Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Церовић Илија, родио се у селу Лопижама, два часа на север од Сенице, 8 септембра 1817.

Старина је Илина у Дробњацима, у Херцеговини.

Основну школу Илија је учио у селу Котражи у Драгачеву јер, у оно време, нигде није било ближе школе!

Кад му умру и отац Сима и стриц Моја, Илија се још врло млад запопи на очину нурију. Запопио га је митрополит рашко-призренски Игњатије у Петровој цркви код Нова Пазара.

У то време у Новом Пазару је био старешина Ејуб-Паша Фератагић новопазарац, који је својим тиранским поступањем био већ у душу такао и Србима и Турцима у целом санџаку новопазарском.

Да би се избавили од овога крвника а не управника, почну се главнији људи, Срби и Турци, договарати да огледају најпре молбом а за тим, ако молба не помогне, силом од њега се спасти.

Тога ради, године 1837, скупи се на Мрави-Поље, два часа на исток од Сенице, 5—6 хиљада људи које Срба а које Турака.

На том скупу изберу се посланици који ће ићи у Цариград, са жалбом на Ејуб-Пашу, а изабрани су ови људи: Поп Илија Церовић, Тимотије (Кнешчић) Рашковић ујак Илин, Тимотије Борисављевић из Нове Вароши, Аврам Обућина из Божетића; Никола Матијевић из Вилова, и Хамза Лакота (Турчин) из Сугубина.

Ујак Поп-Илин Тимотије не дадне Илији ићи у Цариград, него предложи да се место њега избере други, а оно да остане у народу докле се они врате из Цариграда. И тако на место Илино буде изабран неки Вараклајић учитељ из Нове Вароши.

Кад ови посланици оду пут Цариграда, Ејуб-Паша, видећи да је ово покрет озбиљан, дође сам у Сеницу, а растури своје ајане по народу уверавајући свуда да ће од сада бити бољи, него нека се народ умири и разиђе кућама. Народ, уздајући се у своје посланике које је опремио цару, не хтедне се разићи.

Ејуб-Паша, видећи то, опреми неколико својих момака на најбољим коњима да трче дан ноћ те да оне народне посланике стигну и врате.

Тако и буде; Ејубови момци изабранике стигну у путу, повежу их, и врате у Сеницу.

Међу тим је Ејуб-Паша, како је дошао у Сеницу, дозвао Попа Илију, изнајпре га лепо примао а после га окује! Кад пред пашу изведу враћене посланике, он нареди да се одмах посеку: Поп Илија, Тимотије, Аврам, Никола, и Хамза; а Тимотије Борисављевића и учитеља Вараклајића пошље у Травник везиру.

Скупљени народ, чим чује шта ради паша, разбегне се кућама, а отреснији људи оду у хајдуке.

Овде је Попу Илији сачувао главу Адем-Паша Љајић на Новога Пазара, коме је још Илин отац неко добро био учинио. Том приликом Ејуб-Паша поклони живот и Хамзи Лакоти а друге све исече.

Од тога доба, самим током догађаја, Поп Илија постане више заступник српскога народа у оном крају, него свештеник у својој нурији. У поповању наскоро га са свим одмени брат му Стеван, а он је само служио службу док је био млађи. После је и то оставио.

Онај покрет против Ејуб-Паше прозван је у народу Пашина Година.

Ејуб-Паша после тога на скоро умре, а на његово место дође син његов, ЈусуФ-Бег, који је Попа Илију страшно мрзио. Једном пошаље он четири своја момка да Попа Илију убију где га нађу. Ови Турци застану Илију у цркви, где је венчавао за момка девојку коју су други Турци хтели отети и потурчити. Турци стану пред цркву и викну:

— Попе! изиђи овамо да ти кажемо поздрав од твога побратима Халил-Бега (Адемпашина сина).

— Причекајте, људи Божји, рећи ће један од сватова: — док венча младу, изићи ће…

Поп Илија свршивши венчање, још с петрахиљем о врату, стане на црквена врата, и упита:

— Ко ме то зове?

— Ми те зовемо, рекну Турци, и оборе у њега пушке. Само један пробије попу петрахиљ, и рани га у леву ногу више колена, и други га омаше.

На то поп, који је оружје носио свакад, опали свој пиштољ и једнога Турчина обори на место, и сватови припуцају те још једнога убију а друга два утеку.

На два три дана после овога догађаја, травнички везир позове Јусуф-Бега у Травник, где га задржи скоро годину дана. За то време Поп Илија излечи своју рањену ногу. Рану му је лечио видар Турчин из Бела Поља.

Било је Турака који су видару нудили велику суму новаца, да Илији рану отрује, не би ли умрьо, али је он сваком одговарао:

— Волим свој образ него све Фератагића благо!

Пошто се Јусуф-Бег врати из Травника, врати се и за Церовића главу стара опасност. Донекле га је бранио Адем-Пашин син Али-Бег, а најпосле му и он поручи:

— Бежи куд знаш; више ти и ја не могу помоћи, јер сам се и сам завадио с Јусуф-Бегом!

Тако Поп Илија 1845 пребегне у Србију. Добивши овде од београдскога мутесарифа писмо за босанскога везира, Илија оде преко Бањалуке у Травник, одакле, с кавазом и с везировим писмом на Јусуф-Бега, дође кући и јави се Јусуфу, који га није узнемиривао за неко време.

Али године 1847 побију хајдуци турске порезнике, и узму им новце. Јусуф-Бег то потвори на Попа Илију, окује га у тешко гвожђе, и тако окована пошаље у Травник.

У пролеће године 1848 договоре се главни људи из нахије сеничке, те напишу молбеницу везиру, и пошљу му два човека: једнога Србина и једнога Турчина, да пусти Церовића који тамнује за права Бога.

Везир изашље у Нови Пазар свога чиновника који ствар испита на самом месту, и уверивши се да је Церовић прав, ослободи га, а Јусуф-Бега добро очерупа, и заповеди му да више у попа не дира.

Од тога доба Поп Илија је навалио то је озидао нову цркву на старом месту у селу Лопижама, а подигао је и школу поред цркве, и учитеља набавио.

Све ово извршио је Илија с околних народом, само је од српске владе добио помоћи око 200 дуката.

Осем тога, он се увек заузимао за свој народ, па и за сву сиротињу без разлике вере.

Човек паметан, праведан, одважан, он је устукнуо многе ситније глобаре и насилнике.

