Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Карапанџићи били су баш-кнезови у неготинској Крајини за Турака. Они су имали султанске берате који су заштићавали извесне повластице њима и Крајини. Прича се да је Крајина била, заклоњена од силе и самовоље турске, тако да се није смела наћи на крајинској земљи (и у Кључу) ни стопа од потковице турскога коња!¹

Видински паша Пазваноглија, одметнувши се од султана, погазио је и царске берате и крајинске повластице; начинио је у Неготину градић, и сместио у њега своје војнике Турке, који су владали у Крајини као и у другом његовом подручју.

За те Пазванџине владе, крајински је Баш-Кнез био као турски слуга.

Кад пак Срби пређу преко Мирача, и овладају Крајином, они протерају Пазванџине Турке, и створе нов ред ствари у Крајини.

Као најближи к нама Карапанџићи, помињу се Станко² и Илија браћа.

После се јављају Перча и Миша Станковићи Карапанџићи.

Ови су, године 1807, пребегли у Пореч, где је, на скоро, Перча умрьо, а његову лепу младу удовицу Милену узео је за се војвода Миленко Стојковић.

Године 1808, декембра 10, кад је Неготин освојен од Турака, постао је војвода крајински Миша Карапанџић који је, за тим, 1811 године, у лето, преминуо.

Тада је Вељко Петровић, из Бање, премештен у Неготин, за војводу крајинскога.

Прича се да се последњи Карапанџић, рођени у Србији, звао Николче, и да од овога има и саду Белој Цркви или у Румунији неки потомак, војнога чина, али му имена нисам могао сазнати.

---

1. О крајинским повластицама може се наћи више у Кнежевини Србији, стр. 958—960. ↩︎
2. Где је сада старо неготинско гробље, ту је била дрвена црквица, где су се Неготинци молили Богу. Године 1803 озидао је од камена садашњу стару Неготинску цркву Баш-Кнез Станко Карапанџић. ↩︎

Карановић Милутин родио се, 28 декембра 1841, у селу Забојници, у округу крагујевачком.

Основну школу, и три разреда гимназије, свршио је у Крагујевцу.

У војску је ступио 30 новембра 1857. За храбро и одлично држање, за бомбардања Београда, добио је нареднички чин.

Потпоручник је постао 1 јануара 1872, поручник пред први рат, на крају 1875; а капетански чин добио је, на крају лета 1876, „за храбро и одлично држање у свим бојевима, особито на Шуматовцу“.

За првога рата, Карановић је командовао посавотамнавским батаљоном шабачке бригаде, која је најпре била на Јавору, а после, месеца јула, дошла на Делиград, и борила се скоро у свима биткама, које су биле у долини моравској, нарочито: на Пруговцу, Шуматовцу, Бобовишту, Тешици, Прћиловици, Креветима, Каонику, итд.

У другом рату, Карановић је командовао грочанским батаљоном београдске бригаде, и погинуо је у боју на Нишору, близу Пирота, 13 декембра 1877, па је сахрањен код темачког манастира Св. Ђорђа, повише самога олтара.

Карановић је носио ове одлике: Таковски крст петог реда, Сребрну медаљу за храброст, и Споменицу за рат 1876 и 1877 године.

На дрвену крсту Карановићеву чита се ово:

„Капетану Милутину Карановићу, и осталим јунацима који живот положише за веру, кнеза, слободу и независност домовине, у бојевима на Нишору и Будин-делу 12, 13, 14, и 15 декембра 1877, подигоше овај спомен командант Љ. Ивановић и сви официри 2 шумадиске дивизије, београдске бригаде 2 класе, 1 арт. и 1 коњ. пука од 1 шумадиске дивизије!“

Слава палима за отаџбину!

Карађорђевић Александар родио се у Тополи, 29 септембра 1806 године, од оца Ђорђа и мајке Јелене.

Детињство је провео где се и родио; а године 1813 отишао је, с родитељима, из Србије најпре у Аустрију, а после у Русију у град Хотин, где му се отац настанио.

У Србију се је вратио тек године 1839, а 21 септембра 1840 постављен је за члана суда београдског округа; доцније, 15 априла 1841, добио је чин поручника, и постао је ађутанат Кнезу Михаилу. Тада се је звао и потписивао Александар Петровић Черни.

Године 1842, после Вучићеве буне, и одласка из Србије Кнеза Михаила, Карађорђевић је, на Врачару, изабран за Кнеза српског.

Од тога доба, владао је у Србији до 11 декембра 1858, а тада је, оставивши престо, отишао паши у град, а из града у Земун.

После тога, живео је у Аустро-Угарској, већином на својим добрима, која је онамо, по одласку из Србије, купио.

Године 1868, после катастрофе у топчидерском кошутњаку (29 маја), био је оптужен за смрт Кнеза Михаила, и српски судови осудили су га, а маџарски, напротив, казали су да није крив.

Ако су први судови били у опасности да се поведу по струји партијске страсти, која је, после насилне смрти Кнеза Михаила, била, у нас веома раздражена; други су опет могли подлећи политичким рачунима своје отаџбине, те, с тога, још не може да се утврдо каже: који су били на правом путу.

Доцније, кад се обелодани много што шта, знаће се: је ли, и колико, крив син Карађорђев за насилну смрт сина Милошева?

Карађорђевић је умрьо 22 априла 1885, у Темишвару, па му је тело пренесено у Беч, и онде сахрањено.

