Поменик

Аутор: Милан Ђ. Милићевић

  • Јакшић Јаков

    Јакшић Јаков родио се у селу Угриновцима, у Срему, 22 октобра 1774 године.

    Његово је право презиме Поповић, а како се је прозвао Јакшић, казаће се мало доцније.

    Одавши се на трговину, оде у Пешту где је 1804 постао самосталан трговац.

    Прешавши у Србију месеца декембра 1806, Јаков је постао ађутанат капетану Мајаилу Ђурковићу, који је српске војнике учио „егзерциру.“

    Пошто је Београд већ освојен од Турака, Ђурковић, и његов ађутанат Поповић, настанили су се у Београду.

    За то време, Јаков Поповић, о свом трошку, оправи неке старе зидине, које су Београђани звали „Двори Јакшићеви“ и после је у њима седео.

    За то су га другови, најпре од шале, почели звати Јакшићем, а доцније му то презиме постане чувеније од правога презимена Поповић1.

    Јакшић се је борио на Малајници, на Делиграду, на Варварину, и на Тичару, где је и ране допао.

    Године 1813 Јаков Јакшић је, с другима, пребегао у Срем, па је, после, отишао у Нови Сад, и онамо је живео.

    Године 1815, месеца маја, Јакшић се вратио у Србију, и одмах је отишао на Ваљево, па од Ваљева на Рожањ, а с Рожња је сишао у Поцерину и у Мачву командујући увек српском коњицом. Тада су та неки звали „Јакшић Панцирлија,“ јер је носио на себи панцир.

    У очи дана, у који ће бити славна битка на Дубљу, у једном делимичном нападу на дубљански шанац, српски се коњаници тако поплаше да побегну и не видевши непријатеља! Јакшић, идући сам да се увери одашта су се ти људи преплашили, певао је из свега грла свога ову песму:

    „Ој Марушка, мила друшка!
    Голубушка ти моја“.

    Певајући ову руску песму, онако у мраку, Јакшић је желео Турке уплашити, а Србе боље охрабрити2.

    Од године 1816 до 1824 Јакшић је био секретар српском Митрополиту Агатангелу.

    А од 1824 до 1836, био хазнадар Кнезу Милошу.

    У овој служби Јакшић се је увек одликовао не само беспрекорном чистотом својих руку, него и беспримерном љубављу и марљивошћу за народно благо, коме је био збирач и чувар.

    Кад је дошао за хазнадара, у каси је затекао 250.000 динара а кад је ту дужност оставио, после 13 година, у каси је остало готовине 5.150.000 динара.

    Из времена те Јакшићеве службе, има врло много прича које су значајне колико за њега лично, толико и за Кнеза Милоша, а и за све ондашње личности и за расположења умова…

    Од 1836 до 1842 био је Управник Државне Штампарије, а те године је стављен у стање жира, па је после живео у Београду, код своје куће, на Сави.

    Јакшић је преминуо 17 јануара 1848, и укопан је више олтара Маркове Цркве, у Палилули.

    1. Једном се је Кнез Милош наљутио на оне који су своја стара, права презимена променили, па је издао наредбу „да се сваки пише како је ком презиме. У тој наредби, тачци 2, за Јакшића вели ово:
      „Јаков Јакшић, није Јакшић у Немачкој био, и Поповић као Попов, или Јовановић као Јованов син, и тако требало би да се зове; или Поповић или Јовановић; или како се звао у месту свога рођења Угриновци“. — (Додатак к првој нумери Српских Новина за 1836.) ↩︎
    2. Милутиновића Историја, 233 и даље. ↩︎

  • Јакшић Ђура

    Јакшић Ђура родио се у селу Црњи, у Банату, 27 јула 1832, од оца Дине (Дионисија) и матере Христине.

    Ђура се учио, најпре, у месту свога рођења, а после је ишао у оближњу немачку школу.

    Године 1842, ишао је у српску школу у Сегедину, а 1843 у први разред гимназије; али му школа није била мила: учење му је ишло са свим тешко. За тога отац да у трговину. После кратког времена, Ђури омрзне и трговина. Отац га врати у школу, коју Ђура ни сада не доврши, јер му је било „тешко учити на памет“.

