Аутор: Милан Ђ. Милићевић

  • Лазаревић Радмило

    Лазаревић Радмило, доктор медицине, писац, родио се у Београду 24 септембра 1846 године. Његов отац Димитрије Лазаревић, трговац, и мајка Цека родили су шест синова и шест кћери, и сматрани су, у своје време, као пресрећни родитељи.

    Лазаревићу Радмилу крштено име било је Мијаило; али он припадаше оној врсти, у којој су били Ипократ Ђорђевић, Коста Новаковић, и Јанићије Кујунџић, па кад се Ипократ прекрсти у Владана, Коста у Стојана, и Јанићије у Милана, онда и Лазаревић своје име Мијајло посрби у Радмила!

    То је онда било србовати!

    Основну школу, гимназију и лицеј Радмило је свршио у месту свога рођења.

    У Бечу, 29 новембра 1870, постао је доктор медицине, а 29 маја 1874 проглашен је за доктора у хирургији. Те исте године, септембра 20, постао је војни лекар, с капетанским чином друге класе; 5 новембра 1876 добио је капетански чин прве класе; 1 априла 1880 постао је мајор; 1 јануара 1885 потпуковник, а 22 фебруара 1893 пуковник санитетски.

    Као војни лекар, учествовао је у оба наша рата с Турцима (1876—1879), и у рату с Бугарима 1885.

    Године 1894 априла 27 пенсионисан је и преведен у резерву.

    Године 1895 октобра 1 постао је начелник прве класе санитетског одељења у министарству унутрашњих послова; и на том је месту сачекао пенсију 1 декембра 1897.

    Радмило је имао ова одликовања: таковски крст трећег реда, орден Св. Саве, и орден Белога орла.

    Од њега су остали ови писмени радови:

    1. Пријезда. Спев. Београд. 1863.
    2. О телесном одгајивању деце, по Ј. Стајнеру. Нови Сад 1880.
    3. Главни радови на војном санитету у години 1881 и 1882. Српски Архив за целокупно лекарство. Одељак 2, књига 17, Београд. 1884.
    4. Војно-санитетска статистика за годину 1880. Са 4 колор. таблице. Српски Архив за целокупно лекарство. Одељак 2. Књига 18. Београд 1885.

    Неки његови радови, из последњих му година, изашли су у издањима Српске Краљевске Академије.

    У колико је Доктор Радмило, за детињства свога, растао и живео у средини срећној и у сваком обиљу, у толико је за својих зрелих година имао да позна и недоскудицу, а човек по срцу веома благ и болећи, он је тим више трпео и сатирао се.

    То му је здравље обрвало и можда смрт ускорило: преминуо је ноћу између 14 и 15 декембра 1899.

    Као пуковник испраћен је до вечне куће са свим војним почастима, које том чину припадају. Краљ Милан био му је на опелу. А као сродника, грађанина, и лекара испратила га је његова многобројна својта, и силни београђани, његови клијенти и поштоваоци.

    Нека би милостиво небо наградило његову необичну благост и доброту!

    Лака му земља црна!

  • Лазаревић Лука

    Лазаревић Лука, родио се у селу Свилеуси, у нахији шабачкој, године 1774. Отац му се звао Тодор а мајка Јевросима. Као дете, слан је у Срем, те је онамо учио књигу три године и по. Пошто се вратио из Срема, и пошто се је оженио, запопио га је 1796, ваљевски владика Данило, и дао му у нурију села: Љутице и Коцељеву.

    После седам година, умре му попадија, и он остане с двоје мушке деце: Михаилом и Кузманом.

    Лука је имао брата од стрица, по имену Ранка, који је био кнез у шабачкој Тамнави. Из тако добре куће, а од природе жив и отресан младић, поп Лука је, и као свештеник, свакад носио оружје, и забављао се њиме онолико исто колико и требником и петрахиљем. На коњу пак био се толико свикао да је, што оно кажу, могао и спавати на седлу.

    Кнез Ранко, као народни старешина, у Тамнави, бирао је од два зла мање: с тога се је, у оној борби Јаничара с царевим верним Турцима, држао царске стране. Јаничарима је то било криво, и за то су се светили сваком таком Србину. Тако Бего Новљанин, који је седео у Шапцу, убије кнеза Ранка, усред по дне, у Шапцу, некако у почетку године 1800. Па Турцима и то не буде доста, него на кућу кнез Ранкову ударе 1001 грош ћеша, што је божем такса за прегледање тела убијенога!…

    Сад је Лука само чекао прилику, па да се Турцима освети за све то.

