Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Игуманов Сима (Андрејевић) родио се у Призрену, 30 јануара, 1804.

Књигу је учио у манастиру Св. Марка, близу Призрена, где му је рођени брат, Аксентије, био игуман.

За то што је одрастао у манастиру, код игумана, Сима је прозван „Игуманов Сима“; па му је то, као презиме, остало за свагда.

Око године 1820, још врло млад, врати се Сима из манастира у Призрен, и почне по мало трговати.

Године 1830, удружи се с призренским пашом те, заједнички, подигну фабрике на реци Бистрици, више манастира Св. Аранђела.

Године 1835, овога пашу уклоне из Призрена, и он однесе Сими 200.000 гроша!

Сима се је оженио у Призрену девојком Султаном, из куће Вукића, с којом је родио сина Манојла и кћер Софију.

Године 1840, да се освети за шамар, који му је ударио један Арнаутин, Сима убије тога Арнаутина, и с тога се је морао уклонити из Призрена, и доћи у Србију, где се је, по ондашњем реду ствари, сматрао као српски грађанин.

Ради своје парнице с пашом за закинутих 200.000 гроша, оде у Цариград, где је, терајући парницу, радио дуванску радњу.

Пошто изгуби парницу, и пошто му, у Призрену, умре жена и кћи, Сима узме сина Манојла, и пређе у Одесу, а оданде оде у Кијево где је продужно радњу дуванску.

Радња му је ишла добро, и он је, за неколико година, стекао красне новце.

Сима је био човек просте памети, а срца великог; он је радио и текао, али је тековину своју трошио не само на добро своје, него и на добро својега народа!

Живећи у Русији, мислио је о својој драгој отаџбини, и помагао јој чим је кад могао. Тако је црквама и манастирима у Старој Србији слао књиге, путире, одежде, и друге ствари, које су за лепоту православне богомоље врло потребне. Турцима од важности, и владици Мелентију, слао је честе скупоцене поклоне, да би били благи према Симиној браћи Србина.

Најпосле, Сима је у Призрену подигао дивну зграду за Богословију, нашао је учитеље, набавио школске намештаје и учила, и ту школу отворио, на велико добро нашега народа и православне вере.

Из Русије, Сима се пресели у Београд, и овде купи на Теразијама, на углу до куће пок. Јована Мићића, лепо имање, и то тестаментом остави призренској богословији.

За извршење својему тестаменту, умолио је београдскога митрополита и два трговца.

Године 1882 оде у Призрен, те разгледа своју задужбину, и сва места где је провео детињство и младост.

Године 1883, испостивши прву недељу часнога поста, и причестивши се, Сима умре од капље, и буде сарањен у цркви Св. Марка, уза свога оца и мајку. Ту је цркву он и обновио, и набавио јој земаља и шума, колико јој треба да се може издржавати.

Игуманов је био човек омален, лица румена као ружица а косе, под старост, беле као бели снег.

Његов једини син Манојло умрьо је још 1871 године, и Сима, после себе, није оставио никога од порода свога, али је оставио своју задужбину — Призренску Богословију — која ће трајати док траје Срба; и оставио је сјајно име добротвора српске просвете, а „добро име, по Сираху, траје до века!“

Симо! честити сине народа српскога, за живота ти је рука свакад била дуга да помогне, да учини добро! О, нека би Бог дао да, по смрти, име твоје повлачи на сјајну твоју стазу друге родољубе којима је труде небо обилно благословило!…

Игњатовић Јаков-Јаша, књижевник, родио се у Св. Андреји 30 новембра 1824 а преминуо је у Новом Саду у очи Ивања дне 1889.

Основну школу учио је у месту свога рођења, гимназију у Вацу и у Пешти, а права је слушао по разним угарским академијама и у пештанском университету.

Још у четрнаестој својој години спевао је оду Сими Милутиновићу песнику. А као младић, био је изишао на глас са своје даровитости и науке, а познао се је, доцније, с првим људима у Угарској, Србији, и чак у Француској.

