Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Крижанић Ђурађ родио се 1617, у Лапничкој, у Хрватској, од старе породице Крижанићи Небљушких.

Човек великога дара природнога, и простране научености онога времена, носио је у глави две велике мисли: да измири цркве источну и западну; и да створи један језик за све народе словенске!

Тога ради је много путовао, много учио, и много писао. Последње време свога живота, боравио је у Русији, најпре као вољан човек, а после као прогнаник у Сибиру.

Своју граматику о том језику за све Словене, Крижанић зове:

Граматично исказање об руском језику, попа Јурка Крижанића, прозвањем Србљанина… Писао в Сибири лита 7174=1666.

По роду, сам себе зове Србином, по вери је био католик, и још каноник загребачке цркве; али је одушевљен био за добро свих Словена, а особито Срба и Хрвата.

Што је желео измирити цркве источну и западну, то му је свакад за хвалу: и православна се црква, јутром и вечером, моли „о сајединенију Светих Божјих цркава“!

Али што је мислио да се може, граматиком, створити језик за све Словене један, то је узимао на се посао који — најмање рекавши — премаша снагу свакога појединца.

Још се не зна које је године, и у ком месту, умрьо овај наш сународник.

О његову животу писали су много и Руси и Хрвати.¹

---

1. Кукуљевић, Архив за повесницу југословенску 10 у Загребу, 1866. И Безсонов. Сочиненија 1, 2. и 3, Москва, 1870. — Даничић, Рад 16. 159. ↩︎

Красојевић Вићентије, владика ужички, родио се, око године 1824, у селу Горњој Црнући, у рудничком округу. Учио се је у манастиру Враћевшници, па је, после, у Београду, био две године у богословији.

Закалуђеривши се, постао је 1844 ђакон, а 1846 јеромонах.

Године 1859, постао је игуман, а 11 новембра 1870 архимандрит манастиру Враћевшници.

Вићентије се одликовао великом вредноћом у пословима, и паметном управом у манастиру; поред тога, приањао је те се самоучки учио колико је више могао.

Малу манастирску библиотечицу обогатио је и уредио; дозвао је пок. Ђуру Јакшића, те му је насликао за манастир галерију свих владалаца српских; и оно старина што манастир има, и што је остало од знаменитога љубићског архимандрита Мелентија Павловића, чувао је и држао у врло добром реду.

Године 1873, изабран је и посвећен за владику ужичкој (сад жичкој) јепархији, после владике Јанићија.

Као владика, Вићентије је служио осам година и по; али је већ давно био пао у тешку болест сушицу, од које је и преминуо 15 марта 1882 у Београду, па је одавде однесен у манастир Враћевшницу, и онамо сахрањен.

Вићентије је оставио двокатну кућу у Београду, у космајској улици, број 52; у седлу Лозници, више Чачка, неко непокретно имање, и готовине — око 700 дуката.

Данас његове готовине у Управи Фондова има 15.213 динара.

За сву ту тековину, он је, 17 фебруара 1882, наредио ово:

1. Све имање његово остаје као његова задужбина, из које ће се издржавати у школама добри а сиромашни ђаци прво па његове рође, па — ако њих нема — из његова села Горње Црнуће, а, најпосле, из целе Србије, ма откуда;
2. Том задужбином управља министарство просвете са припитивањем и просветнога Савета;
3. Кућа у Београду, која може вредити 4—5000 дуката да се никад не продаје!
4. Ђаци, који се издржавају из ове задужбине, дужни су, сваке године, на дан добротворове смрти, учинити му помен у цркви.

Тестаменат тај био је пред судом, и остао је у важности. И тако Вићентијева задужбина данас већ издржава једнога ђака у великој школи, у Београду, који прима по 30 динара на месец.

Крантић-Петровић Вељко, добротвор, родио се је у селу Врчину у срезу грочанском 1818.

Основну школу учио је у месту свога рођења и у Гроцкој.

Године 1838, да замени старијега брата, ступио је у војску. Као писмен војник, и с лепим рукописом, Вељко је радио у командантовој канцеларији до 1842.

Изишавши из војске, ступио је у државну службу најпре као практиканат а после је био срески писар. Доцније је прешао у службу поштанску где је напредујући у звањима служио до 1863. Али тада, због слабих очију, заиште и добије пенсију, па је после живео као смерни пенсионар у Београду, где је имао своју кућу.

Вељко је умрьо 30 јула 1900 године, а 31 јула сахрањен је на Новом гробљу, у породичној гробници, коју је за живота био спремио.

