Поменик

Аутор: Милан Ђ. Милићевић

  • Максимовић Нићифор

    Максимовић Нићифор, владика ужички, родио се 12 јануара 1788, у селу Јежевици1, у нахији ужичкој, 5 часова хода на североисток од Ужица.

    Још као дечак, научио је читати, писати, и појати у манастирима Св. Тројици и у Никољи.

    Године 1808, јануара 12, пострижен је, у Београду, за монаха, а после је постао ђакон, и јеромонах: До године 1811, боравио је у својему постригу, манастиру Никољи, а за тим, неко време, задржавао се је у Преображењу и у Сретењу; и оба ова манастира обновио је својим трудом и својим трошком.

    Године 1814, баш кад је био у Преображењу, удари куга у околна села, те је он, тада, које сарањујући мртве, које молећи се Богу за живе, стекао доста новаца.

    — Па станем мислити, причао је после он сам: — шта ћу чинити с оволиким новцима? Да идем у Јерусалим, и да дам новце да се њима поправљају и красе цркве у туђој земљи — не ћу! Боље је да их потрошим на тако што у нашој земљи2.

    И тако оде те обнови манастир Сретење.

    По што је, у Београду, лицем на Св. Андреју, постављен за архимандрита манастиру Сретењу, послан је, заједно с чувеним архимандритом Мелентијем Павловићем, у Цариград, где патријар Константије, 18 августа 1831, Мелентија посвети за митрополита Србији, а Нићиофора је, одмах други дан, тај нови српски митрополит Мелентије посветио за јепископа ужичког.

    Вративши се у Србију, Нићифор је имао столицу у Чачку. Од тога доба, још је више настајавао да украси манастир Сретење, у ком је, често и сам боравио.

    Живећи у Чачку, Нићифор се завади с г. Јованом, братом Кнеза Милоша, па запали и оде у Црну Гору. Бавећи се онамо, закалуђерио је, у белопавлићском манастиру Ждребанику, Илариона, који је доцније био митрополит цетињски.

    Кнез Милош пошље Симу Милутиновића те владику Нићифора приволи да се врати кући, па га после измири с братом Јованом.

    Владика Нићифор је, поред српског језика, знао и грчки. И некад би, служећи као владика у београдској цркви, отпевао по коју песму грчки. Преминуо је у Чачку 28 фебруара 1853.

    Нићифор је био човек богат. Још за живота написао је, својом руком, тестаменат којим је све своје имање оставио својему манастиру Сретењу. На том тестаменту није било сведока, као што је требало да буде, по закону. А Нићифор је имао рођену сестру, која дигне код суда парницу против такога тестамента. И судови тај тестаменат оборе. На тај начин, све имање владике Нићифора подели се, по закону, на три дела, па: један део оде сестри; други део његову манастиру, а трећи део на школе и цркве.

    После Нићифора, на ужичку јепархију дошао је дотадашњи шабачки владика Јанићије, и столица се владичанска пренесе из Чачка у Карановац (Краљево), 18543.

    Нићифор је био човек крупан, пун, и под старост врло гојазан. Говорило се је да је веома грамзио за новцем, и био је стекао доста и новца и имања, па се је, после његове смрти, док се водила парница, већином развукло и једно и друго тако да, бој се, није много пристало за душу ни њему, ни кому његовому“!…

    1. У Гласнику 5, 293. каже се да је рођен у чачанској Јежевици, под планином Јелицом; али је то погрешка. ↩︎
    2. Даница за 1826, стр. 30. ↩︎
    3. Године 1886, владичанска је столица враћена из Краљева у Чачак. ↩︎

  • Мајсторовић Ранко

    Мајсторовић Ранко родио се у селу Азањи, у смедеревској Јасеници, од прилике, године 1768.

    Под Карађорђем је војевао, као прост војник.

    Међу тим, као домаћин имућан, трговао је живом стоком и, тога ради, био је изашао веома на глас у својој околини као човек врло паметан, и врло праведан.

    После Ђакове буне (1825), Кнез Милош је, да би задовољио Смедеревце, узео Мајсторовића за члана оном управном Савету, који је, обично, становао у Крагујевцу.