За маџарске буне, бавио се у Београду, а затим, као емитранат, у Паризу. Тада је ступио у француску војску, и борио се у Алгиру. Тамо је повредио своје десно око, те је доцније само на једно око видео.

Игњатовић је путовао по истоку, и у Цариграду је бивао више пута. Вративши се у своју постојбину, уређивао је неко време (1855 и 1856) Летопис Матице Српске. Неко време био је српски народни секретар у Карловцима, а после 1861, у Новом Саду, велики бележник. Два пута је био посланик на угарском сабору. После тога се одао сасвим на књижевност, и живео је најпре у Даљу, а после у Новом Саду, где је, 18 марта 1888, доживео и педесетогодишњицу свога књижевнога рада.

Игњатовић је био веома плодан писац; он је писао и много и разнолико. Овде ће се побројати бар неки његови састави:

1. О српској књижевности (у Летопису, 1854);
2. Мисли о југословенству (Летопис 1854);
3. Ђурађ Бранковић, роман, у Летопису, и у Недељном Листу, прва, друга и трећа књига, а остало у рукопису;
4. Манзор и Џемила, приповетка;
5. Љуба Чекмеџић, приповетка;
6. Чудан Свет, приповетка;
7. Крв за род, приповетка;
8. Васа Решпект, приповетка;
9. Вечити младожења, приповетка;
10. Милан Неранџић, роман;
11. Увео Листак, приповетка;
12. Трпен спасен, приповетка;
13. Пијанац, приповетка;
14. Зазидани Несуђеник, приповетка;
15. Једна ноћ на пароброду, приповетка;
16. Најскупља коза, приповетка;
17. Фаличан Максим, приповетка;
18. Адам и Берберин, шаљива игра;
19. Стари и нови мајстори, роман;
20. Појета и Адвокат, приповетка;
21. Адвокат као Холанер, приповетка;
22. Кнез у купатилу, приповетка;
23. Пита 1000 фор. приповетка;
24. Краљева снаја, приповетка;
25. Дели-Бакић.
26. Слепачка скупштина, приповетка;
27. Патница, роман;
28. Биографије, монографије, и расправе.
29. Три српска списатеља: Сима Игњатовић, Лаза Нешковић, и Сима Милутиновић.
30. Опис и успомена Сент-Андреје.
31. Књижевност и политика, расправа.
32. Наши јади и о црквеној автономији.
33. Писма јелисејска о књижевности.
34. Политичка брошура о источном питању (на немачком језику).
35. С ове стране Саве. Брошура о црквеном питању аустроугарских Срба.

Чини ми се нећу се преварити ако речем, да нико од наших писаца није тако верно фотографисао српско друштво својега доба међу оностраним Србима као Јаша Игњатовић. Та већ сама назвања, сама имена његових списа, тако одабрана и тако кратка а толико садржајна, показују колико је Игњатовић дубоко ронио у ствари, и како је фино разликовао једну од друге.

Он је умрьо али његове фотографије сувременика му живе и данас, и живеће дуго.

Хвала и слава и његову таленту, и његову труду!

Ивановићева Катарина, уметница, родила се у Стојном Београду, 1819 године, од оца Лазара и матере Марије.

Још за ране младости, пробудила се је у ове ретке Српкиње жеља за лепим вештинама. У месту свога рођења, почела је цртати, па је продужила цртање и сликање у Пешти, а довршила га у Бечу, у сликарској академији.

На изложби сликарских радова, 1837, ондашњи су листови хвалили њену слику у којој је она себе саму насликала.

Ради већега напретка у живопису, Катарина је боравила дуже време у Паризу. Године 1842 походила је Загреб, а године 1846 долазила је у Србију, и у Београду се је бавила дуже време.

Још године 1836, насликала је, у Бечу, Српскога Омира, то јест, старога слепца, како седи под липом, и уз гусле пева, а слушају га два Србина и једна Српкиња. Та је слика, после, литографисана.