    Међу тим опазио се да Ђура црта радо, и да у том послу напредује. Отац, видећи то, стане му ићи на руку да би га бар за живописца спремио. Тога ради га је, доцније, слао у Беч и у Минхен. И у Бечу и у Минхену, Ђура је походио школу врло немарно; што је учио, учио је цртајући сам, угледајући се на друге, а нешто и читајући. .

    Још док је боравио у Бечу, почео је певати, тојест, почео писати песме. У почетку је тајно и од најближих својих другова да пева песме, а доцније се то обазнало сасвим.

    Кад му се досади живети у Бечу, сиђе у Нови Сад, и стане сликати разне особе, те од тога живети.

    Године 1857 прешао је у Србију, и постао учитељ у селу Подгорцу, у Црној Реци. Из тога великога али суморнога села, Ђура је, по жељи својој, премештен у оближње село Сумраковац.

    Из овога села, зачули смо његове лепе песме: Пут у Горњак, Ноћ у Горњаку, Вече, На Ноћишту, Шта ће у лепом врту, Искушеник.

    После кратког времена, остави учитељство и дође у Београд, где је радио у редакцији Српских Новина, и приватно учио децу, те је од тога животарио. Ово је било 1858—1859, о Светоандрејској Скупштини. Тада Ђура спева повратку Кнеза Милоша песму, за коју од скупштине добије 10 дуката.

    Тако се је у Београду злопатио до године 1860, а тада постане учитељ у Пожаревцу. Сад се је јако кајао што, у своје време, није био прионуо да се учи, и би се текар вратио у школу, само да је имао новаца. А пошто новаца није могао ни зарадити, нити од кога добити: обрати се оцу, који је, већ и дотле много на њега трошио, и замоли га да му помогне, да продужи школу.

    — Ђуро! одговорио му је отац: — луд си; пуст си! нити ти ја могу помоћи, нити ми долази кући не сад, него никад!

    После тога, Ђура се, 4 јула 1861, ожени и онда, са женом, пође у Беч да се учи! Дотле је, међу тим, и отац био омекшао, те му да помоћи с којом је остао у сликарској школи у Бечу до године 1862.

    Из Беча се врати у Нови Сад, да ради као сликар. У то време, по препоруци двојице његових пријатеља, Матица Српска прими његов спев Сеоба Срба, и награди га са 100 дуката.

    Ђура те новце, с добрим друговима, потроши за врло кратко време. Кад остане без новаца, дође опет у Србију, и постане учитељ у Пожаревцу, где је, поред рада у основној школи, предавао и цртање у онамошњој полугимназији.

    У Пожаревцу је Ђура имао врло много непријатности и главобоље, највише са своје чудне нарави; с таке своје нарави, премештан је у Крагујевац, у Рачу, у Сабанту, у Јагодину, и, најпосле, године 1871, отпуштен из службе…

    Тада се је чемерно злопатно, живећи само од своје врло мале сликарске зараде.

    Године 1872, добио је службу коректора у државној штампарији. Плаћа је тој служби била 250 талира, па је, после, за љубав Ђури, подигнута на 400 талира.

    У тој служби, Ђуру је и смрт нашла, 15 новембра 1878.

    Јакшић се у својим списима често горко јадикује на људе. Он је оно онако очајнички узвикнуо, и то не једном: „У свету, брале, нема љубави!“ А овамо, мало је људи који су, у животу, примали толике доказе љубави и пријатељства колико их је примао Јакшић. Њега су пријатељи помагали, упућивали, учили, заклањали, као какву мајчину мазу; и, после његове смрти, скупили су и штампали све списе и боље и лепше него да их је сам штампао. Тиме су њему обезбрижили глас, а жени и деци његовој леп доходак. Као да га је отац добро познавао кад је пустио перо да запише ону оштру оцену о њему.

    Ђури Јакшићу је било добро и од Бога и од људи, а што је, кукавац, много патио, било је, махом, с његове чудне памети…

    Сви списи Јакшићеви скупљени су и штампани у десет свезака, у Београду, од 1882—1883:

    • У првој и другој су Песме;
    • У трећој до осме су Приповетке, а
    • У деветој и десетој су Драме.

  • Јакшић Владимир

    Јакшић Владимир, научник, статистичар, родио се у Крагујевцу 28 априла 1824 године.

    Основну школу учио је у Београду, а гимназију у Крагујевцу и у Београду. Иза тога, учио се у Ораовици и у срем. Митровици, па у Бечу, у Тибингену, и у Хајделбергу.