За такав рад и за тако држање, Илији је Турчин Мехмед Заировић спевао песму, која се овако почињала:

„Протужила сиротиња љута
Уз кољено Попу из Лопижа:
„„Аман, Попе, ако бога знадеш,
Ил’ помагај, или нас ис’јеци,
Јер овако дурат’ не моремо!““

Кад је Гиљфердниг путовао кроз сеничку нахију, и видео Попа Илију, написао је о њему ово:

У целој Босни нема духовнога лица више вољенога и више уваженога од Попа Илије. У земљи где заједно с арнаутским становништвом настаје и власт песничкога права, Илија зна бити и поп и јунак: у црвену фесу, с пиштољима за појасом, с обријаном брадом, он врло мало личи на свештеника: у својој цркви он чува петрахиљ, који су Турци пробили пушком на њему кад је венчавао девојку коју су мусломани хтели отети. Његова је сва наука што зна читати и писати, али му народ тако верује да је његова реч закон.¹

Школа из Лопижа доцније је пренесена у Сеницу.

Турци су се од Попа Илије толико прибојавали, да су неке големе пећине зазиђивали, да их он не би, у какој прилици, употребио за бојне арсенале!!

Године 1860 маја 21, отерају га Турци у Сарајево, а отуда, као политички опасна човека, протерају га у Цариград. Из Цариграда се је, помоћу рускога посланика, избавио и дошао у Србију па је после живео на Ивањици.

Године 1862, Топал-Осман-Паша, идући на Црну Гору од Берана, позове Попа Илију да му дође у Сеницу. А кад овај не дође, он му жену и децу протера у Скопље (Доњи Вакуп на Врбасу), и кућу му са свим упропасти.

Породица Поп-Илина једва се 1864 избави тога прогона, и добегне у Србију.

Илија је умрьо у Ивањици на Св. Тројице 1869, и укопан је у ивањичком гробљу.

Био је раста висока, сух и коштуњав али јак телом; предњи су му зуби били врло ретки, а говорио је врло мало.

Свештеничких хаљина није никад носио а браду је увек бријао; увек је ишао с оружјем, и јахао је врло добре коње.

Турци су га тровали па је од тога имао неку бољку у желуцу од које је често јако патио!

Поп Илија је имао од руског цара златан протски крст о златноме ланцу.

---

1. Собраније Сечинениј, 3, стр. 90. ↩︎

Цветковић Ћирило, владичански протосинђео, родио се у месту Баошићу.

Где се учио не зна се, и кад је ступио у свештенички чин такође се не зна; али се зна да је био протосинђео у православнога владике далматинског Венедикта Краљевића у Шибенику.

Године 1818 дође у главу томе владици В. Краљевићу несрећна мисао да поунијати православне Србе у Далмацији. У то име стане се преписивати с бечким министром Саурауом. Имајући уза се протосинђела Цветковића, човека иначе врло смотрена и послушна, Владика Краљевић, не поверавајући му своје паклене намере, држао је да ће га он потпомагати и да унију уведе у српски народ, па га је предложио цару за својега викара (заступника) у Боци Которској. И цар је то одобрио.

Али се намера владичина обазна, народ се узбуни, и 1821 потуче оне који су били дошли да га од прадедовске вере одврате; Владика Краљевић утече из Шибеника у Задар, и доцније се је горко кајао за ту црну намеру своју.

Али Ћирило Цветковић падне под суд, и буде затворен у тврдињу Љуљевац крај Шибеника, па после одведен у Задар, и оданде у Градишку. Из Градишке је прогнан у манастир Бездин близу Темишвара, где је и умрьо.

И тако је овај човек само за тврђу у својој родитељској вери тамновао равно двадесет и четири године, три месеца, и три дана. И никад му више није било допуштено да бар очима, види Далмацију, милу постојбину своју!…

Допуна

Мученик Ћирило Цветковић родио се у селу Баошаћу 15 септембра 1791, а преминуо је, после дугог мученичког тамновања, у манастиру Бездину, 28 септембра 1857, у 6 сата јутра, где је и сахрањен.

Хусејин-Капетан, названи „Босански Витез“, родио се у Градачцу, око године 1800.

У оној борби коју су Бошњаци више пута покретали да би очували својој постојбини предеону автономију, и да би одбили централистичке реформе стамболске, најлепше је изишао на глас Хусејин-Капетан из Градачца, кога су његови земљаци са свим по заслузи назвали „Босански Витез“!

Као вођ босанскога устанка против султана 1831, хотећи један пут за свакад оборити силу која тако често удара Босни на правице, Хусејин дигне 25.000 одабраних војника Бошњака, и с њима пође на Косово, где је мислио срести великог везира који је на Босну ишао с царском војском, и ту га сатрти. Приближујући се том историском пољу, Хусејинови су Бошњаци на глас певали:

„Наши стари, па Пољу Косову,
Изгубише стару своју славу.
Стару славу, прадједовску вјеру;
На Косово и ми сад идемо
Душманина свога да бијемо
Или ћемо и сад изгубити
Изгубити и славу и вјеру:
Или ћемо, ако Алах хоће,
Душманина свога побједити,
И у Босну вратити се славно“!

У то исто време био се је одметнуо од султана и скадарски паша. С овим је Кнез Милош био у пријатељству, и био му је послао неких 200.000 гроша, па су то царски Турци ухватили и узаптили.

Да би поправио ту своју погрешку, Кнез Милош сада пише Хусејин-Капетану писмо у коме му светује да не диже оружја на свога цара и, ако затреба, нуди му своје посредовање — да га измири са султаном.

Хусејин, поносит старином своје беговске куће, ражљути се на те понуде, па Милошу охоло одговори писмом које се завршује овим речма: „Још се твоја сабља није била ни сковала, а мач је мој одсецао влашке главе“!

Велики везир, нешто лукавством а нешто надмоћном силом, победи Бошњаке. Узалуд је Босански Витез, у толико прилика, показивао чудеса личнога јунаштва, надмоћна сила претегне, и царски везир уђе у Сарајево и овлада свом Босном.

Хусејин буде приморан пребећи у Аустрију, и одведен буде у град Осек у Славонији.

Аустријанцима није било мило држати на свом трошку човека који је устајао на својега цара, за то настану да би султан дао милост свим бунтовницима. И милост се да свима осем Хусејина и још неколицине, али се обрече и њима. Хусејин сиђе у Земун, а низ Земуна пређе у Београд.