    У том звању, остао је Мајсторовић до устава 1838, а тада је постављен за члана Савету земаљском, и дан му је, по ондашњем обичају, пуковнички чин, па и султански орден ифтихар.

    Мајсторовић се је, кроза сву своју службу, одликовао правдом у суђењу, чистотом у служењу, и поштењем у живљењу.

    Умрьо је у Београду, 2 априла 1840 и, опеван врло свечано, у присуству Кнеза и свих великодостојника, однесен је те сахрањен код цркве у Кусатку.

    На гробници чита му се овај запис:

    „Овде лежи тело полковника и кавалера Ранка Мајсторовића, рођена у селу Азањи, округа смедеревскога, Књижевству Србији, умршега 2 априла 1840, у 72 години старости своје, као члан српскога Совета. Он је отечество своје за цело време битија својега на земљи својски и прилежно послужио, и за то познати сви га жале, а синови његови, и остала фамилији, као за добрим и незаборављеним оцем, неутешно плачући, спомен овај подигоше му“.

  • Магарашевић Ђорђе

    Магарашевић Ђорђе родио се 10 септембра 1793, у селу Адашевцима, у Срему.

    Основну школу учио је у месту својега рођења; гимназију у Карловцима, философију у Пешти, а богословију опет у Карловцима.

    Године 1813, постао је професор у карловачкој гимназији, а године 1817 прешао је, као професор, у гимназију новосадску.

    Преминуо је 6 јануара 1830, у Новом Саду, и укопан је код саборне цркве1.

    Магарашевићеви списи ово су:

    1. Историји најновијих јевропејских прикљученија, 1823. — Књига која је, у своје време, била за особиту препоруку.
    2. Српски Летопис, којему је Магарашевић био основалац и први уредник од постања, тојест од 1825 до 1830 године.
      После смрти Магарашевића, уређивање Летописа преузео је Јован Хаџић, у књижевности звани Милош Светић;
    3. Кратка всемирна историја, која је штампана после смрти пишчеве.

    Магарашевић је оставио у рукопису:

    1. Дух списанија Доситијевих, у осам одељака;
    2. Смрт Авељеву од Геснера, превод;
    3. Историју словенског и српског народа;
    4. Лексикон латински, немачки, и српски, и
    5. Једну беседу немачку.

    За кратка свога века, овај је човек урадио много, а обрицао је урадити и више, али му рана смрт пресече жицу живота баш онда кад је за рад био најподобнији!

    Бог да га прости!

    1. Стражилово за 1887. бр. 35, стр. 558—560. ↩︎

  • Магазиновић Стеван

    Магазиновић Стеван родио се у шабачком граду, од прилике године 1804. Отац му се звао Митар, а мати — Марија. Још као дете, у једној бежанији од Турака, пренесен је у Срем, у Руму, где је одрастао, и школу учио.

    Доцније се је вратио у Шабац, где му се мати, оставши удовица, преуда за Магазиновића, кога презиме, доцније, прими и Стеван, пасторак његов.

    На крају године 1823, Стеван Магазиновић је ушао у шабачки окружни суд, као бесплатни практиканат.

    Године 1824, у почетку, послан је за писара у суд ваљевски, где је остао до 1829. После тога, прешао је, као писар, Кнезу Милошу у канцеларију.

    Године 1833, августа 18, послан је у Јадар и у Рађевину да попише сав спахиски десетак, и тај попис да поднесе Кнезу Милошу. Септембра 9, те 1838 године, дана му је власт да тај десетак пресеца са спахијама, и исплаћује им, како се с ким погоди.

    Тај посао свршио је на задовољство Кнезу до 11 новембра 1833.

    18 новембра, 1883, постављен је за капетана поцерскога у нахији шабачкој.

    23 маја, 1835 постао је члан шабачкога исправништва, а 10 јуна 1837, даровао му је Кнез Милош, за верну и ревну службу, мајорски чин.

    25 фебруара 1839, постављен је за председника шабачком окружном суду.