    Године 1847, у пролеће, вратио се у отаџбину и, мало доцније, добио је службу у министарству финансије. Одатле је, године 1852, постао професор у лицеју београдском, а године 1862 прешао је у министарство финанције за начелника статистичког одељења. На том је месту остао докле није стављен у пенсију.

    Умро је у Београду 16 августа 1899.

    Јакшић је године 1889 навршио 50 година свога књижевнога рада. Зато је ондашње Српско Учено Друштво, у част Јакшића, као свога члана, 30 маја 1889, држало свечану седницу, на којој је председавао Ч. Мијатовић. И председник и сам Јакшић, том приликом, казали су све што би се о дотадашњем животу и о раду Јакшићеву могло пожелети!

    Гледај Гласник 71, стр. 292—325.

  • Јаковљевић Стеван

    Јаковљевић Стеван, војвода левачки, родио се у селу Белушићу, у Левчу.

    Још за Мустај-Паше, београдског везира, Стеван је био човек чувен и уважен у Левчу.

    Кад је Тахир Балота, послан од Мустај-паше, из Београда, с војском турском и српском, ударао на Пазванџине Турке, у Јагодини, где се је неки Тосун био затворио у џамију: онда је Стеван Јаковљевић предводио Левчане. Догодило се је да су Турци Балотини волели Пазванџији, него Мустај-паши; за то су, у боју, и они пуцали у Србе, своје савезнике. Стеван, опазивши то, рекне Балоти:

    — Ја мојим Левчанима не дам више бити се; ми гинемо и од својих Турака, и од Пазаванџиних; него нека се иставе наши Турци, па да ја само с Левчанима ударим на Тосуна, и, ако га, до сутра, не доведем жива, или не донесем његову главу, на врату сам најтањи!

    Балота му допусти; али Турци то поткажу Тосуну, те се он, ноћу, божем протуче кроз Турке и побегне у Ћуприју.

    Још од овога времена, царски су одметници мрзили на Јаковљевића. За то је Фочић и говорио: да ће „погубити Јаковљевић Стеву, из Лијевча гњезда хајдучкога!“

    Карађорђе опет волео је Стевана за његово велико лично јунаштво. И кад је отпочео рат против Турака, није могао Стевана, оставити без власти војводске.

    Али, као да Јаковљевић није умео руковати влашћу онако срећно и правично, као што је махао сабљом? У Протоколу Карађорђеву помињу се некака два случаја, у којима се просто вели да је Јаковљевић „поарао некаку бабу, и некога Јована из Лепојевића“?!

    У Стевана је био брат Јован, јунак, кажу, као и Стеван. У Левчу се прича, а и сувременици бележе, да су Стеван и Јован са својом мајком, могли, седнувши за вечеру, попити, до зоре, аков вина, па сутра се умити, и отићи на рад, без икакве главобоље.

    Тома Милиновић пак пише:

    „Јаковљевић добар јунак бјаше,
    Но и вино крвнички пијаше,
    Које му је много покварило,
    Из господства њега истурило.“1

    Јокић је поменуо да је Јаковљевић погинуо у Београду, не казавши када; а Милутиновић прича да су оба брата Јаковљевића ухваћени 1814, после Хаџи-Проданове буне, доведени у ланцима у Београд, где су оба погубљена!

    Ко да главу за свој народ, купио је право на поштовање потомства.

    Слава им обојици!…

    1. Умотворине Томе Милиновића, стр. 20. ↩︎

  • Јаковљевић Самуило

    Јаковљевић Самуило, архимандрит, родио се у Подгору у нахији новопазарској1, 1760.

    Читати, писати, појати, и црквено правило, научио је у Манастиру Студеници.

    Године 1785, призренски Владика Јанићије, произвео је Самуила за ђакона и за јеромонаха, у Манастиру Студеници; а године 1817 београдски митрополит, Агатангел, поставио га је за игумана и архимандрита.

    Године 1794 Самуило је убио гласовитога зликовца и силеџију Кадрију Ступљанина, а за времена Карађорђева борио се је за слободу отаџбине напоредо с првим војводама.

    Године 1813, био је прешао у Срем, и боравио је у Фенеку и у Јаску, али се је, 1815, вратио у Србију, и дошао у Манастир Каленић.