Вељко је приложио једно велико звоно цркви врчинској, и једно лепо звоно школи врчинској; још је цркви завештао полијелеј и друге црквене утвари; на зидање храма Св. Саве приложио је 600 динара; завештао је по 100 динара Светосавској школи, Дому за сиротну напуштену децу, друштву „Краљу Дечанском“, и Дечиној болници.

Поред тога, завештао је 3000 динара као фонад под његовим именом. Интересом од овога Фонда да се помажу ђаци школе врчинске у којој се је Вељко учио.

Посветила се — која помаже сиротињи и просвети!

Бог да га прости!

Крагић Ђорђе, родио се у селу Скорицама, у нахији ражањској.

Ратној вештини Ђорђе се је учио у живој школи Делиграду, од 1806—1809.

Изишавши на глас личним јунаштвом, Ђорђе је постао војвода малој, али врло често узнемириваној кнежини ражањској.

Под Ђорђевом влашћу, био је Кнез Милић из Ћићевца. И они су оба обично чували Делиград, то „Зајажало Турства“.

Године 1809, кад је српска војска пошла к Нишу, Ђорђе се је, са Стеваном Синђелићем, утврдио био на Чегру, према, Винику,

Несрећнога дана 19, месеца маја, кад оно Турци, грдном силом, нападоше са свих страна на чегрски шанац, Ђорђе је, са Стеваном, и другим соколовима, оставио главу у рушевинама од тога шанца.

После Ђорђа, дошао је за старешину Ражањцима његов син Петар Крагић, па је и овај погинуо на Делиграду.

Слава им вечна обојици!

---

Допуна: Прича се да је тешко рањенога Ђорђа Крагића у несрећној битци на Каменици, 19 маја 1809, Цинцар-Јанко изнео на леђима „да му Турци главу не одсеку“!!…

Коча Капетан, родио се у селу Пањевцу, ниже Јагодине. Крштено име било му је Коста, а презиме Анђелковић¹; али га нико није звао тако, већ: Коча, и Коча Капетан.

Кад је Аустрија, године 1788, објавила Турској рат, и почела, у Србији, купити добровољце за ту војну, Коча је био марвени трговац, већ познат у народу.

Држећи да је то рат хришћанства против турства, и да ће тај рат донети Србији слободу, Коча остави трговину, па дигне момке из целе нахије јагодинске, и почне се бити с Турцима. Из манастира Каленића, Коча узме калуђера Исајију за писара и за другара у бојевима, за то се, после, и певало у Левчу:

„Војску купи Коча Капетане,
……………………..
Барјактара, црна калуђера:
По барјаку положио браду,
Па он учи Србе у параду“.

Као што је мислио Коча, тако је мислио готово сав народ наш: како је радио он, тако је радила сва његова врста. Отуда се овај рат, у Србији, и не зове другојаче него Кочина Крајина.

Друга половина тога ратовања, и свршетак му, беху несрећни за аустриску војску. Турци су Аустријанце потискивали на свим бојних пољима.

Коча, узбијајући, или бар уздржавајући Турке, који су продирали уз Дунаво, борио се је, последњих дана, више Пореча, на левој страни Дунава. Дотле се је аустриска војска већ била тргла чак к Темишвару. Остао је био само Коча, и његови храбри добровољци.

Турци, којима је Кочино јунаштво већ било добро познато, позивали су га, више пута, да се мане борбе, пошто је остао с тако малом дружином. Коча, уздајући се у своју стару срећу, и у месне прилике дунавскога теснаца, не послуша тих позива. Турци нагрну великим бројем и опколе га са свих страна. После страшнога боја, и сече, ухвате жива њега и шездесет друга с њиме (Остали су имали лепу срећу изгинути раније). Њих све одведу у Текију према Оршави, и ту их живе понабијају на коље!…

Мир мученичком праху! Слава јуначком имену твоме, несамртни Кочо! Твоје, и другова твојих, јечање на самртном кољу задахну српски ваздух дахом који поче тражити освете! Нека се на висини плавога неба развеселе ваше јуначке душе: из праха вашега, поникоше дивови: Ђорђе, Чарапић, Вељко, Катић, Милош, Синђелић, и безбројни други!…

Радивши за отаџбину, заслужни сте људи!

А претрпевши тако мученичку самрт, ви сте својему потомству светитељи!

Слава Вам до века!

---

1. Јоца Наумовић, окружни начелник, у Јагодини, писмом својим, 20 марта 1854, јавља: да је ово презиме чуо од стараца из Пањевца који су Кочу добро познавали. ↩︎

Костић Никола, поп из Мрсаћа, познат је само као Поп Никола из Мрсаћа, без презимена.

