Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Катић Сима Прекодринац родио се у селу Дворовима, у Босни, близу Дрине, око године 1783.

Прешавши у Србију, кад је већ српски устанак допръо до Дрине, Катић се је с породицом својом сместио у селу Глоговцу, а с пушком је стао у ред момака Чупићевих.

Чупић га је, на скоро, поставио буљубашом од дринскога ушћа горе до утока потока Жиче у Дрину.

На том простору, Катић је, у две године дана, дочекао и разбио више од десет омањих турских чета, које су надирале одонуд испреко Дрине да робе мачванска села.

За толику храброст у бојевима, и разборитост у служби, постао је, 1808 године, бимбаша.

Доцније се је одликовао у бојевима: на Салашу, на Голом Брду, на Жичи, и у селу Руњанима.

Једном се дигне одонуд из Босне чета од 200 Турака, да пређе Дрину, и да пороби село Бадовинце.

Катић дозна за ту намеру, и претече је: тек што се Турци извезу на десну дринску обалу, Катић, са својом дружином, груне на њих, и потуче их тако да гласник одатле није главе изнео.

Доцније је друга турска чета хтела ударити на село Прњавор, и поробити нарочито кућу Срдана Илије. Катић је и ову чету претекао, потукао је, и задобио себи и дружини врло лепа оружја и одела.

Године 1812 и 1813 Карађорђе га зове војводом, и наређује му да прибере све дошљаке под своју команду, и да им закаже да раде око шанчева све као и старинци што раде, а кад буде време војевању, онда ће они сви с њим заједно војевати.

Последњи пут био се Катић с Турцима на Равњу, а после пораза на том месту, прешао је у Срем.

Како је пак чуо за други устанак 1815, Сима Катић се вратио у Мачву, и ту је, о Протом Смиљанићем, Марком Штитарцем, и Срданом Илијом, радио да се Мачвани дигну на Турке.

После славне победе на Дубљу, и после утврђена мира с Марашлијом, Кнез Милош постави Марка Штитарца за старешину у Мачви и у Поцерини; Симу Катића пак метне за помоћника Штитарцу.

У тој служби, у којој се одликовао разумним и правичних суђењем и управом, Катић је дочекао и смрт, која му дође од болести године 1832, у селу Глоговцу.

Сима Катић је био средњега раста, црне масти, дугих густих црних бркова, и у опће човек леп на очи. Мачвани су га јако волели.

Катић Никола родио се у Рогачи, у нахији београдској. Његова мајка рођена је сестра Катићима Јанку, Марку, и Стевану.

Године 1813, априла 24, умрьо је војвода Катић Стеван, и Карађорђе је, на његово место, поставио за војводу Николу Катића, сестрића његова.

Никола је дошао на имање својих ујака, и узео и презиме њихово, јер, од три брата, правих Катића, већ није било ни једне мушке главе.

Никола није дуго војводовао: свега од априла до 21 септембра 1813!

За то време, у „Карађорђеву Протоколу“ налазимо само једну заповест вождову на војводу Николу Катића (бр. 1448), у којој му налаже: да одсече главе војводама Петру Молеру и Павлу Цукићу, па да их пошаље у Тополу!

То је био распис на све војводе, кад су се оно, ова двојица, била одметнула од власти за неко кратко време.

Шта је било с Катићем Николом 1813, не умем казати, а помиње се да је био на оном знаменитом састанку, у Рудовцима, где је уговорено да се на ново устаје на Турке, и године 1815, после таковске одлуке, повео је Космајце одмах у бој.

По што се ратовање свршило, и с Турцима углавио мир, Кнез Милош је поставио Катића за кнеза кнежине космајске. А како је у Рогачи био суд за београдску нахију још од онога доба, откад је Јанко Катић постао старешина народни, то је и сада састављен суд у том селу за београдску нахију, и у том је суду био Никола Катић и као судија, и као „кнез“, и као „капетан“; тако разно називан, он је увек вршио једну исту службу.

Не ће бити од штете исписати једну пресуду тога рогачкога суда, у ком је Катић био судија и, у овом случају, у неку руку, и оптужена страна.

Ево тога целога случаја, онако како га је причао сам онај који је пред судом одговарао, и судску пресуду трпео.

У оно време, кад је суд београдскога округа био у Рогачи, једнога дана, момак Кнеза Николе Катића, Живко Давидовић, на добру коњу, с пиштољем за појасом, изјаша из села Рогаче, и упути се друмом к Београду.

Не хотећи ићи коловозом, куда је била још по нека бара од кише, Давидовић се прими рудине, и скоро наиђе на овце које су безбрижно пасле по пољани.

На један мах, рукну велики овчарски пас, и кидиса на коњаника, да га свали са седла. Давидовић се маши за пиштољ, да се одбрани. Пушка пуче, а пас, погођен баш у чело, простре се на траву. Давидовић одјезди својим путем, и не окрећући се да види шта би се његовим нападачем.

Купивши у Београду за што је био послан, Живко се врати у Рогачу, али кад приспе Катићевој кући, у којој је онда становао београдски окружни суд, зачуди се, видећи јучашњега пса у у авлији, пред судницом, и његовога газду, сељака, да чека да изиђе пред судије на тужбу.

Како Давидовић одјаша од коња, зовнуше га у суд, а пустише и сељака, газду убијена пса.

— Шта се ти, брате, упита судија Лаза Ивановић Брка: — жалиш на Кнез-Николина момка, Живка?

— Господо судије! рече сељак, искашљујући се: — жалим се што ми је убио чувара моје стоке, мога имања, моје куће.