    Године 1820, о Митрову дне, Кнез Милош је послао у Цариград депутацију, коју су састављала ова лица:

    Архимандрит Самуило Јаковљевић, Димитрије Ђорђевић, Вујица Вулићевић, Илија Марковић, Милоје Вукашиновић, Аврам Петронијевић, Риста Дукић, и Сава Љотић.

    По упуту кнежеву, ова је депутација тражила:

    1. Да се границе Србији рашире према уговору Букурешком од 1812;
    2. Данак, који ће Србија плаћати Султану на годину, да се одреди, и да се плаћа одсеком;
    3. Кнез Милош да се прогласи за наследна владаоца Србији;
    4. Срби да могу зидати цркве, школе, манастире, и т. д.);
    5. Турци да се иселе из свих места у Србији, осем тврђава.

    Београдски везир, Марашли-Паша, чувши имена ових депутата, рекне:

    — Кад Кнез Милош мисли тако крупне разговоре да води с девлетом, требало би да у ту депутацију одреди барем једнога својега рођака, а не саме сељаке.

    Кнезу Милошу се одмах јави што је Марашлија рекао, а он, 13 октобра 1830, поручи да се Везиру одговори ово:

    — У депутацији су моја два сродника, а не један; први је Димитрије Ђорђевић, мој побратим, кога не делим од рођене браће; а други је архимандрит Самуило, јер ја и Самуило смо од два брата деца2.

    У почетку 1821, букне грчки устанак на Турке, а Порта оне српске депутате затвори код султанскога Бостанџи-Баше. Казивало се је да је то учињено из смотрености, да се српски посланици склоне од разјарене мусломанске светине; али је могло бити и за то, да они буду таоци мирном држању Кнеза Милоша и Србије.

    у том затвору, Архимандрит Самуило умре 14 августа 1824 године.

    Настајавањем васељенског патријарха, тело Самуилово сахрањено је у Хасћоју, код Цркве Св. Петке, босфорске обале.

    У хартијама Кнеза Васе Поповића, нашла се је записка која је, као „по свршетку писма“, написана по заповести Кнеза Милоша, и у којој стоји ово:

    „Наредите да се у свим главнијим црквама пожешке нахије чини спомен на четрдесет литургија за Архимандрита Самуила, као човека за отечество заслужна“!

    А на гробној плочи, у Цариграду, Кнез Милош је наредио те је изрезан овај запис:

    „Пречесњејшему Самуилу монастира Каленића православному архимандриту, серпскому аримерному отечествољупцу, от књазја и народа српскаго в Константинопољ, в депутацију, ради исходатајствованија прав серпских у Блистателнија Порти Отоманскија посланому, опасних ради времен с прочеју депутацијеју в затворје при чаталскому3 Бостанџи-Баши бившему, и в оном августа 14, лета 1824, преставившему се, војеми христијанскими и свјашченическими добродјетељи украшену бившему, и здје при церкви Хасћојској, храма преподобнија Параскеви погребеному, в уваженије заслуг јего о својем родје и отечествје, владјетелни и наследни књаз српски Милош Обреновић сеј камени на гробје јего воздвиже памјатник“4.

    Архимандрит Самуило био је седе, густе, подуге браде, седих бркова; светла лица, црних обрва, права носа, а јуначкога погледа!

    1. Ово пише владика ужички Јанићије. У Каленићу, Самуило се рачуна као архимандрит Студенички, јер он иде уз мошти Св. Краља, које су, тек за време, почивале у Каленићу. ↩︎
    2. Кнежево писмо од 23 октобра 1820, Бр. 1414. — Да ли Самуило није био син Јакова брата Миланова а сина Обренова? ↩︎
    3. Чатал-Оглу звао се Бостанџи-Баша. ↩︎
    4. Овај запис добио сам, захваљујући љубазној услузи Г. Агона Бозовића, секретара наше Легације у Цариграду. Он ми јавља и да је ова плоча већ равна са земљом, и да се већ тешко запис чита, јер га време круни. ↩︎

  • Ичко Петар

    Ичко Петар родио се у Катраници, у Македонији.

    Где се је учио не зна се; само се помиње да је био тумач код турскога посланика у Берлину, а једном чак и отправник послова.

    Одонуда је дошао у Земун, где је био трговачки посредник.