    14 септембра 1840, премештен је у Брусницу за председника суду рудничком, а одонуда 27 јуна 1841 дошао је за председника суду округа београдског.

    16 новембра 1842, постао је члан суду апелациском, а 30 декембра, те исте године, дошао је томе суду за председника.

    10 априла 1843, дан му је потпуковнички чин.

    Те исте године, новембра 3, постављен је за члана Депутацији која је управљала фондом за удовице и сирочад чиновничку. Ту је службу, из почасти, вршио дуго, јер она није ником никаке плате доносила.

    31 декембра 1846, постао је члан врховному суду; а 10 декембра 1848 члан депутацији школскога фонда. И ту је службу вршио из љубави к просвети.

    27 септембра 1852, постао је председник врховному суду.

    11 декембра 1854, постао је члан Државном Савету.

    21 декембра 1854, кад је Стеван Книћанин дао оставку на министарство унутрашњих дела, Стеван Магазиновић постао је министар унутрашњих послова.

    Доцније, 31 марта 1858, видимо га, по други пут, међу министрима, и то као Кнежева представника и попечитеља спољних послова.

    Кнез Милош, по повратку свом у Србију, задржао га је у том звању до 7 априла 1859, а тога дана, уважавши му оставку, отпустио га је.

    Од тога доба, Магазиновић је живео у пензији, код своје куће, у Београду.

    У последње време, здравље му се је било пореметило толико ја га ни лекарска вештина, ни примерна нега и дворба добре супруге никако не могаше повратити у повољно стање.

    Магазиновић се је три пута женио; и ни с једном женом није имао порода.

    Пред смрт је написао своју последњу вољу, по којој је све своје имање оставио на просветне цељи, то јест: да се од прихода с тога имања штампају корисне књиге, које ће се сиромашним ученицима давати бесплатно!

    Непокретно Магазиновићево имање чине:

    1. Кућа у Кнез-Мијаиловој улици, близу двора;
    2. Ливада, близу Саве;
    3. Виноград, с две куће, на топчидерском брду;
    4. Забран, 400 дана орања, у Шапцу;
    5. Две ливаде до Саве 20 коса;
    6. Друга ливада од 20 коса;
    7. Земља 30 ланаца
    8. Земља Гемовача, и
    9. Земља близу Шапца, Јуришићева.

    Ова добра под 1, 2 и 3 находе се у Београду, и београдском хатару, а од 4—9 сва су у околини шабачкој1.

    Пошто протеку услови које је Магазиновић, у својој последњој вољи, поставио, управу над овим добрима узеће министар просвете, и руковаће њима онако како је завешталац наредио.

    Магазиновић је преминуо у Београду 4 фебруара 1874.

    Он је био ониска раста, крупне снаге, пун, црномањаст, а у лицу богињав. Нарави је био тихе, смерне, опхођења отвореног; али, рођен у оно доба кад је „крвца из земље провирала“ тражећи освете за погажено право, и проведавши сав свој век у чину судиском, био је и сам врло осетљив за своје право; а чим питање није било о праву, он је био попустљив, пријатељ мира, и готов на давање.

    Нека је мир праху његовому! Он је, умирући, сећао се оних који су узданица и кући и држави; сећао се нараштаја на којима остаје свет. Благо души његовој која се бринула да млади српски појаси долазе на посао с више светлости, с више мушке воље, с више морала и честитости!

    Најмањи напредак у сваком том правцу, његову је имену споменик који никад никаква сила не ће порушити.

    Нека му је рај души, а праху његову нека је лака земља, коју је синовски љубио!

    1. Кнежевина Србија стр. 480—485. ↩︎

  • Љубиша Стефан Митров

    Љубиша Стефан Митров1 родио се у Будви, последњег дана месеца фебруара, 1824.

    Отац Љубишин Митар, превео је готово сав свој век на мору; а Љубиша, код добре мајке, био се је размазио тако да, до своје четрнаесте године, још готово ни азбуке није знао!

    Тек кад му отац умре, Стеван се сети да му много треба, па навали учити се самоучки и, за неколико година, толико се спреми да је, године 1843, већ био опћински секретар у Будви, а године 1848 видимо га као кандидата за бечки сабор (Riechstag).