Српском народном Музеју, у Београду, даровала је она, 1874 и 1879, 15 слика, све у златним красним оквирима. Од тих слика историске су: Освојење Београда 1806; Заклетва Краља Матије Корвина Хуњадског; Јевдокија, грчка царица; Јелена Српкиња, угарска краљица, и Милева Српкиња, турска царица; а портрети су: Сима Милутиновић Сарајлија; Стеван П. Книћанин; Катица Ивановићева, сликарка, у својој радионици; разне су пак слике: Котарица грожђа (2 комада), Богаташица и Сиромашица на умору; Црнац писмоноша, и Талијанац воћар.

Све ове слике имају не само народну него и уметничку вредност. Оне су најлепше сведочанство да је народ српски створен за просвету, за културу, кад у њега и женска глава може доћи до оволике савршености у уметности. У једно је ово диван пример родољубима, како српкиња, ма где рођена, данас сматра Београд, као просветну средину свему народу нашем.

Катарина Ивановићева основала је, у Народном Музеју, у Београду, своју Задужбину од 1000 форината или 2150 динара, од којих новаца интерес ће се, од времена до времена, трошити на то да се њене слике и њихови оквири држе увек у лепом стању.¹

Катарина Ивановићева је једина Српкиња која је била члан Српског Ученог Друштва, у Београду.

Њој је Сима Милутиновић, године 1837, посветио своју књигу „Тројесестарство“.

Преминула је ова племенита Српкиња 19 септембра 1882. Слава сјајном имену њезином!

---

1. Допуна: Задужбина ове добротворке, остављена за то да се њене слике у Народном музеју држе у добром реду, која је у почетку имала 2150 динара, до 1 јануара 1900 нарасла је на 4534,55 динара. ↩︎

Зечевић Милош, професор, добротвор, родио се на Цвети 1838 у селу Брњици, у Гружи. Учио се је у Крагујевцу и у Београду, где је свршио права.

Године 1861 септембра 9 постао је супленат у крагујевачкој гимназији, а 1 октобра 1863 професор у истој школи. Иза тога премештен је у београдску гимназију.

Године 1883 августа 6 постављен је за директора гимназије у Ужицу; дао је на то звање оставку, и разрешен од службе.

Године 1887 јануара 8 постао је хонорарни професор у београдској гимназији, а 11 августа исте године утврђен у том звању.

Године 1889 јуна 9 постао је професор Велике Школе, а 6 октобра 1895 стављен је у пенсију, због болести (Био је угануо ногу у куку те није могао ићи).

Имао је орден Св. Саве трећег реда.

После дуге болести умрьо је у Београду 5 фебруара 1896 године.

Зечевић је био човек висока раста, крупније снаге, и леђа још из младости мало погурених.

Кад би се хтео с ким руковати, обично је пружао само два прста (кажипут и велики) десне руке, јер друга два прста (домали и малић) још у детињству ожежена, била су му се покупила у шаку.

Зечевић се није женио.

Штедљиво живећи, он је стекао 40.000 динара, и ту је суму оставио крагујевачкој гимназији и београдској Великој Школи: заводима у којима се и сам учио. Првој две а другој три петине од тога новца.

Из те суме даваће се помоћ сиромашним а добрим ученицима у тим двема школама.

Зечевић је штампао:

1. Виљема Тела од Флоријена 1867;
2. Грађански земљопис свега света за средње школе. Београд, 1870;
3. Историју Света 1 и 2. Београд, 1880;
4. Како се пише историја за школе. Одговор Јовану Ђорђевићу, Београд, 1884.

И у предавању и у писању историје миловао је припричати по коју пикантнију анегдоту из живота дворова и историских личности!

У часе добра расположења највише га је веселило лепо певање које народне песме, и хармониска музика. То му је било сласт нада сласти.

Зечевић је за извршника својему тестаменту оставио Светозара Милосављевића.

Тестаменат је извршен, и оба завода већ су примила колико ком припада, те и помажу сиромашне а добре ђаке, на корист науци и на славу честитом добротвору.

Бог да га прости!

Зелић Герасим, архимандрит, родио се у селу Жегару, на тромеђи, у Далмацији, 11 јуна 1752, од оца Андреје и мајке Јоване.