— Како је то било, Живко? упита председник и момка.

Живко каза у кратко све како је било.

— Господо судије, вели сељак, пренемажући се: — ви ћете рећи псето је то, па није ништа; али верујте Богу, а не мени, ја би му лакше опростио да ми је убио вола из јарма, него овога пса.

— Како ће пас бити скупљи од вола! рече судија Катић: — Прекрсти се ти, брате!

— Не знаш ти, кнеже, колико је мени ваљао овај пас. Злотвор није смео прићи моме стану, кад ми је тај пас био код оваца. Кад би која овца где застала, он дође па је, лепо, собом погони да не остаје од стада…

— То је депо, али је друго пас, а друго је во — хранитељ!

— Ко? вер’ и Бог, рећи ће сељак, да би доказао велику своју штету: — да ми је брата рођенога убио, лакше бих му опростио, него овога пса!

— На поље! Циганине један! Цикну Лаза Брка: — зар ти, никакав човече, поредиш брата са скотом?

Сељак изађе на поље гунђајући, да ће се тужити Кнезу Милошу.

Суд нареди те се измери убијени пас. И изађе у њему 25 ока.

— Кнеже Никола, рече судија Брка: — говеђе је месо на кланицама 12 пара ока. Плати овом човеку по 12 пара за сваку оку убијена пса!

Катић извади и изброја паре. Сад Брка узва сељака и даде му паре.

Сељак прими паре, али рече да ће ићи на жалбу чак Кнезу Милошу.

— Иди ти куд ти драго. Правијега суда не ћеш наћи, него још можеш извући батина!

И тако Живко Давидовић прође врло јевтино на суду: за њега је штету платио његов газда Н. Катић.

Катић Никола био је човек стасит, леп на очи, паметан, речит, лак на коњу, јунак у боју, а праведан у суду.

Умрьо је 22 докембра 1833, пошто је провео у служби 21 годину, и укопан је код сибничке цркве, где и ујак му војвода Јанко.

Бог да их прости обојицу.

Катић Марко, брат Катића Јанка, постао је војвода, после Јанкове смрти, 1806.

Марко је погинуо на свадби код куће Маричића, у Рогачи, месеца јануара, године 1810.

Марко, као војвода, седео је у првом челу совре, иза њега стајала је његова жена, и, по обичају, дворила га.

Сватови су око куће играли, веселили се, и пуцали из пушака.

На један мах, тресне олово војводу посред прсију, те се он устури, и жена га дочека, мртва, на руке.

Нико није видео ко је војводу убио. Једнога су човека окривили, и одмах га на месту исекли на комаде.

Доцније се је та ствар трагала, и чак се је мислило да је ту имало масла и Милоја Петровића Трнавца.

Тек војводе Марка Катића неста с овога света.

На његовој гробној плочи још се може да прочита само ово:

1810

Здје почивајетъ раб Божи војевода Марко Катичъ, мца јану….. (даље се плоча изљускала, те се не може да прочита).

Катић Јанко родио се у селу Рогачи, под Космајем, у Шумадији. Још док је био дете, отму Турци његову рођену сестру, и одведу у Београд. У те своје сестре, Јанко је, доцније, боравио некад краће а некад дуже време, и тако је научио турски говорити.

Момак необично леп, вешт на коњу, хитар у борби свакојаком оружјем, Јанко је био радо гледан у кући Турчина, свога на силу зета. Боравећи ту, Јанко учини љубавно познанство с Туркињом, рођаком зета свога. То познанство дође дотле да, у једној страшној прилици, Турчин, зет му, с голом сабљом јурне да посече Јанка; али Јанкова сестра рашири руке, и стане пред свога мужа, рекавши:

— Расеци мене, па брата мога!

То Јанку да времена да, кроз неколика вратанца, умакне на улицу, па после, у Авалу, и у Космај…

Кад пак букне српски устанак 1804, Јанко одмах приступи Карађорђу, и кнежина туриска, у коју је спадало село Рогача, избере га за кнеза, који ће њом управљати; ну Јанко се више звао војвода него кнез.

Априла 28, године 1804, на оном састанку код ђенерала Женеја у Земуну, где је Аустрија огледала: да измири Србе с Турцима, Јанка Катића видимо и као тумача, и као једнога од првих главара устаничких.

На том састанку Катић, љут на Дахије што нападају сиромашне сељаке без оружја, викнуо је турски:

— Чујте ме и дахиски и царски Турци! Кажите курви Кучук-Алији, у јутру рано нек’ изиђе на Дедино Брдо, или у Врачар, где воли, па: хат му — хат ми; кубура му — кубура ми; гардија му — гардија ми; сабља му — сабља ми: чим год воли — да поделимо мегдан ја и он, а сиротињу нек остави на миру“!

Године 1805, јануара 5, Катић је поделио мегдан са Гушанчевим сестрићем, кападахијом Демом, на месту Мајданима, код Белих Вода, иза села Жаркова.

Катић се махом находио уз Карађорђа. И увек се одликовао колико год јунаштвом, толико исто и разборитошћу и тежњом за паметном и правичном управом у земљи. Он је волео Карађорђа, али је ипак био међу оним војводама које су желеле да се уреди нека власт која би свачију па и „вождову“ наглост могла умеравати.

Године 1806, још у часни пост, Катић је, заједно с Вујицом, био послан у Мачву, у помоћ онамошњим војводама.

О Благовестима, Турци пређу одонуд преко Дрине, и поробе село Совљак: силну марву потерају српску.