    После је бивао на далматинском сабору, у Задру; у депутацији далматинској, у Загребу; и у царевинском већу, у Бечу, чак до године 1878.

    Радећи и борећи се по тим бурним скупштинама, Љубиша је доспевао бавити се и књигом српском.

    Године 1862, штампао је, у Народном Листу, неколике преведене сатире; после је превео из Хорација „Хвале сељачкога живота“, па је, у Дубровачком Забавнику, штампао Смрт Уголинову, из Данта.

    Тек иза тих превода, почео је радити сам из своје главе, и, после неколике године, дао је читаоцима ове приче:

    1. Лажни цар Шћепан Мали;
    2. Кањош Мацедоновић;
    3. Поп Андровић;
    4. Продаја Патријаре Бркића;
    5. Крађа и прекрађа звона;
    6. Проклети Кам;
    7. Скочи-дјевојка;
    8. Горде, или како Црногорка љуби.
    9. Најпосле Причања Вука Дојчевића.

    Те су приче дошле српским читаоцима као нека необична новина, са свим изненада. Лепи створови живе уобразиље, приче ове доносе незнано дотле богаство српскога језика, и гипкост српске беседе!

    И Љубиша, у политици и дотле крупан син кршне Боке, овим својим књижевним делима, заузме једно од првих места међу српским књижевницима!

    Љубиша умре у Бечу 11 новембра, 1878, и укопан би у месту свога преминућа.

    Доцније су кости његове извађене, пренесене у Боку, и сахрањене у месту рођења његова.

    1. Српска Зора за 1878, стр. 110, 130, и 221. ↩︎

  • Љубић Сима

    Љубић Сима, научник, католички свештеник, чувар музеја у Загребу, родио се на острву Хвару, у Далмацији, 24 априла 1822 године. Учио се у Далмацији и у Бечу. Професоровао је у Осеку и на Ријеци. Био је члан Југословенске Академије у Загребу, и члан Српског ученог друштва у Београду. Одликовао се је у нумизматици Јужних Славена.

    Преминуо је 6 октобра 1896 у месту свога рођења. Бог да му душу прости!

  • Љевајац Рака

    Љевајац Рака родио се у селу Доњој Горијевници, у рудничком округу, 1777, а старина му је у селу Љеваји, по ком је и прозван Љевајац.

    Још до устанка 1804, Љевајац је морао бити човек уважен у народу, јер и њега видимо, међу устаничким старешинама, на оном састанку у Земуну, 28 априла 1804, где су Аустријанци огледали да измире Србе с Турцима.

    После тога, Љевајац се је находио под командом Милана Обреновића, који је заповедао нахијама рудничком, пожешком (чачанском) и ужичком.

    Године 1809, кад су Срби опсели Сеницу, дођу им посланици од црногорскога владике Петра Првог, и од племена Васојевића. Први је желео заједнице у раду за ослобођење српскога народа, а други су тражили да и њихов крај прихвати Србија.

    Карађорђе, тада, одабере Раку Љевајца и Анту Симеуновића, огласи их за војводе Васојевићима, и пошаље их да заузму Васојевиће, и да се здруже с Црногорцима.

    Ова експедиција, погрешком Хаџипродановом, остане са свим јалова. Те Љевајац и Анта оду на Цетиње, а одонуда су се, после, хајдучки провукли кроз Турску, и дошли у Србију.

    После тога, Љевајац је био војвода у нахији ужичкој. Године 1812 и 1813 наређивано му је неколико пута да похвата, или побије, хајдуке у нахијама ужичкој и сокоској, и да спреми што више војске за одбрану земље (1813).

    Најпосле, с неких злоупотреба, изгубио је власт и остао без ичега!

    Године 1815, Љевајац је одмах ударио на Турке у Чачку, и, после Мутапове смрти, постао је руднички војвода.

    Љевајац се је, личним јунаштвом, могао мерити с Јованом Курсулом. Верује се да је он посекао сина Скопљак-Пашина, после победе на Љубићу, кад су Турци узмицали преко Јелине.