Никола се родио у селу Мрсаћу, у нахији чачанској, од прилике 1769.

Књигу је учио у Карановцу, данашњем Краљеву, у некога учитеља Тодора Рапе, који је посадио, код краљевске цркве, две липе које се и данас држе и напредују.

Запопио га је, у манастиру Моравцима, владика Ђерасим (који је, доцније, 1818, новембра, 16, осветио врдилску цркву и антимис у њој).

Поп Никола је најпре служио при цркви јежевичкој, па је, после, прешао к манастиру Жичи.

Сима за Попа Николу вели:

„… из Ибра Поп Никола дивни,
И витез је и мударац био,
Чак Пљакића свуд водио војску,
И војев’о, што је боље мог’о
А на име и у славу истог…
Те заслужи држати се братом
Малог цара Карановачкога,
Кад онога ови лет’је крил’ма;
Нег’ опаког није била свика
За услуге награждават добром’
К’о што раде срећни и честити,
Већ му за то брата убит’ шћаше,
Не пазећи што му пет их служе,
И бране га, и залажу хљебом…?
А ев’ зашто! Кад ’но једног Пљако
Одметнувша с’ од клеветне пизме,
Храброг Срба, њему с’ неклањавша,
Ко’ невеста пред милијем свекром,
Ухватив га, наказиват’ стао
На тржишту, посред Карановца.
Кроз хиљаду и две стотин’ људи
Дванест пута ’вамо и онамо
Да протрчи мртве шибе саме;
У паради он токорсе зглед’о,
Поп-Николе брата некојега
Да не бије, но промаша кривца;
Ил’ га паче тијем потворио,
А тек паства да покаже више,
И да силу и над њима јави…
Брже јунак и од бедре сабљу,
А Турчина њом не посјекавши,
Те свом Србу смаже лакат с руке,
Па други пут по плећ’ма га млатне
И свега б’ га још искомадао
Да не наже момак кроз параду,
И утече међу Кујунџије,
Све ваљане и отресне момке,
Којино га брж’ међу се зграбе,
Закдоне га и одбране Пљаки,
Доскакавшу чак и к њима за њим,
И викавшу без врага му г’ дати
Да г’ смандрља, док њих није с реда,
Ал’ кад виде да сви за оружје,
А он назад, псујућ’ и претећи,
С чега, најзад, стрпа Кујунџију,
Опанувши и оклеветав га,
У тамницу и железа љута
А да врти сваки дан топове“!

Поп Никола је дочекао и други устанак на Турке, под Кнезом Милошем, и тада је учинио лепих услуга својој отаџбини. Поп Никола је начинио врдилску цркву, посвећену Богојављењу, као што показује запис над вратима:

Месјаца септемвра ден 20, 1818, писа Поп Стеван.

С Божијеју помоштију поче се изнова, а на старо(м) мест(у) божествени храм сеј, с трудом кир Попа Николе Костића, из села Мрсаћа, сам (с) својим трудом поче и сврши, и ништа у вилајет не дерзну помоћи ради, нити му ко поможе и једну пару, и сам својим трудом, за свој вечни спомен, и за опроштење грехова јего на втором пришествију и дома јего опште за опроштење их.

Поп Никола је умрьо у селу Мрсаћу 13 априла 1819.

Он је сахрањен код врдилске цркве, с јужне стране, до самог олтара. На гробу му је плоча с овим записом:

„Се лежит тјело кир свештенојереја Николаје Костића от села Мрсаћа, создатеља храма сего; храм сеј сочини за свој вечни спомен о свом труду на 1818 года, месеца априла 13“.

У околини се прича да се је Поп Никола отровао. „Позвао га је био, вели се, Господар Јован у Чачак, а он, не смејући му ићи, отрује сам себе!

Ово је чудна појава! Ко је год од знаменитијих људи онога доба, у Србији, умрьо на пречац, готово за сваког се додаје да је силом уморен!

Није за веровање, али јесте за размишљање: откуда потичу толике таке приче!

---

1. Ово нека се има на уму кад се чита крај службе Димитрија Кујунџије!… ↩︎

Коста-Бег, рођени брат Димитрија Кујунџије, родио се у селу Штиткову, близу Новога Пазара.

Коста-Бег, и Димитрије Кујунџија, имали су брата Јевтана, кога су Турци, за симпатију к српском устанку од 1804 године, погубили, натакли му главу на шиљак, на градском бедему у Пазару, окренувши је лицем к Штиткову.

Године 1807, Коста-Бег и Димитрије, искраду се из Пазара, побегну међу Србе, скупе чету, и стану тући се с Турцима.

Коста је најмлађи брат од ове тројице, и бегом је прозван доцније са својега господскога држања и живљења.

