Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Јовановић Стојан родио се у Београду, 1819.

Основну школу учио је у Београду, гимназију у Крагујевцу, а у Панчеву је учио немачки језик.

После тога школовања, ушао је у државну службу, и постао, најпре, срески писар у Крушевцу, откуда је, доцније, прешао у београдско начелство, за секретара.

Године 1839, послала га је српска влада, заједно с другим младићима, у стране земље на науке. Тада се је учио у Бечу, и, неко време, у Паризу.

Године 1842, вративши се у Србију, застао је у њој са свих нови ред ствари: Кнез Милош и Кнез Михаило били су отишли из отаџбине, у којој је тада већ кнезовао син Карађорђев Александар.

Стојан Јовановић, младић жив, енергичан, окретан, а врло велико пријатељ династији Обреновића, у два три маха, огледао је да дигне какву узбуну, те да поремети ред који му није био по вољи. Али не само да није могао урадити што је желео, него је, у сваком таком случају, допадао тамнице и окова и он и они који су пристајали уз њега.

Из последње тамнице побегао је, прешао Саву, и склонио се у Аустро-Угарску, где се, после, налазио највише уз Кнеза Милоша.

Године 1844, у јесен, на име, 22 септембра, Стојан Јовановић пређе Саву на Кленку, и уђе у Шабац, са 32 друга, који су сви били на коњма, у хусарском оделу, и под оружјем.

Заузевши из убаха варош, Стојан је наредио те су одмах убијени: председник окружног суда, Марко Лазаревић, и помоћник начелства, Никола Нинић.

Поставивши у Шапцу своје људе за управнике, Стојан се, са својом дружином, коју је народ одмах прозвао: Катане, упути кроз Мачву ка Лешници.

Преноћивши у Лешници, дође, други дан, у Лозницу, где буде дочекан као избавитељ. Из Лознице је мислио преко Ваљева у средину Србије.

Али, док је он тако заовитним путем, и тако споро напредовао, влада српска брже боље прибере у Ваљеву војску, која пође пред Стојана. С овом ваљевском војском Стојан се сретне, и побије, 25 септембра 1844, на месту Петровачи, у ваљевском селу Буковици, 2 часа на запад од Ваљева.

Војна га срећа изневери; он изгуби битку, изгуби главу, а дружина му изгине, или се распрсне.

Који су остали живи, похватани су, и предани преком суду у Шапцу, те су осуђени неки да изгубе живот, а неки да трпе тамницу дуже или краће време.

Тај догађај записан је у историји као Катанска Буна, и људи из оних округа које је захватио, причају о њему као о страшном Суду Божјем!

Од Стојана Јовановића у књижевности српској има:

„Француска Граматика за оне који, без помоћи учитеља, хоће да уче француски језик“, у Бечу, 1844.

И писац ових врста има да захвали овој граматици за многу олакшицу у учењу францускога језика!

Јовановић Стеван родио се у селу Текеришу, у Јадру, око године 1759.

Књигу је учио у манастиру Троноши, и онде се врло млад закалуђерио, и млад је постао архимандрит, још за рата турскога и немачкога.

Немачком рату 1787—1788 Стеван се јако обрадовао, и био је један од оних који су највише народ подстицали да устане на оружје, те да и сам помогне истерати Турке из Србије.

И ратовање је, помоћу српске крви, било срећно; подрински округ сав, осем Сокола, и цела Србија до Крушевца и Ниша, бише очишћени од Турака. Али Аустрија, због непријатељског држања Пруске, би приморана закључити мир, и сву Србију вратити Турцима.

Тада је Архимандрит Стеван текар показао колико је волео да се Србија ослободи од Турака, и колико је труда кадар био поднети у то име. Он је скупљао људе, набављао потписе, писао молбенице, састављао депутације, ишао сам лично то војсковођама, то владикама, то цару у Беч, то српском сабору, у Темишвар, да би, ма где, нашао помоћи народној ствари.¹

Кад све то мољакање и заузимање није ништа помогло, кад се, што оно вели Вук², досади и њему узалуд молити, и Немцима његове молбе и укоре слушати: онда он побегне из Срема натраг у Србију, преда се Турцима, и дође опет у Троношу, као у своју кућу.

