Миладиновић Прока, добротвор, родио се у Даљу 1816; основну школу учио је у месту свога рођења; гимназију у Карловцима; философију у Сегедину а богословију опет у Карловцима.
По свршетку школе, био је ђакон и учитељ 10 година.
Године 1850 запопио се; и поповао је 44 године у Боботи, Срему, где је и преминуо 4 јануара 1894 године.
Миладиновић је оставио Српској Матици 10 хиљада форината да се каматом од те суме школују један гимназиста и један медицинар.
Посветила се рука која така дела чини!!…
Миладиновић Аксентије, родом из села Чибутковице, београдској нахији.
Од године 1804—1811 био је више кнез него војвода, у колубарској кнежини, тојест, више се бавио суством и управом у народу него војевањем.
Године 1811, о Малом Божићу, добио је војводску диплому, и дана су му у власт ова села нахије београдске: Вреоци, Шопић, Петка, Ћелије, Жупањац, Чибутковица, Барзиловица, Дудовица, Бранчићи, Гукоши, Дићи, Трбушница, Бистрица, Црљенци, Барошевац, Јунковци, Сакуља, Медошевац, Зеоке, Куке, Лукавица, и Стубица.
Године 1812, јануара 11, находимо да су вожд и савет нашли да Кнез Аксентије од своје кнежине ваља да „изручи у касу народну 6180 гроша, као порезу, и као трошак за издржање мензулана и магистрата.“
Године 1813, јуна 22, заповеда му Карађорђе писмом: „да истера из своје кнежине 1200 војника, а ако може и више, биће боље“.
„Трговци трговине своје да пресеку, вели се, даље, у том писму које већ наговешћује несрећу што иде отаџбини: — мајстори мајсторије своје да прекину, земљоделци своје пољске работе и воденице да оставе, попови и калуђери да пођу, сви једнодушно на ноге, и старо и младо, да устанемо, и свима силама да се од непријатеља бранимо.“
Али, на жалост, ни то није помогло. Онај, који је 22 јуна овако писао, 21 септембра, сам је своје место оставио, и Србија је пала!
Међу хартијама Кнеза Аксентија налазимо ову белешку:
„Први трошак на 1813, што троши Кнез Аксентије, кад освојише Турци…“
Тај „први“ трошак изнео је 10.868 гроша и 20 пара, а дукат је, чини ми се, био 13 гроша!
Кнез Аксентије није бегао преко Саве; него је, као и Милош, и многи други одабранији људи онога доба, волео у својој земљи чекати што га снађе, него тражити среће у туђини.
Саветник Павле Поповић писао му је из Јакова у Срему, 3 декембра 1813, између осталога, ово:
„Ми благодаримо вама за ваше труде које сте имали, и ваше срце уздржали и тамо остали, и неколико хиљада душа од турскога мача сачували. За такав ваш мудри поступак никакав Србин не ће заборавити и за ваше здравље Бога молити. Тако како сте до сада, тако и од сада старајте се за наш народ“!
Некако у то време биће да је писано и ово писамце, на ком нема дана ни године:
Оборкнеже Аксентије од биоградске нахије, везирова слуго, и мој пријатељу!
Дајем ти на знање, како ми је Арсеније Ломо дошао и предао се; друго, сутра у суботу рано, Кнез Милош полази у Биоград, и тамо ће се с тобом састати, и за то што буде договорићете се.
У Драгољу (М. П.) Мехмед Барјактар, Муселим-Ага нахије рудничке.
Као што се види, Кнез Аксентије је, и после пада Србије, имао утицај на послове народне.
Из једнога писма, које му је писао Кнез Милош, 5 септембра 1814, у Београду, види се да су имали неке кулуке да чине Турцима с народом. Али 18 септембра 1814, пише се Кнезу Аксентију из Београда ово писмо:
(М. П.) Ћаја-Паша покровитељ.
Здрав си Кнеже Аксентије! Како примиш ову нашу књигу, у који год ти сат ова књига дође, у ону декику да си у Београд дошао час пре; да ниси стао, но хајд брзо! Ако си болан на кола да дођеш, ако… ти хајд на коњу!