Крштено име било му је Ћирило, а Герасимом је назван кад се закалуђерио.

Књигу је почео учити у месту свога рођења, у калуђерице Ане, коју су звали Баба Штула, јер је била хрома, и ишла на штули; а довршио је учење у манастирима Крупи и Крки.

Године 1774, јуна 3, пођаконио га је, на Стањевићима, црногорски владика, Сава Петровић.

После тога, живео је у манастиру Крупи, вршећи дужност коју му је игуман одређивао.

Године 1778, марта 2, запопио га је, у Плашком, Владика Петар Петровић.

После овога случаја, први пут је Зелић сишао у Срем и у Бачку, па се опет вратио у свој манастир.

Године 1782, оставио је манастир и кренуо се пут Крфа, да се учи живописати иконе. У Млецима, по савету неких пријатеља, промени свој пут: место да иде у Крф, окрене се, преко Аустрије и Пољске, у Русију и, 30 јуна 1782, стигао је у град Миргород, у „Новој Србији“, где је нашао многе Србе, који су се онамо населили из Баната, Србије, Босне, и Херцеговине.

У Кијеву је неко време учио цртати, и моловати иконе; али му тај посао, у ком је добро напредовао, науди очима, те га остави и упути се, преко Цариграда, у отаџбину. Уз пут сврати и задржи се у Св. Гори, где научи грчки, и не оде у отаџбину, него се врати у Цариград, где га јерусалимски патријарх Аврамије произведе за архимандрита, 19 јуна 1785 године.

Из Цариграда дође у Далмацију; помоћу добрих људи буде примљен за архимандрита манастира Крупе, па се онда, по други пут, крене преко Аустрије и Пољске у Русију.

У Пољској се је јављао пољском краљу, Станиславу Поњатовском.

Прешавши преко границе у Русију, отишао је најпре у Кијев, где је видео царицу Катарину Другу, и Јосифа Другог, цара аустриског.

Из Кијева је дошао у Петроград, где је, од добрих људи, добио знатне прилоге за свој манастир, па онда удари на Москву, и отуда, с великим дарима, врати се у Крупу, те преда све прилоге цркви, 1789.

Али га ту оптуже млетачкој влади као човека држави неверна, те у мало није отишао у доње тавнице инквизиторске. Али се је, срећом, сачувао од те беде, побегавши у Трст, па онда у Беч. Из државе аустриске вратио се је у манастир Крупу тек кад је нестало непријатеља који су му радили о глави, и године 1796, постао је главни Викарије за послове православне цркве у Далмацији, где млетачка влада није трпела православнога владике!

Као такав, походио је све православне богомоље у Далмацији три манастира: Крупу, Крку, и Драговић, и 54 цркве. И свуд је уводио ред по канонима, и уклањао злоупотребе и грешке, где их је опазио.

Осем тога, старао се је јако да се за Србе у Далмацији уреди каква школа, да народ не остаје у тами.

Године 1806, фебруара 17, по Пожунском миру, Далмацију заузму Французи, и уведу онамо свој ред и своју управу.

Зелић, у свом „Житију“, лепо описује шта је настало у Далмацији, кад су Французи освојили Млетке, и оборили републику млетачку. Чим је пала управа у Млецима, настало је бесуђе у целој Далмацији: ко је био јачи, онај је био и старији… Али кад власти и старешине заузете своја места, онда је и православна црква добила слободу кретати се у границама својих канона, без икакве сметње.

Године 1808, јула 2, Зелић је из Задра отишао у Милан, и тамо, преко вицекраља Јевђенија, израдио те је Цар Наполеон, указом својим, наредио да православни Срби у Далмацији добију свога владику!

Да захвале цару за ову добит, Далматинци су послали у Париз депутацију. У овој депутацији био је и Зелић.

У Паризу се је Зелић представио Наполеону, и неколико пута разговарао с њим. Опис свега тога у његовом Житију врло је занимљив.

