Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Којадиновић Радован био је из села Заовина, код Мокре Горе, у ужичком округу.

На Запољу, Радован је учинио Србима велико добро заклањајући, као човек вичан месту, одступање српске војске испред Турака.

На Равњу, 1813, видећи да све пропада, Радован је сео у сред шанца, кад су већ Турци ушли у њ, и повикао:

— Има ли данас јунака да посече Радована Буљубашу?

Турчин се један упути к њему; али га Радован обори својим џеверданом, на ком је било 44 резотине, колико је њиме непријатеља убио!…

Ту је Радован, после тога, исечен сав на комаде.

Радован је био човек крупан, црномањаст, ћутљив. Није марио ни за власт, ни за богаство, него је само желео да се бије, и да, по својој снази, свети Косово!…

Ковач Јован (Петровић) родио се у селу Својнову, у округу јагодинском.

Кад му отац умре, и кад му се мати преуда у село Рековац, Јован, с неким својим тетком, оде у Аустрију, баш кад су Аустријанци купили добровољце за рат с Турцима. Јованов тетак упише се у добровољце, па се упише и Јован, и ако му није било више од 16—17 година.

И војевао је: и у војевању се, у два маха, ранио, али се је од обе ране извидао.

Кад се сврши рат, који и није дуго трајао, Јован се стани у Земуну, научи ковачко-сикирашки занат, и постане мајстор.

У школу није ишао никад, али је, самоучки, научио читати и писати. Осем српскога језика, знао је говорити турски и немачки.

Од године 1804—1813 Јован Ковач је често прелазио у Србију и, занатом својим, чинио српској војсци велике услуге: окивао је оне трешњеве топове којима су се Срби, у прво време, служили, а и друго им је оружје оправљао.

Кара-Павле Симеуновић, бивши војвода, прича да је Јован Ковач био у једном боју где су, од многога пуцања, трешњеваци почели попуштати и прскати.

Карађорђе зовне Јована Ковача, и упита:

— Коекуде, можеш ли ти, брат Јоване, стегнути ове топове да не прскају!

— Могу, Господару!

— Е, иди одмах!

Јован стегне први топ, уседне нањ, и викне топџијама:

— Палите!

Топ је пукао, а Јовану није било ништа.

Карађорђе, дознавши за то, забрани му седати на топ.

— Нека и пропадне топ, рекао је он: — ти нама требаш за друге послове!

Кад се битка сврши, и Турци буду побеђени, Карађорђе налије здравицу Јовану Ковачу, и баци чашу у вис. Чаша падне и не разбије се.

— Е, коекуде, све твоја срећа, брат Јоване, рекао је Карађорђе.

Јован Ковач је, како се прича, слио од гвожђа један топ са целим својим именом и презименом (Јован Петровић), и поклонио га је Србији.

И за владе Кнез-Милошеве, Јован је био често дозиван у Србију, и остајао је по неколике месеце, радећи разне послове за војску.

Једном се је Кнез Милош био наљутио на хазнадара свога Николу Николајевића, па га затвори, и заповеди Ковачу, да га окује. Али, како је Николајевић био Јовану лични пријатељ, то овај, не хотећи извршити кнежеву заповест, утече из Крагујевца.

Године 1829, августа 12, бр. 1491, Кнез Милош пише Јовану Ковачу, да дође у Пожаревац, и да донесе вапн (грб) Деспота Стефана Лазаревића, који је нашао.

Једном је, по наредби Кнеза Милоша, спроводио по Србији неке Берлинце. У путу је имао на рукама сељачке вунене рукавице. Странци заишту да им прода те рукавице за музеј у Берлину.

— Не продајем, него вам их дајем, рекне Јован: — нека се рукотвор наших сељанака види и у Берлину!

Странци за тај дар, и за остале услуге и обавештења, што су од њега имали на том путу, израде, те је постао члан Музеја у Берлину.

Као мајстор сикирашко-ковачки, Јован није смео радити друге финије послове. Али некакав велики господин из Беча дође у Земун, и ту му се поломе кола. Дозову Јована и упитају: може ли кола оправити?