Катић, кад то види, брже нареди да Срби збаце с коња бисаге, да сакрију своје косе, да завију чалме, и да коњма потегну попруге, па се, тако прерушени као да су Турци из Шапца, приближе к Турцима Бошњацима, и онда, на глас Катића: — Јуриш, браћо! ударе јуначки, те Турке разбију, и натерају на Дрину, а марву им и све робље отму и врате.

Мртвих Турака, том приликом, остало је на месту 67!

Доцније, у другој поли месеца јула, Срби сретну и узбију ка Шапцу босанског Хасан-Пашу. Главни бој био је на Дугим Њивама, код воде Петковца, у селу Крњићу. Српски војници, гонећи Турке који су, после разбоја, узмицали к Шапцу, стигну неког старог Турчина који је био остао од свога друштва, и повичу му да се преда.

— Кому да се предам? упита Турчин.

— Предај се војводи Јанку Катићу, његова смо ми војска, рекну му Срби.

у тај мах и Јанко, на коњу, дотрчи коњима, хотећи заклонити живот осамљену Турчину, ако би војници поумили да га посеку, па и он викно:

— Не гини, Турчине! тврда је вера; слободно се предај!

— Ком да се предам? упита он на ново.

— Мени, Катићу Јанку, одговори му он, и не гледећи у њега, већ мотрећи шта где бива даље међу Србима и Турцима.

Турчину засијаше очи, кад чу име: Јанко Катић.

— Предајем се! проговори крвник, и, у тај исти тренутак, опали малу пушчицу¹, и погоди Катића посред срца жива. Војници, а особито момак Чеврљуга, притрчаше, прихватише Јанка који издахну одмах.

То се догодило недалеко од самога бојнога поља, које мало час поменусмо, и по свој прилици, на Св. Илију, 20. јула 1806.

Јанка су донели и сахранили код сибничке цркве. На гробној му плочи, која је узидана у црквено платно с поља, с јужне стране цркве, пише:

„1806. Здје почивајет раб Божи Јанко Катић, од Рогаче, војвода српски“.

Катић је био човек врло леп, средњега раста, умерена стаса, врло речит, врло паметан, и необично јуначан. Одевао се увек богато и укусно; јахао је дивнога хата ђогата ком је, од велике дике, метана кана на гриву, као што Туркиње често раде. За то се у песми за њега и вели:

„Катић Јанко из села Рогаче
На ђогату гриве окнивене.“

Сувременици Катића и не зову другојаче него мудри и јуначни Јанко.

По његовој смрти, војводску власт предузео је његов брат Марко.

---

1. Кажу, није била дужа од аршина. ↩︎

Катанић Милија, пуковник, добротвор, родио се у селу Бечњу у рудничкој Морави 15 јуна 1836, од оца Милића и матере Пауне.

Основну школу Милија је свршио у Бресници, с којом је Бечањ онда чинио једну школску општину. Нижу гимназију свршио је Крагујевцу, а два виша разреда у Београду.

Године 1855 Милија је ступио у војну академију, а свршио је тај завод године 1960, и одмах је постао пешадиски потпоручник.

Доцније је преведен у артилерију, у којој је остао до смрти.

Године 1872, као капетан прве класе, слан је у Пруску, где је изучавао војну администрацију.

Године 1876, у почетку рата, Милија се кад мајор, налазио Делиграду, у главном штабу, уз ђенерала Черњајева.

Године 1877 добио је потпуковнички чин, и постао начелник економног одељења у војном министарству.

Године 1883 постао је пуковник.

Од декорација, имао је:

1. Таковски крст трећег реда;
2. Споменицу за храброст;
3. Колајну за ревносну службу, и
4. Споменицу ратну.

Од године 1888 Милијино се здравље пореметило, те је 1889 морао тражити пензију. И миран живот и марљиво лечење Милији не донеше помоћи. Патио је од несвестице, и 20 фебруара 1891 испусти своју добру душу на пречац. Он је сахрањен у Новом београдском гробљу, у породичној гробници Катанића.

Милија се није женио. И од године 1880 па до своје смрти, живео је заједно с братом ђенералом Марком Катанићем у овога кући у Београду.

Милија је оставио после своје смрти 36.000 динара готових новаца.

Од своје готовине Милија је завештао Фонду за потпомагање сиромашних великошколаца 10.000 (десет хиљада) динара.

Цркви Бечањско-Бресничкој 1200 динара, а што је преко тога претекло поделио је својим сродницима.

Милија је, као сиромашан а добар ђак, знао све ђачко невољисање за време учења, а осећао је и сласт и важност науке, па је од своје уштеђене тековине највећи дарак дао на помоћ сиромашним великошколцима.

Нека му је за то највећа хвала и слава!

„Ко помаже сиротињи тај Богу узајмљује“, а Бог свој дуг стоструко враћа у школованим и на рад спремним захвалним Милијиним питомцима!

Нека би га хвалом помињали до века!

Катанић Мијајло, мајор, родио се у селу Бечњу у округу рудничком 1840. Отац му се звао Јоца а мајка Обренија. Основну школу Мијаило је свршио у Бресници, а три разреда гимназије у Београду.

Године 1858 Мијајло је драговољно ступио у војску. Каплар је постао 15 новембра 1859, поднаредник 4 фебруара 1861, наредник 27 фебруара 1862, потпоручник 27 маја 1864, поручник 1 јануара 1878, а капетан друге класе 10 октобра 1876.

Био је у ратовима за ослобођење и независност 1876, и одликовао се је у биткама на Глоговичком вису, и на Прћиловичком вису. Од 20 августа до 18 октобра провео је на Мостобрану код Алексинца, све под топовском ватром!