Наполеон је, после тога, поставио Венедикта Краљевића за владику Далмацији, а за заступника му, у Боци Которској, самога Зелића.

И Зелић је у Боци радио својски да уведе ред у црквене послове. И овде, описујући запуштеност и злоупотребе свештенства, Зелић даје драгоцену грађу за опис народнога живота у оно време у оним крајевима.

Пред што ће Аустријанци опет заузети Далмацију, Зелић да оставку на заступништво владичанско у Боци, и дође у свој манастир Крупу.

Одатле, кад се Аустрија и Француска зарате, оде 1814 у Беч, где се је нагледао царева, краљева, кнезова, и друге крупне господе, која се је била стекла у Беч, ради Јевропског Конгреса.

Дотле је већ био остарео и оболестио се; али је за то не мање описивао своје врло бурно житије, и довео га је до године 1817.

Зелић је, доцније, кренут из свога манастира Крупе, и заточен у Бечу, одакле је, после, на своју молбу, премештен у Будим где је и преминуо године 1838.

Боравећи у Будиму као заточеник, Зелић је, 8 марта 1825 године, завештао 6000 форината у здравим цванцикама, додавши, доцније, још 2100 форината: на васпитавање православних младића из Далмације за свештенике православној цркви у Далмацији.

Ова је задужбина у Карловцима; њом, као и другим народних фондовима, управља патријарах српски.

Та Зелићева задужбина данас износи више од 26.000 форината, то јест преко 52.000 динара!

Герасим Зелић написао је своје „Житије“, и штампао га у Будиму 1823 год. То је велика књига у 8-ни, са 643 стране.

И „Житије“ и „Фундацију“ Зелићеву прештампала су Браћа Јовановићи, књижари у Панчеву, у својој „Народној Библиотеци.“

Дао нам Бог оваких калуђера, као што бејаше Герасим Зелић!

Зека Буљубаша, где се родио, управо се данас не зна. Једни веле да је место његовога рођења Нова Варош, у нахији сеничкој, а други кажу да је рођен у Спречи, у Босни. Гледајући колико му је било кад је погинуо, излази да се је родио године 1785.

У Србију је дошао за Карађорђева устанка, и находио се, изнајпре, уза Стојана Чупића. Доцније му је било наређено да чува од Турака дринску границу, и он се је сместио у Парашници, у хатару црнобарском; ту је прибрао дружину Голих Синова; имао их је кад 50, кад 100, а кад кад и 200.

Зекини су се војници звали „Голи Синови“ за то што су били све сами бећари, људи без кућа и породица, па наравно, у почетку, и голи и боси; али су они, доцније, бивали одевени у чоху и у злато, а окићени најлепшим оружјем.

Зека је нарочито био лак да дозна шта раде Турци онамо преко Дрине, и да им намере претиче. А и у великим бојевима, свакад је узимао на се део јуначке заједнице, и у свачем се одликовао мушким јунаштвом и мудрим распоредом.

Њему Поп Лука Лазаревић овако пише:

„Голи сине, Буљубаша, Зеко!
Дед’ устани и голаће крени!
Да си брзо у Љешници бјелој,
Лозница нам у невољи цвили“…

Даље, у разређивању за напад на Турке код Лознице, вели му:

„Голи сине, Зеко Буљубаша!
Добро чувај брда и Гучево,
Утећи ће у планину Турци“!

Кад је, 1813, турска сила, под везиром Деренделијом, нагрнула из Босне на Србију, Срби су начинили шанац на селу Равњу, на оној сувој превлаци између Саве и Засавице, и ту су мислили уставити турску војску, докле јој друга српска војска не би озго ударила у леђа, те би тако Турке сузбили и вратили их у Босну.

Ова се нада није навршила, него, напротив, турска војска, после 17 дана нечувенога српског одупирања, разбије Србе, и натера их да се у великом нереду повуку из шанца.

