најпосле, остави, и узме жену дахије Аганлије, која се је била покрстила, и добила име Љубица.

    Суд онога времена пресуди да Живковић да својој првој жени, на свако дете што је родила с њим, по једну кесу, а то је, свега 2000 гроша! Живковић јој, од своје драге воље, да пет кеса, што је родила с њим четворо деце, и две кесе што му је била жена — свега 7 кеса.

    Ова се је жена, после тога, тако пропила и проневаљалила да је, због јавног блуда, по наредби Карађорђевој, бачена у Дунав и удављена.

    Кад би Живковић отишао на војску, та његова жена, оставши о дететом на сиси, зарезила би то дете само у соби, те би, јадниче, свискавало од плача, а она, би, по целу ноћ, с момцима ђускала певајући:

    „Ој, где ћемо село селит’?
    Међу очи девојачке? итд.“

    Године 1813, по одласку Карађорђеву из Србије, Стеван Живковић, са женом Љубицом и малим дететом, налазио се је у Земуну. Ту дође из Босне Турчин, брат Љубичин, и позове је да иде у Турке, и она, оставивши мужа, оде и однесе дете на сиси. Пријатељи Стеванови јаве ову ствар одмах Митрополиту Стратимировићу, а овај се пожали ђенералној команди, која, преко ђенерала Червенке у Земуну, нареди да се изавиди: како се је смело пустити крштено дете да иде у Турке? И одмах се пошље курир те Љубицу, некадашњу Аганлиницу, са Стевановим дететом, врати њеном човеку.

    После тога, Живковић је са женом и дететом, отишао у Русију.

    Године 1835, Живковић се је био вратио у Србију, и Кнез Милош му је, указом од 23 фебруара, одредио 300 талира пензије на годину. Али је он мало времена остао овде. Имао је многе новце на дугу у сељака око Београда. Зато их једном позове све, упита се за здравље са свима, па онда стане једнога по једнога призивати и питати: колико је који дужан? Како му који призна дуг, и замоли га за почек, Стеван нађе његову облигацију, покаже му је, и подере на његове очи. Подеравши све облигације, рекне сељацима:

    — Е, од данас ми нисте дужни ништа; останите се Богом!

    После се је опет вратио у Русију и, кажу, умрьо је у Полтави.

    Жена пак његова, Љубица, вратила се је после његове смрти, у Београд, где је дуго живела доле на Сави, па ту и преминула.

    Живковић је био човек омалена раста, црномањаст а, под старост, сед као овца, у лицу пак био је румен као ружица.

    1. Село то, у оно време, припадало је кнежини Ражањској, која је била део параћинске нахије. Сад тога села нема: пре више година, због воде која је, сливајући се с брда, плавила село, раселили су се одатле Прњаворци, и населили се на другој страни брда Градишта, до села Праскоче. То ново село припада општини праскочкој а име му је Манастирско. ↩︎
    2. Гласник 21, стр. 12. ↩︎
    3. Ево приче из које се види како је онда била ретка пара у народа. Стеван је, као дете, сваку ноћ страшно плакао. У то дођу у село некаки ећими (лекари) који су путовали по народу, дајући болесницима лекове. Чувши како Стеван плаче, ећим рекну:
      — Ово је дете ноћљиво, то јест, има болест да ноћу много плаче, и даду некакав запис, који ће га заварчити од плача. За запис је требало дати један грош, али нигде, ни у кога, није било гроша! Весела Стеванова мајка нађе у неке коне један грош, те плати детету лек, а после је, за тај грош, ткала кони платно равна 4 дана!… ↩︎
    4. Кнежевина Србија, стр. 1120— 1123. ↩︎
    5. Србијанка 3, 40. ↩︎

  • Живковић Сима

    Живковић Сима, директор гимназије, родио се у Јагодини 12 јула 1834.

    Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију и Велику Школу у Београду.

