Марковић Радован, из Косјерића, био је барјактар у ужичкој војсци, која се борила на Равњу, 1813.
Турска пушка одбије му десну руку, и барјак му падне. Радован, не гледајући своју десну одбијену руку, сагне се, дигне барјак левом руком, и пренесе га на другу страну шанца
Он је ту и погинуо.
Марковић Коца (Никола), родио се у Пожаревцу, 1795 године, а родитељи су му се доселили из Сачисте, у Македонији.
Коца је одрастао у Пожаревцу, оженио се, и радио трговину.
Њега први пут видимо у народној служби године 1821, и то овим поводом.
Трговци, који имају посла с царинама на граници, жалили су се Кнезу Милошу да се трговини чине сметње на скелама.
Кнез Милош, на таку жалбу, позове трговце да му они означе честите и окретне људе, које би могао поставити за царинаре на скелама.
Трговци пожаревачки, за скелу на Дубравици и Раму, предложе Коцу Марковића, марвеног трговца, из Пожаревца.
Кнез Милош, уважавајући тај предлог, постави, 25 октобра 1821, Коцу Марковића за царинара на скелама дубравичкој и рамској1.
После тога, ми Коцу видимо као старешину среза рамског, 1833. и 1834, па среза млавског и пожаревачког.
Године 1834, Кнез Милош, одређујући Коцу Марковића у ону комисију која је имала проценити и исплатити турске земље у Подрињу, именује га својим попечитељем финанције2.
У почетку године 1835, кад се у Пожаревцу чуло, да је Милета Радојковић, велики сердар расински, дигао буну, и да, с 2000 људи, иде у Крагујевац, Кнез Милош се узнемири, и науми да иде из Пожаревца у Доњи Милановац а оданде у Влашку! Сва његова околина, а особито овај Коца Марковић, молила га је да то не чини, него да седи у Пожаревцу, а ствар ће се та свршити налепо. Кнез се не дадне одвратити од своје намере, него, лицем на Богојављање, рано пође, и изађе једно два сата од Пожаревца, па се ту, на нову молбу Коце Марковића, и остале своје пратње, устави, размисли, и врати се у Пожаревац, па предузме мере за утишање буне, и измирење с вођима њеним.
Кад је, доцније, ова ствар свршена, онда се је Кнез из Пожаревца кренуо у Крагујевац, да се лично види и измири с вођима буне. Отуда је, 15, јануара, 1835, бр. 197, Коци Марковићу писао ово писмо:
Љубезни пријашине!
Дочек којим сам од крагујевчана, на Петровачкој механи, дочекан, ја вам описати не могу. Мало напред послао сам био сина мог Мијаила к њима, који су сви, на реченој пољани скупљени, мене очекивали. Ту је био брат Јован, и брат Јеврем. Како сам ступио на исту пољану, сјахао сам с коња, а слатки син мој Мијаило, узме са собом код себе стојавшег Милету, Симића, Ресавца, и Протића, и приведе их к мени. Они признају своју погрешку, и благодаре на милости, а ја пригрлим их с мојим прсима и ижљубим их, рекавши:
— Отац љуби синове своје, и прима их, и кад погреше!
Ту није никога остало, ко се заплакао није.
Ово вам јављам, јер знам, колико вас интересира знати. С благоволенијем јесам вама благонаклони, Милош Обреновић, књаз српски3.
После сретењскога устава од 1835, Коца Марковић је постао председатељ Савета, 3 фебруара 1835.
Кнез Милош је имао довољно разлога да Коцу награди за ову услугу, али, давши му председништво у Савету, у ком су седели људи много крупнији, и много чувенији од Коце, није му дао никакву особиту срећу.
У једном писму своме шураку, Стевчи, Коца се жали како саветници не гледе на њега, као на свога предсеника:
Један не ће да дође, — вели он: — други изађе кад хоће; трећи седи, окренувши мени леђа, а четврти пружи руке на сто, па наслони на њих главу, и спава!
Ја се за све ово тужим, зло је; а да трпим — зло! Научи ме ти, шта да радим“! — вапије сиромах Коца!…
Доцније, кад је сретењски устав оборен, Кнез Милош је поставио Коцу за президента управнога савета, у Крагујевцу, у ком звању је и умрьо 17 марта 1836, у Пожаревцу, и укопан је с јужне стране пожаревачке цркве, два метра далеко од црквеног зида.
На гробном белегу чита му се овај запис:
„О, читатељу! Не чуди се гробу мојему! Такав будет конац и житију твојему! Овде почива тело почившега Николе иначе Коце Марковића, бившега при управителном Савету у Крагујевцу президента, а житеља варош Пожаревца. Поживе љет 41; представи се 17 марта 1836. И буди јему вјечнаја памјат“!
Марковић Илија, родио се у селу Грушићу, у Поцерини, 1762.