Сва је прилика, да је ово писмо писано онда кад је у Београд дошао глас о Хаџи-Продановој буни, па су Турци тражили Кнеза Аксентија у своје руке, да им буде талац и јамац за повратак мира. Јер ово му је писмо упућено у „Чибутковицу,“ а одмах друго, од Ћаја-Паше, 30 септембра 1814, што је писано у Чачку, упућује му се у Београд.
Ево шта му ћехаја пише из Чачка:
„Здрав си Кнеже Аксентије! Ево ти сад пишем и враћам ово моје писмо, да јесам ти благодетељ твој, и ти ништа немој се бојати, но слободан буди: ја, кад дођем, хоћу те одмах пустити; то цело да знаш! И Кнез Теодосије да се не плаши; јесте се чуло у његовој нахији нешто, али ћемо ми све то умирити: али он нека прати једну књигу у његову нахију, да се већа буна не чини, но нека ги (их) слободи све. У Чачку 30, септембра 1814.“
По свршетку овога пашиног писма, стоји још ово:
„И такођер ја вас поздрављам, Живко писар, Кнеже Аксентије; тврда је вера наша христијанска, слободан буди, и послушајте тамо што вам се заповеда, а за вас моја је брига; такође и за Кнеза Теодосију“.
После овога, долази писмо којим му се заповеда да гледа ухватити Хаџи-Продана. Ево и тога писма:
„Здрав си Кнеже Аксентије! Ево ти сада дајем на знање како је Хаџи-Продан, са четири хајдука, отишао у београдску нахију, и за њим је отишло 15 пандура, отерали траг; но сад упут, како примиш ову књигу, један сат пре за њим, тражи га, и терај та, не би ли га жива или мртва добавио, зашто већ он се више не називље ни царев ни везиров“. —
Тако пише Ћаја-Паша, а даље наставља Живко писар овако:
„И такођер ја вас поздрављам, Господару Кнеже Аксентије! Сва је твоја доброта и власт у нашега покровитеља Ћаја-Паше, и ето ти сада описујем: слободан буди и сербез, и ову работу, што ти пишемо, гледај не би ли где год ица ухватио! И ваше сам поздравље примио у писму, и тако сам паши казао, да је све то мирно и поштено у вашој нахији, и тако ти паша благодари и захваљује ти великим даром. И да Бог да да Хаџију Продана жива ухватите не би ли ти нашем паши веселост срца описао. У Чачку 10 октомбра, 1814“.
После овога писма, има једно Кнез-Милошево, које му је писао у Рогачи, 13 новембра 1814, и у ком му јавља да долази у Београд, и да хоће баш у њега да одјаше, него да му „очисти и истреби“ једну собу у свом конаку!
За тим долази последње пишемо од Ћаја-Паше, писано 4 фебруара 1815. Ћаја-Паша се чуди што му Кнез Аксентије не доноси пореске паре. кад зна да је паши „секлет“ за паре?
Кад је Сулејман-Паша први пут послао војску, и свога бимбашу Кара Мустафу, да угуши устанак српски 1815, онда је Кнез Аксентије, с неколико стотина људи из своје кнежине, пошао с тим Турцима, да помогне утишати буну. Овако је дошао у Чачак, и остао ту с Турцима с једне стране као посредник за умирење Срба, а с друге, као јамац за турску безбедност.
Кад Ћаја-Паша1 погибе код Чачка, и Турци побегоше преко Драгачева, онда је и Кнез Аксентије морао с њима узмицати: али се у Гучи некако искраде од Турака, па, све кроз шибљаке низ реку Белицу, умакне у село Лисице к свом шураку Илији Јоковићу, одакле пређе преко Мораве, удари на Карадаг у нахији рудничкој, и оде Кнезу Милошу, који га узме са собом и одведе к Јагодини, куда је и сам морао ићи.
Биће да је српска устаничка војска, док се Кнез Аксентије находио међу Турцима, и докле је држан за противника народном устанку, ударала на његову кућу, и учинила му велики квар.