    За школовања свога у Београду, био је у кући проте Матеје Ненадовића, где га је познао и запазио протин син песник Љубомир П. Ненадовић. Ненадовићи, отац и син, пазили су Симу; и Сима је према њима увек остао захвалан. Он је понео и у гроб право синовље поштовање према своме добротвору Љ. П. Ненадовићу; он је дао измоловати Љубину слику, и поклонио ју је Крагујевачкој гимназији, а после смрти песникове, ишао је чак у Бранковину, да му се гробу поклони, и сузом га захвалности залије! То је красно!

    Године 1857 постао је Сима професор у Крагујевачкој гимназији, где је служио до године 1871, када је, за кратко време, био управитељ учитељске школе, па се опет вратио за директора гимназије.

    Године 1887, навршивши 30 година професорске службе, тражио је и добио пенсију, о којој је после тога до смрти живео у Крагујевцу.

    Живковић је био ожењен ћерком Крагујевачког проте Јованике Симком. А кад је она умрла без порода, Сима је остао самац до смрти, која га снађе ноћу између 8 и 9 априла, на освитак самога Васкрса 1900.

    Живковић је био добар наставник, а нарочито похвалан васпитач омладине. У дужности уредан као добар сат, а у понашању измерен и увек присебан. Одушевљен је био за све патриотске послове у струци просветној. Крагујевац је волео као да се и родио у њему; а и крагујевчани су Симу уважавали и поштовали као ретко кога свога суграђанина.

    Бог да га прости! Симу Живковића, „старога директора“, захвално ће поменути многи и многи његов ученик!

  • Живковић Василије

    Живковић Василије, панчевачки прота, песник, рођен је у Панчеву године 1819 јануара 31, од оца Тодора и матере Софије.

    Основну школу свршио је у месту свога рођења; гимназију у Срем. Карловцима; философију у Сегедину, а права у Пешти и у Пожуну 1837 и 1838. Богословију је учио у Вршцу, и хтео се је покалуђерити; али му, године 1845, умре отац на пречац, те се Васа ману калуђерства, и године 1846 би рукоположен за свештеника и постављен за пароха панчевачкога.

    Године 1868, маја 23, на молбу панчевачке општине, јепиескоп Кенђелац постави Живковића за проту панчевачкога.

    Прота Живковић пуних десет година био је учитељ вере у краљевској панчевачкој реалци и професор српског језика. Био је члан јепархијске консисторије, и члан митрополитске апелаторије од 1864 до своје смрти. А био је и члан одбора саборскога, који је израђивао уредбу, потврђену 10 августа 1868. Разним начином био је посланик на свим народним саборима од 1864, и увек се на њима одликовао разборитошћу, мудрошћу, сталношћу и познавањем црквено-народног живота Срба на оној страни.

    Године 1883 одликовао га је вршачки владика Кенђелац „за ревносну и плодоносну свештеничку службу“ набедреником.

    Године 1873 новембра 11, изабран је за председника црквене панчевачке општине, и то је звање носио до смрти.

    Живковић је преминуо између 24 и 25 јуна 1891 у Панчеву, и оплакан је општом жалошћу целе панчевачке општине.

    Живковић је био песник, и песник мио и сладак. Још за ране младости спевао је, и народу су омилеле песме:

    • Радо иде Србин у војнике.
    • Одби се бисер-грана од јоргована.
    • Ко међ’ нама жена није. —
    • Лепа мома и т.д.

    Те се Живковићеве песме певају у свим крајевима Српскога народа тако да данас многи мисле да су то песме народне!

    Живковићеве су песме растурене по разним часописима и листовима. Тако њих има: у Скоротечи, Срп. Народном Листу, Бачкој Вили, Голубици, Зимзелену, и у Подунавци.

    Све се одликују чистим и лепим језиком. И у том је Живковић био претеча Бранку Радичевићу.

    Најпознатије су му песме: Радо иде Србин у војнике; Одби се бисер грана; Ајдуци („Већ из густог луга купе се хајдуци“. Зимзелен 1837).

