Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Јовановић Бранко, добротвор, родио се у Вуковару 1828 године; био је синовац пок. српског митрополита Петра, свршио је права у Бечу, па је после служио као судски чиновник у Хрватској. У последње време живео је у Загребу, где је и преминуо 21 августа 1896.

Бранко је, заједно са својом женом Јулијаном, завештао у 3агребу кућу, која вреди 30.000 форината, Српској црквеној општини загребачкој с тим да се приходом од те куће подмирују потребе српске школе и цркве у Загребу.“

Нека је благосиљана вазда рука која твори добро!

Јовановић Анастас, „Молерчић“, родио се је у месту које се зове Враца, у Загорју. Још као дете дошао је с мајком у Србију, и некако се прибио уз двер Кнегиње Љубице; после је слан у Беч, где је учио литографију и друго. Јовановић је сав свој век провео уз Обреновиће, и од њих се и обогатио. Кнез Михаило га је звао „Молерчић“, а Кнез Милош, кад се наљути, „Мазало“!

Јовановић је био управник у двору Кнеза Мајаила до саме мученичке смрти кнежеве.

Умро је у Београду 1 новембра 1899, у својој 83 години.

Радио је и издавао слике свих српских владалаца.

Он се родио у Бугарској а Србија га је начинила човеком. На питање: коју земљу воли? Настас је одговорио:

Кад једна жена дете роди а нема хране да га одрани, и да га изведе на пут, него то дете узме друга жена, одрани га и начини човеком, ја држим да то дете обе те жене ваља једнако да воли и да поштује!…

Ово му је лепо!

Бог да га прости!

Јероним, владика, добротвор, у миру Јован Јовановић, владика и добротвор, родио се у Шапцу 1825 године. Старина му је из Босанске крајине, одакле је донео и презиме Бришинац.

Основну школу и полугимназију свршио је у месту свога рођења а богословију у Београду.

По свршетку богословије, био је учитељ неколике године, па се оженио и запопио; али му наскоро умре жена, и он, остави удов а без деце, оде у Кијево, те онде сврши духовну академију.

Он се у Кијеву учио у оно време кад је у Русији све што је било просвећено и школовано мислило и говорило о реформама, које су овамо предстојале. Та преображајна атмосфера била је прилично задахнула и нашега попа Јову.

Вративши се у отаџбину, постављен је био за вероучитеља у гимназији. Тада се је познао и зближио с људима који су држали неку опозицију влади Кнеза Михаила.

Иза тога, постао је прота у Јагодини а доцније у Крагујевцу. Тада се већ живо мешао у политику, у којој готово никад није био срећан, него је већином дочекивао саме непријатности. Зато се је, најпосле, и у манастир био повукао, само да би се смирио!

Из манастира је дошао у београдску богословију за професора и ректора. Ту се је закалуђерио, добио име Јероним, и био посвећен за владику шабачке јепархије.

Месеца марта 1883, не хтевши се покорити извесном државном закону, дигнут је с јепархијске управе, па је онда отишао у Париз, да се учи.

Године 1989, с повратком старе јерархије, добио је нишку је парохију, на којој је остао до смрти.

Преминуо је 10 јуна 1894 у болници Св. Јована у Линцу, а оданде је пренесен и у Нишу сахрањен.

Као човек, а и као свештеник, био је свакад тачан и исправан: у цркви је служио лепо и тачно, у парохији је вршио све дужности уредно, а у животу владао се безпрекорно па, даље, није много узнемиривао догматику. Као велики родољуб, жудео је да Срби што пре усвоје све напретке данашње просвете и цивилизације.

Последњим распоредом своје смерне имовине Јероним је себи најлепше образ осветлао. Ево како:

1. Своју кућу у Нишу, са намештајем, оставио је Народној библиотеци у Нишу;
2. Светосавском дому оставио је 1000 динара;
3. Дому за сирочад оставио је 1000 динара;
4. Фонду великошколаца оставио је 1000 динара;
5. Фонду за сиромашне а добре ученике у Шапцу оставио је 1200 динара;
6. Српској Матици у Новом Саду оставио је 1000 динара;
7. Православној српској богословији у Сарајеву оставио је 1200 динара;
8. Српској основној школи у Мостару оставио је 1000 динара;
9. Богословији на Цетињу оставио је 1200 динара;
10. Српској богословији у Призрену оставио је 1200 динара;
11. Цркви Св. Пантелије у Нишу оставио је 1200 динара.