То се види из писма Кнеза Милоша, које му је писао у Брусници 2 јуна 1815:
„Поздрављам вас, Кнеже Аксентије, пише Кнез Милош: — и тако вам дајем на знање, како ово моје писмо примите, вера ви је тврда, слободно к мени дођите, да се разговоримо. Ја да сам знао да ће те се ви тако одмах избавити, не бих вам ни у што дарнуо. А овако, док се разговоримо, може бити да ћу ти све вратити, и не бој се до мене ништа“!
У другом писму, које му је писао из Црнуће, 6 јуна 1815, вели Кнез Милош да ће му, за стару љубав, вратити што је год њему „дотерано“, па га зове к себи, али овако препоручује:
„И кад близу мене будете, у једном се селу зауставите, и писара вашега, с неколико људи унапредак к мени опремите, да ја знам и да вас, с мојим људма, примим, и ја ћу у недељу се у Крагујевац кренути“.
Дошавши овако Кнезу Милошу, Аксентије је, као што је већ поменуто, отишао с њим к Јагодини.
Има још једно писмо које му је Кнез Милош писао „у путу ка Карановцу“, пошто је истерао Турке из Пожаревца, и пошао да и Карановчане прими, и испрати у Пазар. Писмо је то писано 29 Јуна 1815. У том писму Кнез Милош препоручује Кнезу Аксентију и Прота Смиљанићу, да иду час пре с војском на Дрину куда ће и он сам похитати, само док о Карановчанима буде готов.
Кад је Кнез Милош, 1815, углавио уговор с Марашли-Али-Пашом, онда је Кнез Аксентије био један од посланика српских које су одмах из Ћуприје послали у Цариград, где је имао остати као српски агенат до измене, тојест, докле се други не пошље да га измени.
Пошто се вратио из Цариграда, мало је имао учешћа у народним пословима: старост и немоћ биле су га већ савладале. Преминуо је 28 јануара 1820, и укопан је код цркве у Чибутковици, месту рођења својега.
Мијатовић Милан, родио се у Јаску, у Срему, године 1805. Основну школу свршио је у месту својега рођења, гимназију у Карловцима, а права у Кезмарку и у Пешти.
Свршивши права, ступио је у адвокатску канцеларију Тодора Павловића, у Будиму.
На скоро му се догоди случај с кога је променио и место живљења и начин живота. Био је заволео неку девојку, али се, ње ради срео, са супарником с којим је морао сабљом делити мегдан. Сабља му је дала рану у вита ребра, али није девојку коју је обожавао.
За то остави и адвокатски рад и Будим па, 1836, године дође у Србију.
По доласку овамо, најпре је постављен за професора гимназије у Ужицу, одакле је, 1840, прешао у Крагујевац, а 1844 већ га видимо као професора у београдској гимназији, где је остао до смрти, која га је снашла 21 априла 1853.
Мијатовић је предавао земљопис, а првих година, и митологију.
Он је написао и, године 1852, штампао, „Општи земљопис“ књигу за гимназије у Србији.
Мијатовић је био човек класички образован; он је знао латински и говорити и писати што може бити лепше.
Мијатовић Васа, добротвор, родио се 1842, у селу Белотићу1, у округу ужичком од оца Миће и матере Марије.
Још у деветој својој години, Васа је оставио своје родно место, и отишао у Пожегу, сестри својој, која је била удата за пожешког свештеника.
У Пожези је Васа свршио три основна разреда, па је онда прешао у Ваљево, где је ступио, као шегрт, у Тадића трговину. Ту је служио пет година.
Из Ваљева Васа дође у Београд 1860. Овде је служио више газда. Заслуживши нешто новаца, отворио је најпре винарску радњу, па за тим је отпочео и радњу каванску.
Васа је свој посао разумевао добро, а радио га је савесно. С тога је његова радња врло лепо напредовала.
Пре 15 година купио је на Теразији гостионицу „Касину“, и ту је продужно напредовати у радњи и тековини својој! У том раду га је и смрт снашла 17 марта 1899.
Своје имање: кућу на Теразијама (звану Касина), кућу у Дечанској улици с кафаном „Мали Париз“, плац у Јовановој улици, покретност, и хартије од вредности, по исплати извесних легата и дугова, Васа је оставио Дому сиротне деце у Београду!