Војујући, с братом Димитријем, Коста-Бег је, после 1809 године, био као војвода пазарски, и кад је брат му Димитрије, 1812, изгубио војводство, заузео је његово место.

Коста-Бег је дочекао несрећну годину 1813, али се није хтео предавати Турцима, него се је крио по гудурама. А кад му се и то досади, нагне к Сави још пре Хаџи-Проданове буне; дође у Остружницу на скелу, са свом својом породицом, и затражи да се превезе у Срем.

Турци, који су на ту скелу добро мотрили, притегну скелеџију Николу Станковића, те им је морао казати: ко је овај човек, шта је, и куда хоће.

Сад га Турци вежу, оплене, и с породицом, одведу у Београд, везиру Сулејману Скопљаку.

Сулејман, чим га дочепа, одмах нареди те му се глава одсече на калемегданском раскршћу, а породицу му сву узме у ропство.

Тек доцније, Кнез Милош је, откупљујући од Турака српско робље, дао Сулејману Скопљаку, од својих новаца, осам кеса за Коста-Бегову жену, те тако је ослободио да иде кући.

Милош је тај откуп учино за душу оцу својему Теодору.¹

---

1. Милутиновић, Историја, стр. 112. ↩︎

Конда Бимбаша родио се у Поломљу, у Турској, а вере је био православне.

Године 1804, био је у Гушанца Алије, као буљубаша. Гушанац, царев одметник, старешина крџалиски, имао је у својој дружини и Хришћана и Турака. О њима је ходао по Бугарској и по Румелији, те харао и Хришћане и Турке, без разлике.

Кад су Дахије виделе да не могу српску буну саме савладати, онда Кучук-Алија изиђе из Београда, продре до Јагодине, и оданде поручи те му дође Гушанац-Алија, с 800 својих крџалија. Њих Кучук-Алија склони да дођу у Београд, и да помогну Дахијама савладати српски устанак.

С том Гушанчевом војском дошао је и Конда у Београд, и остао ту више од две године.

Конда је, са својим момцима, стајао на стражари што је била на брегу између Варош-капије и Сава-капије, са зада данашњој митрополији.

Као хришћанин, Конда је, на скоро, осетио у срцу свом жељу да српска сабља победи. За то је смислио да остави Турке, па да пређе к Србима. Кад Срби, 1806, опколе Београд, Конда, неким путем, јави српским старешинама, да хоће да пређе на њихову страну, и они му се јако обрадују.

Пре него што је учинио што је био наумио, Конда је из опсађена Београда, многе Хришћане, који су се били затекли унутра, призивао у своју караулу, и оданде их, низ ендек, испуштао да беже у српску војску, која је била најближа међу Савом и Мокрим Лугом (потоком).

После тога, намисли да и сам, са својим момцима, који су сви били Хришћани, пребегне. За то, једног дана, рекне им да нечујно и невиђено измичу, а он оде у другу, суседну караулу, где је разговором Турке забављао, докле су момци његови измакли. Кад се врати у своју караулу, и види да су сви отишли, и однели све што је било, пређе и сам преко ендека па, звиждећи, искупи у мраку момке, те тако сви здраво и весело пређу к Србима.

Кад Турци виде да је Конде нестало, помисле да ће Срби, ту ноћ, напасти на варош, па одмах сав шанац осветле машалама, И осну пуцати из пушака и топова.

Ово се је догодило месеца августа, или септембра 1806.

Јесен превали; зима се приближи: Срби смисле да јурише на варош Београд 29 новембра 1806, у очи Св. Андреје.

Конда, са својом дружином, ишао је правце на Сава-Капију: Ноћ је била мрачна, Конда месту вешт, те тако је могао прићи ко самој стражи, а да га Турци не осете. И кад га је који осетио, Конда га је ударао ножем, да се не диже узбуна, те тако је својом руком оборио два Турчина; друге оборе његови другови, а остали побегну. Дотле се већ обазна за напад, и борба плане јавна. Српска војска, продревши у варош, окрене уз брдо ка цркви и к Варош-капији, на коју је ударио Кнез Сима, са својом војском. И тако Варош-капија падне у руке Србима. Ту ноћ наши су освојили већи део вароши, а други део им је тек доцније пао шака.

Конда је, још у првом јуришу на капију, добио пет тешких рана. Њега су, после, сместили у Аганлин конак, где се је дуго лечио.

После овога успеха српскога оружја, многа господа из Немачке прелазила су у Београд, и сва су долазила да виде Конду а Карађорђе и друге српске старешине ништа нису толико желеле колико да се Конда извида.