— Могао бих, ал’ не смем, одговори он.

— А за што?

Јован каже за што не сме.

— Оправи ти, рекне господин: — а за друго је моја старост.

И Јован кола оправи.

А господин, вративши се у Беч, пошље му „право“, да може и најфиније ковачке послове радити.

Године 1830, у белу недељу, први пут су зазвонила звона у Београду. Та прва звона оковао је и наместио Јован Ковач.

Док је он то радио, рекао му је неко:

— Море, не дижи звона, пуцаће Паша!

— Моје је да дижем, а Паша нек’ пуца, ако му се пуца, одговорио је Јован.

После те свечаности, рекао му је Кнез Милош:

— Врати се у Србију, па да ти дам коју хоћеш кућу у Београду!

Године 1831, стигне први пароброд у Земун, па му се онде нешто поквари у машини. Ни један од ковача не смеде се примити да машину оправи. Јован се прима, и оправи је на задовољство. Плаће за рад није хтео примити. Друштво му понуди право да се бесплатно може возити, он и породица му, док су живи. Јован и то одбије; само седне и одвезе се до Новог Сада, да се увери је ли машина добро оправљена?

Јован Ковач је имао лепо познанство с Ђенералом Червенком, с председником суда Лазаревићем, и с митрополитом Стратимировићем.

Преминуо је 11 јула, 1837, у Земуну.

Димитрије Давидовић, чувши за смрт његову, писао је једном свом рођаку у Београд, између осталога ево ово: „Бог да прости мајстор-Јована Ковача! Да ја Српске Новине и сада пишем, споменуо бих о њему, и о његовим заслугама роду, ако би било и у две речи. Овако пак само могу духу његовом рећи: „„Лака му буди земљица! Кости његове, кости су рода српскога.“!“

Слика Јована Ковача, налази се у Народном Музеју, у Београду.

Книћанин Стеван (Петровић) родио се у селу Книћу, у Гружи, 15 фебруара 1807 године. По имену својега села, прозван је, доцније, Книћанин. Отац му се звао Петар Комадиновић, и трговао је живом стоком.

Стеван је, најпре, био момак у Кнеза Милоша, и као такав, у богатом народном оделу, пратио је Кнеза Милоша, кад је овај, 1835, ишао у Цариград у походе Султану Махмуду.

Године 1836, новембра 11, постао је начелник срезу јасеничком, у смедеревском округу; а одатле је, 9 марта 1839, отишао у Смедерево за окружног начелника.

Године 1840, стао је на страну оних старешина, које су биле опозиција министарству Кнеза Михаила. За то је оставио службу, и, заједно с њима, изишао из отаџбине.

Године 1842, после успеха Вучићеве буне, постао је државни саветник, и као такав, године 1846, био је у свити Кнеза Александра, кад је овај ишао у Казанлук Султану Абдул Меџиду у походе.

Године 1848, био се је нешто побркао с Вучићем те је, о Петровској скупштини, у Крагујевцу, морао дати оставку.

Међу тим на оној страни, у Аустроугарској, Срби су били у велике устали да бране своју народност од насилног помаџаривања Книћанину се учини да може помоћи браћи својој, па, у првој поли месеца августа 1848, пређе на ону страну. Одмах је ушао у бој код Беле Цркве; а 23 новембра 1848, на селу Томашевцу, где се је био укопао, одбио је и са свим поразио непријатеља који је тежио да освоји Панчево, на тако сву банатску војну границу да притисне.

Што се даље продужавало ратовање, то је све више расло име Книћаниново. Он се је прославио у биткама на Томашевцу, Тителу, Вилову, а нарочито на Панчеву (20 декембра 1848), и на Мошорину.

Захвални Срби, на оној страни, прозвали су, после те победе, Мошорин — Книћевац.

За тако јунаштво, добио је признања: од владике црногорскога Петра Другог Његуша, од Патријарха Рајачића, од Цара Аустриског Фрање Јосифа, и од руског Цара Николе.