Овде му се јави да султан тражи да он иде у Цариград. Хусејин се сневесели, бојећи се насилне смрти у Стамболу. У један мах мислио је да милост и не прими. Али га је у том случају чекала вечита тамница аустриска. Најпосле је волео и умрети као султанов роб, него живети као швабин сужањ.

У Београду се је био разболео, па га је лечио Др Куниберт, лекар Кнеза Милоша.

Хусејин-Капетан, у то доба, 1831, једва је могао имати више од 30 година; раста је био средњег, лица лепа, погледа суморнога; осмејак му је био благ и тужан, а крупне очи његове покривали су капци с густим трепавицама; кожа му је била веома бела; у том је лично више на мајку, Ђурђијанку родом, него на оца, опора Бошњака.

Гледајући на тако нежно тело, човек никад не би помислио да оно носи душу с онолико крепком вољом, с оноликим војничким врлинама, с оноликим властољубљем и, особито, с оноликим личним јунаштвом!

Хусејин је био прави мусломан; у свему је живео по корану: није пио никаква пића, молио се Богу сваки дан пет пута, и често, разговарајући се с ким, дизао је очи к небу, и шаптао неке стихове из корана. Са својим сељацима — чивчијама — поступао је човечно.

На поласку у Цариград био је остао без новаца. Кнез Милош, не гледајући на ону увреду у писму, понудио му је већу суму. И он је понуду примио са захвалношћу.

У Цариграду му понуде чин у редовној војсци. он га одбије. Онда га прогнају у Трапезунт где је на скоро умрьо као какав мусломански светац.

Хусејин-Капетан се сматра као прави мухамедовац, али у исто доба он је Босански Витез који је јуначки бранио правице својој отаџбини, а бранећи то заклањао је једну српску земљу од туђинске најезде!

Босански Витез није одбранио Босне, али ју је јуначки бранио; и бранећи је — оставио је својим земљацима диван пример славнога јунаштва и чисте љубави према свом завичају!

Слава му!

Хранисављевић Коста, родио се године 1807 у месту Иригу, у Срему, а старина му је у Крушевцу, откуда су му родитељи пребегли у Срем. Костино је презиме Живковић, а Хранисављевић се је прозвао по свом добротвору Храниславу¹, који га је примио, школовао, и упутио у руску војну службу.

Хранисављевић, свршивши у Русији кадетску школу, прешао је у војску где је, служећи у кавалерији 6 година, дошао до чина подручничкога.

Док се је учио у кадетској школи, Коста је био врло вредан и уредан младић. Пуковник, управник ће школе, упита га једном:

— Константин Хранисављевић, ви не Серб?

— Ја Серб, ваше високородије! одговори младић.

— Трудно повјерит, настави пуковник: — ви так трудољубиви а, вјед, Серби ленивој народ?

— Мени је, вељаше ми покојни Хранисављевић 1861: — било врло тешко што мој пуковник тако ружно мисли о Србима, али му нисам могао ништа одговорити, јер своје земљаке ни познавао нисам.

По изласку из школе, кад сам прешао у војску, и отишао у Малу Русију, слушао сам често од сељака Малоруса песму која се почиње овако:

„Продам хату и комнату,
Будем сербоват!“

И на ову сам се песму срдио, али сам већ почео озбиљније мислити о српској вредноћи. Данас пак налазим да нам не би удило да смо мало вреднији!…

Служећи у руској војсци, Хранисављевић је 1829 с Дибићем прешао Балкане на Шипци. За тај рат добио је златну медаљу; а за утишање буне у Пољској 1831 златан крст за војничке заслуге.

Године 1832 Хранисављевић дође у Србију и 15 декембра постане командир кавалериском ескадрону, који је био гарда Кнезу Милошу.

После неког времена, Коста се врати у Русију, и остане онамо неколико година.

Године 1839 дошао је опет у Србију, и ступио у војску, где је 11 маја постао мајор.

У почетку се је потписивао Хранислав, а доцније је то презиме продужио у Хранисављевић.

Исте 1839 године јуна 18, постављен је за помотњика начелнику војнога штаба.

Године 1845 јула 19, Хранисављевић је постао начелник редовне војске и на том месту остао је више од 11 година.

Године 1857 октобра 13 постављен је за члана земаљског савета.

Пре тога Хранисављевић је дао београдској општини 3000 дуката своје уштеде с угодбом да му даје по 6 на 100 интереса на те новце док је год жив, а кад умре, новци остају општини.

И док је био у служби и примао плату, овај интерес није хтео узимати, већ га је поклањао општини на градску сиротињу.

А кад је оставио саветничку службу, Хранисављевић није хтео примити пензије из државне касе, на коју је по закону имао право, него је живео од интереса на оних својих 3000 дуката.

Пред крај године 1860, кад је живео као „саветник у оставци,“ понуди га Кнез Михаило да прими војно министарство које се онда звало Главна војна управа.

Хранисављевић, изговарајући се старошћу и слабим здрављем, отклони од себе ту кнежеву понуду. Кнез га зовне к себи и навали на њ да се прими.

Хранисављевић, не могући се одговорити, замоли Кнеза за ово троје:

1. Без мога знања, Господару, нико да се не меша у војску, а ја не ћу радити ништа без вашега одобрења;
2. На дворске ручкове да не долазим, и
3. Ни једном консулу никад да не чиним похода!

Кнез се осмене, али му прими ова три услова. И тако је 31 декембра 1860 Хранисављевић постављен за начелника Главне војне управе — што је било равно војноме министарству.

Године 1861 септембра 22, уважена му је оставка на то звање. Од тога времена, одрекавши се пензије, живео је о интересу с оних 3000 дуката што је имао у општине.

Пред смрт своју страдао је од очобоље, али је ипак, више од две године, сваки дан писао неке белешке из свога живота; а куд су се деле те белешке после његове смрти није се могле сазнати.

За нашег првог рата с Турцима 1876 рече ми једном онако у разговору, да главни команданат војске треба да је млад и здрав човек. Треба да може бити на седлу дан и ноћ, вељаше он.

Хранисављевић је умрьо у Београду у својој кући 7 марта 1880, и сахрањен је са свима војничким почастима. Кнез Милан са свима министрима, и митрополит с многим свештенством, испратили су га до гроба.

Онда се је много говоркало у Београду да је уморен, и на телу су му се видели трагови од некаква убоја, тек судска истрага није то потврдила, а цела је истина да му је кућа похарана онда кад је издахнуо! Том приликом нестало је и његових диплома и рукописа.