    Прилика се скоро покаже. Устанак у Шумадији, у почетку 1804, пружи се и преко Колубаре, и Јаков Ненадовић, с ваљевцима, почне се примицати к Шапцу баш у самом почетку отворене борбе. Поп Лука одмах стане међу борце, и, кроз врло кратко време, дружина опази ко је он и шта вреди. Самим током догађаја, Лука изиђе у први ред, и постане вођ шабачким Тамнавцима, и Посавцима, где год би се сударили с Турцима.

    Кад је требало редовно поставити главнога вођа тим шабачким устаницима, а Прота Ненадовић рад је био постати војвода шабачки, пошто је стриц му Јаков већ заповедао северозападном страном ваљевске нахије, онда Карађорђе, на скупу, упита Посаво-Тамнавце:

    — Коекуде, кога хоћете да вам буде војвода?

    — Попа Луку хоћемо, одговоре они сви у један глас.

    — А како би било, коекуде, да вам буде војвода Прота Матеја из Бранковине!

    — Господару! рекне један између Тамнаваца: — нема стада где нема угича. Не ћемо да узајимамо војводу из ваљевске нахије, него хоћемо Попа Луку.

    — А праштате ли му да се жени!

    — Нека му је простом од нас и од Бога, повичу сви у глас (три пута).

    — Е, коекуде, нека му је просто и од мене; и нека вам је срећан!

    И Поп Лука се онде, на једном пању, одмах обрије. Услугу ову учинио му је, својом руком, Петар Молер.

    После овога догађаја, Поп Лука, је, заједно с Јаковом и другима, отишао на Ужице.

    Доцније се Лука, по други пут, оженио из Јадра девојком Данојлом, и ваљевски владика, Антим, венчао га је као кум.

    Од године 1805, настаје низ бојева, који је уједно низ Лучиних победа у којима се је одликовао колико јунаштвом толико и војводским тактом и управом.

    Славна победа на Мишару, 1 августа 1806, у мало га није главе стала, али је Поп Лука много помогао да свршетак битке буде за Србе онако славан, као што је изашао. Склопивши план битке, Вожд је одредио Луку да се, с коњаницима, склони у једну шуму, па, кад пукне топ абердар, онда да груне у бок и у леђа Турцима. Казасмо да је Лука био јахач за причу; у бојевима је увек бивао на коњу, и говорио је:

    — Крилат сам, кад сам на добру коњу!

    И Турци су то све знали врло добро.

    Турска охолост могла је зар и трпети рајетина пешака, ма и с пушком у рукама: али да се тај понижени мрав баци на рамена коњу лабуду, какве је Лука најрадије јахао; да муњевитом брзином просеца бојна поља, и да тако у присенак баца синове пророкове: дин није могао поднети. За то је Кулин-Капетан сматрао за дужност према својој вери почасти да одруби главу бесноме ђаурскоме попу, који се тако похасио да чак Турке зазива на мегдан!

    И случај их нанесе једнога на другога. На Мишару се, 1 августа 1806, сукобе, усред најжешћег боја, Кулин-Капетан и Поп Лука. Чим се виде, тим се и познаду, и полети јунак на јунака. Кубурлије, вазда верне, овде изневерише обојицу. Лука исука сабљу, али му је Кулин дочека и преби на двоје, а уједно му стеса и кожу с темена, тако да га по лицу обли крв. Видећи да је рањен, и да ће погинути, Лука једнога Турчина, који му се био прикучио у часу, лупи ногом у трбух, па гаракне свога беснога коња, долети до противника, и њега арбијох тресне у нос те га облије крв. Али док је то урадио, добио је две ране на десној руци. При све том још је имао доста снаге те скочи с коња, и, док су се Турци бавили око његова коња и богата такума на њему, склони се шумар. У чести стане завијати своје грдне ране. Међу тим су момци његови сложили ватру из пушака и Кулина саставили са земљом…

    Најпосле, бој се сврши срећно; Турци, разбијени, повуку се у Шабац, а Срби нашавши крвав вес Поп-Лучин, помисле да је погинуо, и ожалосте се сви до једнога. Пред саму ноћ, изађе Лука из честе, сав крвав, а Карађорђе и војводе потрче љубити се с њиме, и питати за јуначко здравље.