Што би преко тога претекло, да се оснује фонд за сиротне а добре ученице женске школе у Нишу.

Ево ово се хвали само собом!

Такав нам и подобаше владика!

Слава му до века!

Јелечанин Радосав, из свела Матаруга, близу манастира Жиче, родио се од прилике 1762.

Јелечанин је најпре био прост војник, а од године 1811, помање се као војвода у Горњем Ибру, под врховном командом Антонија Пљакића.

На Јелечанина се, једном, жалио Димитрије Кујунџија, војвода пазарски (управо студенички), да му није дао ископати 4 товара земље, за некаку цркву. Карађорђе, сазнавши то, заповеди Радосаву, да ископа 6 товара земље, и да их пошље војводи Димитрију за цркву.

Доцније, у пролеће 1812, кад се већ видело да ће се наставити рат с Турцима, Јелечанину, који је обично држао друм од Карановца ка Пазару, у Протоколу Карађарђеву, заповеда се, да сву нејач уклони даље од пута, у тврде збегове, како је Турци не би поробили.

Последња заповест послана му је да ухвати Цукића и Молера, ако би се јавили у његовој кнежини, па да их преда Вожду живе, или главе њихове!

После несрећне године 1813, Јелечанин се је предао Турцима, и седео је код своје куће на миру.

Уз ону несрећну Хаџипроданову буну, Радосав се је десио код Јатиф-Аге, чачанског муселима, и није се мешао ни у што.

Али године 1815, чим је уговорен нови устанак, Јелечанину дође књига од Кнеза Милоша, да се спрема устати на Турке!

Међу тим Јатиф-Ага је, још о Св. Сави 1815, с половином своје војске, био оставио Чачак, и прешао у Карановац, те се онде утврдио. Доцније, чувши да је и Милош устао, Латиф све своје прибере и затвори у тврди шанац Карановац, а Адем-паши пазарском подучи да му пошље помоћи!

Јелечанин, који је, по поруци Кнеза Милоша, с устаницима, био ухватио Столове, и пресекао пут између Пазара и Карановца, нађе се сад између две ватре. Рад је био најпре разбити оне Турке који су долазили од Пазара, па онда ударити на Карановац; али Адемовци, њих 1500 убојних Турака, под управом Махмуд-Аге Љаје, и Јусуф-Аге Баљеје, стигну на Столове, и већ обрну низа страну, баш кроз Јелечанинове заседе. Ту се одмах заметне страшан бој.

Латиф-Ага, стари војник, чим чује пуцањ, похита у предсрет Турцима који му иду у помоћ.

Јелечанин је сада, са Србима устаницима, бијући се на две стране, одступао к старом граду Магличу, у који се је, најпосле, и склонио.

Турци се, после тога боја, сви скрхају у Карановац, али Латиф, који је одавно био болестан, које од своје болести, а које од умора у овом боју, на скоро умре, а Срби Турке у Карановцу опколе са свих страна. Тако је Јелечанин држао Карановац у опсади, докле није стигао Кнез Милош од Пожаревца, те Турке примио на веру, и испратио их у Пазар.

После тога, Јелечанин је, као што вели Сима Милутиновић, бодро чувао границу од Нова Пазара.

Године 1835, фебруара 23, Кнез Милош је, међу другим заслужити људма, и Јелечанину одредио 100 талира пензије.¹

Јелечанин је умрьо у селу Матаругама, 20 новембра 1841, и опевао га је поп Павле Милутиновић из Крушевице; сахрањен је у Жичи, код Мале црквице. На гробу му нема ни плоче, нити икаква белега, тако да се данас управо и не зна где је местимице укопан?

Био је човек плав, средњега раста, а лица врло блага.

Неки Коста Бунарџић из Дедеваца, за којим је била Пљакина синовица, причао је ово:

— Године 1813, испратисмо, вели он: — војводу Пљаку, кад је полазио из Србије. Пређосмо Мораву на Милочајској скели, и онде се ижљубисмо и растасмо. Пљака уседе на коња и пође, па се окрете и рече нам:

— „Чувајте се Радосава Јелечанина, и Попа Николе из Мрсаћа; то су турске улизице!“

Рекавши то, ободе коња, и оде.