Коста Хранисављевић се није женио, и са женама није никад имао никаква посла. Живео је као самац на особити начин: сам је себи стругао и цепао дрва; сам је садио воћке и окопавао своју башту; готово сваки дан ишао је пешке у Топчидер, или на Вилину Водицу да се напије воде, па се је после враћао кући. Осем хемороида, од којих је много патио, за другу болест готово није ни знао.

У соби својој, осем гвоздена кревета, стола и столице, није имао ништа друго. Сав украс био му је један Душанов крст који му је висио више главе.²

Хранисављевић је поред свога матерњега језика, знао немачки, руски, и француски. На перу је био врло јак, ма да му је слог оно пун руских речи и целих реченица. И рукопис му је био сличан с рукописом руским.

Говорио је тихо, фино, али течно и увек убедљиво.

Коста Хранисављевић помињаће се дуго у нашој војсци као старешина који је водио очинску бригу и о војсци као узданици отаџбине, и о сваком поједином војнику као делу војске. Он је био старешина необично оштар, али необично вредан и необично праведан.

О њему има врло много прича. Да поменемо овде бар две три, тек да се види какав је то био начелник војске.

Тако се је причало да Хранисављевић, као начелник војске, неке ноћи кад се нико не нада, зађе по шталама те прегледа војничке коње. Ако коме коњу па глави нађе зобницу, коју је сеиз заборавио скинути, узме је и однесе.

По смрти Хранисављевићевој, свештеник Исак Ђорђевић, узео је тај крст, и дао га палилулској цркви, где се и сад налази.

Или, на прилику, Хранисављевић хоће да сазна: какво мишљење носе војници о касарни кад иду на смену кућама, па за то изиђе, прерушен, чак под Авалу; ту се као путник удружи с војницима и пита их: како им је у касарни; шта је добро, шта ли је зло? Па ако дозна за какве неуредности, одмах их исправља…

Или:

Сретнувши војника да носи у руци живо прасе с пијаце, пита га, чије је прасе, и куд га носи:

Војник одговори да је официр, имерек, купио прасе на пијаци, па му дао, са заповешћу да га носи кући му.

— Пусти то прасе нек иде куд хоће, вели Хранисављевић војнику: — а ти иди правце том официру на рапорт, и кажи му што си урадио по мојој заповести!

Сви родољуби који мисле, кад год реч дође о васпитању и држању војске, сећаће се са захвалношћу имена Косте Хранисављевића!

---

1. Ђорђе (у свету Гаврило) Хранислав био је од 1804—1811 професор у Карловачкој гимназији, а од 1813—1827 у богословији. Преминуо је пак као бачки владика, године 1843. ↩︎
2. По смрти Хранисављевићевој, свештеник Исак Ђорђевић, узео је тај крст, и дао га је палилулској цркви, где се и сад налази. ↩︎

Хорватовић Ђура, ђенерал, родио се 17 јануара 1835 у Великом Мушалуку у Лики.

Основну школу учио је у Градишкој и у Митровици, а школу кадетску у Грацу. У својој 19 години постао је аустријски официр, а године 1862 прешао је у Србију, и ступио у српску војску. Године 1863 новембра 16 постао је капетан прве класе; године 1872 19 августа мајор; године 1876 марта 10 потпуковник, а ђенерал 10 августа 1885.

Хорватовић је учествовао у оба наша рата с Турцима, и у рату с Бугарима, када је, кратко време, био и министар војни.

Лично је био храбар и, безобзирном дисциплином, трупе је своје држао у послушности. При свем том о њему је био већи глас него што су му дела. Радо је око себе држао дописнике новина, који су његову славу разглашавали.

После ратова био је неко време српски посланик у Петрограду, а последње време свога живота проводио је у Београду и у Нишу, јер је у оба та места имао некретнога имања.

Фебруара 28 године 1895, између 10 и 11 сата, здрав читав дошао је у Дилберову апотеку на великој пијаци; ту га удари каља од које умре онде на месту.

Одатле је пренесен у Гранд Хотел, где је обично становао, и 2. марта 1895 пре по дне сахрањен је свечано као мало ко.

Сам митрополит Михаило дошао је у стан, допратио га у цркву, и опевао. Говорено су му неколике беседе. Све су београдске новине оних дана биле пуне његовога имена.

Хорватовић се није женио. Наследник му је некакав сестрић аустријски ђенерал-мајор Марко Серљен или Церљен.

После неколико година, овај је сестрић тражио да ископа тело Хорватовићево и да га пренесе у Хрватску, те да га сахрани по римском обреду!!

Хорватовић је био човек врло висока раста; плаве косе, бркова и браде, коју је носио дугачку и разчешљавао је у два власа. И косу на глави раздељивао је средином темена као што жене своју косу деле. Говорио је српски и немачки; у говору је неке гласове врскајући изговарао.

Био је војник и рођењем, и школовањем, и животом: али никад о рату није говорио, него о сејању, о орању, о жетви, о сађењу и калемљењу воћа, и подизању винограда.

Говорио је и о неким доброчинствима која се спремао да учини, али је смрт била бржа од њега.

Бог да га прости!

Хећим-Тома Костић, син чувене видарице Ћира-Мане¹, родио се 4 априла 1778 у вароши Кожанима, у Македонији.

У Србију је дошао још у почетку устанка на Турке 1804 и налазио се је у прво време у Смедереву.

Године 1806 јула 15, управни савет, осведочивши се о вештини Хећим-Томиној у лечењу, узима га за војничког лекара, и одређује му 60 гроша плаће на месец коју ће, вели се у акту, примати и кад не би било никога да лечи².

Из Смедерева, кад је освојен Београд, преселио се и Хећим-Тома у данашњу српску престоницу, и ту је видао рањенике; и видао их је већином врло срећно. Ево за то једнога сведочанства;

Године 1807, руднички војвода Милош Обреновић, при освајању Ужица, у јуришу на неки шанац, рани се тешко: куршум му продре у груди испод средње трећине на предњој ивици леве кључнице, и пројури кроз доње поље десне лопатице, дакле баш кроз груди. Рањеник је лежао очајнички, а Хећим-Тома због многих рањеника које је већ видао у Београду, није могао ићи у Ужице. За то војводу Милоша положе на разапето међу два товарна коња платно, и тако га снесу у Београд. Хећим-Тома прионе видати те грдне ране. И за неколико недеља, војвода се опорави, дигне се, и оде опет на војску. Прича се да је Хећим-Тома, у том видању, својим рођеним устима исисавао гној из разних гнојних канала да би се рана брже и лакше обживчила.