    У Скоротечи (1842, бр. 3.) Љубопевац (позната песма: Та плавиш зоро златна); бр. 7. Љубичица (по Гетеу); бр. 17 Граничар (балада по J. H. Jogl-у Der Cordonist); бр. 29. У славу Њ. Св. Јосифа Рајачића; бр. 33. Цвет; бр. 38 Девојка; Гњурац (по Шилеру, Скоротеча 45 бр.); Рибар (Гете) 51 бр.; Мојему пријатељу Д. Тиролу Србину у Споменицу бр. 71; Чедоубитељка (Шилер) 74 број.

    у Српском Листу Т. Павловића за 1842, бр. 27, Сави Текелији; бр. 29 Косово; бр. 48 Радост и Жалост.

    У Бачкој Вили 1845. Лепа Маца (српске кћери чарнооке); Једној Српкињи.

    У Зимзелену за 1847; Гроб Обилића; Баук (превод од Гетеа); Црни Ђорђе, за 1848. У славу Божију; Даће Бог; Младој Невести; Турској Раји; Југ-Богдан и његови синови.

    У Подунавци (издавао Љ. Ненадовић) бр. 38. 1848 одзив на песму: Устај, устај Србине!

    У Голубици 1844. Ода преузвишеном Србину Сими Милутиновићу.

    Велика је штета што је Живковић рано престао певати. Његове се песме одликују особитом нежношћу. Оне све потичу из правога песничког осећања. Живковић је у својим песмама не само надвисио своје сувременике лепотом и чистотом језика, него и обликом и садржином њиховом.

    Кад је Живковић навршио 70 година живота, онда му је писац ових врста послао ово писмо:

    Пречасном Господину, Господину Васи Живковићу, Проти панчевачком, У Панчеву

    Пречасни Господине,

    Допустите ми, молим вас, да се у очи вашег сутрашњег дана сетим нечега из доба минулога!

    Бејаше година 1849, месец јуни, дан 4, и све ми се чини субота. Случај је донео да неки панчевачки грађанин премине у Београду. Покојника су, као човека уважена, испратиле све београдске школе и сви наставници. Света је било на пратњи врло много, пуна пунцита Београдска велика црква. На опелу, после јеванђеља, на амвон изиђе свештеник, млад, здрав, лепа лика, крупних очију, смеђе косе и браде, висока стаса, и у целом веома мила слика. Он ожали покојника гласом пријатеља и свештеника. Моје детиње очи осташе на беседнику.

    — Ко је овај попа, што овако слатко беседи, и што се овако дивно држи у беседи, питали смо ми ђаци један другога?

    — То је панчевачки парох Васа Живковић, рече један од наших професора.

    — Зар онај, што је спевао: „Радо иде Србин у војнике“?

    — Он исти!

    Ја заборавих и покојника, и сву многобројну пратњу његову: само сам гледао његова посмртна беседника!

    Прођоше, после тога случаја неколике године. Једнога вечера у мојој кући бејаше неколико мојих пријатеља. Неко од њих затражи од мене да што лепо прочитам на глас. Маших се за Суботићев 3борник, прелистах га, одабрах, и прочитах на глас: „Шилерова Гњурца“. Сласт је била толика, да су неки, после тога, ту песму научили на памет. И име Васе Живковића, кроз кога смо провидели и душу Шилерову, сваки се час захвално помињало међу нама!

    Опет су године терале године, и декада је потискивала декаду.

    Освану 9 септембар 1888; у Народну библиотеку уђе к мени човек светитељског лика и одела: стасит, ведар, светао, украшен сребром од година, он само назва Бога па — стаде.

    Скочих брже к њему, примих му Бога, и замолих да седне. Он ми знаком обавести да га оставим на миру.

    — Ја страдам од тешког засипа, рече он, пошто малко дахну: — и кад ме тај наступ снађе, морам стати где било да било: то ми је једини лек!

    Стајао сам, и пун задовољства гледао лепу слику часне и срећне старости.

    — Дошао сам, настави гост даље: — да вас видим, да вас лично познам, и да вам кажем како радо читам све ваше књиге, а особито Поменик, који баш сад излази…

    И ко је тај мили гост? То је главом онај млади и лепи попа из Београдске цркве од 4 јуна 1849; то је певац милих Србима песама; то је преводилац Шилеровог Гњурца; то је онај који је био миље мојему оку и мојему уху, па ми сада уз ондашње даре приноси сасвим нове!