Кад се извидао од рана, Конда је војевао и даље. Године 1807 ишао је на Ужице, а после је ишао и на Дрину чак до Лознице.

Године 1812, Конда се зове Бимбаша, и шаље се с бећарима (добровољцима), у нахију ужичку, да спреми шта треба за рат.

Те целе године, Конда се је, с Раком Левајцем, налазио у нахији ужичкој, соколској и подринској; и особито му је заповедано да затре лупеже, који су мирне људе узнемиравали.

Пред пропаст 1813, Конда је био у Лозници с Молером, где су их Турци били опсели.

Кад је из шанца лозничког ноћу изишао, опазе га Турци и полете у потеру за њим. Стигну га близу манастира Троноше, те се отвори крвав бој, у ком Конда погине, и буде сахрањен за манастирским олтаром на шанчићу на брегу, 40 хвата од манастирскога крста.¹

Конда је био човек омален, окрушаст; говорећи српски, малко је заносио на бугарски, а знао је и турски и арнаутски. Кад је погинуо није имао више од 30 година.

Лака му била српска земља; својом ју је откупио крвљу!

---

1. Кад је ово већ било у штампи, чуо сам причу да Конда није ту погинуо, него да је, рањен, пренесен у Зворник. Онамо је веле, оздравио, и отишао видати људе који се обране. После године 1820, веле да је дошао у Ужице. где је и умрьо. Кажу да му је име било Остоја и Конда му је презиме.
   Је ли ово онај јунак савакаписки Конда, или неки други, његов презимењак, за сад не умем казати. ↩︎

Коларац Илија (Милосављевић) родио се у селу Коларима, у смедеревском округу, око 1800 године, од оца Милосава, и матере Јованке.

Отац Илин био је занатом абаџија; с тога су га, обично, звали: Аба-Милосав, а мајку су му звали Јока.

Године 1806, у јуришању на Београд, Милосав је рањен у чело, тако да му се је, до смрти, познавала рупа, где га је пушчано зрно било ударило.

У почетку 1807, по што су Срби отели од Турака Београд, у Коларе су се, прича Коларац: — враћали сељаци који су били у војсци, и доносили су ћуркове и друге турске аљетке и ствари, које су опленили од побеђених Турака, по што су Београд освојили. То је Илија добро упамтио, али не зна колико му је тада било година.

Школу основну учио је Илија у месту свога рођења. То му је и било све редовно школовање.

Године 1813, с осталим сељацима, побегли су и Илини родитељи, испред турске војске, и дошли су на Дунав, код Орешца, више Смедерева. Ту се народ превозио на ону страну. Коларац прича да је отац његов ту хтео оставити једно ждребе, не могући га сместити у скелу. Илији је било толико жао ждребета, и толико је наваљивао на оца да га не остави, да је овај, најпосле, везао ждребе за скелу, те тако је препливало и оно на леву страну Дунава.

Онда је, као што се зна, многи свет из Србије био пребегао у ону страну, и, не желећи удаљавати се од Дунава, сав је био пао по селима дуж те реке. Илини родитељи оду и настане се, за неко време, у селу Црепаји.

Илија, ма да је био врло млад, није хтео седети без посла, него је узео коња и таљижице, па је на Дунаву, од рибара, куповао рибу, и разносио је по бегунцима Србијанцима и продавао.

Кад се све умири, Турци позову бегунце из Србије, да се врате сваки на своје огњиште. Врате се и Илини родитељи; али Илија не остане дуго у Коларима.

Из Колара дође у Београд, да тражи рада и зараде.

— Кад сам ушао у Београд, причао ми је сам Коларац: — имао сам само 30 пара! Од те своје имовине, одвојио сам две паре, и купио лепињу да ручам. Једући ту лепињу, све сам мислио: шта ћу чинити, док потрошим и оних 28 пара?!

Али, вредан и окретан младић, нашао је одмах и рада и зараде. Године 1817, марта 9, он је већ био трговачки момак, и гледао је, како су Турци, на Калемегдану, погубили Кнеза Симу из Борка, и Капетана Драгића Горуновића, из Ропочева!¹

Најпре је служио у трговини неког Дрвењака Болтаџије, после је био у неког Ћор-Марка Радовановића, трговца, а, најпосле је прешао у службу Маркову брату, Милутину Радовановићу.

У овога последњега газде, Илија је остао дуго и, 1827, оженио се ћерком његовом, Синђелијом (рођ. 1809), с којом је провео век, и стекао готово све своје имање.