    у Београд је прешао за живота Мустај-Паше Шиникоглије. Говори се да су Мустај-Паша и Петар Ичко били Франкмасони и, као тога ради, да Мустај-Паша није ни у чему никада хтео кварити Ичку воље!

    Кад су Срби, 1804, устали на Турке, Ичко је прешао к њима, и чинио им је великих услуга као човек који је, с једне стране, знао турски језик и све турске обичаје, а с друге — био вичан свима дипломатским начинима и формама.

    Срби су Ичка више пута слали да преговара с Турцима о угодбама, под којима би могли пристати да се смире, и да своје одношаје с Портом уреде. Он је у Цариграду, с Портом, био углавио неку погодбу коју сувременици често помињу као Ичков мир. Ту погодбу донео је у Србију турски Мухасил (изасланик), и он је у Смедереву прочитана пред Карађорђем и целом народном скупштином првих дана (биће баш 3) августа 1806.

    1На двадесет хиљада глава пореских да Србија даје360.000
    2За 55.000 харача, са шабачком нахијом165.000
    3Ђечир, тјест београдска скела80.000
    4Чибук, од овце две паре40.000
    5Мукаде све у једно55.000
    6Мајдан пожаревачки3.000
    7Риболов3.000
    8Ђумрук100.000
    Свега гроша806.000

    Анта Протић, који је знао турски, ту погодбу преводи на српски језик овако:

    Ова иста сума, пише Анта, састоји се у овом:

    1. Ђумрук, скеле, и мукаде,
    2. Тамис,
    3. Бач на капијама (?),
    4. Мумхана и Балкана (?),
    5. Бајрат (?),
    6. Капан (?),
    7. Кантар,
    8. Тупа Емин (Дунав),
    9. Морава,
    10. Скеле на Морави, и Земуну,
    11. Исарџик малићана,
    12. Левачка нахија, Колари,
    13. Јагодина,
    14. Палеж,
    15. Рудник,
    16. Брајник, у Ресави.
    17. Мајдан Кучајна,
    18. Чатика и Диванац,
    19. Гарде у Поречу,
    20. Гребен,
    21. Кушиљево, у нахији пожаревачкој
    22. Голубац у Добри,
    23. Сећица и Мира планина,
    24. Кочинца планина,
    25. Темнић мукада,
    26. Доњи Боговац,
    27. Бачина доња и Драгојић,
    28. Драјча или Катун и Варварин
    29. Бајин До планина,
    30. Пожаревац и Ћириковац,
    31. Кленовник и Брђани,
    32. Београд варош, мукада,
    33. Смедерево,
    34. Ваљево,
    35. Крагујевац,
    36. Ресава град. У оно време седео је у Манасији Диздар, и она се звала Ресавски град.
    37. Базрђанбашилук.

    Као што се види, овде има речи, којима смисла нисам могао разумети, а има и места за која не знам где су; али је то тако записао Анта Протић, који је за то једини извор. Дако се, доцније, ко нађе да то објасни.

    Ову погодбу Срби нису примили, те се је ратовање продужило.

    Милутиновић пише да је једном Ичко Петар седео у Нишу као талац за Мухасила турскога, па кад је овај отишао у Немачку, Карађорђе пише Жики, који је држао стражу према Алексинцу, да пресече пролазак ка Нишу докле Ичка не прихвати из турских руку.1

    Кад је ово било не каже се јасно, али личи да је морало бити у почетку године 1807, оних дана када је београдски паша страдао на Емеклуку.

    Ичко је, живећи у Београду, начинио себи кућу, преко пута од Велике Цркве, између Краљевога здања и куће Хећим-Томине. Та кућа стоји и сада; у њој је некад била пошта, а доцније основна школа; сад у њој живи породица г. К. Х. Брзаковића.

    Ичко је, пред смрт, био на некој гозби у Топчидеру. После ручка, узјаше на хата и пође у Београд, али му се смучи, и једва жив допре кући. Ту су чинили све што су знали да га спасу од отрова, али нису могли. Милутиновић, набрајајући лепа својства Ичкова, криви за његову смрт неке „просвећенце,“ али се не види ко је управо дошао Ичку главе.2

    Од кога му је дошла смрт, не знам; али знам, да му Срби морају бити вазда захвални за његове разумне и родољубиве радове…

    Кости Петра Ичка почивају код манастира Раковице.