    Одмах је отишао у Провачку Аду, те се онде лечио док није оздравио.

    Године 1807, јануара 25, кад је примио од Турака Шабац, Карађорђе је оставио у њему Попа Луку, као команданта, с 1000 војника.

    Као врховни старешина у Шапцу, Лука је настајавао да се уведе добар ред и у вароши и у округу. Некад је судио и у магистрату, и неке је пресуде својом руком записивао у протокол.

    Мало је било и најнезнатнијих бојева од Шапца до Лознице у којима није био и Поп Лука главом. А био је, као што је већ речено, и на Ужицу, где је Бегу Новљанину вратио жао за срамоту. И преко Дрине севала је сабља Луке Лазаревића. На Главици, повише Бељине, и између Зворника и Сребрнице, разбијао је Турке крчећи пут к Сарајеву, да каменичка погибија (19 маја 1809) не устави њега и све друге. У оном боју код Бељине, пао је разглашени мегданџија Мехо Оругџић.

    Вишњић му у најславније бојеве ставља: онај на Лозници, кад је то место избавио од Турака, и онај на Новом Селу, о Крстову дне, када је на мегдану погубио Пејзу Мехмед-Агу. Песму о овом су ваља свако српче да зна на памет. У њој се, на толико места, потврђује да је Лука, поред јунаштва, био и врло добар стратег.

    Саму пушку, којом је Лука „заклао“ Пејзу, певац овако описује:

             „Скиде Лука пушку крџалику,
              Која’но је обљевена златом
             Од јалмана до горњег нишана.
            На којој је тридест белензука.
             Све од чиста жеженога злата.
            Паразлама од тридес’т дуката.
            На којој је до дванаест слова:
              Свако слово у крв окаљено
              На јуначко тело намењено.
               Она бије сваку амајлију!
            Пуче шара пуста остат’ не ће,
             Те погоди Пејзу Мехмед-Агу,
              Погоди га под грло бијело
            Закла Пејзу као јагње младо.“

    Године 1813, после несреће на Равњу, и Лука је оставио Србију. Аустријанци су га најпре спровели у Јуденбург, у Штајерској; после је оданде отишао у Русију, где је остао до 1832, а тада се вратио у Србију, где је, наравно, застао са свим нов ред ствари. Кнез Милош, 23 фебруара 1835, одреди му 250 талира пензије, а после га постави за члана шабачком магистрату.

    Године 1842, постао је члан Државнога Савета; али доцније, због старости и слабости од рана којих је имао 14, стављен је у пензију, па је живео у Шапцу, у својој кући.

    Године 1852, априла 29, седећи, издахнуо је Поп Лука, и очи своје заклопио за навек. Сутра дан, с највећих почастима, укопан је код цркве шабачке. Над гробом његовим узидана је плоча с овим стиховима од појете Јована Илића:

    „Крјепком мишицом, срцем витешкијем.
    У најгоре доба по Србина.
    Кад процвиље мало и велико.
    И Србија земља поносита
    Крвавијем сузам’ проплакала.
    Роду своме послуживши вјерно —
    Овде лежи Лазаревић Лука,
    Штит Поцерја, цвјет српских јунака.
    А посинак врла Карађорђа!
    Проста земљо, која но га скриваш.
    Својом те је откупио крвљу!“

    Поп Лука је био од омањих људи, црномањаст, коштуњав, хитар, ћутљив, а нарави опоре и жестоке, тек повратљиве; жив, енергичан, уредан, оштар и праведан према млађима, а послушан према старијима.

    Од свих војвода, Лука је највише ценио Петра Добрњца и Миленка Стојковића.

    Турке Бошњаке мрзио је, али је говорио да су бољи јунаци од правих Турака.

    На славу себи, и на част чину који је носио пре војводства, Лука се није никад опрљао никаквом тиранијом, нити икаквом осудном жудњом за тековином.

    Уважавао је науку и људе научене, и како школа није било ближе, своју је децу слао чак у Карловце у школу.