Године 1877 био је у биткама на Горици, при освајању Ниша; на Грдилици, Копашници, и на Врањи.

Одликован је 31 августа 1876 чином капетанским за храброст показану на Глоговичком вису; за битку на Горици (5 јануара 1878) таковским крстом петог реда; а за битке на Грдилици, Копашници, и на Врањи, тавовским крстом четвртог реда, златном колајном за храброст, и крстом Св. Станислава трећег реда 31 јула 1878.

У рату с Бугарима, Катанић је био у бојевима на селу Врапчу (3. нов. 1885); на Сливници (7 новем. 1885); и на Нешкову вису, где је, бранећи заставу, допао грдних рана, и као такав пао Бугарима у руке.

Десило се, да је Кнез Батомберг својим очима гледао јуначко држање Катанића, који је бранио заставу и добацивши је нижим чиновима, скомандовао им одступање, те застава није допала непријатељима.

Тешко рањен и онесвешћен, Катанић је пренесен у Цариброд, где га је Кнез Батемберг походио, и свом личном лекару наредио да му нарочиту пажњу указује.

Из Цариброда је пренесен у Софију, где је дуже лежао и лечио се.

Још за трајања тога ропства, Катанић је, за храбро држање у бојевима, 6 декембра 1885 одликован мајорским чином.

По повратку из ропства, Катанић је постао команданат окружне ваљевске војске, али су га већ ране и болести биле савладале. О Ђурђеву дне 1887 дође у Београд, да потражи лека у болести својој, па му се ту живот и угаси са свим у кући стрица му М. Канића ђенерала.

Он је преминуо 28 априла 1887 у вторник, у 2^1/2, сата после дне, и укопан је у Новом гробљу.

Слава и хвала његовом јуначком срцу и светлу му образу века!

Карић Петар, први управник прве учитељске школе у Србији, родио се у селу Марковцу, у крагујевачкој Јасеници, године 1838, а крштен је у Буковичкој цркви, али његовога имена нема у протоколу крштених, јер та књига онда није ни вођена у тој цркви.

Петрову оцу било је име Дмитар. Зато се и Петар, у почетку, звао Дмитровић, па се после прозвао Карић.

Основну школу Петар је учио у Буковику, а четири разреда гимназије у Крагујевцу.

Свршивши та четири разреда, пријави се да ступи у војну академију, али га ту не приме, јер је био прошао рок уписивању.

Карић онда оде у Одесу а из Одесе у Кијево, где је на университету слушао природне и педагошке науке. У Кијеву се Карић и оженио кђерју једнога университетског професора.

Са свога поремећеног здравља, Карић остави Кијево, и дође са женом у Београд некако пред годину 1870.

Године 1870, октобра 6, изиђе закон о уређењу Учитељске Школе у Србији, а 8 новембра 1870 Карић би постављен за управитеља те нове школе.

Школа је та свечано отворена, и почела радити, лицем на Св. Саву, 14 јануара 1871. То је све било у Крагујевцу.

Кад је Карић постављен за управитеља, онда је и Стеван Д. Поповић наименован за наставника у том новом заводу.

Међу тим Карићево је здравље сваки дан бивало све слабије тако да се његов живот 10 јуна 1871 угаси за на век.

Карић је био наставник темељно спреман за своју службу, и од природе врло даровит човек. Одликовао се је течним лепим логичним и чистим српским говором. Поред тога, Карић је међу младим Србима, школованима у Русији, био једини који, по повратку у отаџбину, кад би говорио српски, није мешао руских речи у српску беседу!

Велика је штета што му век бејаше тако кратак.

Бог да га прости!

Карић Владимир, књижевник, добротвор, родио се у селу Светлићу, у крагујевачком округу, 2 новембра 1848 године.

Основну школу свршио је у Крагујевцу, а гимназију је учио нешто у Крагујевцу, нешто у Шапцу, а нешто у Београду, како му се је отац по служби премештао. Права пак слушао је у Великој Школи у Београду.

Године 1870 априла 18 постао је писар друге класе у начелству пожаревачком.

Те исте године августа 17 постао је супленат у полугимназији у Шапцу.

Године 1878 августа 11 постављен је за професора полугимназије пожаревачке; године 1879 септембра 11 премештен је, по потреби, у Шабац, а 4 септембра 1881 дошао је, по својој молби, у гимназију београдску.

После тога неко је време био српски консул у Скопљу.

Године 1892 августа 20 постављен је на ново за професора друге београдске гимназије. За тим је стављен у стање мира.

Карић је преминуо у месту Грису, у Тиролској, 27 декембра 1893, после дуге и тешке болести. Његово тело пренесено је у Београд, и 31 декембра у великој цркви опевано, и у Новом гробљу укопано.

Д-р Јован Цвијић говорио му је на опелу беседу, а на гробљу се с њим опростио Сима Аврамовић.

Од Карићевих списа ево овде поименце неколиких:

1. Историја једног залогаја хлеба, спис Жана Масеа (Превод, недовршен).
2. Земљопис за ниже разреде средњих школа од 1881—1883.
3. Школовање у Србији, и његови ресултати. Београд. 1886.
4. Школовање у Србији и његови ресултати. Одговор Д-ру М. Јовановићу на његову критику. 1887. — Ова се полемика понављала још један пут.
5. Србија. Велики спис. Илустровао Тителбаг, Београд 1887.
6. Земљопис за гимназије 1889. Београд.
7. Мали земљопис за основне школе у отоманској царевини. 1891 Цариград.