Године 1830 декембра 13, Кнез Милош пише: „За заслуге мени и народу у рату указиване, ослобођавам Хећим-Тому, и мајку му Ману, од сваке дације и кулука“.

Године 1834 октобра 3 Кнез, у Неготину, потписује диплому, којом Хећим-Томи одређује 150 талира пензије на годину, желећи да остатак живота свога у колико му буде могуће, на ползу рода нашег, и старост своју у тишини проводи“³.

У Српским Новинама од године 1841, бр. 28. стр. 222, има извештај како је Хећим-Тома извидао ногу неком Димитрију Русијанцу. Случај мора да је био ређи, јер је лечење ишло под надзором београдског физика, Дра Б. Мушицког, па је тако сјајно испало да службене новине о том говоре особитом хвалом.

После тога, Хећим-Тома, већ стар и изнемогао, живео је у Београду у својој кући преко пута од велике цркве, уважаван и поштован где би се год јавио.

Хећим-Тома је умрьо 9 октомбра 1848 од колере у Панчеву, куда је по наредби српске владе био отишао да вида рањенике из маџарскога рата. Тело му је пренесено у Београд, и сахрањено код Маркове цркве, у Палилули.

---

1. Ћира-Мана умрла је у Београду 1833 и, по наредби Кнеза Милоша, сахрањена је до зида велике Београдске цркве с јужне стране. Нови краситељи цркве дигли су гробне плоче, те око цркве ударили модерну калдрму. За то се сад и не зна где леже кости заслужне видарице! ↩︎
2. Овај докуменат налази се у г. Томе Хећим-Костића, у Београду. ↩︎
3. Овај докуменат, као и онај пред овим, находе се у г. Томе Хећим-Костића, у Београду. ↩︎

Хаџић Јован (у књижевности Светић Милош), родио се у Сомбору, у Бачкој, 8 септембра 1799.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Карловцима, а философију и права у Пешти.

Године 1826 постао је доктор у правима, и добио је место војног крајинског адвоката. Године 1830 постао је правозаступник бачке конзисторије, и директор новосадске гимназије, а године 1834 сенатор (одборник) вароши Новога Сада.

На позив Кнеза Милоша, прешао је 1837 у Србију, где је остао 9 година. За то време превео је и уредио за Србију Грађански Законик који је обнародован на Благовести 1845: а и друге неке уредбе и законе спремио је за то време.

Године 1847 био је заступник Новога Сада на дијети у Пожуну.

Године 1850 одређен је био, као министарски комесар, за судско уређење у српској војводини, а мало доцније поставио га је цар Фрања Јосиф Први за председника окружнога суда у Новом Саду.

Године 1854 дошао је у стање мира, и више се у службу није ни враћао.

У књижевности Хаџић се јавио још године 1821 кад је написао:

„Одзив младог српског духа на глас арфе шишатовачке“.

Године 1827 штампао је превод Хорацијске песме: de arte poëtica; године 1830, после смрти Ђорђа Магарашевића, уредио је 7 свезака Српског Летописа.

Од године 1839 до 1844 уређивао је у Београду збирку Голубицу.

Године 1855 штампао је у једној књизи своје Изабране песме; а године 1858 у другој књизи Песме преведене.

Те исте године штампао је књигу Дуг народа српског.

Иза тога је превео и у народном стиху издао Лесинговог Мудрог Натана.

После године 1861, кроз неко време, издавао је Српско Огледало.

Писао је више језикословних ситница, а године 1853 издао је Кључ језика српског.

С Вуком Караџићем водио је више година распру око српског језива и правописа; и тога ради написао је више утука, ма да ни једним није противнике могао утући.

Не знам шта песници веле за Хаџићеве песме, а радови око језика и правописа остали су му права залудница.

Исто је тако мала добит српској историји од онога што је у тој струци прибирао и радио.

Најбоље што је урадио Хаџић, јесте Српска Матица, којој је ударно темеље године 1826 у Пешти, сложивши неколико родољуба да сваки да по 40 форината на издавање књига.

Матица Српска имала је, после тога, многе борбе, али је кроза све срећно прошла, и сад ради и напредује, обећавајући народу красних услуга. На Српску Матицу угледајући се, никле су друге Матице словенске.

Хаџић је умрьо у Новом Саду 23 априла 1869.

Хаџи-Рувим, родио се је у селу Бабиној Луци, у нахији ваљевској, око године 1744. Крштено име било му је Рафаило.

Као млад момчић, обуче се једном од ђавоства у девојачке хаљине, па са женама и девојкама отиде некаквој Туркињи на прело. Кад се то прочује, и Турци га стану тражити да обесе, он побегне од куће и, по манастирима, стане учити књигу. Пошто се та његова кривица заборави, и он књигу изучи, врати се кући, па се ожени и запопи.

После неког времена умре му попадија, а он оде у манастир Боговађу те се закалуђери; по том године 1785 оде у Јерусалим на Христов гроб и, вративши се отуда, постане 1795 архимандрит.

Године 1802 завади се с прњаворским субашом, и потужи се неколико пута кнезу Алекси Ненадовићу, да би му променио субашу; а кад Кнез Алекса не могне то учинити, Рувим у почетку 1803 побегне из Боговађе у Студеницу, а оданде оде о васкрсу у Свету Гору. Али му се брзо досади потуцање по туђим манастирима. За то се, исте године у јесен, врати опет у Боговађу.

Кнезу Алекси није ни мало било мило што се Рувим вратио јер је, међу тим, на њега била бачена кривица да је писао оно писмо с Алексиним именом које су Турци ухватили на савској скели. За то му поручи: да одмах бежи из београдског пашалука (као да сумња једнако остане на њему); али му Рувим отпоручи:

— Кажите ви Кнезу Алекси нека сад бежи он; а ја сам доста бежао и скитао се. Не зна Алекса што је туђа кућа, и туђа земља…

Наста година 1804. Дахије почеше сећи кнезове и друге одабраније људе у Србији. Фочић Мехмед-Ага дође у Ваљево и, како дође, ухвати Кнеза Алексу, окова га и баци у тамницу.