    1. Србијанка, 2, стр. 133. ↩︎
    2. Србијанка 3, стр. 40—42. ↩︎

  • Исаиловић Димитрије

    Исаиловић Димитрије родио се у Славонији, у Даљу, добру српске патријаршије, 26 октобра 1783 године, лицем на Митров дан, са чега му је и наденуто име Димитрије.

    Отац Димитријев, Јован, био је живописац, и уз то управник патријаршиских добара у Даљу.

    Основне школе изучио је Димитрије у Даљу и у Бечкереку, гимназију у Карловцима, а философију на универзитету у Пешти.

    По свршетку школа, постао је, 1808, професор у карловачкој гимназији, где је служио до године 1813.

    Из Карловаца је узет за професора учитељске школе у Сент-Андреји, откуда се, године 1816, заједно с том школом, преместио у Сомбор. У тој служби остао је до године 1830. Тада пак прешао је у Србију, и ушао у државну службу.

    Најпре је постављен за професора тако зване Велике Школе, у коју су уведени ђаци који су били свршили основну школу. Исаиловић је овим ђацима предавао предмете који се обично предају у гимназији, и тако је он, самим радом својим, уређивао прву гимназију, и с њом је из Београда прешао у Крагујевац, где се она доцније разрасла у „Лицеум Књажевства Србије.“

    Године 1833 уређена је у Србији прва штампарија о државном трошку. Исаиловић се је тој новини толико обрадовао да јој је написао пуну одушевљења Оду.

    Сад је, уза своју дужност у школи, радио и у новој штампарији, и као уредник службених новина, и као цензор књига, а некад чак и као коректор, јер и за то није било вешта човека.

    Године 1838, постао је деловођа ондашњег Попечитељства Просвештенија, а године 1839, начелник истога попечитељства.

    Године 1840 постао је Главни Секретар Државном Савету; али кад се, наскоро за тим, уреди Врховно надзорништво над школама, Исаиловић је, 1841, постао Врховни инспектор свих школа у Србији.

    Кад се, године 1842, укине то инспекторско звање, Исаиловићу су поверавани на израду разни књижевни послови, нарочито речници: француски, латински, и немачки.

    Године 1848 постављен је опет за начелника попечитељству просвештенија, у ком је звању остао до своје смрти, која га, снађе 29 маја 1853.

    У последње време, био је тако спао с ногу да није ни долазио у канцеларију, него је седео дома и бавио се неким књижевних пословима, све ми чини да је тада преводио Рајићеву историју, која му је остала у рукопису.

    Књижевни радови Исаиловићеви ови су:

    1. Нека историјска питања, у Будиму, 1814;
    2. Историја трговине, у Будиму, 1316;
    3. Сави Добрићу, на дан 10 маја, у Бечу;
    4. Српске Новине, у Београду, 1832;
    5. Споменик свеопште радости, за нових 6 округа у Србији, у Београду, 1833;
    6. Српске Новине, 1834;
    7. Српске Новине, 1835;
    8. Немачки Буквар, 1838;
    9. Француско-српски речник, у Београду, 1846;
    10. Немачко-Српски Речник, у Београду, 1847;
    11. Латинско-Српски Речник, у Београду, 1850;
    12. Латинска Граматика, у Београду, 1851.

    Исаиловић је био у своје време редак човек по богатству знања која је имао. Знао је језике: немачки, латински, и француски готово савршено.

    Он је и непосредним радом у школи, и уређивањем, и књижевним путем, и личним саветима и помагањем био човек драгоцен за све просветне послове у српском народу. Још године 1838, у службеним представкама, Савету, ватрено је убеђивао: да треба завести Учитељску Школу у Србији.

    Био је члан Српског Ученог Друштва и Председник школске комисије.

    Исаиловић је био растом висок, ликом црномањаст, погледом благ, беседом јасан, тих, опхођењем чедан, услужан; памћење му је било необично, рукописе читак, марљив, а слог измерен, разговетан, одређен…

    Слика његова има у Београдском Народном Музеју.

  • Илић Мијаило

    Илић Мијаило, мајор, родио се у Јагодини, 14 новембра, 1845, од оца Николе и матере Јелице.

    Отац Мијаилов, погинуо је у Београду, 3 јуна 1862, на Варош-Капији.

    Мијаило је основну школу учио у Јагодини, а пет разреда гимназиских, и војну академију, свршио је у Београду.