Поред тих књига, Карић је писао више чланака и расправа по разним листовима. Неке је потписивао својим правим презименом, у неке је пуштао с потписом Црнојевић а то је исто што и Карић. Међу осталима, на спису: Цариград, Света Гора, Солун, Путничка цртица с белешкама о народној пропаганди на истоку. Београд 1889, Карић се подписао Црнојевић.

Карић је завештао географском заводу Велике Школе своје списе и право на прештампавање тих списа, суму од 3000 динара готових новаца, и доста својих већ штампаних књига.

Све то учинило је да је задужбина Карићева у почетку 1901 године нарасла на 20 хиљада динара.

Карић је наредио да се приход, од ове оставштине даје као помоћ за географско испитивање српских земаља и Балканског полуострва.

Задужбином покојниковом рукује управник географског завода Велике Школе.

Географска испитивања српских земаља добила су у овој задужбини јаку помоћ за праве научне студије.

Бог нека да рај души племенитога покојника, који и својим повеликим благом умеде тако мудро и плодородно управити!

Слава Владимиру Карићу!

Мина, кћи Вука Ст. Караџића, рођена 1832, била је удата за Алексу Вукомановића, професора лицејског, у Београду.

После смрти свога брата Димитрија, Мина је остала једина наследница све Вукове посмртнине. Код ње у Бечу остале су и све записке и хартије Вукове.

Српска држава од ње је откупила право на прештампавање Вукових списа. Откупна цена је била 6.000 динара на годину докле је год она живела.

Мина је умрла у Бечу 31 маја 1894 у 11 сата пре подне. У Београд је пренета и, 4 јуна, сахрањена о државном трошку.

Све Вукове хартије пренесене су у Београд и, по наредби министра просвете, смештене су у Народном музеју, где их нарочита комисија прегледа и сређује за штампу.

Караџић Вук Стефановић родио се у селу Тршићу, у Јадру, 26 октобра 1787, од оца Стевана и матере Јегде.

Родитељи су се Вуку јако обрадовали; јер су, пре њега, имали петоро деце, па их је све покрила црна земља! За то су и желели да се овом мушкарцу надене име коме не уде ни уроци, ни чини, нити икоја невидовна сила, као да су слутили да ће ово њихово детенце имати, у свом животу, да се бори с многим и врло јаким халама! И мушкарцу је, на крштењу, наденуто име Вук; и он је остао жив, здрав, и напредан, на велику радост родитељима, и на велику срећу српскому народу!

Детињство своје провео је мали Вук у кући очиној, у селу Тршићу… Ту, на крилу мајке своје, слушајући из њених уста красну песму, која прељину вретену помаже да се брже окреће; или бајну причу која би, у дуге зимње вечери, казивала за времена давна, за догађаје већ минуле, јамачно се је, први пут, младић задахнуо миљем народнога језика и народних мелодија. У то доба морала је маломе Вуку омилети и јека од гусала, када је који старац, с пола затвореним а пола сузним очима, преко струна јаворових гусала, исказивао боље и наде народнога срца.

Вук је почео учити књигу у својега рођака, Јевте Савића—Чотрића, који је, и без тога, стекао лепих заслуга за своју отаџбину.

Године 1795, одведе отац Вука у Лозницу, у школу, где је поновио бекавицу (буквар), и узео часловац. Мали ђак бејаше врло срећан што је већ часло́вац; али, за несрећу, удари у Лозницу куга, и растера све ђаке из лозничке школе.

Од куге Вук побегне из Лознице у Тршић кући. После два три месеца, отац га одведе у манастир Троношу на науку.

Ни у Троноши Стеванов син није остао дуго, или што се онде више радило него учило, или што отац његов није могао давати ни оно мало плаће што је требало дати за то учење?

Вративши се кући, Вук је ишао за стоком, као и други његови врсници у Тршићу; али ипак није заборављао своје књиге. Не имајући мастила за писање, утукао би барута, размутио би га у води, и тиме би записивао што је желео забележити.

Овако је смеран почетак потоњим великим преображајним радовима Вуковим!

Сељаци су гледали Вука као неко необично дете, и чудили су му се. А тршићки спахија, Сулејман Алибеговић, кад би год долазио у село, призивао би Ђака Вука, да му што прочита, или да што запише, и свакад би му давао места за својом трапезом.

Године 1804 у Србији се јавише велики догађаји: задими се барут од Мораве до Дрине; две свагдашње непријатељске силе, које су дуго ћутале једна поред друге, закрвише се јавно: букну рат између Срба и Турака. За другим кнежинама српским, уста и Јадар, постојбина Вукова. Вођ јадранских устаника бејаше чувени четобаша Ђорђе Ћурчија, који узе младога Вука из Тршића себи за писара!

Али на скоро Турци пређу испреко Дрине великом силом, и заузму Јадар и Тршић. Мало доцније и Ђорђе Ћурчија погине, те Вук, онда, помисли да иде даље да се учи.

Године 1806, кад му је било 19 година, Вук се пријави школској власти у Карловцима, и замоли јој се да га прими у гимназију. Збор професорски не прими у гимназију младића који има већ 19 година, а нема сведочанства да је, пре тога, уредно свршио што треба.

Вук ипак остане у Карловцима неко време учећи се, као драговољац, колико је сам могао.

Не могући се редовно учити, Вук остави Карловце, и врати се кући, у јесен 1807. Тада је Јадар, по други пут, био отет од Турака. И тада Вук постане писар у војводе Јакова Ненадовића.