    И тај трудбеник у винограду Господњу, тај мили песник наших младих година, тај слатки беседник из доба нашега учења, сутра срета, здрав и задовољан, уважен и поштован, своју седамдесету годину!

    Није ли право и слатко да ми оба захвалимо милостивому Богу: — он, што је ту годину дочекао, а ја — што му је могу овако од свега срца да честитам?

    До виђења, пречасни Господине, мили наш слављениче!

    — 30 Јануара 1889. У Београду. Сав Ваш М. Ћ. Милићевић

    На ово је Прота Живковић под 15 маја 1889 одговорио овим писмом:

    Господину М. Ђ. Милићевићу, Библиотекару, У Београду

    Многопоштовани Господине, Драги пријатељу!

    Ево је прошло много дана — не смем ни казати колико — како сте ми љубав и наклоност поклонили те ми честитасте јубилеј моје 70 годишњице, и ту своју честитку накитисте разношарним мирисавих цвећем хвале и величања мене недостојног слуге Божијег и Народног, а поред тога и одвише ме окадисте тамјаном и измирном, том „жртвом вечерњом“ живота мога, који је већ доспео на запад сунца, што црква наша назива „свјетом тихим“.

    Па од тог миомирног кадила, и „благоуханијем“ свеже ките мени у част узабраног не ексотичног, не художественог, но милог пољског цвећа што ми га на дан 31 јануара о. г посласте — опијен и занесен… јели чудо, што и после тако дугог времена још се не осетих довољно оснажен и трезвен, да на драгоцено и веома ласкаво писмо ваше од 30 јануара о. г. онако одговорим, као што би пристојало, и с тога не упишите ми то, поштовани пријатељу, у грех или нехат или неучтивост, но једино вашем слатком и заносном „опијуму“, који ја први пут у мом дуговременом животу окусих, па једва се ево сад освестих, к себи дођох и сетих се вајне љубави а своје дужности, да вам изречем своју најтоплију захвалност.

    Примите дакле ову моју изјаву као знамење праве и искрене извине, и знајте да ми је теже на једно ваше писмо одговорити но на свих стотину телеграфских и до 50 писмених честитака, што их примих са свију страна народа нашега о јубилеју моме од пријатеља, познаника, и добрих људи. А ви ми остасте последњи али и најдражи честитач, јер свима се одужих на брзо, а вама у „једанаести час“, но у толико усрдније, радије, и својскије одзивам се са Ве́е́е́лико хвала, и са још већом жељом: да и Вас Господ Господстујућих сподоби, да још дубљу и срећнију старост спојену са безобличним и необуревајемим здрављем (него ја:) у свом домаћем, весеља и задовољства пуном храму, телесно и душевно чио дочекате и слатко проживите, те да стечете много више признања и славе, него ја незаслужни „дрјахли“ „старец“, јер сте ви за много мање времена, али великим трудом прибрали и од заборава отели и сачували неисказано много блага и драгоцености за народ наш и историју што ће, ако Бог да, тек потоњи нараштај потпуно оценити, и цену ту, која и данас има знамениту вредност устостручити, као што то бива с реликвијама славних мужева, међу које вас сви поштени и правични људи убрајати морају, у награду за необично тешки подвиг око Поменика и васкрсенија неумрлих и готово заборављених јунака на бојном и културном пољу.

    Ви сте до сада толико урадили, да вам се и најбољи наши родољуби до земље поклонити морају; ви сте у свом изврсном делу „Кнежевини Србији“ сковали дијадем, а у делу „Краљевини Србија“ крунисали сте Српство, али тим и себе, — у тим делима овенчасте неувелим венцем, а класичним „Помеником“, тим Српским Плутархом, дигли сте себи споменик aere perenius, јер сте многа знатна имена преславних бораца и заточеника, праотаца, отаца, и браће наше из пусте гробне помрчине извели на видело, за које нек вас награди Господ Бог… а Српство није тако ни толико богато да Вам врати мило за драго!