    С оружјем се је био толико свикао да је, под своју дубоку старост, кад би путовао из Шапца у Београд, или одовуд онамо, увек крај себе, у колима, држао своју „крџалику,“ своју сабљу, и своја два пиштоља, макар да му тада ни ноге ни руке нису биле за мегдане!…

  • Лазаревић Лаза

    Лазаревић Лаза, доктор, приповедач, родио се у Шапцу 1 маја 1851 године.

    Основну школу и полугимназију свршио је у месту свога рођења; после је дошао у Београд, где је продужио гимназију, и свршио права у Великој Школа.

    Године 1871 влада српска пошље Лазу у Берлин, да учи медицинске науке.

    У почетку године 1879, по положеним свим испитима, Лаза је проглашен за доктора у медицини и у хирургији на Берлинском универзитету.

    Вративши се у отаџбину, Лаза буде постављен за физикуса београдскога округа. Доцније је прешао у војску за лекара и најпосле изабрао га је Краљ Милан за свога личнога лекара.

    На тако одличном месту Лаза је имао врло велику праксу, и, чисто предосећајући краткоћу свога века, трчао је без умора, да би што већи број болесника својим услугама задужио и себи леп спомен оставио.

    Лаза је написао и штампао за живота:

    1. Шест приповедака. Београд 1886.
    2. Он зна све. Прича, коју је заједно с Матавуљевом приповетком Ново оружје, Српска Краљевска Академија наградила Мариновићевом наградом.

    После Лазине смрти, Српска књижевна задруга издала је (у књизи 46 и 53-ој) живот и опширан опис свега књижевнога рада Лазина. Тај посао за штампу је спремио академик Љ. Јовановић.

    Лазаревић је био човек средњега раста, слабе снаге, црње масти, очију крупних, буљокастих. Ма да је дуго носио веће недуге (ишијас, грудне бољке) он је увек био у сретању мио, у говору духовит, у дружењу љубазан, на услуге готов, а у лечењу обично срећне руке. У самом приповедању кратак и јасан; у описивању често лапидаран; језик му је правилан, мек, сладак.

    Све то скупа помагало је да се његове приповетке лепо приме и рашире у народу. Чак је то могло заслонити и неку слабију страну њихову. Лазине су приповетке примљене и пропраћене симпатичније него и једнога његовога сувременика.

    Голема штета што тако рано заклопи очи своје!

    Лака му била земља црна!

  • Лазаревић Алекса

    Лазаревић Алекса, прота шопићски, родио се у селу Шопићу, у београдској Колубари.

    Не зна се где се је учио овај честити свештеник, а не помиње се ни да се је где одликовао на бојном пољу, али је, ван сваке сумње био човек врло разуман и у оно време, један од писменијих свештеника.

    Јер, Проту Алексу ми видимо у Земуну, пред ђенералом Женејем, 28 априла 1804, где је овај, по наредби свога цара, огледао да измири Србе с Турцима: а виђамо га и на другим народним скупштинама од 1804—1805.

    У другој поли априла 1805, била је, повише Остружнице, у селу Пећанима, скупштина Срба устаника. Осем других важних послова, које је посвршивала, та је скупштина (17 априла) изабрала: Проту Алексу Лазаревића, Стевана Живковића, и Јована Протића, и послала их у Цариград, да поднесу порти захтеве српскога народа.

    Ова три посланика, путујући у турску престоницу, ударе на Букурешт, где Јован Протић остане, а к оној двојици придружи се Петар Новаковић Чардаклија; и ова тројица, приспевши у Цариград, представе порти захтеве народа српскога.

    Докле су они чекали од порте одговор на своје представке, Срби у Србији освоје Карановац (данашње Краљево) и Ужице.

    Порта се нарочито наљути што су Срби Ужице освојили, па одмах пошаље заповест нишком Афис-Паши, да дигне војску на Србију, и да устанак српски са свим угуши!

    Кад српски посланици ово чују, онда Стеван Живковић, који је добро знао грчки и турски, некако умоли Турке да га пусте, божем да Србе уздржи од боја с Афис-Пашом, који не иде самовољно на Србију, него га Султан шиље; а као јамце за се, Живковић остави Проту Алексу и Чардаклију, али тајно, с неким Грком, уговори да њих двојицу, чим чује да је Живковић стигао на побуњену српску земљу, на каквој лађи, кришом, испрати или у Одесу или у Трст.