    По свршетку академије, постао је ђенералштабни потпоручник 17 новембра 1866; поручник — 1 јануара 1870; капетан 2 класе — 1 марта 1874; 1 класе — 10 марта 1875, а мајор — 1 августа 1876.

    Најпре је служио у пешацима, после у пионерима, а најпосле у пољској батерији. Уз то је, ученој чети предавао топографију и фортификацију.

    Од 1 маја 1868 до 1 априла 1874 био је у народној војсци, у окрузима ужичком и рудничком.

    Године 1876, одређен је за ђенералштабне послове у западноморавској дивизији. Ту га је застао наш први рат против Турака. Многе и тешке послове око мобилизације и концентрације помогао је извршити брзином и зрелошћу којима се је свакад одликова. Али је жудео за командом, за радом на бојном пољу. Та му жеља би испуњена; даде му се команда: да иде уз Ибар к Митровици. Тога тешкога посла примио се Мијаило радо и весело.

    У почетку јула, буде позван опет у дивизиски штаб, на Јавору; али жудња за личном борбом, и жеља осветити оца, није му дала мира у штабу.

    — Није ово место за мене, говорио је Илић: — ја желим команду; желим да се бијем!…

    И команда му се даде најпре у бригади шабачкој, а кад ова оде на Делиград, у бригади рудничкој. Ову бригаду Илић је водно у више бојева од којих је био највећи онај 26 јула на Јавору, кад су нашу дивизију нападала, два сердара-екрема: Дервиш-Паша и Мехмед-Али-Паша са много војске.

    Тада је Илић показао и вештину у распоређивању и примерно лично јунаштво.

    Јула 28 дочекао је Турке, и тако их разбио да је том победом изашао на велики глас.

    Кад су пак наши били потиснути с Јавора, Илић је командовао заштитницом. И, на кушићским утврђењима, борио се тако да је читавих 15 дана био непрекидно на мртвој стражи.

    Испративши и рудничку бригаду на Делиград, видео се је у Чачку с мајком која му, у материнској бризи, говораше:

    — Чувај се, сине!

    — Мајко! Овај посао иде као два јајца на Васкрс: чим се куцну — једно мора прснути!

    Вративши се из Чачка у Ивањицу, поста команданат ужичкој бригади друге класе. Њу је обучавао и спремао на Сађавачком пољу, испод Ивањице. Беше невоља, и он, напрегнутом брзином, приспе ноћу, између 22 и 23 августа, на Чемерницу. Ту прими команду на десном крилу ибарске војске од капетана, Вукосављевића. Борба је трајала и 23 августа. Турци Мисирци наваљивали су силовито. Тога дана, уз Илића, погибоше Капетан Вукосављевић, и Стевица Јовановић, а Миладин Стојановић би рањен.

    У по дне је било најтеже.

    Илић је тада писао: „Моја је чета готово са свим разбијена. Заузет је и Мучањ и Катића. Ја само јогунством држим шанац на Чемерници. Кад буде потреба, ја ћу преко Пресјека на Мучањ“.

    Из ових бележака може се познати како је било Илићу тога дана. Најбољи му другови изгинули поред њега; војска смањена; снага малаксала. И он, ако морадне одступити, мисли на Мучањ, висину од својих 5000 стопа!

    Али је он Турке ипак одбио! И на Мучањ се није морао пењати.

    Пошто су непријатељи одбијени, Илић пође за њима, потискујући их целим фронтом. И они одступише ноћу на Јавор у своја утврђења.

    Илић, да би што већу корист извукао из овога свога успеха, гоњаше Турке чак до под Јанков Врх (јужна ивица на венцу Василину Врху), али баш с тога врха крвнички куршум проби му јуначке прси. Он испусти душу на рукама својих ратних другова, народних војника, од којих погибе онај који му први притрча у помоћ!

    Мијаило Илић пао је око 9 и 1/2 часова пре по дне, 24 августа 1876.

    Крш, пред којим је пао, прозван је, доцније, Илићев Крш.

    Кад га је ударило самртно зрно, рекао је само:

    — Гле! И ја се раних!…

    А пре тога је био добио једну мању рану.

    Тело му је пренесено у Београд, и сарањено код Маркове Цркве у гробницу коју је благоволела поклонити Краљица Наталија.

    Мијаило Илић био је висока раста, танка стаса, кошчат и сув; црне масти, препланула лица, а нарави плахе, преке.