Хаџи-Рувима спопадоше црне мисли. После вечере седи он у својој оџаклији према ватри, и узбуђено броји своје бројанице. На пољу је помрчина као тесто а у оџаклији се једва види од ватре и огњишта; друге свеће нема у њој. О зиду, више домаћинове главе, виси пушка крџалика, сабља сребром окована, и два пиштоља кубурњака. То је соби сав накит. У углу, десно од огњишта, полице су на којима се у сенци једва виде неке старе поцрнеле црквене књиге, до полица је мали орахов столић на коме је сав писаћи халат, а још даље је клупица, и на њој кутија са свима халатљикама за резање и шарање крстова и икона!

Хаџи-Рувим у тренутке душевнога мира маша се или за перо те паше књиге, или за сечиво те реже крстове и иконе — тиме он светује „рају око себе“!

У овај мах не беше му ни до писања ни до резања. Страшни гласи о сечи кнезова и других родољуба узнемирили су старца духовника. Његове очи само блену у огањ, руке његове броје бројанице, које потмуло звече на ноћној тишини у празној оџаклији, али је ум његов далеко, далеко: он прелеће по Србији места која је већ покапала мученичка крв, па одлеће и у она која ће текар покапати.

— Милостиви Боже! прошапта он: — ти једини смилуј се овому јадному народу!…

У тај мах, собња се врата отворише тако тихо као кад ветар неосетно ћарне, и пред Рувимом се обрете човек необична лика и одела. У руци држаше дугу пушку, и за појасом светле му се два пиштоља и јатаган. И пушку и пиштоље бејаше окренуо на молбу а не на бој. На глави му је повелика шубара коју је добро набио на очи, а доњу полу лица обујмили су му брци и густа црна брада.

— Добар вече, духовниче! рече незнани гост, готово шапатом.

— Бог дао добро! одговори Рувим.

— Благословите, духовниче!

— Бог те благословио, синко, одговори духовник, и очима питаше необична госта: ко је, и шта хоће у ово доба?

— Бој се, ти мене не познајеш, духовниче? Ја сам хајдук Цепиграбић за кога си јамачно слушао.

Рувим се трже кад чу то врло разглашено име.

— А којим добром овако у недоба? упита он даље.

— Дошао вам да ти се за нешто исповедим.

— Па лепо, синко: де седи, одмори се, и повечерај па сутра, Боже здравље, после јутрење…

— Дуго је до сутра, прекиде га хајдук: — сад дани иду брзо. Ја сам без душе предръо преко Маљена само с два друга: ето их пред портом, чувају стражу. Морам се још ноћас вратити бар до Планинице. Ко зна шта може донети јутро?

Рувим се појми да удари у длане, да му ђак донесе петрахиљ и књиге. Хајдук га задржа, рекавши:

— Не треба то духовниче а, ако хоћемо право, сад теби овде не може ни доћи нико, док ја не изиђем. Моји стражари тако чувају! Не молим се ја теби, духовниче, настави хајдук: — да ми духовујеш у Бога, него у београдског везира. Ево чуј све по реду: Ја сам у својему веку помлатио доста Турака. Последњега сам убио Неџи-Бега из Београда; и убио сам га на Црнокоси више села Косерића. За тога Неџи-Бега Турци обедише Мину из Сече Реке, отераше га у Београд и бацише у тамницу. Сад Мина труне у оковима, а ако бити, духовниче, што крив, то је и Мина. То Минино страдање на правди мене толико мучи, да сам неколико пута хтео сам отићи везиру и казати му да пусти права човека а да окује крива мене; али се све бојим: мене ће погубити а Мину не пустити, па две штете. За то сам ево потегао к теби духовниче, и молим ти се отиди везиру и кажи му нека пусти права човека, а ја се ево кунем теби да ћу се драговољно предати, па нек чини са мном што хоће, само кад чујем да је Мина слободан!

Хајдук сврши своју исповест. Рувим га гледа ништа не говорећи а у глави му се нижу ове мисли:

— Мој весели синко! Ти мене шаљеш да избављам главу Минину, а не знаш да и моја виси о длаци. Тек ћу ипак чинити што могу. Кад је тако, рече он гласно: — ја ћу, колико сутра, поћи у Београд да се молим дахијама за Мину: данас везир мало и суди…

— ’Вала ти духовниче као оцу! Лака ти ноћ! А кад хоћеш да дођем, можеш ми поручити преко Радоја Кобасице у Планиници.

Архимандрит га на ново поче устављати да вечера; ну хајдук не хте изговарајући се да није гладан. На прстима, лагано, измаче се из ћелије и из порте па звизну, другови му се одазваше, и иза тога сва тројица утонуше у густу помрчину.

Трећи дан после те исповести пред вече, стиже у Београд, и одседе у митрополији боговађски архимандрит Хаџи-Рувим с једним момком Дамњаном Весковићем из Брезовице.

Митрополит, примајући га, рече:

— Оче архимандрите, по Богу, како угоди баш у ову ватру?

— Шта знам, одговори Рувим: — од ватре сам и побегао!

Још се није ни одморио од пута, а турски кавази дођоше и одведоше га Кучук-Алији, кога је кућа била испод садашње главне београдске полиције.

— Не водите га ко мени, рече Кучук, кад му јавише да је Рувим у авлији: — Овде му је дете (То је био Петар Молер који је Кучуку моловао собе), него га водите Аганлији, па што му драго и с њим!

Кавази Рувима те ка Аганлији. Тамо беше неки вајни суд.

Старац, крепак здрављем, висок ставом, уман и пријатан беседом, чист оделом, поштован држањем — Рувим изиђе и стаде пред своје судије.

— Јеси ли ти калуђер Рувим из Боговађе! упита Аганлија.

— Ја сам, честита судијо, одговори духовник.

— Што ти буниш народ да не слуша цара и цареве већиле?

— Нисам, и не буним, честити суде!

— А што си писао Немцима књигу и с њима се договарао да дигнете буну на цара? Овде се мисли оно Кнез-Алексино писмо.

— То писмо нисам писао ја. То је беда на мене. Богу сам грешан, и сваки му дан грешим, а вама у том послу нисам крив ништа. Тек сила Бога не моли…

— Ти још пркосиш нашој сили! продера се Турчин: — И познаћеш да одиста имамо у рукама силу. Вуц’те га!

Кавази старца шчепаше и извукоше на поље. Турише га на страшне муке, да би им казао што казати није знао. Клештима му откидаху уштипке жива меса од сиса и испод пазуха, али с усана његових не откидоше ни једне речи, ни једне клевете!

После свих мука, поведоше га на градску стамболску капију. Старац се свим путем молио Богу по реду црквеному. Кад стиже на место где ће га погубити, он заиска још четврт часа да доврши молитве „на исход души“. И, гле чуда, то му дадоше.