— Е, брате, наставља, Коста: — то нам војвода рече, а не погоди! Вера и Бог, у оно несрећно време, ова су два човека заклањала народ, као мајка своју децу!

Још се нешто за Јелечанина прича:

Латиф-Ага се разболео, па лежи у Карановцу; и чује се да хоће да умре, а око Карановца Срби узаврели; тек што није плануо устанак 1815. Јелечанин, да би се собом уверио о Јатифовој болести, и да би, опет, и бонику дао знак пријатељства, узме неколико кметова, и дође бону муселиму, да га види и да му пожели скора оздрављења:

— Како си, царски сабљару! упита он, и дубоко се, с дружином, приклони пред боним агом: — Крепи се; дижи се; сиротиња се уплашила што те нема, па моли Бога да оздрави што пре!

— Знам, Радосаве, знам, рекне Турчин; — турска вас је сабља научила да зборите тако, а што ми желиш, и ти и ови твоји, не дао ми Бог! Него се’те, попите каву, па идите… Мени… што да Бог!…

---

1. Указ од 23 фебруара 1835. Бр. 532. ↩︎

Јевта, обор кнез из Обрежа, у Темнићу, или како се у старије време говорило, у Доњем Левчу.

Јевта је био у власти још за Турака; али, кад су Срби, 1804, устали, он је оставио Турке и почео одмах кретати устанике и јуначки борити се за слободу отаџбине. Зна се да је био у боју на Јагодини у пролеће 1804.

Јокић за њега каже кратко: „Погибе на Београду“, па се узимало да је морао пасти 30 новембра 1806, кад је варош београдска отета од Турака.

Али се ево јавља друго нешто.

Покојни Аћим Вујић, путујући по Србији, био је 24 јуна 1826, у селу Орашју, и ту је, у цркви Орашју, која је пре била манастир, у женској препрати, више врата, прочитао овај запис, писан црквеним словима:

„Сеј монастир Обор Кнез Јевта патоса, и пол двери откупи на свој спомен, живим за здравље, а мртвима за душу 1812, јануара 17“.¹

Ако је ово онај Кнез Јевта из Обрежа, онда је јасно, да је био жив 1812, а тада већ на Београду није било боја. Или, дакле, Кнез Јевта из Обрежа није пао на Београду 1806, или је овај Кнез Јевта што је патосао Манастир Орашје са свим други човек.

Тек гробови, својим записима, могли би расветлити ову таму, али записа тих још нисам могао добити, ма да сам се, неколико пута, обраћао познаницима у Темнићу.

---

1. Путешествије по Србији. стр. 100. ↩︎

Јанковић Т. Милован, државник, књижевник, родио се 1 новембра 1828 у селу Влашкој, у срезу космајском, округу београдском.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију и прву годину права у Београду.

После тога, послала га је српска влада у Немачку, те је у Хајделбергу и у Берлину слушао философске и државне науке. Из Немачке Милован пређе у Париз, где је, у друштву с Јевремом Грујићем, издао књигу Les Slaves du Sud. С те књиге, српска влада му је одузела стипендију, и вратила га у отаџбину.

Дошавши у Београд, Јанковић 19 новембра 1854 поста канцелиста у министарству просвете. Одатле је прешао у министарство спољних послова за регистратора, а с тога звања отишао је 18 фебруара 1856 у лицеј за професора економије и политичке рачунице.

С те катедре је, у јесен године 1858, премештен у министарство финансије за секретара.

О изборима за светоандрејску скупштину 1858 Милован изјави да ће оставити државну службу ако га београђани изаберу, и одиста он би изабран.

Комисија за прегледање посланичких пуномоћстава уништи Јанковићев избор за то што он, као активни чиновник, по члану 31 закона, није могао бити ни биран.

Тада Јанковић даде оставку на службу, и на новом избору, 3 декембра, на ново би изабран.

Међу тим се је скупштина светоандрејска већ била конституисала, и за своје секретаре узела Јеврема Грујића, комесара главне контроле, и Јована Илића професора гимназије.

К овој двојици она доцније придружи и свога члана Милована Јанковића, као трећега секретара.

У овој скупштини Јанковић је био веома активан. Од њега су потекле и неколике мере, које нису увећале славу оној иначе знаменитој скупштини (као што је, на прилику, прогоњење из земље извесних чиновника, и друге неке.)