Поставши свој газда, отворио је дућан, тако звану болту, у својој кући, која је и сада својина Коларчеве задужбине, у дубровачкој улици више Зерека.²

Кад се тако лепо наместио, и упутио у раду, Илија је и браћу своју: Тасу, Миту, и Ранка, дигао из Колара и довео у Београд.

У оно време, кад је Илија, као млад трговац, зарађивао лепе паре, почну неки млађи београђана носити неке капе, са златним ширитима. Кнез Милош, мрзећи на расипање и луксуз, и држећи да му ваља Србе од тога палила склањати, макар каквим мерама: заповеди те се неколико београђана, с тим златали-капама, обале и истуку батинама!

Илија се, од те мере, толико уплаши, да је одмах оставио Београд, и преселио се у Панчево.

Неки причају да је, и осем тих златали-капа, био још један узрок тој сеоби; на име, вели се: да је Коларац био купио кућу на великој пијаци. онде где сад стоји пожарна чета, па му ту кућу, не знам зашто, одузео Кнез Милош. Он се, с тога, одсели у Панчево!

Настанивши се у Панчеву, Коларац је почео трговати храном и свињама, али више храном него свињама. Товарио је лађе житарице, и слао их у Сисак, у Ђур, и у Беч. Та радња га је познала с великим трговцима, и име Илије Србијанца — онамо су га тако звали — за мало времена, постало је знано у многим местима аустриске царевине.

— Ја нисам знао, причаше покојни Коларац: – шта је то глад и жеђ; шта ли неспавање и умор, кад год ме је чекао какав повећи посао.

На тај начин, кроз кратко време, Коларац стаде у ред најбогатијих житарских трговаца у Доњем Банату.

Још у то доба, Коларац је почео погледати на српску књигу, и на српске књижевнике. Роман „Гроф од Монте Христа“, у српском преводу, изашао је на свет Коларчевом помоћу. У последње време свога живота, Коларац је говорио да се у његову „тевтеру“ налази велика цифра која показује колико је он, овда онда, дао на потпору књижевницима. На жалост, тај се „тевтер“ није нашао после његове смрти.

Године 1855, јуна 7, умре Илина жена Синђелија, у Пешти, и он је, мртву, донесе у Београд, и сахрани код маркове цркве у Палилули.

Године 1856, Коларац остави Панчево, и врати се у Београд, да овде стално живи. Овде је, неко време, трговао сољу, набављао је држави шалитру, и бавио се разрађивањем неких рудника.

Од тога доба, озидао је две велике куће: једну на Варош-капији, а другу још већу, на Стамбол-капији (код Позоришта).

Станивши се у Београду, а не имајући од срца порода, Коларац је све озбиљније мислио: своје велико имање одредити на потпору српској књизи. У Београду се познао и спријатељио с покојним Костом Цукићем, који га је увек утврђивао у тим патријотским намерама.

Године 1861, јуна 15, лицем на Видов Дан, Коларац управи писмо на ову господу: Панту Јовановића, Емилијана Јосимовића, Милоја Лешјанина, Димитрија Матића, Љубомира П. Ненадовића, Јосифа Панчића, и Косту Цукића. У том писму изјавио је да ће, унапредак, сваке године, давати по 100 дуката на потпору књигама које та господа препоруче за награду.

Тако је постао „Књижевни фонад Илије Милосављевића Коларца.“

Те исте године, Срби у Угарској славили су стогодишњицу од рођења Саве Текелије. На ту светковину позван, отишао је и Коларац у Нови Сад.

На изласку из лађе, у Новом Саду, њега дочекају свечано и срдачно, да је од радости плакао као дете.

Тада је дао 1000 форината на оснивање правне Академије у Новом Саду.

Желећи помоћи ширењу просвете у свом народу, Коларац се дуго мучио на што, на име, да остави своје имање? А кад је видео да браћа Хрвати стекоше свој университет, смисли да својим имањем оснује у Србији университет.

Многи су га одвраћали од те намере, говорећи да за университет има да се стара сама држава, а за такав завод и новаца ваља много више него што он има…

На све то Чика Коларац само би рекао:

— Не знате ви како се паре брзо множе, кад се њима рукује како треба.

И, одиста, после дугог размишљања и договарања, сведе своју последњу вољу на једно, и 25 фебруара 1877, састави свој тестаменат, којим све своје имање остави двема фондовима:

• а, Фонду за университет, и
• б, Фонду за помагање књижевности.

Овом другом фонду одредио је 10.000 дуката, па интерес од те суме да се дели на три дела: два да се троше на књижевност а трећи да се придаје капиталу, докле фонд нарасте до 20.000 дуката; после пак сав интерес да се троши на књижевност.