    Од Живковићева одласка, увећа се страхота за Проту и за Чардаклију: сваки час су могли изгубити главе, јер су Турци били веома љути на Србе.

    Али њих онај пријатељ вешто склони у једну руску лађу, која их срећно пренесе у Одесу. Одатле се крену кроз Русију, преко Кијева и Москве и, 13 октобра 1805, стигну у Петроград.

    Кад се је Прота Алекса, из Петрограда, вратио у своју отаџбину, застао је Србију већ у отвореном рату са Султаном.

    Прота Алекса је на једној црквеној књизи записао: Кад је пошао из Пећана за Цариград, кроз која је места пролазио, и шта је где видео и претрпео, докле се није вратио у Србију.

    Само том драгоценом записком1, Прота је стекао право на нашу захвалност, баш да ништа друго није урадио.

    Међу тим, помиње се да је Прота Алекса био и на оном састанку у Рудовцима, у почетку 1815, где је уговорено да се наново устаје на Турке.

    Много сам разбирао не бих ли што више дознао о овом заслужном Србину и свештенику, па све узалуд. Бејах чуо да је умрьо у свом селу, и да је укопан код цркве, где му гроб покрива плоча са записом!

    Радостан, похитах у Шопић, али ми онамо казаше да су попови, унуци протини, допустили мајсторима, који су зидали нову цркву, у Шопићу, те су, с другим гробним белезима, излупали и плочу Проте Алексе, и метнули је у темеље новој цркви!…

    Да Бог да нова црква у Шопићу певала дуго и много, не би ли бар она научила Шопићане, да поштују гробове својих предака, и још овако заслужних; не би ли их образумила: да не кољу мајке за наките кћерима!…


    1. Голубица 5, 285 и 286. ↩︎
  • Курсула Јован

    Курсула Јован родио се у селу Доњој Горијевници, у рудничком округу, године 1768.

    Кад је букнуо српски устанак на Турке, 1804, Курсула је био међу првима који су ударали на Чачак и на Карановац. Он је припадао војсци Мутаповој; али нити је имао какве команде, нити се покоравао одредбама војничкога запта. Увек је јахао добре коње, увек је носио поуздано оружје, и свуд је делио јуначке мегдане, те тиме војску слободио и српско име прослављао.

    Курсула није носио сабљу о бедрима, као што се носи, него затурену на раме, како му је лакше потегнути је. На мегдан је обично полазио пушећи чибук, који би лагано истресао и остављао у чибучницу тек пред самим својим противником.

    Године 1809, особито се прославио на Црном Врху, кад је оно Гушанац био надръо да продре у Гружу и у Јасеницу.

    Милутиновић, певајући ту српску победу, вели:

    „Сам Гушанац мучно деси трага,
    Но да брже стигне на селамет,
    Окуне га чете Србадије.
    Хитре пусте, на ногама лаке,
    Испрате га и јездаци неки,
    Особито Јоване Курсула.“

    Године 1810, на Варварину, јунаштву и поузданости ока и руке Курсулине задивили су се не само Срби и Турци, који су га и дотле познавали, него и браћа Руси, који су се ту, напоредо са Србима, борили с Турцима.

    Скоро целе године 1813, Курсула се находио у Делиграду. Онога дана, када ће допасти самртних рана, био је изишао из великог шанца, на својој као трава зеленој бедевији, коју је звао „стрина,“ и отишао у шанац војводи Новачићу, и делији Парезану, на разговор. На вратима од шанца одјаше бедевију, и да је сејизу да је вада. Док се он разговарао, Турци ударе на Новачићев шанац. Курсулин се сеиз препадне и некуд, без трага, утече с бедевијом. Турци шанац опколе са свију страна. Курсула, знајући да је „стрину“ оставио шанцу на вратима, похита да се састави са својим крилима, али, тек што из шанца изиђе, виде да му бедевије нема, а Турци пут већ пресекли. Он потрчи к великом шанцу бијући се, и тако себи пут крчећи.

    До великога шанца, добио је којекаквих 17 рана. Један га Турчин удари копљем које се заломи у рани, и он је овај одломак однео чак кући.

    Путем од Делиграда до села својега, невештином у неговању, ране се позледе, те је још мање било наде да ће оздравити.

    Кад је већ хтео умрети, упитају га: да ли за чим жали?