Свршивши молитве, мученик рече:

— Готов сам; чин’те своје!

Оштра сабља сену, а глава Хаџи-Рувимова, она бистра, она умна, она дивна родољубива глава — слете с јуначких рамена; и још једна мученичка крв попрска српску земљу!

То је било 29 јануара 1804.

Турци београђани, особито они који држаху страну дахијама, бејаху веома радосни што овако брзо нестаје ових Срба који су били моћни опирати се њиховој сили. Али разумније међу њима, поред све те велике радости, обузимаше неки страх, што ови Срби умиру овако мирно као да се надају поздраво сутра устати. Томе се од раје никад нису надали!…

Хаџи-Рувим је Турке веома мрзио; то се види из његових записа по црквеним књигама којих је оставио врло много. Ево једне од толиких његових бележака. Записујући како се некакав Ђорђе Ђурђевић закалуђерио за владике ваљевскога Јаћима, Рувим додаје: „при проклјатом безбожном’ турецком цару султану Афтуламиду 12 числа богомрскога царствованија“!…

Али за оно писмо, за које су га дахије посекле, није био крив ни најмање.

Мир нека је његовој родољубивој души, а слава имену његову до века!

Допуна

О Хаџи Рувиму гледај у Radu 1 стр. 182—184 и 187 његове записе док је био у Вољавчи. Њих је приопштио Ђ. Даничић. А сама та рукописна књига, из које су извађени, налази се у Народној библиотеци у Београду.

И историја те књиге врло је интересна а записана је на једном њезином листу.

Хаџи-Ристић Коста, родио се у Сарајеву, године 1845.

Школовао се је у месту свога рођења године 1852—1862.

Међу учитељима његовима захвално се помиње Алекса Шушкаловић који је, свршивши велику школу у Београду, отишао у Сарајево за учитеља, где је послужио неколико година с највећом коришћу.

Осем школе и науке од учитеља, Коста се је и сам учио, читајући редовно и марљиво српске књиге.

Године 1862 први пут је ишао преко Фрушке Горе и Новог Сада у Беч, где је у своје браће трговаца провео лето.

После тога, до године 1866, није никуд путовао, а тада ју морао у Бечу потражити лекарске помоћи.

Још је у два маха здравља ради одлазио у Беч.

И ако је био млад, живо је жудео за ослобођењем својега народа; желео му је ослобођења од тиранства, и ослобођења од незнања. Најпре је мислио да је оно прво прече, а у последње време као да је био променио мисли видећи да се, докле не дође ослобођење од тиранства, може корисно радити о просвети и о материјалном благостању народном.

Био је велики непријатељ оних злогласних владика босанских, на које се је народ некад жалио готово више него на Турке. Он је управо био вођ младе напредне странке у Босни.

Није имао дуга века; а по оном што је за кратко време урадио, видимо колико бисмо с њиме добили ди му је Бог био дао више живота.

Боловао је од сухе болести. Видећи да ће умрети, наредио је шта да буде од његовога имања после његове смрти. Све је урадио племенито. А ми овде бележимо да се је у болести својој сетио овога двога:

1. Оставио је на издавање најбољих српских књига, особито о Босни, 170 дуката; и
2. Приложио је 170 дуката на оснивање Српскога свеучилишта, у Београду.

О трошку оне прве задужбине Српско Учено Друштво издало је:

Српске народне песме, покупљене по Босни. Збирка Косте Х. Ристића, у Београду, 1873.

У тој књизи побележено је и друго што је сам покојник разним листовима српским кад и кад штампао.

Други онај прилог предан је управи Фондова на руковање и приплод.

Леп и хвалан помен међу браћом честитом младом Србину Сарајевцу, који се и на самрти сећа науке која је спас многом па и троверној браћи Србима!

Хаџи-Продан Глигоријевић, родио се у Сеници. Његово је презиме по оцу Глигоријевић, а хаџијом су га звали што је био у Јерусалиму, на Христову гробу. То име је био стекао пре него што се је умешао у народне српске послове.

У месту својега рођења Хаџи-Продан је био трговац с добрим имањем.

На скоро после године 1804, Хаџи-Продан се измакне између Турака и, оставивши своје место рођења и домаћу чељад, пребегне са своја два брата међу Србе устанике.

После тога, кроз Сеницу прође идући у Босну ћехаја босанскога везира. Чувши да је хаџија с браћом утекао међу Србе устанике, одведе у ропство његову и брата му Мијаила жену и децу, да тим каштигује њих двојицу као издајнике турске. Али Хаџи-Мустај-бег Чавић, сеничанин, велики пријатељ Проданов, измоли то робље од ћехаје, и све тајно испрати овамо ка Хаџи-Продану и брату његову.

Радећи својски с браћом својом, а знајући сва места на оном крају, Хаџија се толико покаже да је већ године 1806 постао војвода у једној кнежини Старога Влаха која се је турски звала даић-кол (од села Даића, више данашње Ивањице).

Кад је Карађорђе 1809 ударао на Сеницу, изиђе прилика те Продан захвално врати добро за добро бегу Чавићу. Српска војска била је заробила Чавићева сина и снаху. Продан их измоли од Карађорђа, и пошље здраве читаве кући њиховој.

Док се Карађорђе бавио на Сеници, дође му чувени Гаврило Шибалија, с три стотине друга, и с писмом од владике црногорског Петра Првог, честитајући му напредовање и желећи сједињење. У то доба Васојевићи га позову да их прихвати под своју руку. Карађорђе радостан отпоручи владици да је већ „мост готов с Дунава на море“; само да и он припомаже са својим Црногорцима; а међу Васојевиће пошаље Анту Симоновића и Раку Левајца, као старешине, и одреди Хаџи-Продана са 700 војника да их спроведе до у Васојевиће.

Ову експедицију Продан је тако несмотрено извршио пошавши с људма без хране, да су се сви морали вратити, и тако је цела мисао та остала као лепа празна жеља.

И ако се у бојевима одликовао, Продан је имало честих свађа с Кнезом Максимом а најпосле је стављен под власт војводе Аврама Лукића.

Као војвода даићске кнежине, Продан је у селу Рашчићу, у врх Драгачева, код пећине Шљепаје, био начинио дворе, а у пећини је имао црквицу где се молио Богу, и где је мислио склонити се, ако дође до невоље.