Кад се маџарски вођ Гергеј предао руском ђенералу Паскевићу, и рат већ престао, Книћанин је путовао по Јевропи: био је у Загребу, код Бана Јелачића, а био је и у Бечу, код Цара Фрање Јосифа. За победу панчевачку Цар му је дао орден Марије Терезије трећег реда, и ађутанат гроф Грине, и Бан Јелачић, пред лицем царевим, својим рукама приденули су тај орден на прси Книћанину, који је био у народном оделу, са сабљом о бедрима.

Из Беча је отишао у Берлин да види сина Антонија, који се је онда онамо бавио на наукама.

Кад се вратио у отаџбину, после толиког гласа и толике славе, дан му је чин војводски који се, у оно време, узимао као највеће достојанство у земљи, и који је онда имао једини Вучић. На скоро после тога, Книћанин је, с једним делом редовне војске, прешао у Крагујевац, и онамо је остао скоро до смрти.

Боравећи у Крагујевцу, био је са свим здрав. На један мах, удари га капља, и он похита у Београд ради лека. Из Београда је ишао у Мехадију, у топлице, али се слабо помогао, па се отуда вратио у Београд.

у суботу, у очи Тројица 1855, издахнуо је у својој кући на Теразијама, према двору.

У Београду се причало о његовом укопу, као о каквом чуду, толико је било света на његовој пратњи. Тек доцније укопи Кнеза Милоша и Кнеза Михаила надмашили су бројност и величину Книћанинове пратње.

Укопан је код палилуске цркве, између гробова Стојана Симића и Тенке Стевановића.

За сведочанство колико муке има историк који тражи тачност сваком казивању, упућује се поштовани читалац да види оно што је писано о Книћанину у Кнежевини Србији, на страни 286.

Кнез Петар из Гложана, био је старином из нахије ужичке. Дед његов Јован, не могући подносити силу турску, отисне се од нахије ужичке доле к Морави; а отац Петров Ђурко насели се у селу Гложанима, у Ресави, близу Мораве.

Петар је имао три брата: Вучка, Андреју, и Милована. Није прошло много, а Петар је и по памети, и по одважности, а и по имању, био човек чувен и уважен у свој Ресави, и као такав, изабран је за кнеза кнежини ресавској.

у оним размирицама између верних цару Турака, и царевих одметника, Кнез Петар је увек био на страни царевој. И за то је, по заповести Мустај-Пашиној, и војевао против мусломана, непокорних цару своме.

Док је у Београду живео и заповедао Мустај-Паша Шиникоглија, Петру је било добро. Али кад царски одметници, Дахије, овога доброга пашу удавише, и сву власт над Србијом у своје руке приграбише, па — да би ту власт дуже одржале — почеше сећи једног по једног оне Србе који су, у царево име, војевали против Турака одметника: онда је и ресавском Кнезу Петру било пресуђено: да изгуби главу!

У почетку године 1804, он оде у Ћуприју, и однесе данак ресавски, а Турци га ухвате, посеку код моста на реци Раваници, па главу однесу у Београд, а тело баце у Раваницу, која га снесе у Мораву, а ова га избаци на спруд код села Крушара, испод Ћуприје.

Крушарци сељаци, познавши, по оделу и по прстену на руци, да је то на спруду тело Кнез Петрово, брже јаве његовој кући, те браћа и рођаци дођу, узму тело и однесу на место Мијаиловац, Петрово имање, где је он најрадије боравио. Ту су га опевали, а после су га сахранили у гложанском гробљу.

И данас се познаје камени крст на гробу Кнез Петрову, али на њему нема никаква записа. На дну је било нешто издубљено длетом, ваљда за запис, али није записано ништа.

Плативши главом за свој отпор насилничкој владавини, Кнез Петар је имао ипак срећу оставити након себе ученика, достојна и својега учитеља, и посла који га је чекао. Његов момак Стеван Синђелић, баш као оно Милић Кедић, после Бирчанина, прими кнезовску власт у Ресави, и поведе Ресавце у борбу за слободу отаџбине, поведе их у — славу!