Васа је био човек вредан, паметан, и честит у сваком свом трговачком раду. Зато су га људи волели и уважавали. А како је још био врло духовити досетљивац, то је готово сваки радо слушао његове досетке. Његове су досетке често биле и врло масне, зато су га познаници од мила прозвали Васа Безобразни!! И то се начинило као право име!
Васа је то знао, и није се срдио, само је оном ко се полакомио њега жацнути, одмах враћао шалу с великим кусуром!
Бог да га прости!
Медаковић Данило, родио се у Зрмањи, у Лици, 26 јануара, 1819 године.
Основне и средње школе учио је у Грачацу и у Задру, а философске и државне у Бечу и у Берлину. На крају године 1847, на липском университету, постао је доктор у философији.
Медаковић је био прешао у Србију још године 1837, и служио је најпре у савету, а после у финанцији. Године 1839, био је протоколиста, а године 1840 столоначелник у попечитељству финанције.
У другој поли 1842, кад је Кнез Михаило оставио Србију, отишао је за њим и Медаковић, и од тога доба, често се налазио или уз Кнеза Михаила или уз Кнеза Милоша.
Свршивши високе науке, на које се је одао тек пошто је оставио Србију, Медаковић је, од новембра 1848, почео издавати политичке новине Напредак, и, издавао их је до маја 1849. А кад му власт тај лист забрани, он је, од 1851 до маја 1852, уређивао Јужну Пчелу, под именом свога брата Милорада Медаковића, у Новом Саду.
Месеца јула 1852, почео је, у Новом Саду, издавати политички лист Српски Дневник, с књижевних додатком Седмицом.
За кримскога рата, и за догађаја у Србији 1857 и 1858, Дневник је писао онако како је већина народа српског миловала. За то је био веома распрострањен, а у Србији више пута забрањиван.
Године 1859, кад је Кнез Милош већ владао у Србији, Медаковић прода Дневник и Седмицу, па пређе у Београд, где је остао до године 1862.
За то време, у Београду се је говорило да Медаковић ради да купи од владе државну штампарију, коју је ондашњи министар финанције Јован Гавриловић, не знам рашта, хтео продати.
Али мисао о продаји тога, толико кориснога завода, није нашла одобрења баш ни у кога.
Године 1862, Медаковић се је вратио у Нови Сад и, наново, кренуо лист Напредак. На овом послу, није остао дуго, него је, на крају 1864, лист предао у друге руке, а сам се повукао у приватан живот.
Иза тога се је одселио у Загреб, и онамо је стално почео живети, као човек приватан, с добрим имањем.
Медаковић је био члан Српског Ученог Друштва, у Београду.
Умро је у Загребу, 5 новембра 1881 године.
Поред тих разних листова, и неколиких календара, српској је књижевности од Д. Медаковића остало:
У рукопису је оставио простран Живот Кнеза Михаила, И Историчко-политичку расправу о војничкој крајини аустриској.
Матић Петар, родио се у Лежимиру, у Срему, 27 јуна 1797.
Учио се је у месту рођења; гимназију је свршио у Карловцима, философију у Пешти, а права у Бечу. У наукама је, у опће, био велики усталац; 21-ве своје године, положио је, у Пешти, докторат у философији.
Свршивши права у Бечу, највише се налазио око Давидовића, помажући му писати новине које је, после Давидовићева одласка у Србију, за две године сам издавао.
Уређујући те новине, спремио је и „Дафниса“, и превео „Геснерове идиле“, које су обе књиге у Бечу и штампане.
Иза тога је ушао у аустриску државну службу, и бивао је синдикус у Костајници, Беловару, и у Петрињи. За то време, прилагао је многе саставке, понајвише веселе и забавне, у Српски Летопис.
Кад му болест улози стане досађивати, пензионира се. Као пензионар, живео је у Петрињи, Митровици, Бингули, и, најпосле, у Шиду, где је и преминуо 12 фебруара 1860.
Матић се је, до последње своје старости, бавио књижевних пословима, и више је чланака написао у Седмици.
У Карловцима је издао критику о преводу Псалтира.
После смрти, остали су његови ови рукописи:
Све те своје рукописе поклонио је карловачкој библиотеци. Њега је оплакао, у Даници бр. 3., Милош Светић.