На, скоро, после тога, видимо га у Београду, као малога писара у Совету; а године 1808, кад Југовић отвори, у Београду, велику школу, Вук на ново навали учити се.

Прекомерно напрезање у учењу, а и назеби, пре тога, у војсци, свале га у болест, те је, лека ради, ишао у Мехадију, у Нови Сад лекарима, и у Будим; али се нигде није могао потпунце извидати.

Године 1810, пред сами крај врати се у Београд, с хромом ногом, коју је већ морао носити на штули.

Тада је постао учитељ у основној коли у Београду. Колико је остао као учитељ, не зна се, али га, године 1811, видимо као писара у саветника Јевте Савића—Чотрића, његова рођака, који је био закупац скеле кладовске.

Године 1812 слао га је Совет, по државном послу, у Неготин, где се је познао и побратио са славним јунаком Хајдук-Вељком. Из Неготина је, по разним пословима граничним, слан у Видин, видинскому Мула-паши.

Године 1813, пре него што је наступио рат, Вук је одређен за старешину срезу брзопаланачком, а кад је рат започет, он је дошао у Београд, одакле је, у два маха, слан у Пореч, по службеној потреби. Кад се је, други пут, враћао низ Пореча, није могао доћи у Београд, јер су Турци већ били низ Мораву сашли на Дунаво. И тако Вук остави Србију па, преко Панчева, оде у Беч.

Млад, незнан, у толику туђему свету, а сиромах, Вук се је ипак надао да ће га жеља за науком намерити на каква год добра човека. И та га нада није преварила. У Бечу се брзо позна с чувеним научником Копитаром, који га упути да у књижевност српску унесе живи српски језик, место оне мешавине словено-срборуске којом се онда писало.

То је био посао са свим нов, и веома тежак; али вредном, бистром, даровитом Вуку пође за руком, ако и споро и мучно. Он, године 1814, штампа две књиге:

1. Малу простонародну славено-србску песнарицу;
2. Писменицу српског језика.

Године 1815 Вук сиђе из Беча у Срем и, у манастиру Шишатовцу, код чувеног архимандрита, потоњега владике Л. Мушицкога, провео је од пролећа до јесени, сабирајући речи, и преписујући песме од Тешана Подруговића, Филипа Вишњића, и других певача. Мушицки је Вука соколио на тај рад, и дао му је око 4000 речи српских, које је био скупио шидски парох Аврам Панић.

На крају године 1815, Вук штампа и другу збирку песама, коју је назвао:

„Мала простонародна славеносрбска пјесмарица, 2. част, у Вијени, 1815“.

И године 1816 Вук је боравио код Мушицкога, у Шишатовцу, од месеца марта до септембра.

Иза тих првих радова, Вук прионе састављати Српски Речник. О том раду он сам прича овако:

Копитар је свако вече, и по киши и по снегу, долазио к мени. Ја сам му казивао шта која реч значи, докле је не би добро схватио. За тим је он те речи преводио на латински и немачки. Сваки дан се наш посао помицао по мало напред, те тако, за три године, би готов за штампу Српски Рјечник, са 26,270 речи!

Ово време нећу никад заборавити: тада је моје непоуздано знање српскога језика постало поуздано; тада ми се је, мало по мало, родила мисао о облицима речи, о њиховој граматичкој промени, и о разлици изговарања по местима, и о синтактичком склапању речи. Захваљујући Копитарову упућивању, ја сам се све боље познавао са својим позивом, и постајао сам у њему све поузданији.

На штампање овога, првога Српског Речника Вуку је дао 5000 форината бечки трговац, г. Тирка. За ту помоћ има се највише захвалити Тиркиној жени, која је била Српкиња из куће Демелића.

Учени свет прими Вуков Речник с највећим задовољством, и разглави га као најбоље сведочанство о животу и снази српскога народа.

Године 1818, Вук се је и оженио у Бечу, девојком Аном Краусовом, с којом је, после, изродио децу, и свој век провео.

— Да није било моје штуле, то јест хроме ноге, која ме је везивала за кућу, говорио је Вук доцније: — да није било моје добре жене Ане, и да није било Копитара: ја никада не бих био ово што сам!

Овако је он сам све приписивао трима случајностима у животу.

Године 1819, Вук је путовао у Русију, и онамо је свуда био лепо приман и одликован. Тада је постао члан Друштву пријатеља руске књижевности, у Москви, и члан „Ученом Друштву,“ у Кракову.

Године 1820, долазио је у Крагујевац Кнезу Милошу, и тада је видео старца Милију из Колашина, те од њега преписао песму Бановић Страхиња.

Вративши се у Беч, Вук спреми за штампу народне пјесме српске, али му дворска бечка цензура забрани штампати их у Бечу. За то их он штампа у Липисци, 1823—1824 године.

у то време Вук се је познао са славним немачким песником Гетом, који је, први, превео на немачки језик једну српску народну песму; а познао се је и с Фатером, који је написао расправу о том: како треба разумевати српске народне песме!

Још године 1819 био је почео преводити Нови Завет, али је у том био зле среће: енглеско библиско друштво, кому је понудио тај свој превод, не прими га, него прими превод Атанасија Стојковића који је, по језику, права наказа.

Међу тим је Вук у Бечу издавао забавник Даницу за године: 1826, 1827, и 1828.

Ове последње године, дозове га Кнез Милошу Србију, па га постави за председника суду београдском, и одреди га за члана оној комисији која је спремала законе за Србију.

Године 1831 Вук је оставио и комисију, и службу, и Београд, па се вратио у Беч.