Кад је у Србији, године 1799, настала велика глад, Архимандрит Стеван оде у Зворник Капетан-Паши, и замоли га да позајми народу некакву проју која је, као што се приповеда, још од Маџара била остала у градским кулама. Паша се стане устезати, изговарајући се да он то не може учинити. Онда му Стеван рекне:

— Честити пашо! није право да народ мре од глади, код те проје, а та је проја и онако покварена, стојећи од толико година; него дај да је разделимо народу, нека се израни сад у овој невољи, па кад да Бог, те роди година, народ ће вратити, и напунити куле новом пројом;, ако ли ти не да те проје, ја ћу искати од Немаца, па ће они позајмити народу жита из њихових магацина“.

На те речи, паша допусти да се проја разда народу, и он пође од паше да гладној сиротињи носи тај радосни глас. Ну кад изађе на поље, паша с осталим Турцима који су онде били, стане тумачити оне његове речи, што је казао да ће искати од Немаца жита, и да ће му они дати, и закључе: да се он и сад с Немцима договара, и да ће, најпосле, опет довести Немце у ону земљу, и отети је од Турака. За то пошље свога човека да Стевана зовне на траг, као да се још нешто договоре, а своме лекару, неком Грку Јанку, заповеди да му начини отров у кави. Докле га пашин човек стигне и врати, лекар му приправи отров, и даду му га те попије, и оданде отиде у хришћанску варош, на свој стан, па ту умре други дан. Тело му, по том, Срби донесу у Троношу, и онде га саране поред цркве, с десне стране.

Архимандрит Стеван био је врло прикладан човек: раста танка и висока, лица бела и весела, косе смеђе, образа дугуљастих; и није му било пуно четрест година кад је умрьо. Био је човек поштен и паметан, а знао је лепо читати и писати. Имао је врло леп глас и радо је појао у цркви. Свакад је, о великим празницима, поучавао народ у цркви, и то врло лепо, према народу: да не краду један од другога, и да не отимају; да не лажу један на другога; да не иду Турцима на тужбу за сваку беспослицу, да их Турци затварају и глобљавају, него међу собом нека се братски слажу и намирују; богати сиромахе да надгледају (као што је и он сам чинио). Он је, истина, као калуђер, од богатих узимао милостињу, али је сиромасима врло радо давао, на прилику, жита; о Божићу — печенице; уз Белу Недељу — сира; о Васкрсу — опет кака мрса: голоме кошуљу или какву хаљинку, а сиромаху (који нема чим да плати арача и пореза) новаца.

Где се год у српском народу зна за оваке духовнике и свештенике, ту се никад није чула ни тужба на свештеничку оскудицу, нити јадиковање да је богомоља о празницима празна.

Нека ја ово на размишљавање свим пријатељима вере у српском народу!

---

1. Гласник 20, 22—101. ↩︎
2. Даница 1828, 2—6. ↩︎

Јовановић Петар, митрополит српски, родио се у Илоку, у Срему, 18 фебруара 1800. Отац му се звао Лазар а мајка Јулијана. На крштењу наденуто му је име Павле, а Петром су га прозвали кад се покалуђерио.

Павле је свршио основну школу у месту својега рођења; гимназију у Карловцима, философију у Сегедину, па за тим богословију у Карловцима 1820.

Одмах по свршетку тих школа, постао је професор у карловачкој гимназији, где је служио равних 10 година.

Био је човек врло гледан на очи, зато су га обично звали: Лепи Паја.

Године 1831, прешао је у Србију, и постао секретар, најпре у народном суду, а после у канцеларији Кнеза Милоша.

У то време, умре српски митрополит Мелентије Павловић, и Кнез Милош замоли митрополита карловачког, Стефана Стратимировића, да му препоручи кога наученог духовника Србина за митрополита. Стратимировић одговори:

— Бољега не тражите од Павла, секретара Вашега!

По такој препоруци, Кнез Милош избере Павла за митрополита, и пошље га, најпре, у Чачак где га, последње четврти, године 1833, замонаши, зађакони, запопи, и заархимандрити ужички владика Нићифор Максимовић.

Тада му је дано име Петар.

После тога, опреми га Кнез у Цариград, где га, на Св. Николу, 6 декембра 1833, Патријарах Григорије посвети за архијепископа и митрополита српскога.

Нови митрополит Петар вратио се одмах у Србију, и прву службу, као архијереј, служио је на Божић, 1833, у Пожаревцу, где се је онда налазио Кнез Милош.

Од тога доба, до почетка 1859, управљао је Петар црквом у Србији мудро ми чврсто. Завео је богословију за спрему младића за свештенике 1836¹, уредио конзисторије, израдио протама државну помоћ, отворио пут младићима у руске богословске заводе, за потребу цркве, и уопште увео је ред у све службе и одношаје свештеничке.

И ако је био родом из оне стране, тојест, из Срема, ипак је био врло на опрезу према својим земљацима и њиховим навикама, кад би који овамо к њему прешао. Он је, можда, једини од својих земљака, који се је са свим повијао по духу и обичајима земље у коју је дошао.

Као светован човек, пушио је, а пошто се закалуђерио, није дима узео у уста!

Пада у очи, да и духовници, на оној страни, хоће по некад језик свој да пусте даље него што стреја камилавке благосиља: хоће да говоре онако како некад говоре људи световни, људи млади — па и ови тек кад су сами!…

Митрополиту Петру ни трунка таква прекора не може се учинити. Напротив, он је свој говор и држање оштро удешавао према захтевима свога чина, и према мишљењу друштва у које је ушао…

У својој богословској струци, Петар је био јак; а и у другим државних пословима увек добар саветник. Памтиљу је имао за чудо јаку.

Под његовим руковањем, израђене су и штампане ове књиге црквенога садржаја:

1. Свештена Историја кратка, и пространија,
2. Катихизис кратки, а пространији,
3. Историја Цркве,
4. Догматичко богословље;

За тим:

1. Часловац,
2. Псалтир,
3. Службеник,
4. Требник,
5. Молбано пјеније,
6. Општи минеј.

Ове су књиге, његовим настајавањем, прештампане у Београду.

Од године 1834, ретко је кад служио, а да није и проповедао.

Неке од његових беседа штампане су у листовима онога времена, а где су остале, није се могло дознати.

Године 1859, по промени која се онда изврши у Србији, Митрополит Петар је дигнут о црквене управе, а на његово место дошао је Михаило, његов питомац.

Петар је, после тога, неко време био владика Горњо-Карловачки, и умрьо је у Сремским Карловцима 22 септембра 1864, и укопан је у манастиру Крушедолу, у Срему.

---

1. Богословија је отворена, први пут, 1 септембра, 1836 године. ↩︎

Јовановић Павле, публициста, родио се 9 фебруара 1849 у Земуну. Основну школу учио је у месту свога рођења; 6 гимназијских разреда у Београду, а два последња у Загребу и у Осеку; философски факултет свршио је у Цириху.

Године 1873 постао је наставник у реалци у Земуну; године 1879 премештен је у Петрињу, а одатле 1881 у Сарајево.

У Сарајеву је покренуо лист Требевић. Из Сарајева је враћен у Петрињу, где је остао до 1884.

Те године је прешао у Загреб и кренуо лист Србобран, који је уређивао све до смрти, равних 14 година.

Јовановић је био посланик на црквеном сабору у Карловцима. Иза тога је две године био посланик на Хрватском сабору у Загребу, а преминуо је 22 маја 1897 у Загребу.

Бог да га прости!

Јовановић Милан доктор, књижевник, академик, рођен је 12 априла 1834 године у Јарковцу, у панчевачкој пуковнији, некадашње војничке границе. Крштено му је име Минојло, а Миланом се прозвао сам.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Вршцу, Пешти и Темишвару, а медицину у Бечу. Као медицинар у Бечу, основао је ђачко друштво Зору, и био му први председник.

По свршетку школовања, дошао је у Београд, и добио место наставника судске медицине у Великој Школи. После шест година рада у Београду, пређе у Нови Сад, где је био професор реалке, практички лекар, и потпредседник Српске Матице.

После четири године, отишао је у Херцег-Нови, у Боки Которској, за лекара, одатле, на кнежев позив, изишао је на Цетиње, где је, као кнежев лекар, остао до свршетка рата. Вратио се из своје место у Херцег-Нови, а одатле за лекара Лојду на броду, али кад букне други рат буде на ново позван на Цетиње за личног лекара Кнезу.

Кад је и овај рат свршен, пратио је Кнегињу Милену и наследника у Неапољ, а вративши се с тога пута, оставио је Цетиње, и отишао у службу Лојду. Тада је као лекар на броду пропутовао кроз цели исток до самога Китаја.

Године 1882 дође на ново у Србију, и добије место лекара железничког на Рипањском тунелу. Тада је становао у селу Парцанима, докле се радио Рипањски тунел.

Године 1888, постављен је за професора хигијене у војној академији, где је остао до смрти, која га снађе, са свим на пречац, ноћу између 25 и 26 маја 1896 у Београду.

Као санитетски мајор и професор војне школе, сахрањен је 27 маја са свима војним почастима које мајору припадају.

Д-р Милан Јовановић у књижевности је радио дуго, радио добро и многоструко; али су главни предмети његовога књижевнога рада: драма, приповетке, путописи, естетика, и хигијена с природописом.

Од драмских радова његових имамо ове:

1. Краљева сеја, историска драма, у 4 чина, 1864.
2. Демон, повест и алегорија, 1871.
3. Сан и јава, дилогија, 1874.
4. Несуђени, шаљива игра у 4 чина.
5. Мера за меру, превод од Шекспира, штампано у Летопису.
6. Крстоносци, трагедија у 5 чинова.

Приповетке и путописи сабрани су овако:

1. С мора и са сува, у Београду.
2. Тамо амо по истоку, две слике.
3. Горе доле по Напуљу, 1878.
4. Љубавна писма и Галебови, у Јавору.
5. Тешки дани, у Отаџбини.
6. Из далека, у Колу.
7. Новији путописи, у Делу и Колу.

Хигијена и природописи обрађивани су у овим списима:

1. Хемија за више женске школе, у Београду, 1865.
2. Дијететика за више женске школе, у Београду 1866.
3. Менуал судског лекарства, Београд, 1868.
4. Хигијена за народне учитеље, 1872 (преведена на бугарски)
5. Дечије болести, 1873.
6. Народни Лечник, у осам свезака, у Новом Саду, 1880—1881.
7. Кужне болести. Београд, 1884.

Плодан писац, разборит критичар, поуздан естетичар, Јовановић се старао да му и језик буде чист и слог правилан и лак за разумевање.

Нека му је мио спомен до века међу онима који српску књигу читају.

Јовановић Мијалко родио се у селу Ратају, у крушевачкој жупи.

Занат кујунџиски научио је у Нишу, па је, доцније, као мајстор, радио у Крушевцу, а после у Јагодини.

Карађорђе, имајући потребу да му се сврше неки кујунџиски послови, био је најмио неке мајсторе из Старе Србије, па Мијалка Јовановића, из Јагодине, постави за настојника над тим радницима.

У Тополи, на том послу, остао је Мијалко читаву годину дана.

После тога, Карађорђе га је поставио буљубашом у Јагодини.

За ратовања, Мијалко се је махом налазио на Делиграду, и на Топољаку.

Године 1813 остао је у Топољаку дуго, и по што је Карађорђе био отишао из Србије.

Оставивши шанац топољачки, Мијалко се провере до Саве, код Великог Дубоког, те се онде превезе у Срем.

Кад тамо, а Немци траже оружје; Мијалково оружје пак све је било извезено срмом и сребром. Мијалко се, у час, досети, па скине све карике и све друге украсе и задржи себи, а оружје им да.

Породицу своју нашао је чак у Белој Цркви.

Године 1815, чим се је дигао Кнез Милош, Мијалко је прешао, и Кнез Милош га је поставио за кнеза у Јагодини. Као такога, више пута га је слао у Ниш, и у друга места, к турским пашама, јер је Мијалко добро знао турски језик.

После га је послао у ону народну канцеларију у Београду, која је уређена, здоговорио с Марашлијом, 1815.

Ту је Мијалко остао дуго.

Кнез Милош му је писао врло често да сврши сад овај, а сад онај посао. У писмима својим, Кнез га назива: Мијалко Кујунџић.

Године 1835, Мијалко је био „исправник“ у Јагодини.

Године 1838, кад је већ био стар и слаб, Кнез Милош му одреди 160 талира пензије на годину, а сина његовога, Стевчу Михаиловића, постави за капетана у Јагодини.

Мијалко Јовановић умрьо је у Јагодини 8 новембра 1849, и сахрањен је у јагодинском гробљу, у својој гробници.

Јовановић Лазар, пуковник, родио се у Осеку, у Славонији, 9 августа 1828.

Основну школу и гимназију свршио је у месту свога рођења. После је прешао у Ђур на правни факултет а у Пожуну и Пешти слушао је философију.

После тога је ступио у војну математичку школу а за тим, као свршени кадет, у други бански граничарски пук.

Године 1849 у војсци Јелачићевој учествовао је 13 новембра у битци код Новога Сада, после у борби код Хеђеша, и у опсади Варадина.

Године 1853 постао је потпоручник у ком је чину остао до 1859, када је учествовао у талијанској војни у биткама код Мађенте и код Солферина.

Године 1862 пређе у Србију, и упућен буде у Ваљево, у добровољачки кор, где су већ били Орешковић и Хорватовић.

Године 1871 преведен је у пешадију као капетан прве класе; 1872 добио је чин мајорски, 1876 потпуковнички, а године 1880 чин пуковнички.

У рату за ослобођење и независност Јовановић је командовао пожаревачком бригадом у биткама на Грамади, Дервену, Трсибаби, и на Књажевцу.

Године 1877, командовао је крајинском војском, и одликовао се је у борби код Белоградчика.

Године 1879 пуковник Лазар био је команданат моравске дивизије све до свога пенсионисања.

Пуковник Јовановић носио је таковски орден трећега реда, златну медаљу за храброст, и златну медаљу за ревносну службу.

Био је војник храбар, старешина разборит, Србин просвећен, и у опште одликовао се смерношћу и нехвалисањем.

Проживео је у Нишу највише времена. А преминуо је у Београду 11 априла 1900 године.

Лака му била мајка земља!

Јовановић Коста, државник и писац, родио се у Београду око 1832 године.

Основну школу, гимназију, и Велику Школу свршио је у Београду. После тога, послан је у Немачку, где је слушао политичку економију.

Вративши се у отаџбину, постао је професор у Великој Школи. Одатле је отишао у министарство унутрашњих послова за секретара.

Ту је, доцније, био начелник одељења, и најпосле министров помоћник.

Године 1883 премештен је, с равном платом, у Књажевац за окружног начелника.

После зајечарске буне, дошао је у Београд за управника управе фондова, па одатле за члана Државног Савета, и у том је звању умрьо 15 априла 1895.

Од Јовановића су нам остали ови списи:

1. О преиначењу и уређењу наше пореске системе. Београд. 1860.
2. Речник свију вароши, варошица, села и заселака у Србији. Београд. 1872.
3. Народна јекономија за свакога. Прерађевина. Београд 1872.
4. Да ли да се укину окружна начелства. Београд. 1887.

Јовановић је неко кратко време био и министар просвете. Осем тога он је био један од владиних изасланика, који су у Бечу с аустријским министарством преговарали о условима за први трговински уговор између Србије и Аустроугарске.

Јовановић Јевђеније, владика, родио се у селу Голубинцима, у Срему, 1802.

Крштено име било му је Јевтимије, а Јевђеније се назвао кад се је покалуђерио.

Основну школу свршио је у месту свога рођења; немачку школу учио је у Старом Сланкамену, а гимназију и богословију у Карловцима.

По свршетку школа, постао је професор латинске школе у Бечкереку.

Иза тога је, у Шарош-Патоку, свршио философију и права.

Године 1828 положио је, у Пешти, адвокатски испит, и добио диплому.

Закалуђерио се је, 1829 у манастиру Раковцу, и постао професор у Карловачкој богословији.

Седам година је служио као професор богословије, и кроз то време постао је (1834) архимандрит.

Као раковачки архимандрит, Јовановић је, 1837, после смрти Мушицкога, послан за управника удове јепархије горњокарловачке.

Године 1839, септембра 10, посвећен је за владику горњокарловачког у Карловцима, а уведен је у владичанску дужност, у цркви горњокарловачкој, 11 фебруара 1840.

Јовановић је преминуо 2 септембра 1854, џ сахрањен је у гробљу српске општине, у Горњем Карловцу, 8 септембра 1854.

Књижевности српској од Јовановића је остало:

1. Ортографија србска, по мњенију Евгенија Јовановића, архимандрита Раковачког, у Будиму, 1836;
2. Слово, говорено, на опелу, митрополиту Стратимировићу, у Будиму, 1837:
3. Опроверженије одговора г. Захаријадеса, у књижици, „Хранилиште или Амајлија,“ у Новом Саду, 1839;
4. О судјех церковних, Сочиненије Евгенија Јовановића, архимандрита, 1844, у Карлштату;
5. О преводу Новога Завјета г. Вука Стев. Караџића, 1850;
6. Граматика церковно-славјанскаго језика. Сочиненије Евагенија Јовановића, во Вијење, 1851;

Има његових више чланака о српском језику; ти су већином штампани у Српском Народном листу, и у београдским Српским Новинама.

Јовановић је, као владика, седио у Плашком до 1848, а те године се је преселио са свих у Карловац. Држећи богословску школу за спрему свештеника, сам је предавао ђацима. Било је и у школи и у цркви веома оштар старешина. У цреву је долазио редовно. Свештеници, приступајући ко њему, морали су сви метанисати, не гледајући на старост. Чврсто је пазио на поповску униформу; није пуштао ништа преко прописа.

Исто је тако ревњив био у чувању вере. С тога се је онако много борио с државним властима, и тужио се тако често ратном министарству у Бечу.

О Мушицком, свом претходнику, Јовановић је говорио као о „живом свецу,“ као о „другом Св. Сави“.

Јовановић, као владика, има огромне заслуге за православну цркву.

Имао је и мана; а од њих — највећа му је била — што је продавао парохије!

Године 1841 писао је митрополиту Стевану Станковићу, поред другог, ово:

„Ако мислимо цркву нашу бранити, дужни смо бити готови жртвовати се, или приклонити главу, и положити оружје. Архијепископ је народ наш (ако и не сав) овамо превео, и получили смо привилегије. Кад се те привилегије не пазе, шта, дакле, веже народ наш повратити се откуда су и дошли? Сваки дан искушавамо утесненија, сад Judicium delegatum, сад запрештење звоњења, а Бог сам зна, шта још не ће скоро доћи. — Сабор народни треба да реши о нашем здје битију или не битију, под овом формом и именом овим. За то треба да га иштемо сви, као што сам и писао вашој аксцеленцији“.

За продавање парохија правдао се је Патријарху Рајачићу 1853 овако:

„Ја дам парохију оном кога нађох да је достојан, а он мени даје, како му образ подносит, и како може. За то ја имам пароха који су ми дали 40, 50, и 60 форината, без мога искања; а има их који су ми давали и по 400 форината да буду чланови конзисторије, па још нису! Јепископ мора дати 100 дуката архијепископу, мора дати преко хиљаде форината за своје дипломе, а то чини више од четвртине годишњих му прихода, и то није грехота! А парохије износе 400—800 форината и више, дакле ако се даде јепископу 100 или 200 форината онда је неправо?“ —

Најчудноватије је да је он, 1850, писао Патријарху Рајачићу службено, и позивао га, да устане против штампања Доситијевих књига!

Рајачић, по том писму, није хтео радити ништа.

При свем том, Јовановић је био један између најбољих и најпатриотичнијих српских владика на оној страни. Без престанка је подстицао митрополите (Станковића и Рајачића) на рад, представљао и предлагао да се српске ствари онамо уреде; али није налазио одзива!

Јовановић Владимир, професор, песник, родио се 1859 у Шапцу. Основну школу и нижу гимназију свршио је у месту свога ређења, а вишу гимназију и Велику Школу у Београду.

Од 10 јуна 1876 до 3 јуна 1880 био је практиканат у министарству финанције.

Године 1880 јуна 4 постављен је за практиканта министарства просвете.

Године 1882 јула 28 постао је помоћник уреднику Српских Новина.

Године 1888 октобра 4 постављен је за предавача у нижој гимназији у Ваљеву.

Године 1885 августа 18 премештен је, по молби, у гимназију шабачку.

Године 1890 октобра 6, постављен је за професора шабачке гимназије.

Године 1885 октобра 1 премештен је, по потреби, у прву београдску гимназију.

Имао је орден Св. Саве петог реда.

Године 1898 августа 11 стављен је у пенсију, јер је, кукавац, душевно већ био оболео. Од те болести, после дугога боловања и мучења, преминуо је у Београду 1 августа 1899.

Јовановић Влада певао је даровито, складно, лепо, мило.

Збирку његових песама под именом Из Брачног живота издали су Савићи и компанија у Београду 1896.