Још године 1806, Илија Марковић је био кнез у Поцерини. Ми се с њим први пут сретамо у оној несрећној прилици када су Мачвани и Поцерци, не уздајући се у српску моћ, а видећи напредовање непријатеља, били почели предавати се Турцима. Тада је у овога Кнеза Илије био писар потоњи славни јунак Милош Стојићевић.
Приставши уз устанике, Илија Марковић одликовао се је више управним него војничким делима. За то је и дошао, 17 августа 1807, у „правителствујушти совет“.
Милиновић за њега каже:
„Беш’ из Шанца Марковић Илија,
Доста миран, ал’ умом делија;
Он свакога говорит’ пушташе,
Ал’ се свога правила држаше“!
Године 1811, о малом Божићу, кад се Петар Добрњац не хте примити звања великога народнога судије, изабран би за то звање Илија Марковић, и у том је остао до пропасти.
Године 1813, пребегао је био и он у Срем, али није хтео никуд далеко од савске обале. Остао је у Руми, и онде је дочекао глас о другом устанку, 1815.
Чувши да су се Срби дигли на ново против Турака, Марковић је прешао у отаџбину, и почео помагати браћи у борби, и у управи.
Кнез Милош га је поставио најпре за кнеза нахији шабачкој а после за члана оне народне канцеларије која је наставала у Београду.
11 фебруара 1820, бр. 143, Кнез Милош је одредио Илију Марковића и Проту Ненадовића да изиђу у нахију ужичку, те да извиде тужбе против кнеза Јована Мићића и против Јована Демира, а и распре које су ова два кнеза имала међу собом.
О Митрову дне те, 1820, године Илија Марковић је отишло у Цариград, као члан оне велике депутације која је имала да представи Порти захтеве Србије. Тада је у Цариграду остао пуних 7 година.
По повратку у отаџбину, Марковић је, још неко време, био у служби, али га је већ старост и слабост била савладала. За то заиште и добије од Кнеза Милоша отпуст из службе, и пензије 100 талира…
Године 1835, фебруара 23, Кнез му је ту пензију повећао са 50 талира1.
Илија Марковић, живећи мирно о својој пензији, преминуо је у Шапцу, 5 јануара 1837, и укопан је у порти, код шабачке цркве!
Марић Кузман, из Смедерева, одликовао се је у више бојева, али нигде толико колико 1809, у боју на Суводолу, где су Срби разбили пећскога Пашу.
Турска војска, из ненада разбијена, ту се је, у један мах, тако помела да многи војници управо нису знали шта су радили, ни куд су бежали.
Ту је Марић седам пушака скинуо с рамена живих Арнаута који, бежећи у страху, нису ни осећали куд им се девају пушке.
у том боју осоколио је и Ђорђе Спасић седамдесетогодишњи старац из Смедерева, а родом из Прокупља. Знајући добро арнаутски језик, он је улетао у Турке као кобац међу голубове.
Мариновић Јован, државник, рођен је у Сарајеву 1821 године. Из Сарајева је дошао у Крагујевац учења ради, и онде је свршио школу основну, и неку врсту гимназије, која је онда тек била основана.
Године 1837, по свршетку школовања у Крагујевцу, ступио је у државну службу у Кнежевој канцеларији, где је остао до године 1841, када је већ био столоначелник. Тада пак буде послан у Париз на науке.
У Паризу Мариновић је одмах почео слушати предавања у школи права, као ванредни неуписани ђак; даље је слушао предавања славног професора Росија, и природно право у Колежу де Франс.
Приспевши у Париз, Мариновић је уза се донео препоруке од француског консула у Београду, те тако је био приман у велике куће, и походио их је. Нарочито је радо приман у кући Херцега Деказа, у Луксенбуршкој палати, и тамо је сваке недеље одлазио. Херцег Деказ онда је био референдар у комари француских пера.
Мариновић је особити труд полагао на учење француског језика, и у том је толико успео да је доцније писао француски као најбољи зналац тога језика и његова стила. Његовим нотама, француски писанима, дивили су се странци који су их читали.
Кад је Кнез Михаило 1842 отишао из Србије, Мариновић је из Париза позван у отаџбину. С тога је морао прекинути своје студије.
Вративши се у Београд, Мариновић буде постављен за секретара у Државном Савету. Одатле је прешао у Кнежеву канцеларију за начелника спољашњег одељења.
Доцније је био члан Државнога Савета, и неко време министар финанције.
За друге владе Кнеза Михаила, Мариновић је постављен најпре за члана, па онда за председника у Државном Савету.
Под Кнезом Миланом пак био је неко време министар спољних послова и председник министарства. Доцније је послан у Париз, као заступник Србије, и у том је звању стављен у пензију.
Мариновић је умрьо 30 јула 1893 у месту Villers-sur-Mer (Calvados) у Француској.