Ко након себе оставља овака наследника, оном је и вечни починак лакши!

Кнез Милисав из Медвеђе, у Ресави, био је човек уважен у својој околини. И њега су Дахије мислиле погубити, као што су погубили кнеза Петра из села Гложана; али је он, у овај мах, некако измакао испод турске сабље. Доцније, године 1809, кнез Милисав је оставио своју главу на Чегру, заједно с другим ресавцима, браћом својом.

Слава му!

Кнежевић Иван, кнез од Семберије, родио се у селу Дворовима, а, доцније, боравио је у селу Попову, у бељинској нахији.

Иван је рано изашао на глас у својој околини, за то је и постао Кнез Семберије¹, кад му је тек било 20 година! Народ га је веома поштовао, за свашта га питао, и, без његова одобрења, није чинио ништа. Сами турски бези: Видајић Рашид-Бег, Тузлагић, и други, ценили су у свачем његову памет и његово знање. Песма још вели да се је сам Кулин Капетан побратимио с Иваном, уважавајући његову велику мудрост и необичну доброту.

Године 1806. пређе Кулин-Капетан, с војском, преко Дрине, и пороби Јадар и Подриње. Попаливши села, Кулин преведе у Босну силно робље: једни веле 111 роба, а Милутиновић тврди да је, било 303 роба.

Болећа душа доброга Кнеза Ивана зашишти од туге, видећи да ће се то робље распродати и развести куд које, по свем царству турском. За то оде Кулину, који је свој тој војсци био старешина, и понуди му откупе за робље.

Кулин заиште осам хиљада рушпија. И Иван, ма да није имао толико новаца, пристане, узме робље, изведе из турске војске, склони у своју кућу, па позове кметове из Семберије, простре пред њих кабаницу, и рекне: да прилаже колико ко милује за откуп робља!

Милутиновић пева да је Иван сав откуп саставио, Кулину га измирио, и робље наранио и напојио, па пустио, да иде куд које хоће.

„Оде робље куд је коме драго,
Благо Иви и Ивиној души!
И то Иви нико не припозна.
Ни Ивану когоде захвали.
А камо ли да Ивану плати!
Иван не ће ни од кога плаће.
Ивану ће Христос Господ платит’
Када Ива буде на истини“!…

Међу тим, други веле да је Иван, својом новцима, једва половину откупа саставио; а за другу полу пошао просити по трговцима, ну ту га срећа изда, те откупа не могне саставити. Кад то види, Иван пребегне у Србију, и живео је у великој сиромаштини.

Карађорђе га је поставио за војводу оним прекодринцима који су добегли у Србију, и који, као и Иван, нису имали нигде ништа. За то време, био је увек под влашћу Луке Лазаревића.

Кад је Србија страдала 1813, онда је Иван Кнежевић изгубио и земљу у којој је имао право сиротовати, па се је морао потуцати ван Србије.

После године 1815, Кнеза Ивана видимо као члана у шабачком окружном суду. Ту службу дао му је Кнез Милош из признања према његовом великом доброчинству.

Кад је, као стар човек, и за ту службу онемоћао, Иван је боравио у двору владике Максима, у Шапцу, где се је и упокојио, и укопан је у шабачком гробљу.

Кад је умрьо, могао је имати око 70 година.

Слика Кнеза Ивана од Семберије, налази се у београдском Народном Музеју.

Младим Србима, рад којих и збирамо ове, и ако овако оскудне податке, светујемо да, свакојако, прочитају целу народну песму о том: како „Кнез Иван откупљује робље од Турака“. Из те песме видеће да је народ српски, и у оно тешко време, поред јунака на бојном пољу, имао и добротвора какви су слава сваком времену и сваком народу!

А тако исто радоваће се ако прочитају Милутиновића песму „Семберац или врлост и надежда Бошњака,“ у Тројебратству, стр. 39—72.

---

1. Семберија зове се део зворничке нахије, у Босни, на левој страни реке Дрине. ↩︎

Кенгелац Павле родио се у Кикинди, 1772 године; учио се је у месту свога рођења, у Пожуну, и Јени, где је постао доктор у философији. Иза тога, учио се је и у Невском Манастиру, у Петрограду, где је постао доктор у богословији.

Путовао је и у Лондон.

По жељи темишварског владике Петровића, покалуђерио се је.

Умрьо је у Темишвару, 1835, а сахрањен је, по својој жељи, у манастиру Св. Ђурђа.

Кенгелац је писао:

„Јестествословије“, велика књига, од 295 страна, у Будиму, 1811.

Осем тога, штампао је 1821, „Всемирнаго збитијасловија, част первују“.

Језик му је руско-словенски, јер он вели да не ће да пише „по правилам баби Смиљани“, али је дикција течна, и интерпункција правилна. Знански му рад био је на висини где је стајала природна наука у његово доба.

Кедић Милић родио се у селу Суводању, у ваљевској Подгорини. Најпре је био момак, па буљубаша у подгорскога кнеза Илије Бирчанина.

Кад је Мехмед-Ага Фочић, 23 јануара 1804, посекао, у Ваљеву, Кнеза Илију Бирчанина, Кедић је, као Илин момак, узео мртво тело Бирчаниново, однео га у Ћелије, и сахранио код цркве са северне стране.

Кад је пак Фочић, посекавши Бирчанина, кнештво над Подгораном понудио брату Илину, и овај понуду одбио, онда је он окнежио овога Милића Кедића који је, по том, првих дана свога кнезовања, прешао на страну устаника, и почео се борити за ослобођење своје отаџбине.

Кедић се је одликовао у свим бојевима, и као војник и као војвода.

Године 1809, у пролеће, српска војска пређе Дрину, и почне продирати дубље у Босну. Тада је Кедић, у једном јуришу, на Прибићевцу, више Сребрнице, тешко рањен. Одонуда је пренесен преко Дрине овамо у шанац на Баурићу, где је и преминуо 25 апр. 1809.

Глас о смрти Кедићевој допръо је чак до Митрополита Стратимировића, који је смрт ту унео у свој записник¹.

На тако велики глас, Кедић је био изашао највише својим личним великим јунаштвом.

Он је био достојан ученик свога бојног учитеља Илије Бирчанина. Слава му довека!

После Милићеве смрти, Карађорђе је поставио сина његовога Димитрија за војводу над Подгорином. И ово је онај Кедић, који се помиње у Карађорђеву Протоколу, године 1812 и 1813…

---

1. Гласник 2, стр. 212. ↩︎

Каћански Сергије, родио се у Сентомашу, у Бачкој, 1 фебруара 1813, од оца Гаврила и матере Макрене.

Крштено име било му је Симеун, а Сергијем се назвао кад се је покалуђерио.

Основну школу учио је у месту свога рођења, а гимназију у Новом Саду, Врбасу, Темишвару, Мохачу, и Кечкемету; философију и права свршио је у Пешти и у Пожуну, па, најпосле, богословију у Карловцима.

Године 1839, априла 9, покалуђерио га је, у манастиру Крушедолу, архимандрит Д. Крстић, и наденуо му име Сергије; а 23 априла, у новосадској цркви, рукоположио га је за ђакона митрополит Стеван Станковић. Декембра 25, лицем на Божић, постао је протођакон.

Тада је радио као професор у карловачкој богословији.

Године 1844, маја 19, произведен је, у Бечу, у Грчкој цркви, за свештеника, а 10 новембра, те године, постао је члан конзисторији. Тада је био већ најстарији међу професорима, и, као таком, повери се управа „Карловачког благодејања“.

Године 1845, добио је управу манастира Беочина.

Године 1846, постао је члан сремске градомеђе, а био је већ и патрон карловачке гимназије. Свуда је био човек зналац, вредан на послу, савестан у дужности, широк у сватању.

Али је тек долазила прилика која ће показати ко је Каћански?

Освану 1 мај бурне године 1848. Срби на оној страни, притиснути као народ, слегоше се у Карловце, к својему митрополиту да се посаветују, да се обавесте: шта да раде за себе и за своју народну будућност. Уза седога митрополита Рајачића, стајаху два млада беседника, Сергије Каћански и Никанор Грујић. Њих двојица, за неколико часова бесеђења, посташе не јунаци дана, већ јунаци свега народа српскога!

— Ко донде није слушао Каћанскога, вели један очевидац: — он се тога дана могао сит наплакати!

— Нису из његових уста текле речи, вели други сувременик: — већ се изливало српско срце и српска душа, у красним и милим реченицама!

Велика је штета што та беседа није сачувана. Каћански се нарочито старао протумачити и објаснити скупштини смисао народних привилегија које су све купљене крвљу предака српских.

Каћански је, својим беседама, показао правац за потоњу радњу српскога народа.

После његове беседе, скупштина је извикала митрополита Јосифа Рајачића за Српскога Патријарха!

А после беседе Никанора Грујића, узвикнула је сва:

— Живео пуковник Стеван Шупљикац војвода српски!

Године 1848, септембра 16, Каћанскога је произвео владика Јевђеније Јовановић за архимандрита беочинског.

Године 1850, Каћански је, с патријархом Рајачићем, ишао у Беч на архијерејски савет.

Године 1852, управљао је удовом јепархијом будимском, докле није постављен нови владика.

Те исте године, премештен је из манастира Беочина у манастир Бездин, у темишварској јепархији.

Године 1854, декембра 21, одређен је за управника удовој јепархији карлштатској, куда је и отишао у јесен 1855 године.

Како је столица јепископска премештена из Карловца у Плашки, Каћански је оправио нови двор за владику, уредио је многе ствари које су се биле замрсиле после смрти пок. владике.

Године 1858, изабран за владику, остави Плашки и дође у Карловце, те се 7 декембра завладичи. Старац Рајачић, који га је веома волео, сад је био са свим срећан, кад је дочека, да му својом руком преда јепископску благодат.

После посвећења, Каћански пође у Беч, да се представи цару, и, уз пут, удари на своје родно место, да се види с братом; али у том путу, прозебе, разболи се, и 1 јануара 1859, издахне у Темишвару!…

По жељи његовој, сахрањен је у манастиру Бездину…

Књижевност за сада има од Каћанског само:

Торжество добродетељи¹.

То су дванаест црквених беседа Каћанскога које су штампане тек после његове смрти.

Смрт његова била је као какав пораз за оностране Србе.

Патријарх Рајачић, бринући се о здрављу Каћанскога, које никад није било особито крепко, писао му је из Пожуна, још 2 јануара 1848: да „на његов живот држи више него што он сам то мисли ….. да држи да је он кадар увидети све досадашње злоупотребе, да воље и мужества има ратовати против њих, не би ли се један пут црква Божија од њих очистила“.

Овако су мислили и други сви који су Каћанскога познавали!

Светао му помен међ’ народом коме је животом толико обрицао, а који је смрћу толико ожалостио!

---

1. Нови Сад, 1863, 8-ни, стр. 157. ↩︎

Катић Стеван, из Рогаче, најмлађи од браће Катића, постао је војвода 1810, после смрти свога брата Марка.

Стеван је водио Космајце у бојеве, који су бивали од 1810 до пролећа 1813, али се не зна да се је чим особито одликовао.

Разболевши се од болести, Стеван је умрьо, код своје куће, у Рогачи.

На његовој гробној плочи чита се овај запис:

1813

Здје почивајет раб Божји Стеван Катић, војвода, представи се месеца априла, 24 дан.

Катић Стеван је последња мушка глава из куће Катића, у Рогачи. По смрти његовој, дошао је на њихово имање, и наследио њихово презиме, сестрић њихов, Никола Катић, кога ваља видети, на свом месту.