    Курсула поћути, прибере своје мисли, па рекне:

    — Вала сам се добрих коња најахао; оружја се красна наносио; непријатељских се глава насекао; ничега већ нисам жељан; али ми је жао моје старе мајке, и — жалим што ми се не деси „стрина“, да се пасјака сит насечем!

    И… с тим речма, издахне… То је било 16 августа, 1813. Он је укопан код цветачке цркве. На гробу му је плоча с овим записом:

    „Овде почива Јован Курсула војвода, кои је храбар војник био… Поживе 45 година. Донешен рањен из Делиграда, представи се 16 августа 1813.“

    Курсула је био косе смеђе, у лицу бео, образа пуних а прићосав; широк у плећима, и тврд на ушима.

    Курсула је из реда оних јунака који су дика роду своме. Ватрено заузет за ослобођење своје отаџбине, он се не само није плашио никакве непријатељске силе, него није ни главе окретао на сласт госпоства и власти међу својима. Њему се хтело да отаџбину види чисту од насилника, па нека се у њој слави влашћу и госпоством који год хоће од његове браће.

    Слава имену његову до века!

  • Курлага Вучић

    Курлага Вучић са Стапара, више Ужица, био је буљубаша на Шаргану, куда је ишла граница Србије пре 1833. Курлага је, по заповести Кнеза Милоша, наплаћивао царину од трговаца који су туда пролазили.

    Године 1830, удари преко Шаргана Ахмет Кусов, Турчин из Ужица, с девојком и сватовима, идући из Босне. Курлага заиште царину. Турчин не дадне, а девојка бризне плакати, чувши да Власи још могу од Турака наплаћивати царину!

    После много речи, Кусов плати што се од њега тражило, али се зарече, да ће се Курлаги осветити за то.

    Године 1832, фебруара 14, Курлага сиђе послом у Ужице кнезовима. Они му рекну да ни пошто не иде у Доњу Чаршију, јер му Турци много прете. Курлага навлаш оде баш на дућан самом Кусову. Догодило се је да је Турчин, баш у тај мах, на горњем боју своје куће, тукао своју жену. Курлага, чујући вриску, викне:

    — Не удри жене, Кусове!

    Турчин измоли главу кроз прозор, позна Курлагу, па остава жену, узме две мале пушке, и сиђе на земљу. Дошавши до Курлаге, без једне речи, скреше обе у Курлагу, а пушке му — не саставе!

    — Стани Туро! викне Курлага: — овако се бије! И сребрњаком погоди Кусова посред чела. Тим метком рани још једнога Турчина, који се је близу десио. Други Турци притрче и Курлагу убију ту на месту.

    То начини читаву буну у вароши. Кнез Милош, дознавши за то, исели све Србе из Ужица у Пожегу; пресели и окружни суд, а Србима из околних села забрани ићи у Ужице на пазар.

    Ужичанима, пресељенима у Пожегу, није било угодно ново место. Жалили су се да им деца умиру. А Турци Ужичани опет остали су били као у опсади. За то су се и они молили Кнезу Милошу да се Срби врате у Ужице.

    И Кнез је то допустио тек године 1835.

    Тај се случај у Ужицу зове: Курагина Крајина.

  • Кујунџић Милан

    Кујунџићу Милану, државнику, писцу, крштено је име Јанићије, па је он, угледајући се на друге, своје име посрбио, назнавши се Милан!

    Кујунџић се родио у Београду 16 фебруара 1842 године.

    Свршивши основну школу у Београду, био је још врло мали за гимназију; зато га отац пошље у Панчево у немачку школу, да језик немачки научи.

    После се вратио у Београд, те је свршио гимназију и Велику Школу. Још као ђак био је врло жив и слободоуман, те је с тога једну годину дана био искључен из школе!

    Доцније је отишао у Беч, па у Немачку, и најпосле у Француску и у Енглеску. Највише се бавио студијама из наука философских.

    Вративши се у отаџбину, постао је чиновник у министарству просвете; па професор у Великој Школи, па чиновник у министарству унутрашњих послова; скупштинар, министар просвете, посланик у Риму и најпосле пенсионар.

    За време наших ратова, Кујунџић је водио добровољце у бојеве. У војсци је дошао до чина артилериског потпуковника.

    Пред крај живота, снашла га је било тешка болест, у којој је намучио и себе и оне око себе. Преминуо је у Београду 14 новембра 1893.