По доласку у Београд Кнеза Милоша, Јанковић је кратко време био у конаку, па се после и из земље уклонио. Тада је отишао у Русију. Из Петрограда је писао неко писмо Вуку Ст. Караџићу, који се онда налазио у Београду. Шта је било у том писму не зна се, али је Вук то писмо предао Кнезу Михаилу, како је, бој се, Милован и желео.

По смрти Кнеза Милоша, Јанковић се врати у Београд, и пријави се Кнезу Михаилу. С те аудијенције вратио се кући врло зловољан, и не само да није тада ушао у државну службу, него је наскоро опет отишао у емиграцију.

Из ове друге емиграције вратио се после неколико година. Тада је бивао најпре управник управе фондова, па министар финанције, па најпосле председник главне контроле. У овом је звању и пенсионисан. А умрьо је у Београду 8 октобра 1899.

Јанковић је писао доста по разним листовима, у разна времена, и о разним предметима.

Још године 1855 и 1856 расправљао је у чланцима нека политичко-економна питања у београдским Српским Новинама. Те своје чланке обележавао је знаком ∞. У тим чланцима нарочито је обратио на се пажњу разлагањем: да се интерес на позајмљене новце не може ограничавати законом, пошто ту пресуђује тражња и понуда, које су независне од земаљскога закона.

Доцније полемисао је о језику у нашем Кривичном законику, а и о неким другим питањима која су кад била покретана. Уз то је певао неке патриотске песме. Жеља за оваке саставе пратила га је до у последње дане живота његова.

Као засебне публикације од Јанковића су остале:

1. Српски Цар-Стјепане или Смрт Душанова 1, у Београду, 1858;¹
2. Буквар за старо и младо, Београд, 1862;
3. Спомен на Сентандрејску светковину приликом доласка племенитог Господина Венијамина Калајије на годишњи испит српске православне сентандрејске школе, 9 августа 1865;
4. Кратак наук маџарског језика, 1865;
5. Шта је чије: односно оснивања српске уједињене омладине, 1891;
6. Хоће ли бити, или не бити српства: писма великошколској омладини, 1891.

Јанковић је свакад, и у свачем, био своје главе човек: што је годило његовој памети, његовој независности, то је пред његовим очима свакад заузимало највидније место, и ако је он то, према приликама, обилазио или и прећуткивао. Та црта његовога карактера, доцнијим неприликама којих је Милован у свом животу доста имао, још је више појачана.

Јанковић је везивао познанство и друговање с разним људима, а у том је свакад гледао да познаник иде за њим, а он за познаником никад; и да он од познаника има какву било корист моралну или материјалну. То може у великој мери бити узрок што је готово редовно ранија познанства напуштао, а к новима се приближавао, да у своје време и ова замени још новијима.

Тој особини карактера ваља ће приписати и оно што је Јанковић ступајући у двор, по свом постављењу за министра финанције, пред лицем Владаоца и председника министарства, прекрстивши се неколика пута, гласно рекао:

— О, сачувај ме и саклони Боже од Господарске милости!

Неки су мислили да су њему те речи излетеле из уста у тренутку некога заборава, али није: ту се је само отворено показао прави унутрашњи Милован, онакав какав је био увек. С њим се човек могао разговарати, договарати, годити и у нечем и погодити, али управљати њиме могла је једина његова памет.

Јанковић је био човек средњег раста, смеђе косе, пунијих бркова, а под старост сав сед; у лицу пак био је румен као ружица. Прст казалац на десној руци, са неке бољетице, био му је остао краћи од других прста. За то је ту руку радије склањао, служећи се левом, где се год могло.

Као лицејски ђак толико је мало марио за своју спољашност, да је једном дошао у читаоницу огрнут ћебетом, а пошто све вратио из Јевропе с наука, одевао се је лепо и пазио је оштро на сву своју спољашњост. Под старост пак често се виђао на београдским улицама с белим штитом (сунцобраном) и кад киша пада, са пледом преко рамена и кад је врућина, и са посувраћеним ногавицама кад је са свим суво!…

За Јанковића се може рећи да је у шточем и прегонио, чак да је бивао и неправедан, али се никад ником није удварао. Он никад није био ничија скутоноша!

Бог да га прости!