Фондовима овим управља одбор од шест лица која је именовао сам Коларац, овластивши њих да се, даље, сами обнављају и, по потреби, умножавају.

Пред крај године 1877, оне које је тестаменат и написао, Коларац допаде велике невоље, која би слабијега човека могла покренути да уништи све своје родољубиве намере; али Коларац бејаше толико родољуб, да издржа све тегобе, а не скрете с пута правога, великога родољуба.

Окривљен за велеиздају, Коларац је затворен, и одведен у Аранђеловац, пред преки војни суд. Онамо је осуђен на тамницу. Владалачка милост дала му је опет слободу, те се, 1878, вратио у Београд, својој кући.

Кад су га повели из куће у затвор, послао је суду свој тестаменат на чување, а вративши се кући, после све беде, рекао је:

— Прав сам и чист као сунце; за то сам и мислио да ће ме пустити; али, у један мах, би ме тешко, и хтедох поцепати тестаменат: хвала Богу те нисам!

Коларац је увек, с неком милином, помињао место свога рођења и својега детињства – Коларе. Године 1852, као становник панчевачки, послао је коларској цркви звоно од 3 центе, За помен својим родитељима, а у тестаменту свом, оставио је општини на школу 200 дуката. Од тих новаца сад се помажу сиромашни ученици коларске школе. И као осуђеник, идући из Аранђеловца у Пожаревац, уставио се је у Коларима, ноћио онде, и нагледао се је сит места, у ком га је први пут огрејало сунце.

Ослободивши се затвора, Коларац је, истина, дошао кући својој, али пређашњега здравља није донео. Болест га је савлађивала сваки дан све више и више. Најпосле, 6 октобра, 1878, између 3—4 часа после по дне, преминуо је, у својој великој кући, код Позоришта, а 7 октобра сахрањен је у својој гробници, код палилулске цркве, поред жене своје Синђе.

Коларац је био човек од крупнијих људи, умерене пуноће; сед као овца, али косом обилат и до смрти; чист у оделу и држању; чуваран у трошењу, смотрен у свему и свачему.

Поред језика српског, знао је нешто мало и немачки.

Кад су свршене парнице које су дизане против Коларчевог тестамента, и кад су издани сви поједини легати, што је покојник којеком оставио, одбор је, на Св. Аранђела 1886, као на дан славе Коларчеве, учинио покојнику свечани помен, огласио стање задужбине којом управља, и објавио да књижевни фонд почиње вршити оно на што га је покојник наменио.

Целокупно имање Коларчеве задужбине, то јест, фонда књижевног, и фонда универзитетског, износи суму од 904.985,17 динара.

Слава родољубу Илији Коларцу!…

---

1. Кнежевина Србија, стр. 83. ↩︎
2. Један вршњак покојнога Коларца, из села Суводола, прича ово:
   — Некако у оно време, кад је била Ђакова буна, ми сељаци из Колара, Суводола, и из других подунавских села, косили смо, под кулук, ливаде у Годомину, капетану Сими Радојковићу, из Селевца. Једнога дана бесмо сишли у Смедерево рад косидбе. С нама бејаше и Милосав Аба, отац Илин. Поред нас, путем, ударише неки трговци. Један од њих, угледавши Милосава, рече:
   — Зар и ти, тата, да косиш под кулук?
   — Морам, синко, одговори Милосав: — власт ме реди, па морам.
   Трговац нађе нашег кмета Стеју из Колара, извади новаца и, дајући их њему, рече:
   — Кмете, ево ти новаца, па плати ком другом за мога оца, а он нека иде кући!
   Милосав пође, а трговац га устави, те и њему спусти нешто у руку. Па се онда расташе.
   Кад трговци одоше својим путем, наш кмет Стеја узе нам казивати, да је тај трговац Илија Коларац рођени син Милосава Абе. ↩︎

Коларац Вуле (Илић) родио се у селу Коларима, у нахији смедеревској.

На Коларе је, у старије време, ударао друм београдско-цариградски. То је место било као нека паланчица, у којој су и Турци живели.

Као младић, Вуле је служио у кавани, у мали Дивичу, у некога Турчина. Не могући платити неки мали дуг, Вуле буде затворен баш у оно време (1804) кад су се Срби дигли на Турке. Срби Коларци, познавајући Вула као младића вредна и необично дрска, помогну му ослободити се затвора; а он, чим се види у слободи, одмах потражи Србе устанике; нађе их у селу Умчарима, и умеша се међу њих.

После тога, Вуле се је, у сваком боју, у ком се дешавао, одликовао тако да је, у мало времена, у српској војсци био чувен и знан јунак Вуле Коларац. Његови сувременици уверавају да је био човек необично брз да смисли, и необично дрзак и вешт да изврши што је смислио.

Године 1806, пошто је отето београдско предграђе, Вуле Коларац, с Милојем Петровићем, пређе на острво спроћу доњега града. И оданде стане тући град из два топа.

Године 1809, у боју на Суводолу, код Сенице, силна турска коњица, у један мах, опколи Карађорђа са свих страна. Мало је још требало па да га жива ухвати. Вуле Коларац, који је знао турски као и Турчин, и који је имао глас тако крупан да звоне стакла у прозорима, кад он обично говори, у часу се досети лукавству којим Вожда избави, и победу окрене на српску страну. Он, на име, на свом брзом хату, полети међу Турке, вичући турски из свега свога силовитога грла:

— Побегоше Турци! Побегоше Турци!…

У турској војсци тај глас начини забуну, да су је Срби, после, са свим разбили, и вођу њезина, пећскога пашу, ранили, и натерали га да, у по ноћи, побегне.

Али је, у том боју, и Коларац рањен у десну руку.

После тога славнога боја, сва српска војска добро је знала и волела Вула Коларца.

Кад је смедеревски град, с неколико села до реке Раље, одвојен од округа смедеревскога, и постао управна целина за себе; онда је Вуле Коларац постао војвода и команданат граду Смедереву. На том месту остао је до пропасти Србије.

Несрећне године 1813, Коларац је, с војводом Вујицом, најпре био у Делиграду; а оданде је, с Младеном Миловановићем, дошао ближе к Смедереву, и начинио је шанац ваше града Кулича, на левој страни моравиној, те је одбијао Турке, који су наваљивали одонуд испреко Мораве.

Једнога дана, баш кад је Вуле ручао, потегне кумбара и удари у његов шатор, сломи ту стожер, те шатор приклопи совру и, у мало, не примлати и самога Вула…

У тај шанац, к Вулу је долазио, с владиком Леонтијем, Карађорђе, у очи онога дана када ће оставити Србију, и побећи у Немачку.

Кад Турци пређу и Мораву, и стану нападати на Смедерево, Вуле, видећи да се већ не може одбранити, дочепа чето-кајик, на ком је био један топ, и, веслајући ко левој дунавској обали, непрестанце је пуцао на Турке, који су на њега такође сипали ватру, али га нису погодили. Дошавши у карантин, у Панчеву, Вуле да чето-кајик Аустријанцима, а сам се дигне за Карађорђем у Штајерску, откуда је, доцније, с другим Србима бегунцима, отишао у Русију. у град Хотин.

Године 1831, Вуле је желео вратити се у Србију, и Кнез Милош, уважавајући га веома, рад је био пустити га у отаџбину; али, како уверава пок. Јован Гавриловић, доглавници кнежеви беху томе противни, те тако Коларац не виде своје отаџбине…

Вуле је тада остао у Влашкој, где је узимао спахиска села под аренду, и тако је животарио како тако.

Коларац је умрьо у Букурешту, у велики пост, године 1834.

Вуле је био растом један од највиших људи, а према висини била му је и снага и крупноћа.

Допуна

Вуле Илић Коларац, живећи у Букурешту, држао је под аренду неко село у околини. Кад би полазио с породицом у то село, он би све што је имао, по ондашњем обичају, предавао на оставу тадашњем утврђеном манастиру (данашњој цркви) Кнеза Рада. (Раду вода), који је под собом имао дубоке и тврде подруме.

Једном, кад се Вуле врати из села у Букурешт, сретну га калуђери и јаве му да су манастирски подруми обијени и да је из њих све однесено. Тако је Вуле у један мах од богата човека постао сиромашак. На скоро после тога и умрьо је.

Он је сахрањен код цркве Кнеза Рада, с десне стране, повише олтара. На гробу му је била плоча, сва исписана, и пре десетину година могло се прочитати што је било записано, а сада се је све истрло да се ни једна реч не може прочитати. Само се по угловима и ивицама плоче нека слова познају.

Ово ми је јавио неки непознат ми Србин из Букурешта.

---

Коларац Вуле Илић, смедеревски војвода, имао је рођенога брата Грујицу, који је био под њим подвојвода.

Сава Грујић данашњи ђенерал унук је овоме Грујици Илићу Коларцу. За то је Сава и пренео кости војводе Вула Коларца из Букурешта у Београду 17 септембра 1889 године, и саранио их у палилулском гробљу до цркве у гробници Вулове кћери Милице, бивше жене пок. Цветка Рајовића, од које су остале данас живе две кћери: Драга Орешковићка и Катарина Калинићка.