    Овако сам ја о вама и пређе као непознати мислио, јер сам пратио рад ваш на књижевном попришту; а кад се мало познасмо, и кад ме обрадовасте и изненадисте реченом писменом честитком, коју ја у оном руху свечаном заоденуту заиста заслужно нисам зарад оно неколико мојих песмица из младићског доба мога, јер бејах свагда само обични дилетанат, а не „богодухновени песник“… е та честитка беше ми над свима осталима најлепше признање од човека, који и у мало тражи да нађе нешто, што није за одбацивање, и тим се ја поносим и толику љубав и одликовање мојих сићушних заслуга ја нигда заборавити не смем.

    Прочитавши Ваше писмо више пута са сладошћу, помислио сам, и приметио сам и другима, мени љубазнима, да се ни мало не чудим, а чудио сам се доиста, читајући монументални Поменик Ваш и наш: како је било могуће да сакупите онолико дивног материјала, грађе, и сваковрсних података за све оне знане и незнане бесамртнике, јер ено у цењеном писму вашем нађох и о себи нешто, што сам давно заборавио, потсетисте ме и на погребни дан оснивача проповедничког фонда, великокупца панчевачког Васе Бркића, којега за бежаније наше саранисмо у Београду 4 јуна 1849, и ком у славу ја у Београдској катедралној цркви изговорих надгробну беседу, а ви се и те маленкости сетисте после 40 година, па се онако похвално о мени изразисте!

    Па како Ви о многом чему рачун водите и тубите чак и ситније ствари, уверих се и приликом мог првог састанка с Вама јесенас о прослави Вуковој, о чему такође споменусте у свом писму — то се заиста мора узети као чудо нечувено, јер је то необично памћење… живо и уба ретко, и Бога ми, да није тога, неби ни Поменик био онако потпун и огроман, па ни истинит у појединостима, а камо ли у целини онако обилан и интересан.

    Хвала Вам и опет драги пријатељу и честити Србине на пријатељској пажњи, и задржите ме у љубави и наклоности и даље а ја ћу се молити Богу нашему, да Вам дарује дуголетни живот, да зреле и слатке плодове умнога рада Вашега с богате трпезе књижевног подвига вашега уживамо и ми старији и наша млађа браћа, којој ћете ви свагда као узор светлити, што искрено жели

    — У Панчеву, 15 маја 1889, Ваш, Прави поштоватељ, В. Живковић с. р., прота.

  • Живановић Јаков

    Живановић Јаков родио се у селу Обрежи, у Срему, 18 фебруара 1808, а старина му је у селу Кључу, у ваљевској Колубари.

    Основну школу свршио је у месту свога рођења; гимназију у Карловцима, а философију у Пешти, где је постао и доктор у философији.

    По свршетку школа, био је професор у карловачкој гимназији.

    У почетку 1834, на позив Кнеза Милоша, прешао је у Србију и, после неколико месеца огледа, Кнез га је поставио за директора своје канцеларије.

    Сам је причао, да је у Крагујевац стигао баш у очи Сретења, и, сутра дан, отишао је у цркву, на службу. Кад дође време да се чита апостол, устумараше се, вели, по цркви и попови, и учитељи, и ђаци.

    Кнез Милош, стојећи у свом столу, већ опажа ту забуну, и тек што не зашта:

    — Море, шта је то?

    А сво шта је било: ђак неки узео из цркве апостол, да се спреми да га чита у цркви на Сретење, па нити га је научио, нити је књигу вратио цркви, нити је сам дошао на службу.

    Видећи ту забуну, Живановић, који је црквено правило знао врло добро, изађе пред Кнеза и упита:

    — Је ли слободно, Господару, да ја очитам апостол, без књиге?

    — Слободно, сине, како не би било слободно; само ако умеш, одговори Кнез.

    Живановић изађе на амвон и очита апостол на изуст, као и из књиге.