1. Јанковић је написао и 1858 године штампао у Београду песму: Српски Цар-Стјепане или Смрт Душанова. Сазнавши да београдска пошта прима и бесплатно носи сва периодска издања, и још да поштари, по свом незнању, за периодска издања узимају сваку публикацију, која на корицама има римске бројеве I, II, III тако даље, Милован на корицама своје песме стави римско I, ма да никад ни помишљао није да то буде периодско издање. То је урадио само зато да пошта књижицу прими и бесплатно разнесе. Тако је и било!
   Године 1868 он је ту књижицу прештампао у Н. Саду, па ту нема на корицама онога римскога I; јер онде му не би било ни од каке користи!! ↩︎

Јанковић Паун родио се у селу Коњској, које се доцније прозвало Михаиловац, у нахији смедеревској, 1808.

Отац Паунов, Јанко Ђурђевић, био је саветник за смедеревску нахију, за времена Карађорђева.

Паун Јанковић се је школовао у Русији, и, вративши се, на позив Кнеза Милоша, у Србију, рано је ступио у службу, као писар у кнежевој канцеларији, у којој је напредовао са звања на звање, док није дошао до Директора те канцеларије.

За својега секретаровања у кнежевој канцеларији, Јанковић је, по диктовању Кнеза Милоша, написао многа и многа озбиљна, а нека и шаљива писма, којима је Кнез, понекад, миловао прошалити се с овим или с оним од својих сувременика.

Како се је школовао у Русији, и знао руски језик, а раста је био малена и става демжекаста, Кнез Милош га је прозвао „Баћушка,“ и „Баћа,“ па му је, после, то име остало много познатије од крштенога и породичнога.

Као директор кнежеве канцеларије, Јанковић је, 26 априла 1840, био одређен да заступа кнежева представника и попечитеља спољних послова кад је Аврам Петронијевић то звање био оставио.

То заступање трајало је врло мало, и Јанковић је 20 јуна 1840, постао члан земаљскога Савета.

Године 1842. октобра 26, Јанковић је постао попечитељ правде и просвете и, на том месту, израдио је, и 23 септембра 1844 издао: „Устројеније јавног училишног наставленија,“ што је први школски закон који је обухватио наставу основну, средњу, и високу¹.

У послу око овога закона, био је Јанковићу десна рука начелник одељења, знаменити књижевник, Јован С. Поповић.

Пауну Јанковићу, као попечитељу просвете, и као председнику Друштва Српске Словесности, упутио је Вук Ст. Караџић оно своје писмо о српском језику и правопису, које је писао 18 маја 1845 у Београду.

Баћа је окушао своју снагу и у дидактичком песништву: препевао је неколике Давидове псалме.

Пред крај свога живота, на име 1857, умешао се је у неку заверу против живота Кнеза Александра. За то је био осуђен на смрт; али, по кнежевој милости, отишао је у гургусовачку кулу.

Изишав из куле, прогнан је био у Рушчук, откуда се вратио у отаџбину, тек пошто је у Србију дошао Кнез Милош, 1859.

Последње време свога живота Баћа је провео у Смедереву, где је имао своју кућу. Тамо је и преминуо 13 јула, 1865.

---

1. Зборник 2 стр. 315—345. ↩︎

Јанковић Манојло родио се у Новом Саду, 1758.

Свршивши, у својој постојбини, школе основне и више, оде, 1786, у Германију где је, у Хали, слушао медицину. У Липисци се је познао с Доситијем, и држи се да му је овај улио у срце жељу да, у Новом Саду, уреди штампарију за српске књиге.

О школском одмору, Јанковић је путовао по Италији и по Француској, пошто је, најпре, научио језике талијански и француски.

У то је време знаменити Србин, ђенерал руски Симеун Зорић, у месту у Шклову, код Могилева, у Белој Русији, о свом трошку, држао школу у којој се је учило неколико стотина руских племића. Зорић, чувши за Јанковића и за његове напретке у наукама, звао га је, неколико пута, да дође у Русију, где би добио красно место.

Јанковић није могао одвојити се за свагда од својега завичаја, него се, по свршетку наука, врати у Нови Сад, и ту настане да добије допуст да може уредити штампарију и књижарску радњу. У том послу наиђе на препреке које није могао отклонити, и тако га, у најлепше доба од живота, покоси црна смрт, године 1792, у Новом Саду.