Видећи ту погибију своје браће, Зека, са својим Голим Синовима, начини стражњи ланац, те стане заклањати Србе који су одступали, а узбијати Турке који су нападали. Тиме је многима дао времена да изнесу главе, а себи и дружини својој купио право на несамртно име. Видећи да се већ, бар за онај мах, хоће да утули свећа српске слободе, Зека није ни мислио да себе чува. Док је било барута, заклањајући се за неке хватове дрва, устављали су Турке пушкама, а кад барута нестане, он, и његови Голи Синови, исучу своје оштре ножеве, још по један пут погледају на облачно над Србијом небо, осврну се на лепе мачванске равни, погледе преко Дрине ка поносној Босни па, поменувши Бога и свој народ, јурише с голим ножевима у Турке; и тако секући буду исечени сви до једнога!

Милутиновић овако пева:

„Ал’ док паде Зеко Капетане,
Са свом вјерном прекодринци браћом,
И док паде Шишо Петроније,
Са извесним ускоцима храбрим.
И Турцим’ је закукала нена“.

Тако је свршио низ својих јуначких дела Голи Син Зека Буљубаша, у 28 години свога живота!

Зека је био човек крупан, пун, глават, дугих образа, крупна гласа, смеђе косе; нарави је био веселе, а у суђењу разборит. Милутиновић вели да у оно време, у свој српској војсци, само је Зека Буљубаша могао бити виши растом, и јачи снагом од Карађорђа.

Вечна слава и њему и његовим јуначким друговима!

Здравковић Стеван, ђенерал, саветник, родио се у селу Живици, код Пожаревца, 15 априла 1833.

Основну школу учио је у Пожаревцу. Свршивши у 18 години четири разреда гимназије, ступио је 1851 у тадашњу артилериску школу у Београду.

Године 1856, по свршетку учења у тој школи, постао је потпоручник, и за тим је послан у Париз, да своје војно образовање доврши.

У Паризу, у политехници, и у школи de Ponts et chaussées остао је пет година, па се 1861 вратио у Београд.

Служио је најпре у главној управи грађевина, па онда као инџинир округа крагујевачкога.

Године 1865 Здравковић је постао професор математике у нашој војној Академији.

Године 1867 преведен је у војску, кад инџинирски капетан прве класе.

Године 1875, постао је инџинирски потпуковник, и вршио је опет дужност наставника у војној Академији.

Те исте године постао је министар грађевина.

Године 1876 постао је пуковник и за време рата с Турцима борио се у тимочкој војсци код Зајечара и код Куле.

Године 1880 видимо га опет као министра грађевина. После је био командант тврђаве Београда, па управник војне Академије.

Године 1893 постао је ђенерал.

Здравковићеви књижевни радови ово су:

1. Основна механика за ученике војне школе 1—6 у Београду, године 1875 и 1880.
2. Грађевинска механика. Превод. Београд. 1883.
3. Напад и одбрана тврђава. Београд. 1891.

Здравковић је, у последње време, био члан Државног Савета, па је одатле отишао у пензију.

Био је човек врло тих и миран, а у последње време жалио се много да га изневерава памћење.

Преминуо је у Београду 4 августа 1900 а 5 истог месеца сахрањен је са свим почастима које ђенералском чину припадају.

Бог да га прости!

Здравковић Милија родио се у селу Ломници, у Горњој Ресави, па је одонуда сишао у село Брестове, близу Мадвеђе.

Милија је изабран за саветника од нахије ћуприске кад оно Карађорђе, онако кратком пресудом, отера из Совета ресавскога саветника Ђурицу¹.

Године 1813, Милија и син му Милосав, предаду се Великом Везиру Куршид-Паши који, овога последњега, поклони Попу Дини Нишлији, који је наскоро, после тога, постао Београдски Митрополит под именом Дионисије.

У овога митрополита, Милосав је, после, био писар, и сабирао му је димницу и друге приходе.

За време Хаџи-Проданове буне, Турци притегну и старога Кнеза Милију, доведу га у Београд, и у мало га не посеку, али га је измолио речени Митрополит Дионисије.

Скопљак га, на митрополитову молбу, остави жива, али му заповеди да се никуд не макне из Београда.