    Љевајац је умрьо 17 октобра 1833, и укопан је у селу Мојсињу, цркви с десне стране.

    Био је средњега раста, бела лица, а црне косе и бркова; говорећи, свакад се је смешио.

  • Луњевица Никола

    Луњевица Никола родио се у селу Луњевици, у нахији рудничкој, 1767 године.

    Његово је презиме Милићевић, а Луњевицом се је прозвао по имену села у ком је рођен.

    Устанак српски од 1804, затекао је Николу Луњевицу као човека већ са свим зрела, и као марвенога трговца веома богата.

    За своје богаство Никола је причао да му је највише дошло овако:

    Аустријанци, имајући рат се Наполеоном, подвежу, у Варадину, са земунским трговцем, неким Петровићем, уговор о набављању меса за војску. Петровић опет, уговори с Николом Луњевицом, да му овај по Србији купује стоку, и да је предаје на савским скелама. Стоке је требало врло много, а цена је уговорена висока, те тако је Никола, на тој набавци, зарадио равних 60 хиљада дуката!…

    За доба Карађорђева, Луњевица је некад и војевао, са рудничанима, својим земљацима; али је много више помагао народној ствари дајући, кад је требало, новаца у зајам, и набављајући, преко својих људи, барут, олово, и друге ратне ствари.

    Луњевица запази Милоша Теодоровића још док је овај служио у брата свога Милана; и, дознавши да је Милош заволео девојку Љубицу, навали и склони Милана да Милоша ожени Љубицом.

    — Шта ће бескутњику жена, Бог с тобом, побратиме, рекао је Милан први пут: — Милош још нема ни капе своје на глави, а то ли куће и баштине?

    — Не мари ништа, одговори Луњевица: — млад је и вредан; стећи ће; само му ти учини ово по вољи!

    Милан пристане.

    А Луњевица оде у Тополу Карађорђу, те га окуми да Милоша венча с Љубицом; Мутапа остаросвати, па сам, ма да је био човек ожењен, и имао двоје деце, пристане да деверује Љубици, и да се поклања с младом, како обичај заповеда!

    Кад је Милан Обреновић, године 1810, пошао у Букурешт по народном послу, оставио је код Луњевице кесу са 800 рушпи, рекавши:

    — Аманет ти, побратиме, ове паре! Ако ја умрем у туђој земљи, ове ћеш паре дати моме Ристи!“

    Кад је, доцније, Риста умрьо, Кнез Милош је поискао те паре, и Луњевица му их је предао, како се прича, у кеси са три печата.

    Године 1813, кад су Турци заузели Србију, Луњевица не само није никуд бегао из земље, него је још склонио многе важније људе да се предаду, и да не гину лудо, без икакве потребе.

    Године 1815, кад је Кнез Милош пристао да устане на Турке, Луњевица му је, међу првима, дошао у Црнућу, и донео пуне бисаге талира, те поклонио за народне прве потребе.

    За ту, и за многе друге услуге, Кнез Милош је, доцније, био Луњевици толико захвалан, да му никад, ни у чем, није хтео воље покварити.

    Кнегиња Љубица, кад је убила Петрију, и побегла од куће, утекла је к свом ручном деверу Николи Луњевици, јер је само у њега била поздраво заклоњена од Кнеза Милоша, док се овај не одљути.

    Године 1839, Луњевица је имао чин мајорски, и био је председник окружног рудничког суда.

    После кратког боловања, Никола је умрьо, у селу Луњевици, 11 маја 1842, а 12 маја укопан је, с леве стране цркве, у манастиру Вујну, који је он и обновио.

  • Лукић Аврам

    Лукић Аврам родио се у селу Рајцу, под Јелицом, 2 часа на југ од Чачка, око године 1760, а живео је у селу Заблаћу, у моравској равни, испод Чачка.

    Кад је, на скупштини у Борку, 1805, уређен први совет у Србији, Аврам Лукић је први изабран за саветника од нахије пожешке (чачанске).

    Године 1806, августа 7. Лукић је, из Смедерева, заједно с Јеремијом Гагићем, послан у Трст, к браћи Србима за новчану помоћ; 8 октобра те исте године, вратио се је с тога пута и, у логору, на Топчидеру, предао Карађорђу добровољних братских прилога равно 12.750 форината.1

    Године 1807, Лукић је склонио друге саветнике, те су се писмено жалили Карађорђу на Младена и на Милоја. И тад се он зове саветник „и за рудничку нахију“.

    Мало доцније, те исте године, Лукић је изабран и, с Петром Чардаклијом и Јеремијом Гагићем, послан у Влашку, у главни руски стан, да се разговоре о помоћи коју су Срби тада тражили од Русије.

    Тек по овој радњи Лукића и његових другова, дошао је у Србију први руски дипломатски агенат.

    Овај агенат звао се је Константин Константиновић Родофиникин, пореклом Грк, који се често помиње у српским пословима онога времена.

    Родофиникин је ушао у Београд први пут 29 јуна 1807, и Младен Миловановић дочекао га је грувањем из топова.

    Године 1813, Лукић није хтео бегати из отаџбине, него се склони за прво време, а после, кад Куршид-Паша распусти гласе да цар прашта Србима, онда и Лукић дође, преда се, и везир га остави као кнеза у нахији пожешкој, и још га пошље да предаје и друге Србе који су се још држали ван турске власти.

    На тај начин, поред других, Лукић је највише урадио да се и Хаџи-Продан Глигоријевић, старовлашки војвода, преда Латиф-Аги, чачанском муселиму, и да породицу своју пресели у манастир Трнаву, близу Чачка.

    Године 1815 после победе на Љубићу, Кнез Милош шаље Аврама Лукића да трчи са својом пожешком нахијом на Карановац Радосаву Јелечанину у помоћ, те да гледају не би ли се карановачки Турци предали, а добре страже да поставе, да не би каква турска војска од Пазара продрла.

    Аврама Лукића, Николу Симоновића из Бабине Луке, и Мијаила Оташевића,2 повео је Кнез Милош са собом, године 1815, преко Дрине у логор Куршид-Паши, на разговор о умирењу Србије.

    Кад се Кнез вратио, њих тројица су остала у турском логору као таоци за Милошев повратак везиру. Још се прича да је Милош, морајући даривати многе пашине људе, узајмио од Аврама сто дуката у злату.

    Од њих тројице некако се избавио и вратио кући само Никола Симоновић, а Лукић и Оташевић оставили су своје главе у турском логору. Турци су казивали да су оба умрла од куге, али Срби причају са свим другојаче:

    „Кад су дознали да им се Милош не мисли вратити, Турци су ископали у земљи две праве рупе дубоке до човечијих рамена. У те рупе пустили су дупке Аврама и Мијаила, и око њих су натрпали земљу коју су маљевима добро набили. Из тога стиска само су вириле главе овим мученицима. Два дана живели су кукавци у тим нечувеним мукама, па су онда издахнули“.

    Ово се нарочито прича у Драгачеву.

    Лукићева жена Босиљка, оставши удовица, начинила је у Заблаћу црквицу. Кажу да је са својих стаја скидала даске те покривала ту задужбину, и то све за душу своме честитом мужу, а народном мученику, Авраму Лукићу!

    Слава му до века!

    1. Архив Срп. Ученог Друштва, бр. 427. ↩︎
    2. Краљевина Србија, стр 661. ↩︎

  • Лома Арсеније

    Лома Арсеније родио се у селу Драгољу, у Качеру рудничком. Он је био међу онима који су први, с Миланом Обреновићем, дошли Карађорђу на Рудник, 1804.

    Одмах после тога, постао је буљубаша у Качеру. Лома је бивао у многим бојевима, и допадао је грдних рана; неке је извидао, а неке је носио до смрти, теке га је судбина чувала да погине на превари, када је оно дао тврду веру да непријатељу, који му се је на веру предао, не ће бити ништа.

    Године 1811, Лома је постао војвода у Качеру.

    Године 1813, налазио се је, с Качерцима, на Делиграду, и ту се био, и отаџбину бранио до пропасти Србије.