Књижевности српској од Јанковића остали су ови списи:

1. Трговци, шаљива игра од Голдонија; превод с талијанског;
2. Физическое сочиненије о исушенији и раздељенији воде у ваздух. Липиска, 1787;
3. Животоописаније ђенерала Лаудона, у Бечу, 1788;
4. Благодарни син, превод с немачког, у Липисци, 1789;
5. Зао отац и неваљао син, у Бечу, 1789;

У рукопису оставио је, иза себе, изворни спис:

1. Морална философија, и
2. Начело мудрости.

У овом последњем спису црта различне појаве из физике и логике.

Својим радовима у природним наукама, Јанковић је био заслужио да га је Природњачко Друштво, у Хали, изабрало (5 марта 1788) године за свога редовнога члана!

Јанковић Алекса, родио се у предграђу Фабрици, у Темишвару, у Маџарској, године 1806.

Отац његов Мита, био је, по занату, абаџија, веома сиротног стања, и, у последње време, црквењак у темишварској градској цркви.

Основну школу, и гимназију, Јанковић је свршио у месту свога рођења, па је онда, с препоруком г-ђе Савке Николићке, кћери Кнеза Милоша, прешао 1834 у Србију, дошао у Крагујевац, и постао писар у окружном суду. Из суда је, доцније, узет у Канцеларију Кнеза Милоша.

После неколике године, заштедивши нешто пара, сиђе, с Кнезом Милошем, у Топчидер, па ту да оставку, и оде у Еперјеш (Прешову) те сврши права.

Године 1838 положио је у Пешти адвокатски испит па, 1839 наново пређе у Србију, као адвокат. Ну на скоро опет уђе у државну службу, поставши најпре секретар варошке управе у Београду, а после секретар Кнежеве Канцеларије.

Године 1840 Јанковић је био у Цариграду с Кнезом Михаилом.

По повратку Кнежеву из Цариграда, кад се оно народ узбуни против Вучића и Петронијевића, те се они чак мораше склонити у турски београдски град, а Кнез Михаило се, с централном управом врати у Крагујевац, Јанковић не хте враћати се у Крагујевац, него оста у Београду без службе, као приватан човек.

Године 1842, кад је Вучић, преко Панчева, и Смедерева, отишао у Крагујевац, да заузме топове и војску, с њих је био и Алекса Јанковић. На тај начин, Јанковић је својим очима гледао оно што се је тада догађало од Метина Брда преко Жабара до Врачара изнад Београда.

Пошто је Кнез Михаило оставио земљу, и у Србији се уредило ново стање, Јанковић је постао директор Кнежевој Канцеларији.

Доцније је био, неко време, Попечитељ Правде и Просвете, па се опет вратио на директорско место, у Кнежевој Канцеларији.

Пред кримски рат, Алекса Јанковић је био послан у Беч да, по упутима српске владе, гледа код руског посланика обезбедити Србији какве користи у оном лому који је Цар Никола спремао на Балканском Полуострву, а који се је, после, свршио у Севастопољу. Ту је Јанковић тражио: „да се Србији придружи Босна, Херцеговина, и Стара Србији, као земље које и јесу једно с њоме, и да се она прогласи за Краљевину.“

у почетку 1857, врло кратко време, био је Представник и Попечитељ спољашњих послова, а за тим је отишао у Савет, коме је оно редовни члан.

Као попечитељ спољашњих послова, Јанковић је мушки бранио и права Србије, и права свакога Србина на по се. Ево томе једног малог сведочанства:

Д-р Иларион Анђелковић, купивши редовним путем од Турчина место на варошком шанцу, почне зидати кућу. Турски паша из града, који се старао и шанац око вароши прогласити као саставни део градских утврђења, пошаље низаме, те доктору растерају мајсторе.

Анђелковић потражи заштите у српске власти. Та ствар, својим путем, дође пред Јанковића, као попечитеља спољашњих полова. И он је не расправља, као што се до њега радило, не шаље паши терџомана да пита: шта је то било, и да га моли да одустане од таке радње; него седне и, својом руком, српски, напише паши писмо, па заповеди свом ћатину, да то писмо преведе тачно на турски језик, и да га однесе паши. У писму, кратко рећи, каже паши ово: „Заповедно сам да докторови мајстори наставе свој рад, а наредио сам, да у касарни буде спремна војска, која би, чим ко узнемири мајсторе, дошла, и силу одбила силом!“

Паша се је одмах тргао, и Др. Анђелковић је начинио своју кућу, коју је посветио „Погледу“¹!