Својим тестаментом, Карађорђевић је оставио 38.000 форината, као „Фонд Александра Карађорђевића за изображавање српскога подмлатка.“

Тим фондом рукује Матица Српска, у Новом Саду.

Интерес, који се добија од 18.000 форината, уживаће три ђака, који су родом из Старе Србије, Херцеговине, Црне Горе и Босне, али науке морају слушати у Београду.

А интерес од осталих 20 хиљада форината уживаће један свршени медик, правник, техничар, Србин родом, који ће, ради стручног даљег образовања, и у туђе земље ићи.

К свом првом фонду, Карађорђевић је додао још неке легате који износе 50—60 хиљада форината. Цркви у Тополи оставио је 4000 форината; Матици Српској 1000 форината; народном позоришту у Новом Саду, 1500 фор., Српској православној цркви 200 ф., а све своје оружје наменио је Цетињском Музеју.

Док је био у Србији, Кнез Александар је плаћао живописцу Урошу Кнежевићу, те је овај или с природе, или с других портрета, или, најпосле, по прилици, насликао многе Карађорђеве сувременике.

Галерија тих слика, доцније допуњена, налази се сада у Народном Музеју, у Београду.

Карађорђевић је по нарави био човек миран, а по карактеру слаб. За то се је, за 16 година свога владања, повијао по ветру који је кад био јачи докле, најпосле, није био приморан уклонити се испред олује која се дигла на њ 1858, а коју он нити је умео претећи ни савладати.

У Карађорђевића су се, сваке године, виђале две ствари које му, и као Србину и као владаоцу, врло лепо стоје, и које не би било право прећутати.

Тако, прво, он је, сваке године, ма какво време било, о својој слави. Светом Климентију, 25 новембра, ишао у Тополу, и онде, у своме родном месту, славио своје крсно име. Тада је, на своју славу, сазивао званице готово из све Србије, и то не само чиновнике, свештенике, и кметове, него и одабране домаћине сељаке.

Друго, он је, сваког лета, најмање по шест недеља, проводио у Брестовачкој Бањи, пределу врлетном, ретко насељеном и србинства жудном. Из престонице, к тој Бањи, он је обично путовао на Горњак, кроз Хомоље, на Жагубицу, па преко Црна Врха низ Припор ка Брестовцу.

Сва су ова места веома врлетна, ретко насељена, мало похођена, жудна трговачке и просветитељске речи. Карађорђевић, са својом великом пратњом, и са својих 100—200 катана, пролазећи кроз места та, чинио је да гора одјекује, да се горштаци чуде, да се радују, и да се користе; јер су, баш за то, и други путници онуда чешће пролазили; трговци су више куповали, и мисао се српска све више крепила, и све милија бивала!…

У самој Бањи био је начинио не само купатило, него и леп двор за себе, а уз њега су и други градили што је ко миловао, те се место улепшавало, и мештани се користили.

Ово му је служило на част и као Србину, и као Кнезу Српском.

Што нам више среће и блага даје отаџбина, то све више очекује она од нас пажње и старања за своје слабије или затуреније крајеве и потребе!…

Карађорђе Петровић, родио се, 1752 године, у селу Вишевцима, под петицом планине Голубице, на десној страни реке Раче. Оцу му је било име Петар, а звали су га највише Петроније; мајци му пак било је име Марица! Обоје су били умрла сиротиња.

Из Вишеваца Петар се, доцније, пресели у Жабаре. Ту је село неколико година, плаћало за њега данак. Најпосле се то селу досади, те му кмет жабарски, Радивоје Станковић, запали ону веселу на сохама кућицу; и он се одсели у Баничину, да чува кошнице неком Фазлибаши, Турчину, из Паланке.

Ђорђе, док је био дете, кажу да је најволео градити од зове пуцаљке и пушке, и гађати из њих. Да само двоје деце има у свему селу, вељаше покојни Јокић, по казивању Ђорђеве мајке, скупило би се и њих двоје око Ђорђа да се играју с њиме.

Кад је Петар стао у службу код Фазлибаше, да му чува кошнице, Ђорђе је већ био шипарац. Фазлибаша узме и њега за сеиза својим коњима.

Фазлибаша је био велики „кесеџија“, или лупеж. Он је многе Турке путнике поубијао. У тај његов рад ушао је, кроз кратко време, и нехотице и Ђорђе. Али се то пропта и Турци почну зуцкати да то чини „оно Влаше код Фазлибаше“, јер на овога Турци нису хтели, ни смели јавно то казивати.

Да се склони од те сумње, Ђорђе изађе од свога газде Турчина, и пређе у село Загорицу, заједно с оцем и мајком. Живећи ту, замилује девојку Јелену, из села Маслошева, ожени се њоме, и с њом је после живео до смрти.