Матић Димитрије, родио се у Руми, у Срему, 18 августа 1821. Одонуда је, као младић, прешао у Србију, и учио се је најпре, у војној школи, а после у новом лицеју, у Крагујевцу.
По свршетку школе, био је ушао у државну службу.
Доцније га је српска влада послала у Немачку на науке, где је, учећи права, постао доктор у философији.
Вративши се с наука, Матић је, 17 августа 1848, постављен за професора права у лицеју београдском. Ту је остао до 14 јула 1851, па је премештен за секретара у апелациони суд, откуда је, 19 марта 1855, отишао за начелника спољноме одељењу ондашње кнежеве канцеларије.
Од начелника одељења, постао је, 15 октобра 1858, члан касационом суду, кад је Кнез пустио из руку судску власт, и пренео је на суд касациони.
Кнез Милош, одвојивши министарство просвете од министарства правде, постави, 22 октобра 1859, Матића за попечитеља просвете.
С тога места, Матић је враћен опет у касациони суд 12 новембра 1860 где је остао до 29 декембра 1862, када је постао главни секретар државног Савета.
Намесници кнежева достојанства, 24 септембра године 1868, поставише Матића за министра просвете и за заступника министру спољних послова.
У овом последњем министарству, Матић је само потписивао, а послове је управљао сам намесник, г. Јован Ристић.
У министарству просвете пак, Матић је показивао многе воље и много журбе; трчао је собом у школе ниже и више, на учитељске зборове, у школе недељне; свуд је храбрио, изазивао, проповедао: да се ради, а сам је урадио једно озбиљно дело, и то је: прва учитељска школа, која би отворена у Крагујевцу.
Још као професор, као члан ученог друштва, и сада, као министар, Матић је врло често изражавао жељу: да се подигне српски университет; али за такав рад није учинио ни једне озбиљне припреме.
Матић се је увек старао да се покаже као човек добра срца. И одиста, у служби, никад није био брз да упропасти млађега, који би што скривио. Неки су му ову доброту рђаво разумевали, а ја је ценим много више од нечије оштрине, често непромишљене, а свакад штетне.
На послу је био врло вредан, чак се може рећи да је био пргав.
— Не могу, брате, да ручам, говораше он: — кад ми на столу, у канцеларији, остану несвршена акта.
И да би своју савест умирио, дигао би, пред по дне, све акте са свога стола, раздао би их млађим чиновницима на рад, па би онда узео гушче перо и, његовом перушком, очистио би и опајао свој сто, тако, да ни зрно песка не остане на зеленој чоси. И тек пошто би сто тако рашчистио, ишао би кући на ручак!
По доброти срца, и по патриотском одушевљењу, Матић се је заузимао за многе корисне ствари, али, по мекоти свога карактера, није готово ни једну, осем учитељске школе, привео у дело. У Матића је баш с тога, за младости, био много већи глас него заслуга, а у старости много мања цена него вредност.
Године 1872, августа 10, одступивши од министарства просвете, Матић је отишао у државни савет за члана, у ком је звању остао до смрти.
После рата од 1876, Матић је, с Филипом Христићем, послан у Цариград, где су њих два, 16 фебруара 1877, углавили с Портом мир, који је трајао до декембра те 1877 године.
Књижевни послови Матићеви ово су:
Матић је преминуо у Београду, 17 октобра 1884, од водене болести.
Био је средњега раста, црне масти, јако космат; кратковид, у говору брз, али кад би хтео што свечаније беседити, умео се је и умерити, са свим како треба.
Матејић Пауљ, родио се у селу Мељници, у Горњој Млави.
Пауља је поставио буљубашом Петар Добрњац, још у почетку ратовања, а доцније Пауљ је, храброшћу, и другим одличних својствима, обратио на се пажњу, и постао војвода у Горњој Млави.
Године 1809, у оном спремању за освојење Ниша, војвода Пауљ био је начинио шанац повише села Каменице. Маја 19, кад на Синђелића, на Чегру, навалише Турци са свих страна, а Милоје не даваше да му се иде у помоћ, Пауљ није могао одолети срцу него, и преко заповести, потрчи Синђелићу у помоћ; али докле он стигне, Турци шанац тако оптеку и стегну, да је Синђелић, да не би жив пао Турцима у руке, јуначки скресао пиштољ у џебану, и одлетео у ваздух. Матејића пак, сама, с мало његове војске сретну Турци, разбију га, и натерају вратити се. Те тако се и он, с другима, повуче к Делиграду.
После тога несрећнога случаја, Матејић се је највише налазио у Делиграду.
Године 1812 и 1813, у „Деловодном Протоколу“ Карађорђеву има 10 бројева под којима је писано само војводи Пауљу Матејићу1.
Године 1813, био је пребегао у Немачку, и Аустријанци су га били послали, за неко време, у Леобу; али се је, 1815, вратио у отаџбину, и умрьо је код своје куће, у селу Мељници.
Да војвода Пауљ није урадио ништа друго, већ само оно што је, у страшни час, једини он, када је злосрећни главни команданат Милоје, оставивши шанчеве и топове, појахао коња и одјурио к Делиграду, полетео у помоћ витезу Чегрском, довољно је да му сваки Србин, кад га год помене, захвално рекне:
— Вечна ти слава, дико лепе Млаве, Пауљу Матејићу!
Матејић Пауљ из Мељнице, млавски војвода, испросио је за сина Будимира ћерку војводе Момира из Лучице, па је онда узео телала у Пожаревцу, те је овај на четири главне варошке улице викнуо овако:
Војвода Пауљ из Мељнице испросио је ћерку војводе Момира из Лучице за свога сина Будимира!
Ово нека се зна!!!
То је била као свадбена објава!
Марковић Сима, родио се у селу Великом Борку, у нахији београдској. Још пре устанка, био је човек уважен и на гласу. Карађорђев познаник и пријатељ и пре 1804, стајао је уз њега, у сваком случају, од почетка до краја 1813. С тога је Карађорђе врло често свраћао његовој кући, и у свакој размирици гледао да њега има уза се. То је узрок и што није хтео скупштину звати у Боговађу, као што је био обрекао, него је је сазвао у Борак (15 августа 1805), те је ту, поред осталога, установљен „Правитељствујући Совет“.
После смрти Јанка Катића и Васе Чарапића, Кнез Сима је био најгласовитији војвода у београдској нахији, а веровало се, за оно време, и да је у бојевима особито срећан.
Године 1807, марта 19, Кнеза Симу находимо у Смедереву, као председника Савета. Ту је, онда, примљен Портин изасланик, која је био дошао да преговара о угодбама, под којима би Порта пристала да да Србима оно што су тражили. Видећи да Турци, поред осталога, траже да Срби даду 20 хиљада војника против Руса, те да их, тиме, заваде с овим савезницима који су им једини помагали, Кнез Сима Марковић са свим лаконски одговори:
— Србија сматра себе као независну државу: никаква данка не пристаје дати; нити ће дизати оружја на своје савезнике!
У почетку године 1809, Кнез Сима је, с Јанићијем Бурићем, слан у Букурешт Кнезу Прозоровском, да би га склонио да, час пре, отпочне рат с Турцима. А кад су Срби, те године, пошли даље с војском, он је био прешао Дрину; али га је несрећа каменичка вратила опет на старе српске границе.
Године 1811, у оној реорганизацији државне власти, Кнез Сима је постао „попечитељ касе народње“. На крају те године, на име 10 декембра, послан је, као „депутат“, у Русију, где је неколико пута излазио пред цара Александра, ради народних послова. Из Русије се вратио месеца маја 1812.
Године 1813, Кнеза Симу Марковића видимо на Дрини, и под његовом командом 10.000 људи; али се ту његов рад ни мало не хвали. Или се је нешто био помео, или је неку несрећну тајну знао: тек што је год радио, до саме пропасти, није било ни њему на част, нити Србији на корист.
Родофиникин, руски агенат у Србији, онога доба, казујући какав је који од српских војвода, за Кнеза Симу вели:
— Кнез Симеон читајет и пишет, храбр и благоразумен.
После пораза на Равњу, све српске старешине, онога краја, биле су се скупиле у Шапцу, и Кнеза Симу су сви горко окривљавали за толике несреће и поразе.
Кад се је у Шапцу чуло да је Карађорђе оставио Србију, Кнез Сима је прешао у Срем, откуда је био послан у Марбург, па се је, после, вратио опет у Срем.
Година 1815 застала га је у Срему, где је, по договору с другим српским емигрантима, написано (10 јуна 1815) писмо на руског цара, које је Кнез Сима однео у Беч и цару предао. У том писму умољава се цар Александар да би своју моћну реч рекао у корист српског народа код порте, ако не могне помоћи новцем и оружјем.
После тога, Кнез Сима се је вратио у Србију и, не мешајући се ни у какве јавне послове, почео је гледати своју кућу и трговати.
Тако је прошло прилично времена, па се опази да се њему доносе нека писма од људи који су били с Карађорђем отишли из Србије. Иза тога, почну к њему долазити и кметови из околних села, и наговарати га да дозове из Русије Карађорђа, те да се на ново диже крајина на Турке. Разговори и договори ови водили су се у Борку, у Вранићу, и у Малој Моштаници. То се рашчује, и Турци потраже да ухвате Кнеза Симу. Месеца новембра, 1816, дође Кнез Милош у Вранић, где му доведу Кнеза Симу, и он га је хтео погубити, али на молбу других људи, остави му живот, и заповеди да седи с миром, и да се не удаљује од очију власти.
После неколико месеца, Кнез Сима се договори с Павлом Цукићем, и Драгићем Горуновићем из Ропочева, те читавих шест нахија узбуне. Тада их Кнез потера да каштитује као оне који кваре општи ред у земљи.
Кнез Сима се је, неко време, крио по Борку, по лесковачкој (Поповој) Бари, и другим местима, али га, најпосле, нађу у селу Ћелијама, код неког пријатеља, у великој каци. Одатле га изведу Кнезу Милошу у Трбушницу, а Капетан Драгић Горуновић, чувши да је Сима ухваћен, преда се сам.
Кнез Милош их обојицу пошаље у Београд Марашли-Али-Паши који их је погубио, лицем на Мученике, 9 марта, 1817.
Погубљени су, како се прича онде где је сада гостионица „Српски Краљ“ и кућа до ње што је била Вучићева. Кнеза Симу посекли су најпре, па онда Драгића. Џелат, који их је секао, није могао једним ударцем пресећи Симинога врата, него је тесао неколико пута.
— Сеци јуначки! Мухамеда ти твога!… викнуо је Драгић, који је такође чекао свој смртни час: — ја сам седамдесет турских глава одсекао, па ми је опет рука боље секла него твоја!
На то допадне неки Турчин из дућана, те, једним ударцем, одруби главу Драгићеву.
Кнез Сима је био човек плав, пун, дугих лепих бркова, а мало богињав у лицу.
Његово је тело укопано у ондашњој београдској цркви, ниже десне певнице.
Марковић Светозар, публициста, родио се у Зајечару, септембра месеца, године 1847.
Основну школу свршио је у селу Рековцу а полугимназију у Крагујевцу. У Београду је довршио гимназију, и две године техничкога одељења у Великој Школи.
Године 1866 царска руска влада јавила је влади српској, да је у Институту инженѣровъ и путей саобщтенія у Петрограду отворила два места за два питомца из Србије.
На то српска влада одабере из Велике Школе Алексу Кнежевића и Светозара Марковића, као одличне ђаке, за поменуту школу.
Писац ових редова, по наредби ондашњега министра просвете, ова је два младића одвео и представио овдашњему рускому консулу, Н. П. Шишкину, који им је визирао путне исправе, и дао потребна упутства за Петроград.
Годину дана доцније, о Московској етнографској изложби, писац је, за свога бављења у Петрограду, походио Институтъ Инжењеров, у ком су се учила она два младића Србина. Кнежевића је видео у школи, а Светозар је, по савету лекара, са слаба здравља својега, био отишао на југ. Доцније је Марковић морао са свим оставити Петроград, у ком лима није ни мало пријала његовому и иначе слабачком здрављу.
Колико је егзактне науке Светозар изнео из школе, у којој се, у своје време, учио и знаменити Тотлебен, тешко је одредити, али да је жудно читао и добро памтио све што су писали Чернишевски и други руски писци, обелоданио је он сам потоњим радом својим.
Светозар је, види се по свему раду његову, био младић с обилним умним даровима, а уз то је имао душу добру, и срце болећиво.
Још док се бавио у Петрограду, написао је чланак: Певање и Мишљење, у ком је нападао на ондашњи правац наше лепе књижевности, тражећи да песници више мисле кад певају, и да у песми главно буде здрава, језгровита садржина, а не песничка форма.
Године 1869, Светозар је прешао у Швајцарску, на Циришку политехнику. Због чланка „Наше обмане“, у ком је критиковао наш Устав, изгубио је државну помоћ.
У то време, већ је била постала дружина, која се звала: Уједињена омладина српска. Светозар се није слагао с програмом рада тога удружења. Зато је огледао чланком: Велика Србија, да истави погрешност тога програма, и да омладину упути реалнијим радикалнијим правцем, али у том није могао успети.
Вративши се у Србију 1870, Светозар је почео самостално радити о удружењу на новим основима. У тој намери почео је издавати лист Радник. У том листу показао је и своје велико знање, своју богату начитаност, велико богаство идеја, и дотле необичну лакоћу и јасноћу у писању и излагању. Он је расправљао велико и заплетено друштвено питање, које у свету покреће милионе радника; то је питање Радикални преображај друштва. Какав титански терет за младића од 23 године!!
После неког времена, лист Радник је морао престати, а и сам Светозар уклонити се из Србије у Угарску, у Нови Сад.
У Новом Саду Светозар је довршио и издао своју студију: Србија на Истоку. Ту је, даље, израдио чланак: Реализам у науци и у животу, који је штампан у 112 и 113 књизи Летописа Матице Српске. А највеће и најзнаменитије његово дело, у Новом Саду израђено, јесте: Начела народне економије, или Наука о народном благостању, што је рађено по чувеном руском писцу Н. Г. Чернишевском.
Из Новог Сада Светозар се вратио у Србију, и отпочео је радити на крагујевачком листу Јавности. Ту је био осуђен на 9 месеца затвора, који је отрпео у пожаревачкој апсани.
Изишавши из затвора, отпочео је издавати лист Ослобођење.
Као што је раније поменуто, Светозар је био увек слаба здравља, а сада му се слабост толико увећала да је, на наваљивање пријатеља, пошао у Приморје, да проведе зиму у блажој јужној климу. У том путу за Далмацију, Светозар умре у Трсту, у болници Hospitale Civico 26. фебруара 1875. Тело је његово пренесено у Јагодину 16 марта а 17 је сахрањено.
Осем списа, које смо овде споменули, Светозар је штампао многе чланке: у Застави, Младој Србадији, Србији, Панчевцу, Матици, Трговинском Гласнику, Летопису, Народном пријатељу, Јавности, Гласу Јавности, Раду, Ослобођењу, и у руским часописима: Народному дѣлу, и Отечественым запискама!
Светозара признају за творца радикалног и реалног правца у Србији!
Још је рано изрицати коначну пресуду Светозаревим делима. Али кад се погледа на краткоћу његовога века, и на количину и литерарну обраду оних списа, који су изишли из његова пера, онда се човек мора чудити и обиљу сабранога знања, и богаству идеја, које су се тако рећи ројиле из његове главе.
Мисли своје он је излагао лако, брзо, јасно и вешто, као нико пре њега; он их је ширио с љубављу и одушевљењем, а тумачио их је пером вештим, оштрим, дрским.
Срећно младићско доба, када се болећа душа може да блажи бар вером у могућност опште људске среће на земљи!
Светозар је имао ту веру, с тога је његово болеће срце загревало све његове преображајне проповеди и предлоге.
Никакав преображај не долази, докле најпре не плати већи или мањи данак царству утопија. Светозару је тај данак могао допасти већи баш с тога што је он, још тако млађан, узео на се тако титанске предлоге!
Тек време може показати: што је у Светозареву раду остварљиво, а што је било намењено само да коју провалу више отвори.
Свакојако: Рад је живот, а нерад је готова самрт!
Нека је раду вазда хвала и слава!