И старац је био задовољан, јер, живећи код сина, митрополитова писара, није ни имао невоље излазити куд у села.

Кад би, а једно вече, поред свега тога везирова опроштаја, Ћаја-Пашина пошље људе, те Кинеза Милију узму из митрополије, одведу у град, и погубе, на главу његову набију на колац,² више градске Стамболске Капије, међу другим главама српским.

Тако је старац Милија Здравковић изгубио главу не за оно што је радио, него за оно што су се Турци бојали да не уради.

За Милију Здравковића, Милиновић овако пева:

„Ај Милија од ћупријске кнеже!
Једнооки ал’ мудри витеже!
Ти си много претрпео јада,
Кад се Срби прегоњаху тада,
Са Турцима около Мораве,
А највише около Ћуприје,
У којој си, Кнеже, кнезовао,
И поштено свагда се владао“.

---

1. Прота Ненадовић, Мемоари, стр. 196—197; само га Прота погрешно зове Велисав. ↩︎
2. Милутиновић, Историја, стр, 180. ↩︎

Здравко, из Ђуниса родом, војвода крушевачки, чувао је највише шанац на Топољаку, који је био на левој обали реке Мораве, спроћу Делиграда.

У Карађорђеву Протоколу има 15 нумера које помињу заповести које су слане овоме војводи Здравку. Свуда се именује војвода, и препоручује му се да шанац Топољак добро оправи и, што више може, десетка свуче у шанац.

Ништа се више није могло сазнати о том човеку.

Захаријевић Илија, директор београдске гимназије, родио се у селу Плочици, близу Ковина, у Банату.

Основну школу учио је у месту свога рођења; гимназију је свршио у Карловцима; философију у Сегедину, и Пешти, а једну годину богословије слушао је у Карловцима.

Године 1839, прешао је у Србију, и постао је професор у гимназији, а године 1842 поверено му је и директорство у тој школи.

Био је човек висок, сув, слаба здравља, љут, али професор, вредан и јасан у предавању. Носио се је увек чисто, фино.

Године 1848, кад преко букну српски устанак против Маџара, Захаријевић, ма да је био човек слабо од суве болести, остави службу, пређе у Банат, обуче гуњ, обу опанке, и припаса силаје и оде да се бије за ствар своје браће. Од природе је био човек ентузијаста, а у ово доба бејаше толико заузет за народну ствар да је некад изгледао као какав пророк с висине задахнути.

Некако пред Претров дан 1848, у нашој школи држаше се годишњи испит; осем друге господе, бејаше ту и Митрополит Петар. На један мах, врата се отворише, у собу уђе и к Митрополитовој руци приђе човек у оделу банаћанина сељака, у опанцима, у гуњу са силајем и пиштољима; у руци држаше црни, широки сељачки шешир, с тробојном траком повезан.

То бејаше главом наш некада слабуњави директор Илија Захаријевић, огорео од сунца, окосматио од рада, и чисто се подмладио од неке мисли коју у глави носи. Пришавши к Митрополиту, каза му нешто шапатом, пољуби га на нову у руку, па се поклони и оде.

За нас, ђаке, то бејаше некака мила појава: човек, кога смо познавали као велика господина, и болешљива директора, да се овако остави господства и лакоте, па да оде у војску на муке свакојаке — бејаше нам врло велики!

И чудили смо му се, и волели смо га.

Онамо су га изабрали, после неког времена, за члана Главног Одбора, у Карловцима.

По свршетку рата, није се враћао овамо, него се настанио у Новом Саду, где је и преминуо, месеца маја 1853, у болници српске општине. Испратили су га професори и ђаци гимназије новосадске.

Захаријевић је био редовни члан Друштва Српске Словесности.

У књижевности су од њега остали ови списи:

1. Ода Митрополиту Петру о слави његова имен-дана, 1842, у Београду;
2. Српска Граматика, у Београду, 1847;
3. Одговор 1. и 2. г. Ср… у Бечу, 1850.

Овде је бранио своју граматику.

У књижевним листовима онога доба има још неких ситнијих састава његових, али су од мање вредности.