Несрећне године 1813, он се одиста и склони у ту пећину, па нити је хтео куда бежати, нити се Турцима предавати. Али кметови из околних села, а особито Аврам Лукић, склоне га да се преда, и да поштеди села од војске и затрице. И тако се Продан преда Латифу, муселиму чачанском, који га не само лепо прими него задржи при себи као пријатеља и саветника.

Пошто се тако преда и намести уз Латифа, Продан и своју породицу дигне из Шљепаје и премести је у манастир Трнаву под Јелицом, 2 часа од Чачка.

Али удари куга у Србију, па дође и у Чачак. Чачани крену куд који. Латиф, са својим момцима и силним благом (а Харем му и није био с њим), побегне у манастир Трнаву да се уклони од страховита помора.

У манастиру Трнави, у то време, био је игуман Пајсије Ристовић, а ту је боравио и Проданов брат Мијаило.

Ваља казати и то да су се многи Срби још од 1813, не хотећи се предавати Турцима, одметали у гору. Таких одметника било је више чета. Они су тумарали по гори, и са својим рођацима виђали се и разговарали. За њих и за њихов посао време је кужно врло удесно. Ови су одметници смишљали да се опет дижу на Турке, само нису нигде знали човека који би могао бити вођ и главар такому великому послу.

Мијаило, брат Проданов, и Пајсије игуман, мислили су тако исто, а шта су отпочели радити, сад ће се видети.

Латиф-Ага, знајући за ове хајдучке чете, које су се још више осилиле уз овај помор од кога се народ узнемирио, зовне к себи Аврама Лукића, Ђорђа Протића Гучанина, и узме Хаџи-Продана, па изиђе у нахију, да мало народ умири, а одметничке чете да растера, или да побије ако узможе. То је било у јесен по крстову дне 1814 године, мало те не ће бити баш 21 септембра!

Изишавши тако из Чачка, Латиф дође у село Лазац, и ту падне на конак у Милована Миладиновића.

Кад ноћу, ето ти човека¹ из манастира Трнаве, који шане Хаџи-Продану да су његов брат Мијаило и калуђер Пајсије оне Латифове слуге у манастиру повезали, и везане их одвели у планину, да их и не би ко застао везане у манастиру, и пре времена разгласио што се догодило.

Продан, кад то чује, измакне се и, не казавши ником ништа, одлети у Трнаву, те момке Латифове пусти а новце његове задржи.

Латиф-Ага пак сутра дан још није ништа знао о послу у Трнави, него оде у манастир Жичу. Ту сазна све. И пошље људе да се боље извести шта је и како је. Чим чује шта је било, дође у Карановац па седне те распише свим околним турским старешинама, за догађај у Трнави, па чак јави и великом везиру у Битољу да се Срби опет дижу, него нека пошаље војске!

Може бити да су Латифови момци везани само због великог Латифовог блага, кога је било врло много, а све је било у њиховим рукама; али, једно што је у народу било врло зло расположење према Турцима, а друго што је Латиф овај мали догађај увећао и свуда разгласио, као муња пролети и остане сваком у памети чак и данас овај мали догађај као Хаџи-Проданова Буна!

Турци, скоро насељени у Чачак и у Трстеник, препадну се од овога гласа, и одмах почну измицати из тих места и примицати се к Нишу.

Међу тим одовуд из Груже дигну се Тома Вучић, Петар Туцаковић, и Станко Миљчевић, пређу преко Мораве и, иза Трстеника у селу Лопашу, стигну једну гомилу Турака. Ту их нападну, неке потуку, а од неких узму оружје, па их пусте да иду слободно, пошто себе добро наоружају².

Мијаило пак и Пајсије, како су повезали Латифове момке, одмах су послали попа Радована Вујовића из Трнаве Кнезу Милошу, и позвали га да буде вођ новом народном устанку. Милош тај позив попреко одбије, казавши да је безумље у то доба године, и у такој неприправности, заметати рат с Турцима!

А Ашин-бег, муселим нахије рудничке, чувши за ту буну, дозове к себи Милоша, који је тади живео у селу Шаранима, и упита га шта је то и како је! Милош му одговори да за то не зна, нити хоће да зна, и чак се понуди да немир сам утиша. Ашин-бег се ту побратими с Милошем, па онда с њиме и с неколико рудничана и нешто своје војске пређе у Чачак, а већ се и из Београда везиров о Ћаји-Паша, Ибшир по имену, крене к Чачку с војском.

Из Чачка Ашин-бег пошаље Милоша и Ћорзуку с војском у Небош планину (један вис планине Јелице) где је био Хаџи Продан са својом дружином. Ова војска нађе устанике, нападне на њих, разбије их, и једнога им друга убије.

У селу Горачићу ухвати Хаџипроданову породицу, и игумана Пајсија, а сам Продан измакне, јер га отме мрак.

Хаџи-Продан, после овога разбоја, бежећи од потере, пређе преко Мораве у рудничку нахију, и дође у село Јешевац к неком Јовану Жујовићу. После се састане с Николом Вукићевићем из Светлића, знатним трговцем који је такође био почео народ бунити. И тако се по Гружи и Лепеници почну прибирати све бољи и бољи људи да се чак и јагодинска нахија ускомеша и почне тући Турке.

Ћаја-Паша брже пошље из Чачка Ашин-Бега и Милоша да и овамо народ уталоже, те Хаџи-Продан, видећи да никако не успева, са својом браћом и момцима обрне к Сави. На Великом Дубоком више Остружнице пређе у Срем. Из Земуна га Немци пошљу у Мухач, откуда је, после неколико месеца, отишао у Хотин у Бесарабији к другим Србима који су онамо пре били стигли.

Године 1817 маја 30, пише Кнезу Милошу Мијаило Герман из Букурешта да му је долазио Хаџи-Продан и молио за какву помоћ.

Види се, дакле, да је тада још био жив, а куд се је део после није се могло дознати.

Хаџи-Проданова буна букнула је у недоба, са свим из ненада, без пристанка првих вођа у народу, и без икаке спреме; изложила је целе крајеве зверској освети турској, оквасила је коље мученичком српском крвљу: али је, при свем том, дала непобитних доказа да је народ још жив и крепак, и да десет година својега живота и борбе за слободу није прошло без плода за народно васпитање Срба. На први одважан глас, летеле су стотине јунака у нову борбу за слободу отаџбине!

Народ је био жив, народ је био крепак да пораз претрпи и да се нада успеху!…

---

1. То је био Борисав Палалић, или Поповић из села Атенице. ↩︎
2. Милутиновић, стр 7. ↩︎