    Кујунџић је био човек обилнога природнога дара, наставник и књижевник темељне научености, Србин жаркога родољубља и државник чврсте воље и похвалне несебичности. Он је и певао, и писао, настављао, и војевао, и управљао.

    Српска Краљевска Академија, коју је он, као министар просвете, створио и највишу јој санкцију израдио, његово ће име записати на друго место у Поменику својих добротвора, јер је он њојзи и знатан део свога имања након себе оставио.

    Поред многих песама, чланака, критика, и других састава, расутих по разним часописима, од Кујунџића имамо ово списе.

    1. Абердар. Гусле Абердарове. Нови Сад, 1861.
    2. Кратки преглед хармоније у свету. У Београду, 1967 и 1872.
    3. Философија у Срба. Београд 1868.
    4. Иде ли свет на боље или на горе. Нови Сад. 1870.
    5. Воља и слобода, у 20. Гласу Српске Краљевске Академије. Београд, 1889.

    Нека му је лака српска земља, коју је жарко љубио и својски послужио!

  • Кујунџија Димитрије

    Кујунџија Димитрије родио се у селу Штиткову, близу Нова Пазара.

    Научивши кујунџиски занат, Димитрије је боравио и радио у Новом Пазару. Од тога заната, остало му је презиме Кујунџија, за сав потоњи живот.

    Димитрије је имао старијега брата Јевтана, и млађега Косту.

    У почетку српскога устанка, Турци Пазарци, погубе Јевтана, брата Димитријева; одсеку му главу, набију је на шиљак, па је изнесу граду на бедем, и окрену ка селу Штиткову, као да покажу шта чека и све друге који би симпатисали српском устанку!

    Године 1807, Димитрије Кујунџија, и брат му Коста, искраду се из Пазара, пређу међу Србе, скупе чету, и почну се бити с Турцима.

    Године 1809, при нападању на Пазар, Димитрије и Коста показали су се прави јунаци; али Турци, уговарајући да се предаду Србима, затраже од Карађорђа да, куд на другу страну, пошаље Димитрија и Косту, пошто они, вељаху Турци Пазарци, жудни да освете брата, не би могли одржати уговор који би се сада углавио.

    Карађорђе, после тога, пошаље Димитрија и Косту, с Павлом Цукићем, на Рогозну да пресеку пут Турцима, који би од Косова могли навалити на Србију.

    О нападању на Нови Пазар, певала се је у околини ова песма:

    „Протужиле буле у Пазару,
    Тугујући, каде говориле:
    „„Авај нама, до Бога милога!
    Од зулума силна Коста-Бега,
    И његова брата Дмитрија,
    Злих војвода од Нова Пазара:
    Тугујући Црног Ђорђа моле,
    Да устави и Косту и Дишу
    Да не пале Новога Пазара.
    Карађорђе њима одговара:
    „„Уставићу све војводе редом,
    Ал’ не могу ни Косту ни Дишу:
    Турци су им брата погубили,
    Јевтан-брату главу откинули;
    На бедем је, на шиљак натакли,
    Ка Штиткову лице окренули,
    Те да гледа свога завичаја,
    Недалеко од Новог Пазара:
    Не могу их, за то, уставити!“…

    Димитрије је, после тога, био војвода пазарски, што ће рећи, данас, студенички,

    Године 1812, у Карађорђеву Протоколу, број 957, пише:

    „да он (Димитрије) у хапсу стоји, докле се за право нађе: именије његово, колико на писму шиљемо, да се расположи и прода, и да се поплаћа тужитељем његовим, које је он од сабора починио од 1809 года, а прије што је било, оно на страну. А после ни он, ни његови синови, да не буду више народне старешине, за преступленија његова; а брат његов Коста да буде војвода, да се не батали, јер на Косту никакве даве нема.“

    У овом затвору налазећи се, Кујунџија је „сваки дан вртио топове,“ као најгори сужањ, како прича Милутиновић, који му сву кривицу своди у то „што се, вели, зету Пљаку замерио,“ који га је „оцао и оклеветао“1!