Ђорђе је имао неколико коза и неколико брава свиња. Једном их је чувао под висом, на крагујевачком друму. Свиње су му пасле покрај пута, а он је, седећи у лугу, шарао једну преслицу. Друмом удари Турчин на коњу, и за њим је ишао хрт и три кера. Керови налају на свиње, а свиње се згрокћу на њих. Турчин потегне из пиштоља и убије једно свињче, па на ново натутка керове на свиње. Свиње су се измицале од керова, а све ближе се примицале к Ђорђу. За њима су натрчавали керови. Ђорђе остави преслицу, коју је шарао, потегне из пушке, и убије једног кера. Кер: кави, кави, кави, те пред газду падне и — крепа! Турчин се сад наљути, па се врати и стане немилице тући свиње. Ђорђе, видевши то, остави и преслицу и свиње, стрчи доле на ћуприју, и заседне, с ове стране реке, за један клен. Турчин наиђе. Таман коњ ступи предњим ногама с ћуприје на земљу, а Ђорђе опали, и ага се стропошта. Он га, брже боље, свуче под ћуприју, па отрчи малко ниже у воденицу Пантелији Воденичаревићу, и каже му што је учинио. Пантелија му да мерицу жита да одмах намами свиње, да ону крв преришкају, а друго све да сакрије куд зна. Ђорђе тако и учини: Турчина исече на комаде, па спусти озго у један шупаљ грм, а оружје, одело, и коња одведе Фазлибаши у Паланку. Ђорђе је знао да је овај Турчин прави лупеж, па се, за то, није ни бојао да ће га издати, него му каже све што је учинио. Ђорђе и остане у Паланци неко време, па се, после, опет врати у Загорицу кући.

Међу тим се учеста говор о том убиству, и Ђорђе се побоји да га Турци не ухвате. За то се спреми да бежи у Немачку са свом својом породицом, и једним побратимом. Крену се, дакле, и дођу до између села Лисовића и Губереваца, у београдском округу. Овде се старац Петар, отац Ђорђев, нешто покаје, и не хтедне ићи даље, већ нагне да се крати натраг.

Сви се нађу у чуду.

Ако се он врати, и каже, потера ће за њима онај час, људи ће изгинути, а жене и деца отићи ће у ропство! Сви навале молити старца, да пође с њима бар до Саве, док они пређу на ону другу страну, па, после, нек иде куд му је воља.

Петар не хтене ни то, него нагне да иде у свој завичај.

— Убите га, рекне, најпосле, Марица, мати Карађорђева: — сва грехота на моју душу! Волим за њега једног одговарати Богу, него да ове оволике поробе Турци. Ђорђе погледа у свога побратима Илију Н., који потегне из пиштоља, и оца Ђорђева убије на место. После су га затрпали ту у некој Црвеној Јарузи.¹

Прешавши у Срем, упуте се у манастир Крушедо. Ту се Ђорђе најми да чува шуму, а мати и жена му да музу манастирску стоку.

Није ни две године саставио ту, па се врбује у војнике, и оде у Сомбор. Тамо се покаје што је урадио, па се, преко Бачке, врати у Срез, те види своју породицу, и каже јој да хоће да иде у Србију. И тако дође у село Попинце. Ту га затече дан, а он се закола у сламу сељака Месаровића, да га људи не би опазили. Пред вече, дође домаћица да начупа сламе и, видећи њега, повиче:

— Ко си ти? Шта тражиш ту?

— По Богу сестра да си, ћути! рекне јој Ђорђе: — ја чекам мрак, па ћу отићи, него ме немој проказати!

Жена узе сламе, и оде у кућу. Мало доцније изађе пред кућу к мужу, који надељаваше осовину за кола. Проговори му нешто, па опет оде у кућу. Човек одмах остави свој рад, па се диже ходати тамо амо по авлији, докле дође до сламе. Видећи у слами Ђорђа, рекне му набусито:

— Шта радиш ту?

— По Богу брат да си, немој ме проказати; ја бегам, и само чекам мрак, а ником зла учинити не ћу.

Газда му рекне да иде за њим у кућу.

Ђорђе се стане молити да га не креће, али, онај, најпосле викне:

— У кућу! Или ће бити зло!

Видећи се тако на невољи, Ђорђе узме торбу и пушку, па за газдом те у собу.

Газда затвори врата на соби, а сам изађе на поље, те каже жени да закоље кокош и да зготови вечеру.

После се врати к Ђорђу, и разговарао је с њим до вечере. Пошто су вечерали, и пошто се добро смркло, Ђорђе рекне:

— Пуштај ме, по Богу брате, да идем!

— Чекај, није време! одговори газда.

Ваљало је покорити се и чекати. Тек после дугога разговора, рече газда:

— Хајде, време је!

Ђорђе узме своју торбу и пушку те пред кућу, а ту чекају кола с три коња. Домаћин узме најпре Ђорђеву торбу и пушку, и закопа обе у сено, после рекне њему те легне, па га затрпа сеном, и озго преко њега веже ужетом. Сад опали коње и похита што може брже.

Кад би на стражи, стражар викну:

— Стој!

Газда му рече две три безобразне речи, па ошину даље. Овако прејури преко Шимуноваца, Деча, и дођу у Прогаре, на Сави. Цело село прође на се устави код једне крајње куће. Викну два три пута; домаћин чу, на изиђе, и упита:

— Ко је?

— Не лај! одговори му Месаровић, који већ рече Ђорђу да слази с кола. Домаћин, видећи Ђорђа, упита на ново:

— Ко ти је ово?

— Не лај! одговори опет Месаровић. Сад сва тројица уђу у собу, и почну на ново јести и пити. У том и сване.

— Пуштајте ме, рекне Ђорђе: — ако Бога знате!

— Ћути, није време! одговоре му они.

Тек у неко доба дана, викне Месаровић Ђорђу:

— Хајде!

Ђорђе узме пушку и торбу те у авлију, а авлија се спушта баш до у Саву. На води је стајао чун, и у чуну момак.

— Срећан ти пут! рекну ове газде Ђорђу.

— Остајте с Богом? одговори он, и уђе у чун. У чуну види да су му ти добри људи спремили: комад сланине 2—3 оке, велики хлебац, чутуру вина, и чутуру ракије. Момак га превезе на Забрежје, па се врати.