    — Аферим, игумане! викну Кнез, радостан што се из забуне тако лако изашло. Од тога доба, Кнез је Живановића, готово свакад, звао игуманом.

    Као директор кнежеве канцеларије, Живановић је имао доста утицаја на многе послове земаљске. Кнез Милош га је слао у Цариград кад се је градио Устав за Србију 1838, и кад се је одређивао Србији грб и застава.

    У питању о Савету, Живановић је био одсудно противан тачци 17 Устава, по којој је српским саветницима судила Порта. И, не могавши спречити да такав члан уђе у Устав, он је написао своју оставку још у Цариграду, па је је дао, чим је стигао у Крагујевац.

    У унутрашњем трвењу у Србији, Живановић је увек стајао уз Кнеза Милоша. То своје владање сам је овако правдао:

    — Ми дошљаци, кад смо уз власт, на праву смо путу. Ми ваших домаћих рачуна не знамо. У колу шумадинском ми можемо играти, али је непристојно да ми, дошљаци, у Шумадији, водимо коло!

    За то је странка, која је била незадовољна Кнезом Милошем, јако мрзила на Живановића.

    Видећи да се Србији, нарочито после Устава од 1838, спремају бурни дани, које није могао ни отклонити, ни разведрити, и не желећи имати никаква учешћа у тим догађајима, Живановић је, као што је казано, још у Цариграду написао и, дошавши у Крагујевац, одмах други дан, 5 марта 1839, дао оставку, и отишао у Срем, где је живео као приватан човек, али увек као српски грађанин, са српским пасошем.

    Година 1848 извела је Живановића из његове тишине, и увела га је у народне послове на оној страни. Тада је радио са свим својски против Маџара, споразумевајући се с Бечом, као од два зла мањим, по његову мишљењу; јер је веровао да ће Беч, најпосле, притиснути и Маџаре и Србе!…

    Године 1850, вратио се је опет у Србију, и постао је био, најпре, секретар Савета под Стејићем који је био Главни Секретар: доцније, после Стејићеве смрти, био је Главни Секретар Савету, па онда помоћник попечитељу правде и просвете.

    У овој последњој служби, кад је Црнобарац био попечитељ, Живановићу се даде прилика да искаже свој отпор новој струји у српском језику и правопису. У договору с министром Црнобарцем, који му је све одобравао, отворио је ону чувену распру с Ученим Друштвом око језика и правописа, која се је, најпосле, свршила победом нових идеја.

    Под спољашњим благим, кротким, чисто несмеличким манијерима, Живановић је носио непрегибну упорност у свим својим убеђењима: религиозним, политичким, и научним. И баш то му је увећавало број непријатеља, којих је, и онако, имао више него што је заслуживао.

    Као човек крепке воље, у животу је дочекивао, са свим стојички, сваки удар који га је погађао, а имао их је и доста и врло тешких. Био је човек поштен, чиновник без прекора, Србин родољубив. Он је веровао у Бога, и веровао је истински. На самрти, држећи у рукама Христову икону, и љубећи је, говораше овако:

    — Христе, Спасе мој! Само два знана греха имам: веровао сам сновима, и бацао сам карте! Њих ми два опрости, молим ти се: Друго нисам никад ништа згрешио!…

    Осим велике службене радње, која ће се, и с књижевне стране, проценити ток кад једном угледа света преписка Кнеза Милоша, Живановић је књижевности српској оставио ово:

    1. М. Т. Цицерона тускуланска испитанија, с латинског, 1842, у Бечу;
    2. Оправданије превода Цицеронових испитанија, 1842, у Будиму;
    3. Слово надгробно Књагињи Љубици, 14 маја 1843, у Н. Саду;
    4. Некролог Авраму Петронијевићу, који је преминуо у Цариграду 10 априла 1852;
    5. Надгробно слово Димитрију Исаиловићу, умрлом 29 маја 1853, у Београду;
    6. Некролог Стевану Петровићу Книћанину, 1855, у Београду;
    7. Шта је пробитачно за Војводство Србију, и т. д. у Бечу;

    Осем тога, написао је, као одговор на књигу Сипријана Роберта Les Slaves de Turquie, ситно збијених 48 табака рукописа. Ту је проливено врло много светлости на људе и на догађаје из доба прве владе Кнеза Милоша. Тај се рукопис налази у Народној Библиотеци, у Београду.