    Године 1813, Димитрије је био пребегао у Немачку, али како је Кнез Милош утврдио с Турцима мир, он се је вратио, и настанио у Смедереву, где је на ново почео радити свој кујунџиски занат. Године 1841, извезао је срмом и позлатио престони крст за смедеревску цркву. На крсту је потписан он као мајстор, и црквени тутори Илија Нешић, Јања Ђорђевић, и Ица Марковић. Тим се крстом и данас служе у новој смедеревској цркви.

    Димитрије је у Смедереву, у црквеном крају, имао своју кућу.

    Био је висока раста, црномањаст; носио се је увек лепо, свакад је ишао у чоиној везеној долами, и с џемаданом златом везеним.

    Врло је често, на помамну коњу, пројахивао кроз смедеревске улице. То га задовољство није остављало до пред саму смрт.

    Умрьо је у Смедереву 29 новембра 1843, и 30 новембра, на Св. Андреју, опевао га је прота Теофан Станковић.

    Сарањен је, како његови потомци причају, код старе цркве смедеревске.


    1. Србијанка 3, 110 и 111. ↩︎
  • Крстић Михаило или Мика

    Крстић Михаило или Мика, родио се о Арханђелову дне, 1818, у Крагујевцу.

    Основну школу свршио је у Крагујевцу, па је, после тога, учио неку трговачку школу, у Београду, из које је изишао 1837.

    По свршетку школовања, водио је, неко време, трговину, а после, нарочито од 1842, није се хтео пуштати у велико трговање, него је радио своје земље, којих је имао доста око Крагујевца.

    Крстић се није женио а, пред своју смрт, ни рођака блиских није имао.

    Преминуо је у Крагујевцу 26 јуна 1885.

    Пре него што ће умрети, наредио је шта да се чини с његовим имањем, пошто умре.

    Ево главне одредбе у тој његовој последњој вољи, с које и заслужује да га уврстимо у Поменик знаменитих Срба.

    Све своје имање Крстић је оставио свом куму, г. Кости Митрићевићу, пуковнику у руској војсци, али под овим условима:

    Пуковник Митрићевић дужан је, од прихода Крстићева имања, сабрати 5000 дуката, и те новце дати под интерес. Половина интереса који се буде добијао од те суме, придаваће се главници, а друга половина трошиће се на сиромашне ђаке крагујевачке гимназије. А кад та главница нарасте до 20 хиљада дуката, онда ће се сав интерес трошити па ђаке поменуте гимназије, који се добро уче и добро владају, а сиромаси су.

    Даље, г. Митрићевић има да изда неколике легате који немају опћега значаја, па, што преко света тога претече, биће његово наслеђе.

    Кад би се данас све непокретно Крстићево имање распродало, не би се зар могла за њега добити она сума колику је покојник завештао. То сведочи да је Крстић веровао да ће Митрићевић, управљајући неколико година тим имањем, моћи његову последњу вољу како треба извршити.

    Крстићева слика већ се налази у сали нове крагујевачке гимназије, као слика просветнога добротвора…

  • Крстић Максим

    Крстић Максим родио се у Босни, па се преселио у Србију, и настанио на Убу. Кад су Срби устали на Турке, Максим је био међу првим борцима, па је, доцније, изишао на глас, и постао је војвода соколски.

    Име његово помиње се у многим бојевима у Рађевини и око Сокола.

    У пролеће, године 1813, заповеда му се од стране „Вождове,“ да Турке не дира, али од њих добро да се чува.

    Доцније му се каже да народ уклања с пута, куда ће се кретати војске.

    Најпосле је, те године, био с Молером у Лозници, па је и оданде некако изнео главу.

    У другом устанку, 1815, виђамо га, с Кнезом Јовицом, докле Турци нису протерани из Ваљева, а после се ретко помиње.

    Године 1844, налазимо га као члана окружнога суда у Лозници, где га је затекла катанска буна. Крстић је, тада, био пристао уза Стојана Јовановића, катанскога вођа, а пошто су катане разбијене, он је допао затвора, у Ваљеву.

    Из тога затвора избавио се заузимањем пок. Ацике Ненадовића, и живео је, после тога, на Убу веома сиромашки. На Убу је, кажу, и преминуо.

    Имала је једна песма у којој се пева како је Војвода Макса секао Турке дуж Дрине, и како је многе српске породице искупио из турскога ропства, рашта је морао све своје имање дати.

    Ништа више нисам могао, за сад, дознати о овом честитом, али зле среће Србину…