    С Делиграда је дошао кући, смирио се, и — најпосле — предао Турцима.

    Кад је оно, у Рудовцима, уговарано да се, на ново, устаје на Турке, и Лома је био на том договору.

    Године 1815, одмах по договору у Такову, Лома је, по Милошевој наредби, са својим Качерцима, опсео град Рудник, у ком је боравило неколико Турака с породицама. Њих Лома позове на предају, обрекавши им миран пролазак, ма куд да пођу. У граду Руднику заповедао је тада неки Аго Токатлић, који пристане да се преда, изађе пред Лому с хлебом и сољу, и ту, са свим по народном обичају, даду један другоме веру да преваре не буде. После тога, Токатлић, са својим сестрићем, и још 30 турских породица, крене се из града. Лома их причека, и пође пред њима до пута ка Ужицу. Кад су били на месту где је данас рудничка школа, ту бејаше засео, иза једне липе, неки Мартиновић из Босуте, с једним другаром, па викну:

    — Токатлићу, остави ми пиштоље; или главе одавде не ћеш изнети!

    На врага, Токатлић је, негде пре, био отео неке пиштоље од овога Мартиновића.

    — Хајд’ отален, каурине! Ево ти Лома, па се кусурај с њим: ја путујем на веру, а пиштоља не дам!

    На то Мартиновић опали пушку, и Токатлић, погођен, стровали се с коња. Мартиновић полети да му иза појаса узме пиштоље; али Турчин, још врућ, скреше и Мартиновића грдно рани. Онај други Србин дотуче Токатлића.

    То се све свршило у један часак.

    Случај тај помете и Србе и Турке; и једни и други дочепају се оружја. У невољи један Турчин, видећи Каратошића из Копљара, викне:

    — Каратоша! јуначки сине, не дај!

    Лома је трчао од једних к другима, докле их није стишао, и, како тако, измирио.

    Пошто су Токатлића укопали на месту погибије, његов сестрић уседне на његова хата, врло добра мркова, и пођу даље.

    Ишли су старим путем на Брекињу, куда се пре ишло на Брусницу. Кад су били на садашњој Делалића прлини, Лома је био измакао напред пред Токатлићевим сестрићем, јер је и под Ломом коњ био особито добар. Почела је падати киша; Лома натуче на главу кукуљачу од свога гуња.

    Киван због смрти својега ујака, Турчин је био смислио да се искали на Ломи. За то извуче јатаган да Лому удари по врату, али му се, с ножем, извуку и корице. Осетивши за собом неко шушкање, ома се окрене, а Турчин се брже довије и рекне:

    — Ломо! Ти, видим, ниси био рад овоме што се сада догоди; него на ти, за спомен, овај мој нож!

    — Ја га примам, рекне Лома: — подај га моме барјактару!

    Барјактар Ломин, Илија Дембуба, из Босуте, прими јатаган, и путовање се продужи. Киша оспе још јаче; Лома набије још боље кукуљачу на главу. Турчин увреба тренутак, тргне пиштољ, скреше Ломи у потиљак, па ободе коња и одлети пут Ужица. Лома падне с коња, и убије се о земљу још више; јер је у њему било на кантар 110 ока!

    Кад Срби то виде, потегну оружје, и поубијају готово све остале Турке. Токатлићев сестрић већ умакне и, тога дана, стигне у Ужице.

    Лома је, после неколико дана, умрьо у кући капетана Марка Ракића, на брду Блатима, и укопан је ту у Ракићевој ливади, близу куће у којој је издахнуо. Лому је олово ударило у главу, иза деснога уха, кост му није повређена, само ју је олово јако очешало па отишло. На његову гробу лежи велика плоча без икаква записа.

    О Ломиној смрти Милутиновић прича мало другојаче (130 до 134), али сам ја ипак узео ово казивање.

    Лома је био јунак у боју, мудар на договору, за то је свуд био уважаван. Јокић вели за њега: „Грдне је ране имао“. Стаса је био висока, снаге крупне, пуне; смеђ; дугих а ретких бркова; низ леђа му је увек висила плетеница косе, а на себи је свакад носио зелену доламу.