Мариновићев је главни рад био на пољу српске спољне политике.
Средњи син Мариновићев, Никола Мариновић, показивао је и воље и успеха у српској лепој књижевности, али прераном смрћу својом он је ојадио родитеље своје 15 јула 1889 овде у Београду.
Нежан отац, просвећен патриота, Јован Мариновић зажеле овековечити име милога чеда својега баш на оном путу, којим је тако срећно био ударио покојни Никола.
У тој намери, Мариновић је 8 септембра 1889 дао Српској Краљевској Академији 12.000 динара с тим:
Да се интересом од те суме, сваке године, награди какав одабран појетски спис тенденције моралне и патриотичне који је написан чистим српским језиком, и који се одликује лепотом слога и садржаја.
Ето тако је постала Мариновићева задужбина при Српској Академији у Београду.
Слава им обојици!
Маринковић Коста, родио се у Новом Саду, 1784.
Учио се у месту свога рођења, у Будиму, Кезмарку, и у Карловцима.
Запопио се, пошто је свршио школу, и 1830 већ је био свештеник у Новом Саду, где је изишао на глас као Поп-Коста.
Написао је:
Најпре је био катихета у новосадској гимназији, а после је чак до смрти, сваке недеље и празника, тумачио ученицима јеванђеља, и поучавао их поукама које је црпао из живота.
Поп-Коста је био човек даровит, учен, речит, и врло досетљив. Досеткама својима радо је шибао таштину и разметање. Уз реч је врло често понављао: — Слава Богу! И одмах, за тим двема речма, излетала је стрелица његове досетке. И данас у Н. Саду има много прича о Поп-Кости.
Неки младић, који је о себи много мислио, представи се једном Попу Кости, с овим речма:
— Ја сам, тај и тај, „совершени богослов“!
— „Богослов“, и још „совершени“, рећи ће Поп Коста: — Слава Богу! До сад смо имали: Григорија Богослова, Василија Великог, и Јована Златоуста, и — како рекосте да вам је име?
Младић поцрвени до ушију, и више му није пало на ум да се зове „савршени богослов.“
У владичину двору налазио се је, у оно време, неки писар врло кратке памети а врло велике жеље да се закалуђери. Владика га је дуго одбијао, али, најпосле, пристане да га покалуђери. Пун радости, писар излети из владичине собе и, сретнувши се у ходнику, с Поп-Костом, врло охоло рокне:
— С Богом, пречесњејши, ја одох у владике!
— Слава Богу, одговори Поп-Коста: — а ко ће клепати?
Поп-Коста је умрьо у Новом Саду око 1845.
Оно је био отац знаменитом Д-ру Вуку Маринковићу, којега је помен пред ових.
Маринковић Вук Др, родио се у Новом Саду, на Бадњи Дан, 1807. Гимназију је свршио у месту свога рођења, философију у Јегри, и медецину у Пешти и у Бечу.
У својој 23 години, постао је доктор у медецини (23 маја 1830). Као доктор, сишао је у Нови Сад, и ту је живео од освоје лекарске зараде.
После маџарске буне, кад је Нови Сад сагорео, Маринковић пређе у Београд 1849, и одмах буде постављен за професора у лицеју (данашњој великој школи).
За девет година професоровања, у тој школи, два пута га је дружина бирала себи са старешину.
Главни књижевни радови Маринковићеви ово су:
У природним наукама Маринковић је још онда био толико напредан, да би му се и данас врло мало имало да забави; а уз то, његова је велика заслуга што је, баш овом својом књигом, ударио темеље физичкој књижевности, што је је удесио, по модерном начину, за школску књигу, што је је поделио на дисциплине, и што је готово створио физичку терминологију.
Осем тога, Маринковић је, више пута, о слави школској, говорио беседе из којих се види како с висине гледа на свет, како дубоко продире у сва дела људска, и о свему право мисли, а мисао своју казује чисто, не кријући је ни мало.
Маринковић је био човек необичнога ума и дара. Одликовао се је смерношћу у свему што се тицало њега самога. Био је отворен у суђењу о стварима и о људма. Ђаке своје волео је као синове. Учећи друге, учио је и себе, свега свога века; за то је и био измакао далеко и у предметима у којима се нико не би надао, да он таке напретке чини.
Упокојио се је у Београду 7 августа 1859, и укопан је код Маркове цркве.
Велика је штета и за школу и за науку што је тако рано отишао под црну земљу.
Маринковић је био раста омалена, лица округла, очију избуљених, кретања малко крута, а говорећи често је нешто искашљавао, и десним раменом устресао.
Лака му мајка земља!
Манчић Дина, управо Димитрије Манчић, трговац, родио се у Смедереву, године 1831, од оца Манче и матере Станије.