Зашто је ово учинио најбоље се види из писма које је писао Кнезу Милошу 18 априла 1832¹.

Вративши се у Беч, Вук се, по други пут, крене у Русију, и то у Петроград, 1833. Тада се је видео и познао с младим црногорским владиком, Петром Другим, песником.

Године 1834 Вук је пропутовао кроз Далмацију, Дубровник, и Боку Которску; и боравио је, неко време, у Црној Гори. После тога написао је чланак о Црној Гори, који је изашао на немачком језику, а име му је: Црна Гора и Црногорци.

Као што се је видело из причања довде, Вук је, по одласку свом из Србије 1813, већином живео у Бечу. Истина се је догађало да је њему, овда онда, и забрањивано прелазити у Србију: али, при свем том, он је у Бечу живео највише за то, што жена његова —— рођена бечкиња — није могла нигде на другом месту да се обикне. Вук је, 1829, огледао да се стани у Земуну, али се она није никако могла навикнути на Земун; после тога, прешао је био у Темишвар, па и онамо је било то што и у Земуну.

Најпосле, 1859, кад су се Обреновићи вратили у Србију, дошао је и Вук у Београд, и тада је баш мислио овде остати, али му се жена никако не могаше навикнути на Београд, него оде у Беч, па за њом оде и Вук².

Да би се лакше видело и боље упамтило што је српском народу остало од Вукова пера, стављам овде, у колико сам могао сазнати, по годинама, све што је Вук написао, или скупио, па или сам штампао, или је то учинио ко други, после смрти његове.

Тако је изишла:

1. 1814 — Мала простонародна славеносрпска песнарица, у Вијени;
2. 1814 — Писменица србског језика, по говору простога народа написана, у Вијени;
3. 1815 — Критика на Љубомира у Јелисијуму, у „Новинама Српским“;
4. 1815 — Мала простонародна славено-србска песмарица, II част, у Вијени;
5. 1818 — Српски Рјечник, у Бечу;
6. 1819 — Критика на III-ћи део „Љубомира;“
7. 1821 — Народне Српске Приповијетке, у Бечу;
8. 1821 — Одговор Штипкаловићу или Ранитовићу, у Бечу;
9. 1821 — Писмо Д. Фрушићу, у Бечу;
10. 1821 — Неколико ријечи мојим овогодишњим рецензентима, а особито Благоју Штипкаловићу, и старцу Куцкалу, у Бечу;
11. 1821 — Додатак к Санкт Петербурским сравнителним рјечницима свију језика и нарјечија, с особитим огледима бугарскога језика;
12. 1823 — Народне Српске пјесме II и III, у Липисци
13. 1824 — Народне Српске пјесме I;
14. 1824 — Огледи Светога Писма на српском језику;
15. 1826 — Даница, за 1826;
16. 1827 — Житије Ђорђа Арсенијевића Емануила, у Пешти;
17. 1827 — Даница, за 1827;
18. 1827 — Први српски Буквар, у Бечу;
19. 1828 — Даница, за 1828;
20. 1828 — Милош Обреновић Књаз Сербији, или Грађа за историју нашега времена, у Будиму;
21. 1829 — Даница, за 1929;
22. 1833 — Луке Миловановића опит настављења к српској сличноречности и слогомјерју или просодији;
23. 1833 — Народне Српске Пјесме, IV, у Бечу;
24. 1834 — Даница, за 1834;
25. 1836 — Народне српске пословице, на Цетињу;
26. 1839 — Одговор на ситнице језикословне Ј. Хаџића — Милоша Светића, у Бечу;
27. 1841 — Српске Народне пјесме I, друго издање, у Бечу; — За ову књигу добио је Вук од рускога цара Николе златну медаљу која вреди преко 60 дуката; српска влада повисила му је пензију са 50 талира, а грчки краљ Отон захвално му је врло ласкавим писмом;³
28. 1843 — Вуков одговор на Утук Милоша Светића, у Бечу;
29. 1845 — Народне српске пјесме, III, у Бечу;
30. 1845 — Вука Ст. Караџића и Саве Текелије писма Платону Атанацковићу, у Бечу;
31. 1846 — Српске народне песме, III, у Бечу;
32. 1847 — Нови завјет, у Бечу:
33. 1847 — Господину са два крста;
34. 1849 — Српске народне пословице, друго издање, у Бечу;
35. 1849 — Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона, у Бечу;
36. 1852 — Српски рјечник, друго издање, у Бечу;
37. 1853 — Српске народне приповијетке, у Бечу;
38. 1857 — Примјери српско-словенскога језика, у Бечу;
39. 1860 — Правителствујушчи Совјет србски за времена Карађорђијева, у Бечу;
40. 1861 — Одбрана од ружења и куђења, у Биограду;
41. 1862 — Српске народне пјесме IV, у Бечу;
42. 1863 — Приправа за историју свега свијета. Превео Димитрије Владисављевић, у Бечу;
43. 1864 — Нови Завјет, треће издање (а 1857 је друго) у Бечу;
44. 1865 — Српске народне пјесме V, у Бечу;
45. 1866 — Српске народне пјесме из Херцеговине (женске)
46. 1867 — Живот и обичаји народа српског, у Бечу;
47. 1867 — Нови завјет, четврто издање, у Бечу;
48. 1872 — Deutsch-Serbisches Wörterbuch, Wien;
49. 1875 — Српске народне пјесме II, треће издање, у Бечу.

У свима овим својим радовима, где више а где мање, Вук је обелодањивао нешто ново, нешто необично за књижевнике онога доба; обелодањивао је: зрелост и подобност народнога језика за језик књижевни, уводно је нови правопис; и, постављајући јужни говор српски, као најудеснији за језик књижевни, показивао је сву ширину нашега племена.