На крају године 1858, кад се Обреновићи вратише у Србију, Јанковић, у први мах, оста без службе. Али, кад Кнез Михаило, по смрти свога оца, 14 септембра 1860, прими владу, Јанковић доби пензију по закону и, од тога доба, живео је које у Београду а које у Панчеву.

Године 1862, после бомбардања Београда, беше једно време, кад је Кнез Михаило одсудно мислио да завојшти на Турску. Припремајући се за тај рат, Кнез се је највише бринуо за врховнога војводу српској војсци. У то време, налазио се је у Панчеву аустриски пуковник Бига, добар Србин, честит човек, кога је Кнез Михаило познавао још док је био у Бечу. Кнез се устави на имену тога одличнога Србина, и зажели понудити му, у случају рата с Турском, врховну команду над свом српском војском. Али је била мука: како да се Бига о том упита?

Како је, у оно време, од свих министара једини Никола Христић био ратоборан тако као и Кнез, то је овај с Николом највише и водио своје тајне разговоре о рату. Он дакле Христића упита:

— Има ли каква год начина, да се Биги каже моја намера, и да се сазна шта он о њој мисли?

— Има, одговори Никола одмах: — само не знам хоће ли Ваша Светлост примити човека, који бн ту могао бити удесан посредник:

— А који је тај човек?

— То је Алекса Јанковић; он с Битом живи као с братом; сваки су дан заједно. Он га може упитати за све што желите знати, а да ником ништа не падне у очи.

— Јанковић јесте из логора мојих противника, рекне Кнез: — али је он поштен човек, и истински патриот: њему се то може поверити. Поручите му да дође!

Јанковић дође. Прими од Кнеза Михаила посланство, и оде Бити и каже. После неколико дана, врати се, и донесе овакав одговор:

— У аустриској војсци, рекао је Бига: —ја ћу скоро бити ђенерал; имам, дакле, леп положај, а држава се је и за моју децу постарала. Све то ја бих оставио, кад бих веровао да могу учинити Србији добро. Али се ја бојим неуспеха код све своје добре воље. Ја сам научио командовати регуларном војском, а у Србији је војска народна: ја њу не ћу знати, она мени не ће веровати, и тако може бити зло, и клетва ће пасти на моје име! За то се не могу примити. И молио бих Кнеза да никаква странца и не узима за врховнога војводу, већ нека узме домороца, који зна свој народ, и кога народ зна! Тај ће увек урадити више. А ја ћу, нижих официра, ако за треба, пуштати свакад“.

Последње дане свога живота Јанковић је провео у Београду, на име у Старом Здању, где је и умрьо 10 јуна 1869, и сахрањен је код палилулске цркве.

Докле су њега, у великој београдској цркви, опевали, грунула је на Београд така олуја с кишом, какву донде ни најстарији људи нису запамтили.

Јанковић је оно средњега раста; пуних, великих, крупних бркова; избуљених очију, а гласа поцепана. Идући, био је свакад малко погнут напред, као да је мало погурен.

Осем српскога језика, говорио је и писао: немачки и латински; а разумевао је француски, маџарски, и влашки. француски је знао и како се зове свака чивија у кола, али је књиге читао онако како су написане, на прилику, ноус (nous) воус (vous), и т. д.

Алекса Јанковић био је човек врло поштен, врло паметан, и способан за послове.

То је једини министар, коме је било дати оставку, као попити чашу воде!

---

1. Данас те куће нема; срушена је, кад је Београд регулисан. ↩︎

Јанићије, владика рашко-призренски, родио се у селу Тулежима, у данашњем колубарском срезу, године 1731.

Где се овај Тулежанин учио, и како је дошао до владичанства, не зна се. Само се зна да је 47 година био владика рашкопризренски, у Новом Пазару. Он је посветио у чин ђаконски, и у чин свештенички, Ђерасима Ђорђевића, потоњег шабачког владику, о коме ваља видети што се пише под његовим именом.

Влада Јанићије преминуо је 1816 године, у својој 85-ој од рођења.