    Био је јак, издржљив; могао је врло брзо и врло дуго пешачити. Из Ужица на Забучје — 1000 стопа висине, излазио је за 20 минута. Из Бајине Баште долазио је, с батаљоном, обданце у Ужице и враћао се (12 часова).

    Служећи у пешачкој бригади, ваљало је да огледа [прибор] обућу војничку. Мијаило, с три друга официра, обуче се потпунце као прост војник, и оде пешке у Ваљево и врати се, владајући се на путу као прост војник. Тако је на себи огледао оно што се тражило од проста војника.

    Мијаило је често бацао досетке у разговору да и насмеје и поучи. Тако једном, на Јавору, храбрећи војнике, доказивао је да, у боју треба слободно ићи напред.

    — Ама гине се, господине, одговори, у шали, један од војника.

    — То јесте мала незгода, али ћемо гледати да и њу отклонимо, одговори Илић смешећи се.

    Мијаило Илић, осем српскога језика, разумевао је добро језике: немачки, француски, пруски, и служио се књижевностима тих језика, „а за невољу, говорио је сам: — могао бих на сва та три језика којекако и споразумевати се.“

    у књижевности од Михаила Илића остали су нам ови списи:

    1. Чланци у Војину за године 1867, 1868, и 1869;
    2. Опис Североисточне Херцеговине, с картом;
    3. Опис предела с ону страну Шар – Планине, (Отаџбина, за 1875);
    4. Солун – Гисово, војничко-топографска црта (Отаџбина, 1875);
    5. Путови у Југозападној Србији;
    6. Клисура између Каблара и Овчара, у Гласнику Срп. Ученог Друштва;
    7. Путовање кроз Поречину Дрина и Вардара, од Ј. Хана. Ово је дело превео с немачког језика.

    Мијаило Илић живео је мало, али је живео радио, и умрьо је славно!

    Слава му!

    Мијаилова слика има у београдском Народном Музеју.

  • Илић Војислав

    Илић Војислав, песник, родио се у Београду, месеца априла 1862, од оца Јована Илића песника и матере Смиљане.

    Основну школу и неколике разреде гимназије Војислав је учио у Београду.

    После тога био је коректор државне штампарије од 12 новембра 1887 до 16 фебруара 1892, а тада му је место оглашено као празно, јер је Војислав од своје драге воље престао долазити на дужност.

    После је био писар у министарству па, најпосле, вицеконсул у Приштини.

    Војислав је преминуо 21 јануара 1894 у Београду, где је и сахрањен.

    Живећи у оца песника, а сам богато обдарен песничким дахом, Војислав је пропевао врло рано. С тога је, може бити, и напустио даље школовање, него је, живећи вољно, певао што му је када задахнуће казивало.

    Године 1887 јавиле су се у Београду Песме Војислава Илића.

    То је била прва збирка.

    Године 1889 штампана је збирка друга, опет под именом Песме Војислава Илића.

    Велика је штета што овако богат природни дар није добио пространу и темељну инструкцију, а жалост је голема што Илић бејаше тако кратка века.

    Неколики пријатељи покојнога Војислава и његове појезије, после смрти његове саставише одбор за подизање споменика младому песнику.

    Тај одбор штампао је у Београду 1895: Војислављеву Споменицу, у великој 8-ни страна 221.

    Бојати се је да то не буде сав споменик од тога одбора.

  • Илић Андреја

    Илић Андреја, крушевачки војвода, помиње се, као војвода, још године 1807.

    Доцније, године 1812, у Карађорђеву Протоколу има неколико бројева, под којима се говори о некаким воденицама, око којих су се прели војвода Андреја и његов по власти другар Ђорђе Симић.

    Тома Милиновић за крушевачке старешине овако лише:

    „Крушевачки камо се Андреја!
    Мрки вуче, на гласу делија!
    Од Крушевца војвода си био,
    Ђе Кнез Лазар некад је живео.
    Ђе си Анто Симеуновићу
    Од расиске Србије племићу!
    Крушевачки војвода постаде,
    Кад старога Андреје нестаде“!

    А куд се део војвода Андреја, нисам могао разабрати, поред свега распитивања.

    Може бити да ће се доцније, кад се ово наштампа и објави, неко од његових потомака јавити, и казати: куд се део, где ли је починуо тај заслужни Србин!…