Против тога преображајнога рада дигли су се сви у којих су навике биле јаче од критичке памети. Борбу је водио Јован Хаџић (Милош Светић), Српско Учено Друштво, и многи други.

Вук је своју реформу, и своје погледе, бранио оружјем науке. Борба је трајала дуго, врло дуго, и бивала је, често, тако оштра да ни једна страна не би штетовала да је више власти над собом имала. Најпосле, видело истине и науке растерало је мрак навике и страсти. Главна мисао Вукова победила је славно.

Године 1868, марта 12, у Србији је дигнута и последња сметња која је била стављена Вукову правопису. Ну Вук тога није дочекао; он је преминуо у Бечу, 26 јануара, 1864 године, по старом календару.

По смрти је оставио доста састава и записака важних за историју и за познавање живота српскога народа.

Вук се је, у свом животу, пишући и штампајући књиге, готово увек борио с оскудицом. Највећу помоћ, свега века свога, имао је од Обреновића. Тако, још 1824 године, дао му је Кнез Милош 2000 форината за рукопис, који је штампан у Бечу на српском, а у Петрограду на руском језику. То је Живот Кнеза Милоша.

Од тога доба, Вук је од Обреновића добијао и редовну помоћ и ванредне потпоре.

Од српске владе примао је најпре 150, па 200, а најпосле 400 талира пензије на годину.

Поред те пензије, добијао је од Кнеза Михаила, свако године, по 600 талира. Ту помоћ је Кнез давао Вуку и онда кад је сам, боравећи у Бечу, кунаторио без новаца.

Вуков син је, као „благодејанац“ српске владе, свршио школе; после чега ступио је у војску, и дошао до чина капетанскога, па је, драге воље, оставио службу, и отишао у Русију.

Жена Вукова пак, по смрти његовој, примала је од српских владалаца, Михаила и Милана, по 300 талира на годину .⁴

Вук је био раста средњега; лица некако троугла с испупченим јагодицама, а упалим, малим, црним светлим очима, које су највише гледале преда се; у лицу је био црножуте масти; густе, проседе обрве, и врло велики бркови давали би лицу његовом са свим особит и оштар израз.

Вук је увек носио црн, врло дугачак капут на струк, а на ногама црне чизме до колена. Лева нога, од болести, која је помињана раније, била му се је, у прегибалу, покупила, и морао ју је носити на штули. За то је увек ходио лагано; на глави је имао црвени фес, с плавом, распреденом кићанком, и тај фес није скидао ни у соби, готово никад.

Вук је умео врло слатко причати, ма да је знао врло вешто и прећутати што није за причање. Говорећи, често је понављао немачку узречицу „Мајн Гот!“

После себе, Вук је оставио жену Ану, сина Димитрија, и кћер Мину, која је била удата за професора Алексу Вукомановића, па је обудовела. Данас му је жива само кћи Мина, а жена Ана, и син Димитрије умрли су.

У Народном Музеју, у Београду, има неколико Вукових слика, из разних његових година: све су погођене врло добро.

Српска краљевска влада прекупила је од г-ђе Мине, кћери Вукове, право на прештампавање свих Вукових дела, за годишњу ренту од 6000 динара, која јој се даје, и која ће јој се давати док је год жива, и од сваке прештампане Вукове књиге по 50 егземплара.

У почетку 1887 године, штампана је прва књига Вукових дела, у Београду. У тој су књизи најстарије јуначке песме.

У половини године 1887, Српска влада радила је да кости Вукове из Беча пренесе у Београд, и да прослави стогодишњицу од Вуковога рођења. Мислило се да та прослава буде октобра 1887, па после је одгођена за мај 1888.

Допуна

За Вуковога сина Димитрија казано је да је драговољно оставио официрску службу у Србији, и отишао у Русију.

То је пак било овако:

Вуков син Димитрије, као српски официр, находио се службом у Смедереву. У то време он испроси у Панчеву девојку, и таст му, одмах на прошевини, да̂ 500 дуката, па ће доцније бити венчање. Димитрије оде у Смедерево и, за једну ноћ, прокарта свих пет стотина дуката!…

Његов таст, чувши то, дође у Београд Кнезу Михаилу и каже, да Димитрију прашта дане новце, али га не ће за зета!

Кнез Михаило зовне војног министра Блазнавца, и заповеди му: да одмах од Караџића узме оставку на службу. Димитрије, пошто на тај начин да̂ оставку, оде у Русију, и онамо је и умрьо. Ето тако је он оставио службу!

---

Кости Вукове пренесене су из Беча у Београд, и свечано сахрањене у камени саркофаг испод западних врата београдске цркве на левој страни, 30. септембра 1897.

Гроб му покрива плоча с овим записом:

Вук Стеф. Караџић
Отац нове књижевности српске
Рођен у Тршићу 1787
Преминуо у Бечу 1864
По наредби Краља Александра I
Пренесен из Беча
и овде сахрањен 30 септембра
1897

Спрам Вукова гроба у црквеном зиду има плоча с оваким записом:

„Под крилом ове цркве метар и по на запад почивају смртни остаци Вука Стеф. Караџића 1787—1964—1897“.

---

1. Српски Улак за 1843, бр. 6, 7, 8, и 9. ↩︎
2. Гласник 33, стр. 269. ↩︎
3. Српске Новине 1842, стр. 90. ↩︎
4. Гласник 33, стр. 270. ↩︎