Дина је врло мало ишао у школу; свршио је само први и други разред основне школе.
После школовања, учио је нешто мало папуџиски занат, па терзиски, а за тим је отворио дућан, и радио је ситничарску радњу.
Године 1853, оженио се је, али порода није имао.
Радећи, и дајући новац на камату, Димитрије је стекао лепо имање.
Пред своју смрт, наредио је шта да буде с његовим имањем, после смрти његове. По тој наредби, остало је сваком његовом рођаку по нешто, а главна тековина, 200.000 динара, припала је смедеревској општини на просвету, и на друга добра дела.
Том задужбином рукује сада смедеревска општина, под контролом директора месне гимназије, и најстаријега свештеника у Смедереву.
Манчић је преминуо 28 маја 1882 у Смедереву.
Нека му је светао помен међу браћом!
Мандрда Никола, родио се у нахији врањској, у другој поли прошлога века. Од зла турскога, најпре се је, у својој постојбини, био одметнуо у хајдуке, после, за српскога првог устанка, дође у Србију, и настани се у селу Пајковцу, у нахији јагодинској.
За доба Карађорђева, Мандрда се не помиње нигде; њега први пут находимо 1815, у шанцу на Гиљу, према Ћуприји; ту је неки старешина Србима устаницима.
Међу тим Турци, притиснувши, великом силом, Ћуприју и сву њену околину, пошљу део војске, под командом Алибега Карафеизиног сина, те пређе Мораву, на Сињем Виру, и упути се к Јухору, где су били српски збегови.
Идући тако, ти Турци се побију са Србима на Мајурском Пољу, код Дебелог Дрвета, и на Јухору.
На Јухору је бој био особито несрећан за Турке; невични месту, покривени маглом, и нападнути на више места српским четама, забунили су се тако да су прсли куд који: један за другог нису могли знати. Десети није погодио да се врати онамо преко Мораве.
У том боју, особито се је одликовао Никола Мандрда и војничком вештином и личним јунаштвом. Ту је задобио од Турака красног мисирског хата, кога после није пуштао из руку, докле му није и смрт задао.
Пошто су Турци протерани, и Срби завладали, Мандрда, човек прек и осорљив, завади се са српским старешинама, тако да запали и утече у Крушевац Турцима, који га приме и даду му неку службу.
Живећи у Крушевцу, Мандрда, једнога дана, одведе да поткује свога мисирскога хата. Коњ се нешто узнемири и не дадне се потковати. Никола се умеша да га савлада и поткује, а коњ га тресне ногом тако да је остао на месту мртав.
Малетић Ђорђе родио се у Јасенови, у Банату, 1 марта 1816 године.
Основну школу учио је где се и родио, гимназију у Ораховици, а философију у Сегедину.
Године 1838, прешао је у Србију и, 25 јануара 1839, постао је чиновник у крагујевачком суду, одакле је премештен у Управу вароши Београда, а 19 априла 1841 послан је за секретара Српској Агенцији у Букурешту.
Године 1842, кад је извршена позната промена у Србији, Малетић је, као чиновник, био остао без службе; али, написавши „Апотеозу Великом Карађорђу“, добио је звање професорско у београдској гимназији.
Године 1859, кад су се у Србију вратили Обреновићи, Малетић је постао директор београдској гимназији, у ком звању је остао до 1879, када је, испунивши одређени рок службе, добио пензију, па је, после, живео у миру код своје куће, у Београду.
Малетић је постао члан Друштва српске словесности 28 јануара 1848; а 24 октобра 1871, Министар просвете, старајући се за извршење тестамента покојнога Николе Чупића, поставио је Ђорђа Малетића за члана оној комисији која се је, 22 декембра 1874, претворила у данашњи Одбор Чупићеве Задужбине. Осем тога, Малетић је био најпре члан, после председник, позоришном одбору, а за тим управитељ позоришта; неколико година пак био је владин посланик на народној скупштини.
Године 1885, Српско Учено Друштво, по жељи Малетићевој, приредило је светковину за 50 година књижевнога рада његовога. Та је светковина била 8 септембра, у сали Вел. Школе, у Београду1.
Малетић је, после дуже болести, преминуо у Београду 1 јануара 1888.
Опроштајне беседе говорили су му: Мата Бан, у цркви; Милан Ђуришић, пред гимназијом, и М. П. Шапчанин пред позориштем.
Малетић је био раста омалена, али снаге сразмерне; довољно космат, и под старост јако просед; у оделу увек чист и прикладан, готово кицош до смрти.
На послу је био вредан и уредан, по нарави жустар и лакосрд; према јачима од себе био је свакад смотрен и гибак, а према нејачима често набусит, прек па, некад, чак и неразложан.
Ове особине његове нарави веома су удиле васпитачком послу који је тако дуго пословао2.
Малетићеви важнији списи ови су: