Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Чарапић Илија, син Васе Чарапића, родио се у Белом Потоку 1792 године.

После смрти стрица свога, војводе Танасија Чарапића, Илија је постао војвода, и ако му није било више од 18 година, али је ипак стајао под влашћу Мутаповом.

Године 1813, пред пропаст Србије, налазио се је на Делиграду, последњи пут одупирао се је Турцима на Морави према Пожаревцу.

Турци, прешавши великим бројем преко Мораве, разбију Чарапићеву војску тако да он једва с дваестину момака побегне пешке.

Неки Јован Дрвар, буљубаша у грочанској војсци, видећи војводу да пешачи, скочи са свога коња и рекне:

— Та за мога живота не могу гледати да уз мога коња пешачиш, нити ћу те ту оставити!¹

Илија дође у Рипањ кући, покопа крупнији бакар и прангије у земљу; дигне што се могло понети, крене сву своју чељад, а позове и сељаке који су хтели, те се сви превезу преко Саве према сремском селу Бежанији. Онамо се настани у селу Сурчину, где је пробавио неко време. Доцније, с мајком Настом и сестрама, оде за Карађорђем у Хотин у Бесарабији. Из Хотина је прешао и Кишењев где је остао дуго.

У Србију се је вратио много после године 1830, и дошао је у Крагујевац, где се ожени Стаменком, кћерју Карађорђевом.

Кнез Милош је најпре поставио Илију за царинара у Поречу, доцније га је преместио у Београд за полицаја под влашћу Цветке Рајовића. У тој служби Илија је на Теразијама делио београђанима плацеве који су год пристали да заграде своју деоницу, али је многима и та ограда онда била тешка.

Док је Илија био у Београду у служби, умрла му је мајка Наста, Васина удовица, и сахрањена је у београдско гробље.

После тога, Илија је постављен за члана суда у Крушевцу. Ту му се је догодила несрећа: напивши се једном у друштву говорно неке крупне речи против Кнеза Милоша. Његов другар у служби, Чолак-Анта, побојавши се за се, јави то Кнезу Милошу, од кога дође заповест да се Чарапић окује и дотера у Крагујевац. С њим пође и Петар Лазаревић, начелник крушевачки.

Кнез Милош упита Лазаревића шта је то било?

— Празан говор пијана човека, Господару! одговори Петар: — ништа друго!

Кнез онда пусти Илију у слободу, али му не врати службе коју је дотле имао.

После тога случаја, Чарапић дође у Београд, где је имао своју кућицу, па је ту животарио врло сиротињски. Кнегиња Љубица, Вучић, и Аврам Петронијевић помагали су му храном и новцем док је год био жив, а умрьо је 21 априла 1842, и укопан је код Маркове цркве у Палилули.

Печат војводе Илије Чарапића налази се данас у г. Петра Радојловића пензионара у Београду.

---

1. Милутиновић, Историја, стр. 33. ↩︎

Чарапић Ђорђе, старији син Танасија Чарапића, родио се у Белом Потоку, од прилике 1792.

Кад му је отац погинуо он је, и ако је био врло млад, постао неки подвојвода под Мутаповом командом.

Године 1813 налазио се је заједно с братом од стрица Илијом на Делиграду где су имали свој шанац и били се с Турцима.

Очевидци причају за Ђорђа и Илију да су се, док траје бој, били као и други војници, а чим бој престане они се с војницима бацају камена с рамена, и упињу се из све снаге да би све друге надбацили!

Испред турске најезде и Ђорђе је с мајком и свима својима, оставио Рипањ и пребегао у Срем, заједно о Илијом Васини сином.

Илија је из Срема отишао у Бесарабију, а Ђорђе се, са својом мајком и братом Марком, врати 1815 у Рипањ, где су му Турци већ били попалили све зграде, и исекли неке шљиве.

Ђорђе и брат му Марко навале на ново кућити кућу, и кроз неколико година лепо се опораве.

Године 1825 у смедеревској нахији букне Ђакова Буна. За ту буну знао је и Ђорђе Чарапић, јер је био дигао народ из нахије београдске, да се удружи с Ђаком; али претече Вучић те Ђака победи и војску му растера, па се, с тога, и Ђорђева дружина, разиђе сваки својој кући. Ђорђе пак, као човек већ крив, утече у Банат, куда му доцније оде и брат Марко.

Говори се да је Ђорђе тада ишао у Русију те од Карађорђева сина Алексе, узео новаца и поруку да на ново дигне буну против Кнеза Милоша и против Турака.

Било како му драго, тек се Ђорђе преко писама стане договарати за ту буну с београдским учитељем Мијаилом Берисављевићем (родом из Дивоша у Срему), који је пре био учитељ у Рипњу и онде имао кућу. Мијаило, после неког времена, открије ту намеру другом београдском учитељу Петру Радосавкићу, родом из Бачке, из села Паланке.

Пред Цвети 1826 Чарапићи Ђорђе и Марко пређу крадом у Србију, и учитељ Мијаило оде ноћу у Авалу, те се с њима састане, пода им нешто барута и олова; по том, вративши се у Београд, напише прокламацију за буну. У тој прокламацији, између осталога, било је и ово:

Ко донесе главу Милошеву, добиће педесет хиљада дуката на годину; за Јованову и Јевремову главу обрицало се по двадесет хиљада, у за главу Симе Паштрмца и Кнеза Вучића — по пет хиљада дуката!

Ових прокламација нису могли њих двојица преписати колико им је требало, за то своју намеру открију и другару Петра Радосавкића, младу момчету, родом из Ниша, које је прилично знало писати, те им помогне преписивати.

Међу тим је Кнез Милош дознао за ту намеру, и наредио једне људе да учитеља Мијаила ухвате и одведу у Крагујевац, а друге — да опколе Авалу те да похватају Чарапиће.

У ову буну били су умешани Чарапићи Ђорђе и Марко, синови Танасијеви; Ђурађ и Петар, синови Савини; Милован Гајић, зет Танасија Чарапића; Јован, син Марка Чарапића (кога су убили Турци у Калуђерицама), и још неки кнезови и сељаци из околине. Буни се највише противио Пера Чарапић, син Савин, који никако није хтео пристати у тај посао.

Чарапићи су се крили неколико дана од потере, али их најпосле потера опколи у потоку испод Торлака, над селом Раковицом, и пандури припуцају на њих. Ђорђа и Ђурђа Чарапиће и зета им Милована убију одмах, а Марко убије једнога пандура. Онда кнез Парезан заповеди неком Марку Пириватрићу из Бела Потока да расече коситер и да га метне у пушку, те тако и Марка убију.¹

Побијене Чарапиће баце на точкове на Торлаку крај друма, а оне друге људе који су за тај посао знали повежу и отерају у Рипањ, где их затворе у кућу неких Арнаутовића.

Ту се је после водила страшна истрага о којој кад се прича језа човека хвата.

Најпосле се цела ствар сврши овако:

Учитељу Мијаилу Берисављевићу одсечене су обе руке више шаке и мало од језика; Петру Радосавкићу и његову другару по десна рука и по мало од језика, а све друге који су били родом из Србије, и у ту су буну умешани, поубијају.²

Породице Чарапића власт протера у разна места по Србији. Тако је Ђорђева и Маркова мајка с другом децом била протерана у Брусницу. Тада неки младићи од рође Чарапића побегну куд који, и измене презимена да се не би знало од којих су људи.

Цео тај покрет, коме је Ђорђе Чарапић био коловођа, прозове се Чарапића Буна 1826 године.

---

1. За Марка се причало да се родио с два знака: имао је, веле, крст на десној руци, и прамен златне росе. За то се драли да њега не бије олово. С тога је Парезан и наредио да га бију коситером! ↩︎
2. Вук, Грађа за историју, стр. 185-188.
   Прича се да је међу онима затворенима у кући Арнаутовића у Рипњу, био и Јован Чарапић син Марка Чарапића (којега су посекле дахије). Јовану мајка донесе хлеб и у хлебу маказице, те он исече конопац, утече из затвора, и завуче се под корито рипањске чешме где сачека ноћ. После, ноћу, запали право у Крагујевац Кнезу Милошу.
   — Откуд ти, Јоване, весео био? упита га Кнез кад га види.
   — Ето добегох к теби, Господару, па чини што знаш!
   — А што ми болан још кога на доведе; што ми бар Марка ниси довео? (Марка је Кнез познавао и волео).
   — Идите, рече после тога Кнез момцима: — оној несрећници (Ђурђији, сестри Ђорђа и Марка) и кажите јој, да је Јован жив и здрав код мене. (Јовану није било ништа). ↩︎

Чарапић Васа, родио се у селу Белом Потоку под Авалом, а стари његови доселили су се из Куча.

Не ће бити од штете казати овде у неколико речи како су Чарапићи добили то своје презиме, и због чега су оставили своје огњиште у Кучима.

Чарапића је у Кучима било око тридесет кућа, и сви су били људи доброга стања. Један од њих некако убије пашину кучку, а турски суд пресуди: да плати за кучку кесу новаца (то јест 500 гроша). Чарапићи саставе паре да кучку плате; али, да би се Турцима колико толико осветили, не пошљу им паре у кеси, као што је био ред, него им их пошљу у чарапи. Турци их, како се прича, од тога случаја прозову Чарапићи!

После неког времена, наврзу се Турци да им отму једну одиву те да је потурче. Чарапићи су се неколико пута оружјем бранили од те напасти, али најпосле, видећи да се не могу големој сили турској довека одупирати, оставе своја огњишта, и крену се да траже мирније место. Дошавши у Србију, једни се стане у округу ужичком, други сиђу у Мачву у село Ноћај,¹ трећи се уставе у селу Ракову,² у округу рудничком, а четврти се спусте чак у Бели Поток под Авалом.

У Белом Потоку настанили су се Иван и Јован рођена браћа Чарапићи. Ту су се оженили и децу изродили. Иван је имао синове: Саву, Васу и Танасија, а Јован: Марка и Маринка.

Кад је Васа, син Иванов, дорастао за пушку, баш је био немачки рат (1787—1788). Тада се он упише у добровољце (фрајкоре), те је војевао против Турака.

Кад су се ови младићи купили у добровољце, онда се по селима око Авале певала ова шаљива песма:

„Хајде, душо, у врајкоре!
Ни орати, ни копати,
Веће цару војевати:
На годину сто воринта,
А на месец сто батина!

Пошто се рат свршио и мир углавио, Васа се врати кући, и Турци, кад на ново заузму Србију, нађу га као мирна сељака, али уважена у свој околини.

На скоро нахиска скупштина избере Васу Чарапића за кнеза нахији грочанској и Турци га приме.

Све је било мирно и добро докле нису у Београду завладале дахије, а како завладају оне, за Васу и за све Чарапиће није било добро.

Дахије су у Белом Потоку имале свој хан, као и у другим селима; али ханџија у овом хану побрати са с Чарапићима да они њега чувају од Срба а он њих од Турака.

У зиму пред устанак каже ханџија Чарапићима да им дахије мисле о злу, него нека не ноћивају дома, већ где год на страни, како их не би могли изненада напасти и побити.

После такога гласа, Чарапићи су обично ноћивали у Авали.

Не прође много, а чета Турака груне у Бели Поток пред хан.

— Јесу ли дома пашчад Чарапићи? упита вођ Турака ханџију.

— Побегли су у Авалу, и све своје одвели, одговори ханџија.

У тај мах жена Танасија Чарапића с једном јетрвом идући с воде, удари поред хана и Турака.

— Да нису ове кучке од оне пашчади? упитају Турци.

— Казао сам вам да су пашчад отишла, и све своје одвела. Ово су жене одавде из села! Одговори ханџија.

Турци пак заповеде тим женама да оставе судове па да и провадају коње, докле они попију каву.

Међу тим Чарапићи Васа, Марко, и Танасије, чувши шта је у селу, дотрче и припуцају на Турке. Стругнувши бежати, Турци дохвате једно мало мушко дете и понесу га.

— Турци! продере се Васа: — оставите дете, или ни један не ћете главе снети у Београд!

Турци пусте дете, па утеку у Београд.

На тај начин, Чарапићи се јавно заваде с београдским Турцима. Од тога доба ни један од њих није слазио у Београд, него су слали жене те су им оне узимале соли, барута, олова, и кремена, кад им је што требало.

Кад Турци убију Васина брата од стрица, Марка Чарапића, Васа узме тело братњево и сахрани га у гробље у белопоточко, па онда оде ханџији белопоточком Турчину, који је био побратим, и рекне му:

— Побратиме! Да се пољубимо; па одсад нити могу ја тебе чувати од Срба, нити ти мене од Турака. Него да те испратим до пола пута, па иди у Београд!…

Испративши побратима за Београд, Васа се врати, запали турски хан у селу, и одметне се у Авалу. Гора је још била гола; још се није била „заодела листом“. Васа се много тешкао шта ће чинити ако га у то доба окупи потера? А кад је видео први олистали глог у Авали, извадио је малу цванцику (40 пара динарских), обесио је глогу о грану, опалио пиштољ у ветар, и радосно подвикнуо:

— Е, чик сад Туро! Гора олиста: Васа стече крила!

Одметнувши се у гору, Чарапић је позвао к себи у дружину неколике отресније људе из околине, као што су били: Живко Михаиловић из Умчара; Војин Н. из Пиносаве; Лаза Буљубаша из Велика села; Веса Н. из Калуђерица, и још неки.

У почетку ови су људи били другови у Васиној чети, а доцније, кад је букнуо устанак на Турке, и кад је Васа постао војвода грочанске нахије, они су били ниже старешине у његовој војсци.

Ево првога већега Чарапићева боја с Турцима.

Кад се оно дахија Кучук-Алија враћао из Јагодине к Београду 1804, водећи са собом Гушанца и његове крџалије дахијама у помоћ, Чарапић се је са својом дружином налазио у Авали. Ту им дође човек и каже како Турци, пролазећи кроза село Врчин, не иду путем мирно него су запленили и отерали врчинску стоку.

Васа одмах потрчи с дружином те у селу Лештанима у месту Кречанама, у некој старој друмини, ухвати заседе. У сваку заседу стави и два три друга, а сам оде на дно дружине, заповедивши да сваки чека прво његову пушку.

Турака је било врло много, стоке су гонили доста, и били су врло весели. Од велике радости, неки је попевао српски овако:

„Чувала овце Тодора,
Широким пољем, крај мора“!

У том је баш наишао на Васину заседу.

— Дочувала их је! прошапће Чарапић, и опали своју шару.

Дружина за њим оспе, и све у месо!

Пуцањ проломи небо. Турци, мислећи да је ту сва устаничка сила, збуне се; стока се помете, и тако се начини велика забуна. Ту Турака падне врло много, а живи побегну, оставивши Србима силно благо и оружје.

Кад живи Турци издру из теснаца и из честе на пољану, онда се један од њих окрене к шуми, и викне крупним грлом:

— Рајо, море! делите право, не грешите се: свима ће бити доста, колико нам данас отесте!…

Мало доцније стигао је и Карађорђе са својом дружином на то место. Васини су се другови хвалили да су благо капама делили!

А Турци, бежећи с тога разбоја, били су бакрачлијама с једне стране ољуштили кору са свих шеварова кроз које су издирали на пољану!

Чарапић је брзо изашао на велики глас међу српских старешинама. Његово је место свакад било прво до Карађорђа, и он је к њему под шатор улазио свакад без пријављивања. Песма вели да за њим, кад с војском иде, удара седам таламбаса!

Одмах по устанку 1804, Чарапићи Васа и Танасије преселили су се из Бела Потока у Рипањ, па су после онде живели, а други њихови рођаци нису се кретали из Белог Потока.

У отимању Карановца, о Петрову дне 1805, песма Чарапића хвали мимо све друге војводе.

Он је био малко наглув. После смрти брата свога Марка на Турке је веома мрзио.

— Ваљало је, причаше покојни Јокић: — кад Васа спава, само малко живље рећи Турци! или макар и реч вуци! па је за тренутак Чарапић био на ногама са запетим пиштољем у руци, грозно севајући очима и гледећи на коју страну да саспе непромашни огањ!

Јокић још каже да се у оно време продавала и нека слика, на којој је представљен Чарапић како зверајући очима тражи Турке са запетим пиштољем у руци.

Чарапић је 21 марта 1806 послао једнога „срнојарца“ на дар Митрополиту Стратимировићу. Захваљујући на томе дару, Стратимировић у свом писму светује Васу како ће се владати према побеђеним Турцима и њиховој нејачи, а тако и према њиховим богомољама и другим предметима који су за поштовање.

Чарапић је највише наваљивао, и тим наваљивањем најпосле склонио Карађорђа, да се нападне на Београд 1806. Ни један од ондашњих војвода није познавао Турке онолико колико Васа, па ни један није ни веровао толико да Срби могу освојити тако тврди град као што је Београд.

Нападајући на Београд, ноћу 29 новембра 1806, Чарапић је, са својима, ишао на турски шанац између Стамболкапије и оних сводова у Скадарској улици који воде воду у варош.

Простор је оно нераван; све су по њему биле неке рупе те су српски војници приступајући к шанцу скакали из рупе у рупу.

Примакнувши се к шанцу, који је већ био осветљен машалама, Чарапић се једном окрене к својима који су се примицали за њим, и рекне:

— За мном-те, браћо!

У тај мах, при светлости од машала, Турчин га спази и погоди баш у крста, па му олово избије на мали трбух!

— Гле! изеде ме пас, закон му његов!… Не бојте се!

Војници узму Чарапића на пушке, и изнесу га на Ташмајдан под шатор Карађорђу, где је живео још два часа.

Ту су му дозвали брата Танисија ком наручи да му гледа жену Насту и децу, и да га сахрани код цркве у Раковици.

Одиста је тело Васино укопано с леве стране цркве у Раковици. На гробу његовом веле да је била плоча са записом, али је данас нема.

Јоаким Вујић, 12 новембра 1826, пише: „Изван цркве, од северне стране, куда се у цркву иде, близу зида црквенога, јесте гроб блаженопочившега народољупца отечества и народа, великога хероја Васе Чарапића, у којему његове, чести достојне, кости почивају.“

У библиотеци српског ученог друштва, незнаном руком писано, налази се ово:

„Надгробноје Чарапића српског јунака. Путниче стани! Чарапић, српски син, храбри јунак, паде испод Београда на турске грамаде као жатељ на сноп који дању покоси. Овај гроб с његови кости се поноси!“…

У Рипњу и у другим селима око Авале, док је Београд 1806 опсађиван, певала се овако песма:

„Београде, што си потамнео?
А како ти потамнети не ћу?
Кад ме бију са четири стране:
С једне стране царе од Русије.
С друге стране од Беча ћесаре,
С треће стране Петровићу Ђорђе,
А с четврте Чарапићу Васо!“

Пошто се пак Београд узео али на њему пао Чарапић, онда се је овако певало:

„Београде, велика радости!
Чарапићу, велика жалости!
Београд се од Турака узе,
Али соко Чарапићу паде!“

На печату Чарапићеву биле су изрезане ове речи: Василије Чарапић, кнез грочански.

Београд слободни, напредни, лепи, и кићени сетио се змаја од Авале који главу даде за његову слободу, и дигао му је споменик: улицу од позоришта до велике школе назвао је Васином улицом!

Београде, Београде, баш и да не осећаш сласти од захвалности, зар не помишљаш да могу опет доћи дани када ће се морати за те полагати главе?!

Васа Чарапић после своје смрти оставио је жену Насту, два сина Илију и Пантелију, и две кћери Јоку и Јелу.

Данас је у животу само кћи његова Јока. Пре Јоке Васи је било умрло двоје женске деце, па кад му се је родила она није знао шта је чинио од радости: развио је на кући барјак, и отворио сва врата те дочекивао и частио госте који су му долазили на честитање. Доцније је Јока носила на глави фесић унизан дукатима, и Васа би је од милоште звао: Татина дукатарка!

Та некадашња Татина дукатарка данас, у својој дубокој старости, на двоје наочаре, плете чарапе и ради друге радове те се тако, поред два дуката месечне пензије, храни хлебом!…

Допуна

Село у Кучима, одакле су Чарапићи, зове се Загреда. У њему и данас стоји непродата Чарапска баштина. Њихово се племе зове Вујановићи, а Чарапићи прозвали су се доцније.

Ово ми је причао војвода Марко Миљанов 6 октобра 1893 у Београду.

---

Године 1900 месеца октобра састављен је у Београду неки одбор, који ће промислити о подизању споменика Васи Чарапићу.

---

1. Кажу да је од ових био и Стојан Чупић! ↩︎
2. Од ових је била жена војводе Ломе. ↩︎

Чамџија Милисав, родио се у селу Борку, у београдској нахији. Чамџије су се звали људи који су вукли лађе уза Саву. За Милисава се не зна је ли кад вукао лађе, а зна се да је превозио људе у чамцу преко Саве. Ваљда је од тога рада и прозван Чамџија.

Још првих дана месеца фебруара 1804, Милисав Чамџија с неколико другова, дође из Борка у Вранић, те запали турски хан, и нападне на Турке који су седели у хану. Било је разглашено да хајдуци нападају на ханове и на Турке, а у истини то се чинило по наговору Кнеза Симе из Борка и Павла Поповића из Вранића.

Од тога времена, Милисав се налазио увек уз Кнеза Симу. Он није желео власти ни госпоства; његова је сва срећа била да Турке бије и да их сатире. У последње време имао је на себи преко 10 рана. Чак кажу да му је од једне ране под доњом вилицом остало шупље, те није могао јести ништа чорбасто!

Године 1806 пред васкрс био је с Јанком Катићем и Вујицом у Мачви, и одликовао се је у боју с Турцима који су били поробили село Совљак.

У јуришу на Београд, 29 новембра 1806, Милисав је продръо на шанац онде негде где је сада гостионица Руски Цар, сео на топ па запевао колико га глава доноси (а певао је, веле, као горска вила):

„Хај! браћо Срби, криза соколова!
„К мени, к мени, ја сам на ендеку.
„И Чамџија већ на топу седи“!

Тај радосни глас чуо је самртно рањени Чарапић Васа и обеселио се као да га на зврчка није зврчила!

У Борку се прича да је Милисав нарочито молио Карађорђа да може запевати кад изиде на ендек. И кад је после Карађорђе чуо његов глас рекао је:

— Коекуде, сверова Милисав, Бог и душа: Јуриш’те јунаци да ми не будемо последњи!

Чамџија је преживео несрећну годину 1813, и дочекао је нови устанак 1815.

У освајању Палежа (Обреновца) 1815, Милисав се тешко рани и, после два дана, умре код своје куће у Борку.

У вођу Матеје Ивановића у Борку под једним орахом два су гробна белега: мањи је Милисава Чамџије а већи је његовога брата, поред кога је Милисав желео да га сахране. И сахранили су га по жељи његовој.

Један од очевидаца вели:

— Милисав Чамџија био је један од првих јунака српских!

А покојни Јокић каже:

— То је била једна бесмртна јуначина!

Чамџија је био смеђ, омалена раста тако да се по његову телу не би никад могло помислити да је онолики јунак колики је био.

Као што је већ речено, он је врло много рањаван па и у зубе те је с тога у последње време шушкетао кад говори, али му то није сметало увек лепо певати, и увек се јуначки бити за отаџбину.

Слава имену његову до века!

Допуна

Не уди знати шта за Чамџије пише Вук (Рјечник, стр. 818) „У почетку овога вијека (1800—1804) звали су се чамџије у Србији и у Босни војници турскога закона, који су из Босне на чамовима силазили у Биоград на стотине, и ондје су се у дахија и осталијех поглавица турских наимале у војничку службу. Чамџије су на овом крају готово биле постале оно што су на источној страни биле Крџалије, само што су Крџалије биле све коњици, и врло су се лијепо одјевале, а Чамџије су биле пјешаци и слабо су мариле за лијепо одијело, али им је оружје (дуга пушка, два пиштоља и нож) било врло добро и чисто“.

---

За Милисава Чамџију пак који је био Србин из села Борка и зна се зашто је прозван тако, Анта Протић у свом причању, каже како је Јанко Катић, у часни пост, 1806, у селу Клењу, слао Милисава Чамџију да уводи Турке:

„Милисав, хала човек, вели даље Анта: — на десеторицу би ударио: припасао неку маџарску сабљетину, па се радује што ће да иде!… Све је видео, па се вратио да каже; али кад поче говорити о мноштву Турака, Катић метну прст на уста — да то не казује…“

Цукић Петар (Лазаревић), родио се у селу Стопањи, у нахији крушевачкој.

Док је Петар још био мало дете, замре му сва кућа у Стопањи, те њега прими к себи крушевачки војвода Павле Цукић, који је тога времена седео у Трстенику.

Петру је презиме Лазаревић, како се је доцније увек и потписивао; али га је свет звао „Цукићем“ по презимену војводе Павла, његовога првога добротвора.

До године 1815, Петар се налазио увек уза свога добротвора војводу Павла.

Једнога дана, седео је Кнез Милош на диванани пред својом кућом у Црнући, и разговарао с писаром својим Димитријем, а путем уз поток зада се човек на коњу.

— Чиниш ’волико, рећи ће Кнез Димитрију: — познајем Цукићева коња, и видим Цукићеву главу, али не знам шта му је оно за леђима?

А коњу на сапима седео је дечко Петар Лазаревић.

Сјахавши с коња, Петар узме узду да коња вада, а Цукић оде Кнезу на диванану.

— Море Цукиђу, упита Кнез Милош: — какав ти је оно шипарац?

— Досад је, Господару, био мој а од сада, ако хоћеш, буди му ти и отац и мајка, јер свога нема никога, одговори Павле.

Сад исприча одакле је дете, и каким је случајем дошло у његову кућу.

— Добро, море, ја га примам! одговори Кнез.

И тако је Петар Лазаревић, Цукићев питомац, прешао у службу Кнезу Милошу у селу Црнући.

Милошева кућа, у оно доба, била је веома смерна. У њој су живели Кнез Милош и Кнегиња Љубица с децом; од дворана и слуга били су само писар Димитрије Ђорђевић, имраор Ниџа Лазар, кавеџија Вуле Глигоријевић, кувар Арса Андрејевић, и над свима њима „Газда“ Вук Перишић. Петар Лазаревић добије дужност да распаљује чибуке и да служи каву.

У једној соби, на патосу, причао је Петар: — простирала се постеља где су спавали Кнез Милош и Кнегиња Љубица.

Испод њихових ногу легали су Вуле и Пера Цукић.

Кад изјутра треба устати, Кнез би викнуо и гурнуо Вула да се пробуди и да устане. А Кнегиња би, на такав исти начин, пробудила Перу. Вуле би отишао да ложи ватру, Пера би донео карлицу и врг с водом, те полио Господару да се умије.

У тој служби Петар је остао и пошто је Кнез прешао у Крагујевац.

Доцније је добио место настојника у кнежеву двору у Београду, па је иза тога постао управитељ српскога дела вароши Београда.

У овој служби Петар Цукић је, по заповести Кнеза Милоша, у почетку 1830, извршио један посао који ми данас не ценимо много, а београђани онога доба сматрали су га као да је њиме већ и Косово освећено.

На месту данашње велике београдске цркве била је стара, мала, ниска, негледна богомоља. Ту цркву није никад, за владе турске, огласило звоно.

Јануара 10 године 1830, Кнез Милош из Крагујевца пише туторима београдске цркве да наруче једно звоно од 2 центе, друго од 4, а треће од 6 цената „у Земуну или где знају“.

Капетанима пак у нахији београдској заповедио је да осеку дугачке баване, и друге греде и диреке, па ту грађу да привуку у Београд к цркви, да се начини звонара за звона која ће се дићи да звоне кад се у цркви служи богомоља.

Видећи те припреме, и чујући да ће скоро звона зазвонити у Београду, Турци се узнемире, почну се оружати и претити, па и наши у граду изјављивати да они ту поругу исламу не могу допустити.

Паша једнога дана зовне Цукића и упита је ли истина да намерава дићи звона у Београду?

— Истина је, одговори Цукић: — јер тако заповеда Кнез Милош.

— А ако се Турци побуне, и вас исеку? упита паша.

— Мени је све једно: ако дигнем звона, ви велите да ћу погинути од Турака; а ако их не дигнем, знам да ћу погинути од Кнеза Милоша. И ја волим да погинем од Турака вршећи своју дужност, него да ме погуби Кнез Милош, као свога недостојна чиновника!…

Паша слегне раменима.

Звона су дигнута, и зазвонила су први пут на беле покладе, 16 фебруара 1830¹. Митрополит у Београду беше тада Антим родом Грк. У цркви је говорио беседу ђак најстарије школе Димитрије Живковић.

Радост ондашњих београђана била је неописана. У порти је стајала постављена трпеза, и чаброви пуни вина, готово целу недељу дана: ту се јело, пило, певало и играло: коло се је водило на варошку капију па на Саву, и испод Калемегдана опет пред цркву. Старци, већ изнемогли, болесници на умору, доношени су под звонару, да руком повуку за уже, да чују глас звона, па, задовољно да умру! Родитељи су доносили у наручју малу децу своју и давали им ужета од звона, да се час пре дотакну те велике народне добити и среће: за недељу дана звона су готово без прекида звонила!…

Турски топови с града били су наперени на цркву, и тобџије с паљачима у рукама стајале су поред пуних топова, до многе су буле повезале своје бошче и спремиле се да беже у град чим прва пушка пукне; али ни један том с гради није пукао; Турци, оружани до зуба, владали су се мирно код својих кућа и у дућанима. Само један, дивно одевен, на хату зеленку, пројахао је кроз улице пуне веселога народа не говорећи ником ништа.

И тако је тај радосни догађај прошао са свим на миру.

Београђани и данас хвале у том случају енергију и смотреност Петра Цукића.

Из Београда Цукић је отишао у Карановац (данашње Краљево) за старешину подибарског.

Онамо је, поред осталога, преместио на садашње место Карановац, и регулисао га овако како га данас гледамо.

Из Карановца је Цукић прешао за окружног начелника у Крушевац, где је остао до 1842.

Као окружни начелник у Крушевцу, он је преместио стару Осаницу у данашњи Трстеник.

Године 1842, кад је Вучићева буна надвладала, Петар Цукић је доведен у Београд као сужањ заједно с бившим својим министром Цветком Рајовићем. Али за то што му је Вучић био лични пријатељ, не само па је одмах ослобођен, него је указом од 26 октобра 1842 постављен за члана земаљском савету, у ком је звању остао до смрти, која га је снашла 8 марта 1849 Београду.

Цукић се је женио два пута. Његова прва жена, Ана, била је кћи војводе Петра Молера. С њом је родио сина Косту Цукића потоњега министра, и посланика српског у Бечу.

Друга његова жена, Марија, рођена је сестра овоме Стојану Јовановићу, који је дизао катанску буну 1844 у Шапцу. И овај Стојан Јовановић некад се, по свом зету Петру у кога је дуго живео, назива Цукић.

Петар Цукић је био човек неписмен, али је сву своју децу марљиво школовао: првога сина свога Косту послао је још из Крушевца у Беч, те је онамо свршио гимназију, и после се даље учио.

Његово је тело свечано опевано у великој београдској цркви. Опело је свршио митрополит Петар с многим свештеницима. Ондашњи архимандрит Гаврило говорио му је беседу.

Кнез, Кнегиња, и сви високи чиновници, испратили су га.

Испод варош-капије, на улици, говорио му је другу беседу ондашњи ђак лицејски, Јован Ристић, напоменувши да звона што потресају ваздух над Београдом тим својим гласима причају ко је био Петар Лазаревић-Цукић.

Допуна

Цукић Петар, управник вароши Београда, по заповести Кнеза Милоша, дигао је звона на звонару при београдској цркви, у суботу, у очи белих поклада, 15 фебруара 1830 године.

Црква је била стара, пре ове садашње, а звонара је била од великих растових греда.

Све је то доцније срушено кад је данашња велика црква имала да се гради…

---

1. Прича се да би се звона и раније дигла, али је 1829 још о Св. Томи пао снег, и о Аранђелову дне лед стао на Сави, па стајао равно 100 дана, и био је за цео аршин дебео. ↩︎

Цукић Павле, родио се у селу Крчмарима, у нахији крагујевачкој. Још за Турака био је човек имућан и чувен у својој околини.

У рату за ослобођење од 1804—1813 брзо се је одликовао, а кад су Срби прешли у крушевачку Жупу, постао је војвода у шанцу на Рогозној, и држао је под собом Жупу крушевачку седећи кућом у Трстенику.

Мора да је био човек преке нарави и опор према старијему. Има једна прича која се слаже с оним што о Цукићу тврде писмена сведочанства.

У Павла Цукића, вели та прича, био је коњ необично леп. Карађорђе се загледа у Цукићева коња, и заиште да му га да за паре или забадава. Цукић доведе коња у Тополу, покаже га Вожду, који се јако обрадује таком дару, и Павла задржи на ручку. После ручка, Цукић седне на другога свога коња и оде. А кад Карађорђев сеиз погледа у хар, има шта и видети: лепоме коњу Цукић одсекао обадва уха до главе и реп!

Не прича се шта је било даље; али се разуме само од себе да оваку нагрду Карађорђе није могао ни јахати, нити је ком поклонити; а и Цукић се је јамачно кроз дуже време чувао да не дође на домак Ђорђеву пиштољу.

Кметови из кнежине жупске, где је Цукић заповедао, тужили су се једном врховној земаљској власти на Цукића да не ради како треба, него своју власт употребљује на зло.

На таку тужбу, Карађорђе нареди да му се одузме војводска власт, и да се преда Милошу Сарановцу. Цукић се наљути, па се одметне од власти.

Карађорђе на то распише свим војводама да Цукића, ако се где појави, ухвате и њему доведу; не дадне ли се ухватити — да га убију и главу његову пошљу Вожду; а ако и то не учине, сваки војвода кроз чију кнежину Цукић прође платиће главом.

Није прошло много времена, а Цукић види да не може дуго бити одметник. За то се покаје, дође Карађорђу, и замоли за опроштај. Карађорђе му све опрости и пошље га „кући, жени и деци да седи до даље наредбе“, а војводи Сарановцу заповеди: „да нико Цукића не задева за дотадашње погрешке, па чак нико да му и не говори ништа противно“¹.

По пропасти 1813, Цукић је прешао у Срем, и онамо је с војводом Петром Молером и Протом Ненадовићем размишљао не би ли се како год стање у Србији окренуло на боље.

Кад је плануо таковски устанак 1815, Цукић дође да пређе преко Саве у ваљевску нахију, али није имао на чем да се превезе преко воде. Кнез Јовица Милутиновић некако му ноћу добави с наше стране неку лађу дрварицу, која приђе на страну сремску, те Цукић с дружином скочи у њу. Али их опази аустриска стража и официр, с голом сабљом, потрчи к њима, а солдати за њим с пушкама.

— На траг! викне официр: — или ћу вас сада све под ватру и сабљу!

— Не ближе! продере се Цукић: — Пре ћеш пасти и ти и твоја дружина, и чардак ћемо ти запалити, па опет прећи у своју земљу!

Официр се устави, а Цукић пружи солдатима дукат, рекавши:

— На вам, војници, један дукат напојнице, па нити ко што чуо, ни видео! Вама није никакве невоље, а нама и браћи нашој већа невоља ни бити не може!

И тако њих официр не само пропусти, него им још помогне да се час пре превезу.

Цукић је прво био на Палежу; па кад се то место очисти од Турака, он с дружином својом оде ка Ваљеву.

Ту се догоди крвав случај међу старешинама: Кнез Петар Миловановић из села Тврдојевца, у једној свађи међу војводама, падне мртав. Два сувременика, Вук Караџић и Сима Милутиновић, веле да га је убио Павле Цукић, а у ваљевској околини се напротив прича да га је убио други.

Тек и овде, на Ваљеву, Петар Молер, пријатељ Цукићев, затражи од Кнеза Милоша да власт пад Србијом раздели на њих четворицу: Милоша, Проту Ненадовића, Павла Цукића, и њега (Молера).

Милош одгоди расправу тога питања за доцније време, упутивши Молера да иде к Соколу и к Дрини, а Павла пошаље у нахију пожаревачку где је, у боју ка Рановцу, осоколио као никад дотле. Засукавши рукаве, јуришао је у Турке с голом сабљом, и секао их, по причању, као да нису оружани људи!…

Исто тако се је одликовао личним јунаштвом и у отимању Пожаревца. Кад је, за Кнезом Милошем, јуришао на турске шанчеве.

Кад Кнез Милош углави с Марашли-Али-Пашом онај уговор мира у Ћуприји те рат престане, Цукићу се учини па је то зло, јер је желео продужити ратовање, али није имао уза се никога другога, сем неколико десетина Цигана коњаника којима је био поковао копља са жигом П. Ц.

С том својом маленом четом, Цукић пређе Мораву, и дође у Баточину, надајући се у свом завичају наћи више присталица; али га отуда сузбије Ђорђе Парезан и други. Сад се врати у Ресаву и заузме град око манастира Манасије, мислећи у њему одупрети се и Турцима и Србима, ако би на њега пошли.

Кнез Милош пошље Кнеза Вујицу Вулићићевића и писара му Анту Протића у Манасију те Цукића, после малога пушкарања, склоне на предају, и одведу Кнезу Милошу, који му опрости све, и остави га као кнеза у нахији крагујевачкој.

Павле Цукић, за живе своје прве жене Анке која је 1815 била остала у Срему, нађе у селу Дуленима у Левчу другу жену, Милицу, и венча је за се. Кад му прва жена дође из Срема, де јој кућу и уживљење, не далеко од куће у којој је седео с овом другом женом.

У почетку године 1817, Павле Цукић, Драгић Горуновић, Сима Марковић, и неки други науме да дигну буну на Кнеза Милоша. Буна је, како Кнез Милош пише, била ухвати целих шест нахија. Ну Милош за њу сазна, утиша је, и Цукића пошље у Крагујевац муселиму. Ту није видео ни муселима ни Кнеза Милоша, него чим дође, опреме га с писмом у Београд Марашли-Али-Паша. Цукић уседне на коња а ноге му закују испод коња у букагије. Тако је морао путовати.

Тако окован, полазећи из Крагујевца, Цукић је певао колико га глава доноси:

„Чудиће се и гора и трава,
Куд се деде Цукићева глава“.

Путујући тако, дође у село Рогачу и ту заноћи. Сутра дан, кад је требало продужити пут, Цукић је нађен мртав. У Рогачи се прича да се је он, знајући да ће га Турци погубити и, можда, мучити, сам отровао отровом који је, веле, носио у прстену. Пратиоци су му одсекли главу и однели у Београд, а тело му је укопано у Рогачи крај пута, испод садашње механе на 4—500 метара даљине. На гробу му има камен и плоча без икаква записа.

Тако вели прича, а Кнез Милош, у писму свом од 6 јуна 1817, Михаилу Ђерману каже: Да се је Цукић с Драгићем и инима возбунтовао 1 марта те године, и да га је он, поимавши га, лишио жизни с два његова главна приврженика².

Павле Цукић је био човек леп на очи, невисока раста, врло чврсте воље, управо самовољан, и у бојевима јунак међу најбољима…

---

1. У Карађорђеву Протоколу бр. 1104 до 1110 и 1137 и 1447. ↩︎
2. Грађа за историју Краљевине Србије 2, 275 и 276. ↩︎

Цукић Коста, родио се у Карановцу, данашњем Краљеву, 13 априла 1826 године, од оца Петра Лазаревића и матере Ане кћери војводе Молера.

Кости је старо презиме Лазаревић, како му се и отац потписивао; а откуд му је дошло презиме Цукић може се видети у Кнежевини Србији стр. 284—285).

Коста је учио основну школу у Краљеву и у Крушевцу. После тога отац га је послао у Беч, где је свршио гимназију. Иза тога слушао је државне науке па неколиким јевропским университетима, а нарочито на хајделбершком где је постао доктор у философији.

Вративши се у отаџбину, Цукић је 31 јула 1848 постао професор народне економије у ондашњем београдском лицеју. А 29 јуна 1851 постао је ректор у тој школи.

После недуга професоровања, влада нађе да је млади доктор веома бујан па, бојећи се да он не пали место да осветљава, тргне га с тога места и, 17 августа 1851, постави за секретара у попечитељству просвете.

А пошто минуше бурне године, врати се он опет у лицеј на своју катедру 10 декембра 1853.

Из лицеја је доцније узет 28 јануара 1856 у министарство спољних послова за начелника. Одатле је, 3 августа 1858, послан у Беч за члана оној Јевропској Дунавској комисији која је париским уговором била постављена да се брине за олакшице пловидби на Дунаву.

Српски догађаји од године 1858 и 1859 застали су Цукића у Бечу. А Кнез Милош, приспевши у Београд 25 јануара 1859, одмах позва из Беча Цукића, и понуди му место свога представника и попечитеља иностраних дела.

Цукић отклони од себе ту част изговарајући се да је још млад, и да је боље да то достојанство прими који старији заслужнији чиновник. Тиме је дао старцу повода да му се, доцније, пред Кнезом Михаилом који је Цукића увек хвалио, на свој начин подсмене, представљајући као да и није био за оно што није хтео примити!

Године 1860 марта 15, кад је представник Рајовић отишао с депутацијом у Цариград, Цукић је заступао кнежевога представника и попечитеља спољашњих послова.

После тога Цукић је постао помоћник министру финанције; а кад је, на крају године 1861, Кнез Михаило узео за представника и попечитеља иностраних дела Илију Гарашанина, Цукић је 11 декембра ушао у нови кабинет као министар финанције, па је 29 декембра 1861 постао и заступник министра просвете и црквених послова.

У просвети је остао до 1 јануара 1868, а у финанцији до 20 јуна 1868.

За то време, у струци просветној и црквеној израдио је и оставио:

• Закон о уређењу црквених власти, у ком су расправљени многи врло нежни одношаји између државе и цркве.
• Преуредио је основне школе, гимназије, и богословију;
• Преуредио је и проширио лицеј у велику школу са три факултета;
• Преуредио је Српско Учено Друштво!
• Завео Реалку, и
• Основао прву Вишу девојачку школу.

Природним и техничким наукама у јавној настави Цукић је дао више места, простора, и распореда; а у средње школе увео је вештине: музику, певање, и цртање.

Трудио се о српском народном позоришту и о певачком друштву.

Цукић је, личним настајавањем, много помогао те је велики родољуб, Миша Анастасијевић, даровао отаџбини на просветне потребе дивни двор у којему је данас велика школа.

Исто тако има се много захвалити Цукићу за постање Коларчевог књижевног фонда, а и за целу велику задужбину Коларчеву. Кад је године 1861 примио министарство просвете, Цукић је застао у Србији 299 школа са 10.734 ђака, и кад је одступио, оставио је 418 школа са 21.962 ученика!

У финанциској струци пак прво је огледао да пореску систему сведе на једине праведне темеље, да заведе порез по приходу, а кад због великих сметња то није могло бити увео је нешто чиме се Србија добро помагала у тешке дане кроз које је прошла.

Цукић је створио државну статистику, основао управу фондова, отворио нове изворе приходу регалом па дуван и на со, увећао приходе новим законом о таксама, дао ново уређење царинама и царинску тарифу, дао закон о панађурима, закон о потесима, закон о насељавању, и закон о рудама. Цукић је на ново отворио руднике Мајданпек и Кучајну; много се бавио претходним пословима за уређење српске банке; и, исковавши прве српске бакарне новце, поставио је темељ о нашој новој новчаној системи, која је доцније потпунце изведена.

Иступивши из министарства 20 јуна 1868. Цукић је неко време живео у Београду као министар на расположењу, а за тим је, 10 септембра 1869. послан у Букурешт за српскога агента.

Године 1873 октобра 31, постао је члан државнога савета.

Године 1874 маја 31, Цукић је премештен из Букурешта у Беч, где је својој отаџбини учинио лепих услуга.

Године 1878 новембра 1, Цукић је, по проглашењу независности, постао ванредни посланик и опуномоћени министар у Бечу. Тада је здравље његово већ било са свим гронуло. Боловао је од сухе болести, од које је и преминуо у Бечу 5/17 марта 1879, па је донесен у Београд и 15 марта сахрањен код цркве Св. Марка.

У књижевности од Цукића има Српска Граматика за основне школе, која се јавила први пут 1850, а после је много пута прештампавана; и Државна Економија, у три велика тома.

Осем тога, Цукић је склопио Шифроване Речнике којима се данас служи министар спољних послова.

Цукић је био човек вредан за причу, и није бирао послове које ће радити: сам је читао акте, решавао, концептирао, држао коректуру па, у хитним случајима, и преписивао сам. Слог му је доста заплетен, јер се находио под великих утицајем немачке синтаксе, а рукопис нечитак али увек марљив. Говорио је малко кроз нос, и у почетку је замуцкивао, а доцније би му се језик дрешио, те би могао беседити течно, силно, убедљиво.

Нарави је био плахе, али повратљиве. Живећи дуго ван Србије, био се одвикао од неких ружних наших узречица, те и кад се љути, и кад кога кара, служио би се речма пристојним, баш и ако би му тон гласа бивао висок.

У друштву је био весео; волео је музику и певање; и разумевао се и у једној и у другоме.

Цукић је био од средњих људи, ситних костију, сух, црн, носа крива, очију избуљених, вида кратка, због чета је увек носио наочаре. У оделу и свему држању био је врло чист и уредан.

Цукићева спољашност сва скупа могла је пре одбијати него привлачити, али племенита душа његова, кад се једном позна, морала је човека неодољиво повлачити за собом!

Црнобарац Димитрије, родио се у Београду пред Митров дан 1818 године. Основне школе свршио је у месту рођења, а гимназију у Крагујевцу. После тога био је и у оној војној школи коју је Кнез Милош био завео у Пожаревцу 1837.

После школовања ушао је у државну службу.

Године 1839 посла га намесништво у Беч на науке; а доцније је прешао у Париз, где је школовање довршио, и постао доктор у правима.

Кроза све школовање Црнобарац је био одличан ђак.

Вративши се у отаџбину, ступио је у службу као секретар у министарству правде 10 септембра 1848, па начелник у том истом министарству 31 јануара 1850, а помоћник министров 23 декембра 1854.

Године 1856 маја 29, постао је привремени заступник министра правде и просвете.

Године 1857 октобра 13 отишао је за члана државном савету.

Ту је служио до пролећа године 1858.

Када пак, по оном Етем-Пашином измирењу опозиције с Кнезом, Гарашанин би позван да састави кабинет по својој вољи, онда он 31 марта 1858 узе Црнобарца за попечитеља правде и просвете.

Догађаји који се извршише у Србији на крају 1858, иставише Црнобарца из послова. И он је тада седео дома, или ходао по већим варошима у Јевропи докле год је био жив Кнез Милош. Тек кад Кнез Михаило, 14 септембра 1860, после смрти оца свога, дође не престо, Црнобарац је 28 октобра те године враћен у савет за члана.

Ташт преко сваке мере, позивајући се увек на своје редовно школовање, и на своје добро учење у школама, Црнобарац је био прави болесник од незадовољства. Он је одгунђао свачији напредак у служби, свачији успех у популарности, свачију срећу у породици!

Вечито гунђало и незадовољних, у савету је, поред све своје добре спреме, често био велика сметња многом озбиљном послу. А сласт му је била да једном буде позван ди он састави кабинет ком би био председник!

Као такав незадовољник чинио је влади Кнеза Михаила велике сметње у савету. За то се Кнез Михаило досети те га узме за министра просвете и црквених дела, обећавши му, као што Црнобарац уверава, кроз кратко време отпустити Николу, кога Црнобарац нарочито није могао трпети, и поверити њему састав новога кабинета. Црнобарац се ћу̏дао прилично али, најпосле, пристане и тако га Кнез Михаило 1 јануара 1868 поздрави указом као министра просвете.

На том месту остао је само до 20 јуна 1868, а тада је дао оставку и отишао у пензију.

Више се у службу није ни враћао, јер се је на скоро оболестио па је тражио лека здрављу своме.

Струка просветна има да захвали Црнобарцу: прво што је први повисио професорима плату и дао им периоде, и друго што је оборио забрану правописа, које постању сам је раније био допринео.

Као правник, париски ђак, Црнобарац је добро знао оно што је у школи учио, али даље није ишао. И, на хвалу му се може рећи да је увек нагињао мерама либералних, особито у последње време.

Иначе је био свео све своје идеале: да стече новаца, да постане председник министарства, и да се да̂ видети као нека величина. И новаца је стекао; живећи смерно готово као ђак бројио је у последње време преко 15 хиљада дуката под интересом!

За председништво у доба мирно могао је бити добар; а за времена бурна, није никако. Кад је у Београду, 29 маја 1868, као гром пукао глас да је Кнез Михаило погинуо, Црнобарац се десио у парку код савета у шетњи. Пироћанац, чувши тај глас, зовнуо га је и рекао му:

— Ево човека који каже да је Кнез погинуо! Ако то није истина, може бити да је знак некој другој несрећи! Него идите одмах у министарство да сте на дужности! Ко зна шта може бити!…

Црнобарац је отишао одмах кући, затворио се, и тек сутра дан јавио се на дужност!

Црнобарац је био лењ на писање, као мало ко. Ипак се потрудио и написао 21 табак на половини мемоара 5/17 декембра 1857 до 8 априла 1864; и од 1 јануара до 22 маја 1868 године. Ови последњи мемоари износе 31 полутабак рукописа!

у првима је његово постављење за саветника, и долазак Етем-Пашин у Србију; а у другима — његово министровање под Кнезом Михаилом.

И у то неколико табачића нема готово ништа друго до једино његово протестовање што се његова личност превиђа.

Црнобарац је био човек малена раста, крвавих очију, маленога, црвенога, затубастога носа а малих брчића. Штедљив је био у оделу тако да је готово увек носио поткушене панталоне, излизан капут, и на ново пеглани шешир. И још би се љутио на београдску калдрму с које, божем, не може да носи дужих панталона.

Није хтео да се жени, па је пред смрт боловао као какав слуга, и умрьо је као бескутњик. Сва штедња и тековина његова отишла је без трага.

Умрьо је у Бечу 14 јуна 1872, па му је тело пренесено у Београд, и укопано код палилулске цркве, где му се данас бој се ни гроб не зна!

Цинцар-Марко (Костић), звани Цинцарин, родио се је године 1777 у Белицију¹, у Албанији. У Србију је дошао првих година овога века. Кад је букнуо устанак 1804, Марко је одмах припасао оружје и, находећи се махом уз Карађорђа, био је с њим готово у свим бојевима. Свуда се одликовао јунаштвом и памећу. За његов мегдан с неким Турчином на Лозници прича се као за некакво чудо.

Године 1812 јула 17, поставио га је Карађорђе за војводу нахије сокоске на место војводе Петра Молера, и заповедио магистрату, кнезовима, и кметовима да га слушају.

Марково је војничко место било шанац на Баурићу где је остао до пропасти 1813.

После пропасти Марко је пребегао у Срем, и одонуда је ишао у Беч владаоцима и молио их за помоћ Србији.

И у другом устанку није био без посла. У боју на Дубљу био је рањен, па је рану преболео.

Доцније Кнез Милош га је поставио за кнеза шабачкој Посавини. Учинивши и ту лепих услуга својој отаџбини, Цинцар-Марко је преминуо у Шапцу 10 фебруара 1822.

Гроб му је у старом шабачком гробљу.

Лака му црна земља!

---

1. Тако му пише на гробном белегу; али је тешко не помислити да ће то бити: „у Белици.“ ↩︎

Цинцар-Јанко (Поповић), родио се у Охриду, у Македонији 1779 године, а у Србију је добегао око године 1800. Најпре се је био настанио у Ваљеву. Кад је Фочић посекао Алексу Ненадовића и Илију Бирчанина, он је био притворио и Јанка, као дошљака из Турске на кога је нешто посумњао. На велику молбу кметова и трговаца, Турци Јанка пусте из затвора. А чим устанак букне, Јанко ступи у ред бораца као драговољац. Карађорђе га на скоро начини бимбашом, и под команду му да неколике стотине бећара.

Јанко је био у боју кад је узиман Београд, али се још у боју на Мишару показао као прави јунак. После турскога разбоја на бојном пољу, Јанко је с Мутапом прешао чак преко Саве у Босут, и ту је он посекао Остроч-Капетана а Мутап старога Хаџи-Мосту.¹

Доцније је под командом Луке Лазаревића био у бојевима на Ужицу, на Лозници, на Буковици, преко Дрине на Бијељина, где је Милош погубио Меха Оругџића. Овде је ударио на неког јунака Турчина који би та можда и савладао да му није притрчао у помоћ Стојан Чупић, и Турчину, као оклопнику, наџаком разлупао главу.

После године 1811, Јанка виђамо као војводу пожаревачкога. Као такав борио се је Јанко и на Делиграду.

Године 1812 и 1813 у Карађорђеву Протоколу има више од десет нумера у којима се Јанку заповеда да изводи војску на Делиград и на границу гургусовачку, да спрема храну, и да војнике вежба, итд., итд.

После пропасти 1813, и Јанко је за Карађорђем отишао на Србије, а вратио се у отаџбину тек после године 1830, и настанио се је у Шапцу.

Године 1833 ослабивши јако, Јанко оде у Алексиначку Бању да се лечи: лека не нађе него у повратку одонуда умре у Ћуприји и буде укопан у манастиру Раваници.

Гроб његов покрива плоча од црвенога мрамора, која је на среди пребијена.

На плочи пише:

Надгробник војводе окружија пожаревачког Цинцар-Јанка Поповића, рођеног у Ориду, у Македонији, а љета 54² живота свога овде у манастиру Раваници 24 августа 1833 упокојеног.

Подигнут од верне му супруге Кумрије и деце своје.

Цинцар Јанко био је човек средњега раста, смеђе масти, пуних и румених образа, малих шиљастих бркова, ока жива, а гласа који заповеда.

Он је био прави јунак.

Нека му је славан помен међу потомцима!

---

1. О овом догађају у Босуту, поред Вишњићеве песме има нека прича у Застави бр. 62 од године 1887. ↩︎
2. На камену стоји 44, али син Цинцар-Јанков Ђока вели да је грешка, и да треба 54. ↩︎