Сад је Ђорђе већ био на својој земљи, и одмах нађе шесторицу друга, међу којима и свога старога познаника Васиља из Бајевца, и отпочне четовати.

У овом четовању, окупи га једном потера, да му није нигде дала станка. Ђорђе се вине ко селу, где се потера најмање надала.

Ту дође к неком извору, напије се воде, па седне у брегу више извора да се одмори. Ето ти бабе са судовима на воду.

— А каква је, стрина, то гунгула по селу, упита је Ђорђе?

— Та онај Црни и небели Ђорђе, одговори бака: — одметнуо со, па га, ето, траже да ухвате.

Тешка су осећања тада испуњавала Ђорђеву душу. У својој толикој земљи, он нема нигде станка, ни мира, па му се учини да му још и ова баба стаје на муку.

— А познајеш, ли ти, стрина тога црнога и небелога Ђорђа?

— Не познајем, синко; нисам га никад видела, аратос га било!

— Е, по души те, сад ме познај добро! рекне он, па оспе камењем гађати баби судове тако да јој, бој се, ни глава није остала здрава…

Сам је, доцније, причао да је од ове бабе, први пут, чуо да га зову Црни Ђорђе: — ама сам јој, додавао је, и платио за то!

Међу тим се Аустрија зарати с Турском. На Забрежју пређе пуковник Михаљевић, и стане купити Србе у војнике драговољце, а све четничке харамбаше позове на предају, оставивши им 3 месеца рока. Карађорђе и његова дружина не хтедну се предати. После три месеца, окупи га потера, те му, у селу Радљеву, убије једнога друга, и њега рани у десну руку. Излечивши рањену руку, ма да је до смрти у ту рубу остао малко богаљаст, Ђорђе почне опет четовати. Али га потера окупи опет, и, у селу Борку, ухвати њега и 6 његових другова, и све их одведе Михаљевићу. Суд је оно кратак: све на вешала! Али, док је среће, није штете: Радич Петровић, из Остружнице, који је раније био ступио у добровољце, и већ постао капетан код Михаљевића, заволи Карађорђа, а овај га још поочими, те настане у пуковника, и овај му поклони Ђорђа. А три његова друга обеси одмах, другу тројицу пак пошаље у заточење у Бају, где су два умрла, а један се је избавио, и вратио у Србију.

Ђорђе постане буљубаша над четницима, код капетана Радича, и ишао је, с аустриском војском, на Пожегу, на Чачак, и на Карановац. Кад је био у Студеници, заповеди му се да спроведе мошти Св. Краља до Београда, а одавде у манастир Ковиљ.

По утврђењу мира између Аустрије и Турске, Карађорђе је остао у Србији, склањајући се да се не би често сретао с Турцима. Сад је већ био, у Тополи, начинио кућу и ту је живео.

Године 1796, марта 25, на Благовести, Карађорђе оде у манастир Благовештење, у Руднику, архимандриту Глигорију, исповеди се да је оца убио, молећи се: да га духовник, с народом, у цркви, опрости! Тада је био донео за подушје оцу 200 ока хлеба, 200 ока ракије, 200 ока вина; манастиру је писао вола, а архимандриту дао пет дуката.²

И архимандрит, с народом, рекне, у три пута: „Нека му је просто од нас и од Бога“!

Кад је Мустајпаша, „сиротињска мајка“, савлађивао баше и јаничаре и одупирао се Пазванџији, царском одметнику у Видину, онда је и Ђорђе био један од оних буљубаша који су имали бурунтију да могу водити по 70 момака Срба, те бранити Мустајпашу или царску страну од одметника Пазванџије.

Кад Дахије удаве Мустајпашу, и власт над Србијом приграбе у своје руке, Ђорђе се опет одметне и стане четовати јер, под владом Дахија, није му било другојаче живота.

Четујући, Ђорђе је смишљао и договарао се с поузданијим људма: како би се једном сузбила га турска сила и безакоње.

Кад од једног малог случаја у Тополи, у другој поли јануара 1804, сељаци одреку турском ханџији Ибраиму послушност, и овај побегне у Крагујевац, Ђорђе се нађе ту, и, 20 јануара, у Орашцу, буде извикан од свих устаника за вођа народном устанку.

Од тога дана, до 21 Септембра 1813, живот Карађорђев и живот Србије једно су исто.

Ставши главаром народу, и изразом народне мисли, Карађорђе је муњевитом брзином кренуо из сна српско племе, и џиновском мишицом заљуљао сву голему турску царевину. Гвозденом дисциплином, давао је, скоро десет година, отпор свој сили јаничарској па и султанској: отео је Београд, и друге градове, очистио сву Србију од Турака, уредио војску, поставио судове, отворио школе, и, речју васкрсао права српскога народа на нови живот!…

Године 1813, септембра 21, Карађорђе је оставио Србију, прешао у Земун и, после тога, тумарао од немила до недрага, кајући се што је учинио, и плачући за својом отаџбином, али доцкан.

Године 1817, у лето, не зна се ни зашто ни крошто, Карађорђе остави Бесарабију, где је боравио, дође прерушен у Србију, и јави се смедеревском Кнезу Вујици Вулићевићу, који га склони у Радовањском лугу, на трлу Драгића Војкића, у смедеревској Јасеници. То је баш близу Баничине, онога места где је Ђорђе, некад, своје детињство проводио.

Србији је, тада, требао мир, а грчка етерија тражила је устанак на Турке. У тај мах је бануо Карађорђе… Овај долазак значио је нови рат „до истраге српске или турске“.

Наступио је био тренутак тешкога кушања за сваког родољуба: отаџбини је требало дати мира; грчке етеристе желеле су рата, да турску силу поцепају, те да Грчкој буде лакше, а Карађорђу је припала захвалност!…

Али је неумитна судбина сваком ко земљу своју остави, Ко народ напусти, у часу највеће невоље!…

Мерило се је мало љуљало, па најпосле претеже на једну страну, и глава Карађорђева би одсечена ноћу између 12 и 13 јула 1817 године.

Глава је његова однесена у Београд Кнезу Милошу и везиру Марашли-Али-Паши, ту је одерана, па послана у Цариград, а тело је, најпре, опевао поп Вучко Поповић из Аџбеговца, па је укопано онде где је погинуо.

После неког времена, кости су Карађорђеве извађене оданде, пренесене у Тополу, и сахрањене у цркви тополској.

На Карађорђеву гробу има црвена плоча, с овим записом:

„Овде леже кости Георгија Петровича, подавшаго српскому народу начаток ко избавленију у 1804 лету; бившаго, по том, верховним вождем и господаром до 1813 лета тогоже народа. А у овом, наведен интригама непријатеља српски, уклонисја у Аустрију, и отуда, после једногодишњега ареста, преселисја в Росију, гдје с возможноју почестију од правителства примљен; и неизвесно из какова узрока избеже отуда, и в Србију возвратисја, и овде од турскога правителства усеченијем главе живота лишисја месеца јулија 1817 год“.

Карађорђе је био става врло висока, тела врло снажна, лица округла, масти преплануте, носа подугачка, очију малих, али живих, чела висока. Глас му је био танак, као глас у жене; говорио је обично врло мало, али се је, некад, у повољном друштву, могао развеселити; и тада би играо у колу, и нагонио и друге да се веселе, да играју, и да певају. Кад би ћутао и мислио, обично би грицкао нокте на прстима својим.

„Он никад није ни секао својих ноката, вељаше Јокић: — јер их све изгризе зубима, особито кад нешто много мисли, и када је брижан. Уз другу или трећу реч, говорио је „Коекуде.“ Непознатом човеку, ма и старијем од себе, кад би га хтео позвати, имао је обичај рећи „Момче“!

Сва му је псовка била:

— По души га!…

Али је за то, у дељењу правде, био оштар до страхоте.

Ђорђе је, у тренутку кад се његов рођени отац приклањао више к садашњости него к будућности, рекао свом побратиму да га убије, као злотвора, а причало се је много о његовом страховитом пиштољу. Нека то све остане; али једно ваља овде казати.

У Тополи, баш према доњој северној градској кули, Карађорђе је имао магазу са сољу и другом робом, коју обично купују људи сељаци.

Једном, полазећи на војску, Карађорђе зовне брата свога Маринка и рекне му:

— Коекуде, ево ти магазе, пуне као око! Седи и продаји што се може. Кад се вратим, показаћеш ми рачун, и даћеш ми паре!…

Карађорђе оде да се бије.

Маринко оста да продаје.

Овде ваља казати да је Маринко, ма да је већ имао жену децу, био човек врко распуштена владања. Ђорђе је, до тога доба, више пута морао расправљати тужбе које су на њега дизали сељаци с неваљала владања његова.

После неког времена, врати се Ђорђе кући. Магазу нађе готово празну, а у Маринка ни гроша: Он робу продао, па новце потрошио!

Ђорђе, видећи то, сав позелени.

За несрећу оба брата, баш у онај мах кад је Ђорђе у магази тражио рачун од Маринка, дође жена нека, оданде из села, и потужи се на Маринка, да јој је нападао кћери на образ.

– Зар ти, Ђорђе, рече жена та: — тераш некрштене Турке, а у Тополи си оставио брата Маринка, који је гори од најгорег Турчина?

Ђорђе на то не рече ништа; него се маши руком те узе с гомиле један конопац који, савијен, лежаше на ћепенку за продају; начини од конопца замку, и намаче је на врат несрећном своме брату, који дркћући стајаше ту, чекајући шта ће га снаћи. Ђорђе га приведе капији од куле, која се је скоро била довршила. Уз кулу су још стајале мајсторске скеле, а кули по врх врата штрчала је из зида једна греда. Ђорђе погледа у момка Алексу Дукића. Дукић разуме црну заповест, па се одмах попе уза скеле до оне греде што штрчи из зида, над вратима. Ђорђе му баци оба краја од конопца, да обавије око греде, да затегне, и да завеже.

Несрећни Маринко дркће, тако да се на њему тресе кошуља од страха…

Дукић, надајући се милости, хотимице не ухвати конопца, него оба краја падоше на земљу. Ђорђе се саже, узе их, и на ново баци. Дукић их ни други шут не ухвати, мислећи:

— Дако се поврати!…

— Коекуде, по души те твојој, или хватај, или ћу те сад скинути одатле! Говорећи то, Ђорђе се и нехотице маши за пиштољ!

Трећи пут не беше ни за Дукића двоумице. Он ухвати самртни конопац, затеже га… и завеза око греде!… Несрећни Маринко издиже се од земље за једну пед, и оста да се праћа и да издише…

Ђорђе оде, и затвори се у собу. Два дана нити је што окусио, нити је с ким речи проговорио!…

Карађорђе је био радин да му равна није било: кад није на војсци, он би код куће крчио, орао, копао, косио, као и други сељаци. Надељавајући обруче на буре, искривио је руску златну колајну, коју је носио на прсима. У јелу и пићу био је смеран за причу: погача и папула, уз пост; а погача и суво месо уз мрс, и уз то чутурица шумадинске ракије, за њега је била најбоља гозба.

Одело је носио као и други сељаци. На глави шубару (под којом је често био фес); на ногама опанке, или некад чизме; даље: сељачку кошуљу, јелек, чакшире, појас и листове, иза којих се је помаљао страховити пиштољ, за који се не памти да је икад промашио. Поврх свега, велики реснати гуњ.

Карађорђе је, као што је већ казано, био врло висока раста. Милутиновић уверава да се, онда, у свој Србији није могао наћи човек који би био од Карађорђа растом виши, и снагом јачи, мањ ако то није био Зеко, Буљубаша голих синова.

Карађорђе је био пешак на гласу; у боју је најволео да је пешке. Кад је јахао, најрадије је јахао свога дората, кога је волео од свих коња својих.

Мане личне највидније биле су му: преко сваке мере бујна нарав, слабост према женској лепоти; поводљивост за оговарачима, и прилично тврдовање.

Од погрешака — самртна му је: што је оставио Србију 1813!…

Допуна

У Српским Новинама од 1857, броју 10, бележи се 21 јануар 1804, као дан устанка на Турке 1804.

---

Док је Карађорђе био у Србији не налази се доказа да је пушио дуван, и теже би се слагало оно његово често грицкање ноката на рукама са чибуком у зубима; али пошто је 1813 отишао из Србије, као да је био пропушио. Јер г. Јован Жујовић прича ми 18 декембра да је читао списак Карађорђевих ствари од 1817 године, по смрти његовој, па вели, да тамо има записано: Чибук Ђорђев узео је саветник Н., да га преда вама (Кнезу Милошу).

---

Владика Јанићије Нешковић, који је дуго био старешина мра Каленића у Левчу, казивао ми је 9 фебруара 1867 у манастиру Жичи ово:

Онај Никола Новаковић који је убио Карађорђа био је родом из Левча. И ја сам, вељаше владика, тога Николу питао: какво му је зло учинио Карађорђе, те га уби!

— Мени Карађорђе, одговорио је Никола: — нити је кога убио, нити ми је друго какво зло учинио; али је мени на њега било криво, што остави сиротињу, те онако грдно пострада. За то сам га убио!

То су ми исто, продужава владика: — и кућани Николини потврђивали. Овај Никола није погинуо у Гружи, него је био пошао сестри у госте, па му се на реци Расини коњ спотакао и Никола спао с коња и погинуо онде на месту.

---

Карађорђеву главу, кад је донесена у Београд, у конак испод велике цркве (где је сад митрополија) Кнезу Милошу, Кнегиња Љубица је примила, ожалила, и опрала је вином, па ју је неки ћурчија одерао у мутваку који и сад стоји, и по том је Наум Ичко на сребрном тањиру однео у град везиру Марашли Али Паши.

За лубању пак те главе двојако се говори: једни веле да је и она, с кожом, послана у Цариград, где су је неки побожни Грци украли и спалили; а други кажу, да је уз тело Светозара, умрлога сина Кнеза Александра, укопана у Тополи (Figaro 27 маја 1894 бр. 147).

---

Српски Краљ Александар Први Обреновић Пети, унук Господара Јеврема, брата Милошева, 26 августа 1893, отишао је с Киселе воде у Тополу, и онде, после богомоље у цркви, положио Карађорђу на гроб венац с овим речима:

„Полажем овај венац у славу и спомен оном човеку, које је први почео устанак за ослобођење Србије, великом Карађорђу. Слава му!“ (Српске Новине, бр. 191 од 1898).

---

1. Бивши, једном, у лову с Петром Јокићем, Ђорђе рекне:
   — Петре, видиш ли ону црвену јаругу?
   — Видим, одговори Јокић.
   — Онде је закопан мој отац!
   Више ни речи није он рекао Петру, нити Петар њему.
   Тако прича сам Јокић. ↩︎
2. Гласник 4, стр. 93. ↩︎

Терезија, добротворка, се по оцу звала Чолаковићева а Кањижа је по мужу. Живела је у Улми. Преминула је у 84 години својој 30 декембра 1895.

Она је оставила на васпитавање младића православне вере 70 ланаца земље и две куће!

Бог да јој прости племениту душу!

Јулинац Павле, књижевник, је био руски официр, и дуже време служио је у руском консулату у Бечу. После тога био је руски консул у Неапољу.

Јулинац је написао:

„Краткоје введеније в историју происхожденија Славјаносербскаго Народа.“

Спис тај као да је штампан у Млецима 1765 године.

Југовић Иван родио се, од прилике, 1773 године, у Сомбору, у Бачкој, где је отац његов, Гаврило, био свештеник. Његово је право име и презиме Јован Савић, па се је, дошавши у Србију, назвао Иван Југовић¹.

Свршивши маџарска права, Југовић је желео покалуђерити се; зато је отишао у Карловце, где је постао професор у Другој латинској школи 1801 године.

Године 1804 падне у немилост код митрополита Стратимировића, те остави и професорство и Карловце, па оде у Вршац за секретара владици Шакабенди.

Из Вршца је, пред крај године 1805, прешао у Србију, и у Смедереву је, у Совету, постао писар.

Кад је, године 1807, умрьо Божа Грујовић, Југовић остане у Совету секретар. Те године је био послан у Петроград, ради народних послова; али није отишао даље од Букурешта, него се је вратио у отачаство, опет у Совет, где је био он секретар први, а Јеремија Гагић други.

Југовић је, као што прича Милутиновић, говорио српским старешинама:

— Баците ме у кулу Небојшу, окујте ме што можете тврђе, па ме онда питајте, и радите како вам кажем, и ако у чем ударите на зло, одмах ме уморите најстрашнијом смрћу.²

Лицем на Божић, те године, буде истеран из службе, као човек који није био угодан Русима.

Оставши без службе, Југовић се договори с Младеном Миловановићем, који га је и иначе бранио и заклањао, те отвори у Београду ону Велику Школу.

Југовић је, по препоруци Младеновој, добио плате 1150 гроша на годину, што је онда чинило 166 дуката и 6 гроша. У одређени дан за отварање школе, дође Младен са свим саветницима, с митрополитом и с Доситијем и, пошто митрополит, у највећој соби где ће бити школа, освети водицу, Доситије, седећи, прочита беседу о „достојном почитанију к наукама.“

Други дан одмах почела су се предавања.

Први ђаци, у овој школи, били су: Карађорђев син Алекса; Младенов сестрић Јовица; Миленкови синови: Милан и Иван, пасторак му Николче; Милосав Ресавац; Стеван Новаковић, из Смедерева; Милоје Божић, из Чумића; Максим Ранковић и Радован Дољанац, из Остружнице; и Вук Караџић, из Тршића.

У почетку, Југовић је предавао само Историју и Рачун. Историју је из свога рукописа казивао ђацима, те су је они писали, па после им је тумачио што су написали. Уз историју често је казивао и понешто из географије, што је било потребно; за то је био набавио неколике мапе, које су висиле о зиду. Рачун пак предавао је на изуст; и у томе је био за чудо вешт, особито у разломцима — што оно веле могао је своје знање и у дрвену главу улити!

У почетку године 1809, Карађорђе пошље Југовића с Павлом Поповићем, саветником, и својим секретаром Јанићијем Ђурићем, у Букурешт, у руски главни стан. За то у школу, на Југовићево место, дође Миљко Радоњић.

Тада се је та школа преместила у другу кућу, јер је у њој било и више ђака, и више учитеља.

Тада су се у њој предавале ове науке:

1. Историја свега света;
2. Географија целога света, са статистиком;
3. Права римска;
4. Физика;
5. Стилистика (како се пишу писма);
6. Рачун;
7. Немачки језик, и
8. Нравоучителна преподаванија.

Те су науке биле раздељене на три године.

Кад се Југовић врати из Букурешта, Карађорђе га постави за председника београдском суду.

Године 1810, у почетку, Карађорђе је слао Југовића у Беч, откуда се брзо вратио, а кад умре Доситије, 28 марта 1811, он га постави за Попечитеља Просвете.

Године 1812, августа 22, Карађорђе га је опет слао ка г. Италискому, руском посланику, у Цариграду.

На крају године 1812, опет баш на Божић, дође од Карађорђа писмо Совету: да се Југовић, Радоњић, и Мијаило Грујовић, брат Божин, као људи „који се држе аустријанаца,“ изгоне из службе.

Милутиновић вели да је Југовић, том приликом, рекао:

„Кад Господар земље и народа
Тако вели, слушат“ смо га дужни,
Не питајућ’ кам кривице мнаме,
Кад се види тек омразе да су;
Беспослене ко би нас трпео,
И доселе?…..
Већ хајдемо, брате Миљко, дома,
Сузам’ питај с’ као и ја својим!
За услуге и горе се плаћа.“

После тога, сва тројица су живели у Београду.

Али се почне поговарати да ће њих послати некуд унутра у земљу. За то се Југовић поплаши, и ноћу пребегне преко Саве.

Карађорђе је, 28 фебруара 1813, писао у Земун Југовићу, питао га: зашто је кришом, ноћу, бежао из Београда? А може бити да је то питање било тек форме ради, пошто је он и сам знао, од чега бежи Југовић.

Из Земуна је Југовић отишао најпре у Стару Паланку, к своме брату, Попу Мојсију; оданде у Темишвар, а из Темишвара у Беч. Из Беча се је вратио у Бечкерек, где је наскоро и умрьо те 1813 године.

Југовић је био човек врло леп: у струку висок, а није био ни врло танак, ни дебео; масти је био смеђе, а лепих повеликих бркова. Осем српскога језика, знао је немачки, маџарски, латинска, талијански, и француски.

Вук уверава да је био један од најученијих и најпаметнијих Срба онога времена. Колико је био учен и паметан, толико је, вели, био поносит и бесан: слабо је ко могао с њим лепо говорити, осем оних људи којих се је бојао, или од којих је што тражио; а с ученицима својим био је за чудо љубазан и благ.

Југовић је умрьо од сухе болести. У јелу је био умерен, али је у пићу прелазио меру.³

Југовић је написао, и после себе у рукопису оставио: „Примјечанија најважнијих догађаја у Србији.“

Овај рукопис је штампао је у својој „Историји најважнијих догађаја у Србији од 1459 до 1813,“ Павле Јовановић, у Новоме Саду, 1847.

---

1. Вуку Караџићу оно предевање имена без невоље није било по вољи. За то је, у свом првом, Речнику, под речју пређести, Југовића малко ошинуо. ↩︎
2. Србијанка 3, 41. ↩︎
3. О Југовићу, у Правит. Совјету Вукову, стр, 77—92. ↩︎

Јосимовић Емилијан, професор, писац, родио се 1823 у Старој Молдави у Банату.

Основне и средње школе свршио је у Карансебешу и у Лугошу, математичке и војничке науке у Карансебешу, философију, јестаственичке и инџинирске науке на университету и политехници у Бечу.

Школујући се у Бечу, он је изучио и зидарски занат.

Од 3 октобра 1838 до 12 декембра 1840 практиковао је, као дијурниста на бегејском каналу. Од 6 јула до 18 септембра 1845 био је инџинир при првој маџарској железници.

Био је члан Ученог друштва и Школске комисије у Београду.

Године 1845, септембра 18, постављен је за контрактуалног професора лицеја у Београду.

Године 1851, августа 16, постављен је за редовног професора лицеја.

Године 1854, декембра 8, постављен је за редовног професора артилеријске школе (војне академије).

Године 1869, новембра 1, премештен натраг у Велику Школу.

Године 1871 марта 6 опоменут што је постављење професора Зарије Угричића назвао незаконитим.

Године 1874 септембра 9 изабрао га је академиски савет за ректора Велике Школе, а ректор лицеја био је и године 1849.

Године 1875 септембра 17 навршио је 30 година професорске службе.

Године 1878 августа 1 Јосимовић је стављен у пенсију, и добио је таковски крст трећег реда.

Он је неколико година управљао пословима око премеравања вароши Београда по наредби министра грађевина.

Добивши пенсију, Јосимовић је оставио Београд, и живео је најпре у Лазаревцу, у Колубари, а после у Соко-Бањи, где је и умрьо 26 маја 1897.

Од Јосимовића су остали ови списи:

1. Начела више математике у три дела, Београд, 1858.
2. Основне черте равне и сферичне тригонометрије. Београд 1854.
3. Грађанска артитектура и грађење путова. Београд 1860.
4. Практична геометрија. Београд. 1862.
5. Физика за женскиње. Београд. 1866.
6. Објашњење предлога за регулисање Београда. Београд 1867.
7. Основи нацртне геометрије и перспективе, у два дела, Београд, 1874.

Имао је на печату девизу: Број и мера — моја вера!

Сувременици су га сматрали као врло јака у свим гранама математичких наука. Бог да га прости!

Јокић Петар родио се у Тополи, од прилике, године 1779.

Устанак српски од године 1804 затекао је Јокића као човека свршена, већ ожењена. Још пре устанка, био је Карађорђу близак, а од устанка није се, готово, ни одвајао од њега.

Најпре је био његов момак, а после буљубаша његове гарде, његове најодабраније војске.

Једном је Јокић изјавио незадовољство, што остаје све једнако буљубаша, докле други, мање вредни и мање заслужни, постају војводе. На то му је Карађорђе рекао:

— Коекуде, шта ти је криво? Они се зову „Господари Војводе“, а ти си „Господар Буљубаша“; колика је плата њима, толика нека је и теби, само остан уза ме“!

И Јокић се је задовољио.

Петар Буљубаша је био у многим бојевима. Причаше, на неколике недеље пред што ће умрети, да је био у 65 прилика, где су пушке пуцале, и где је и сам могао погинути. У гроб је однео неколико рана.

Поред одлична дара за послове војничке, Јокић се је одликовао и великом разборитошћу у суђењу, и човечношћу у поступању.

Године 1813, већ пред пропаст, Јокић је био на Дрини; и од Шапца био је пошао к Београду. У путу чује да је Карађорђе прешао преко Саве, и да су Београд већ заузели Турци. Петар, онда, пређе у Срем и, у Фенеку, нађе Карађорђа:

— Шта рађаше, тако вам Бога, кад му одосте, упита један младић Јокића!

— Шта ће да ради? крпи као Фата питу, одговори Јокић: — плаче и вајка се што је урадио, али што је било-било!

Јокић преведе своју породицу преко Саве, па се, најпосле, уклони и сам испред Турака, али се није хтео ни на дан хода удаљити од Србије; него се настанио у Земуну, и трговао је, после, живом стоком.

После устанка од 1815, вратио се је у Србију, и Кнез Милош га је поставио за судију окружном суду ваљевском.

Кад је, због старости и слабости, стављен у пензију, отишао је у Тополу, и онде је живео до смрти.

По одлуци Српског Ученог Друштва, писац ових врста саслушавао је Јокића у зиму 1851 и 1852, о раду Срба од 1804 до 1813.

Биће 30—35 табака бележака, што је Јокић, тако рећи у перо диктовао, али је он, поред тога, причао и небројене појединости, епизоде, и карактеристике из онога чуднога доба.

Свршивши своје причање, Јовић је преминуо 24 априла 1852, у 4^1/2 часа после по дне, и укопан је више олтара тополске цркве.

Јокићева, врло добро погођена, слика налази се у Народном Музеју, у Београду.

Јовановићка Јулијана, добротворка, супруга покојног Петра Јовановића, пароха путиначког у Срему, преминула је у Земуну, ноћу између четвртка и петка, 26 и 27 фебруара 1898.

Покојница је заједно са супругом својим завештала 10.000 форината карловачкој богословији на стипендије оним богословима који буду хтели слушати духовне науке у Русији. Такима ће се младићима стипендије давати од интереса, а главница се ова неће крњити.

Земунској цркви Свете Богородице оставила је 2000 форината.

На њезину опелу певало је певачко земунско друштво, а чинодејствовали су сви свештеници с учитељима. До вечне куће испратили су је скоро сви грађани земунски.

Бог да је прости!