    Пред саму смрт, преводио је Телемака, али се не зна где је сада тај превод.

    Консерватор у свачем, а у народности и православној вери увек страхујући од туђинске превласти, Живановић не само није примао никакву реформу у писању, него је још из свога правописа, избацио ћ, ђ, и џ, па је њихове гласове изражавао крпећи по два или три слова у једно. Таким правописом писао је све своје приватне ствари, а њим је прештампао и неке Видаковићеве романе, ваљда у нади да ће још ко замиловати тај тако скрпљени правопис; али следбеника није стекао!

    У Живановића бејаше синчић по имену Миливоје, красан детић, одличан ђак у 7 разреду гимназије. Овај младић рече једном свом добром оцу лепу истину:

    — Чујеш, оцо?

    — Да чујем, Миле!

    — Знаш ли шта ја мислим?

    — Да чујем, сине!

    — Ја мислим, да ћеш ти преживети тај свој правопис, и ја се томе врло радујем!

    Он га погледа, саже се те га пољуби у чело, и рече:

    — Ти си, Миле, један несташан брбљивац!

    Младић је погодио.

    Живановић је имао чудну судбину у својој служби у Србији. За прве владе Кнеза Милоша, није га трпела опозиција, за то што је био увек уз Кнеза.

    Кад се Кнез Милош врати у Србију да, по други пут, узме владу, пријатељи његови протераше Живановића не само из службе, него и из отаџбине. А сви ти пријатељи можда нису Кнезу Милошу, и његову имену, учинили ни онолико услуге колико му је Живановић учинио само одговарајући Сипријану Роберту.

    Злу срећу имају и ови добросрећни владаоци: ко њих посипа смиљем, они га често засипљу камењем!

    Живановић се је на скоро вратио из прогона, и добио је звање председника окружног суда, у Крушевцу. У тој служби га је и смрт снашла, 9 августа 1861, у Београду.

    Живановић је био човек врло вредан, и на перу лак: могао је свакад написати за тројицу; у оделу је био увек чист, у беседи јасан, у опхођењу врло уљудан.

  • Жефаровић Христифор

    Жефаровић Христифор, књижевник, издао је 1741 у Бечу књигу, којој је наденуо овако име.

    Стематографија, јаже во вјечнују памјат благополучнаго потвержденија свјатејшему и блажењејшему Г. Г. Арсенију IV. А Епу Пекскому всјех Сербов, Болгаров, западнога Поморја, Далмацији, Босни, и ободунаја и целаго Илирика Патријарху, Гну Милостивјејшему посвјашчена илирическо-расијанским обшчим Зографом. У Вијени. Тома Месмер Сечец 1741, октоб. 21. Цео је састав резан на меди.

    Овом је књигом Ст. Новаковић отпочео своју Библиографију. Године 1742 овај исти Жесаровић издао је опет у Бечу:

    Поученије Свјатитељскоје к новопостављеному јереју, 12-на стр. 24.

    И ово је цело резано на меди.

  • Ђуровић Ђуро

    Ђуровић Ђуро родио се на Жлијебима, у опћини Херцегновској, у Боци, у пола прошлога века.

    Основну школу учио је на Топли, а после се бацио на море, па се, као трговац, станио у Трсту, где је стекао лепо имање.

    Не имајући од срца порода, завештао је, 28 априла 1838 године, „две своје куће у Трсту, које дају чиста прихода око 2520 динара, да се оснује и издржава у Херцег-Новому школа српскога, талијанскога, и немачкога језика.“

    Ова је задужбина, после августа 1838, кад је завешталац преминуо, спојена са задужбином Јована Бошковића, те је тако школа основана, и већ ради на корист народу српском у Приморју, и на славу добротворима!