Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Милојевић Милош, књижевник, родио се 16 октобра 1840 године у Црној Бари, у Мачви. Основну школу свршио је у месту рођења, гимназију у Шапцу и у Београду; у Великој Школи две године слушао је права; по том је две године био на университету у Москви.

Вративши се у отаџбину, био је прво писар у ваљевском окружном суду, па секретар у суду трговачком; професор у гимназији: професор у другом одељењу богословије; директор и професор гимназије у Лесковцу. По том премештен у београдску гимназију, и наставник у светосавској школи. Најпосле је пенсиониран и живео је у Лесковцу, где је већ био купио неко имање.

За време рата, предводио је Ибарске усташе, а пре је путовао по Старој Србији и по Маћедонији.

Био је велики Србин. Збирао је народне песме, штампао их, и неке историске документе. Старих Србуља и рукописа, по свој прилици, остало је у њега и након смрти његове.

Женио се два пута. Прва жена његова била је кћи Петра Цукића бив. саветника. Ни с првом ни с другом женом није имао порода.

Преминуо је у Београду 24 јуна 1897 године, после кратке болести.

Ево што је остало писано од М. Милојевића:

1. Обичај великоруса, превод с руског, у Београду, 1869.
2. Песме и обичаји укупног народа српског. Књига 1—3, Београду, 1869.
3. Путопис дела праве Старе Србије, у Београду, 1871.
4. Педесет и једно правило службе Св. Симеуну Српском. Београд 1872:
5. Служба Св. Петке Параскеве Српске. Београд, 1872.
6. Одломци историје Срба и српских и југословенских земаља, у Турској и у Аустрији. Београд, 1872.
7. Општи лист из Патријаршије Пећске, у Београду, 1871.
8. Одговор на измишљотине у 10 и 12 броју Будућности, под именом: Наша агитација на исток. Београд, 1874.
9. Српско-турски рат 1877 и 1878. Шабац, 1887.

Биће још његових састава, који се у овај мах нису могли добавити, а прилика је да му је нешто и у рукопису остало.

Милојевић је имао и лепу своју библиотеку.

Миловук Милан, родио се у Пешти, 26 јануара 1825 године.

У месту рођења својега, изучио је основну школу, гимназију, и права.

По свршетку школовања, Миловук је био управник добара у Капистрана Адамовића, а доцније у Мајора Мише Анастасијевића, у Румунији.

Године 1855, постао је наставник у ратарској школи у Топчидеру, где је остао док та школа није затворена, у почетку 1859, наредбом кнежева местозаступника Стевче Михаиловића.

После тога, постао је професор, а за тим директор у трговачкој школи, у Београду.

Кад је, године 1865, трговачка школа претворена у реалку, Миловук је постао тој новој школи директор, па је у тој служби остао до своје смрти.

У књижевности српској од Милана Миловука имају:

1. Трговачке Новине, које је он уређивао док су год излазиле;
2. Београдске Илустроване Новине, док су год излазиле;
3. Почеци науке о трговини. у Београду, 1861;
4. Српска стенографија, у Београду, 1866;
5. Илустровани свет, књига прва, у Београду. 1867;
6. Илустровани календар, у Београду, 1867;
7. Наука о музици, по немачким изворима, у Београду. 1867:
8. Кратка стилистика и кореспонденција, у Београду, 1871;
9. Трговачко књиговођење. у Београду, 1871;
10. Школа нотног певања, и
11. Теориски основи музике.
12. У рукопису је оставио Школу за виолину.

Миловук је умрьо у Београду 28 фебруара 1883, и сахрањен је код цркве Св. Марка, у Палилули.

Миловук је био од ситнијих људи, сув, црномањаст, жив, жустар, и бистар на сватању.

Вредан по нарави, уредан, чист, и тачан по васпитању, Миловук је и у служби, и ван службе, у певачком друштву, и у разним комисијама, чинио лепе услуге свим просветним и у опће културним тежњама нашега друштва.

Миловановић Младен, родио се у селу Ботуњу, 2 часа пута на исток од Крагујевца.

До устанка 1804, био је марвени трговац и, као такав, био је чувен човек у народу. И баш онда, кад су се Јасеничани дигли на Турке, месеца јануара 1804, Младен је, као талац, био у турским рукама, у Крагујевцу.

Избавивши се из турских руку, Младен је пристао уз Карађорђа и, као човек богат и речит, дошао је, мало по мало, до највеће власти после Карађорђа: био је војвода, саветник, војни министар, и председник савета, и често је желео поредити се и са самим вождом.

Помиње се да је Младен поставио Јастрепцем границу Србији, и да је на оном крају имао неке ратне успехе против Турака; али је Вељко јавно говорио да Младен није за војну, и да Срби морају несрећно проћи, где год војском управља Младен.

Родофиникин, руски агенат у Београду, карактеришући српске војводе, за Младена Миловановића вели:

— Младен, читат и писат не умејет; подл и лукав!…

Ни мало боље не говори о њему ни Паулучија.

Сви сувременици, који Младена помињу, тврде да је био врло властољубив, и среброљубив; с тога се је хватао за сваку прилику где ће стећи новаца и имања.

Као човек богат, уман, и врло речит, Младен је умео врло често приволети Карађорђа на своју страну, па је онда могао чинити што је хтео.

Године 1813, Младен је, по једној одлуци советској, обишао источну границу, и прегледао шанчеве који су стајали према Турској. Враћајући се с тога пута, застао је у Јагодини Карађорђа, који је био пошао пред великог везира, румелискога валију.

Ту је Карађорђу стигло из Лознице оно крваво Молерово писмо у ком овај приклиње за помоћ. И Карађорђе је, чим је то писмо саслушао, био наредио да се одмах 6000 коњаника ставе под команду Вељкову, а других 6000 под команду Петра Јокића буљубаше, па ова двојица да трче у помоћ, где буде највећа невоља. И Јокић је већ био одвојио 300 коњаника у јагодинском пољу.

Младен, како дође, упита:

— Каква је оно војска?

Карађорђе је ћутао, а Танаско Рајић, барјактар, исприча му све што је наређено.

Младену то не би право, па ће рећи:

— Добро, добро! Само не знам како ће испасти?

Карађорђе сада сам исприча рашта је тако наредио.

— А знаш ли, рећи ће Младен, после малог ћутања: — како смо у совету рекли, и мене сте послали, те сам свршио све по граници, па сад радите другојаче?

— Коекуде, вели Карађорђе: — знам ја шта смо говорила у совету; али ће ударити велика турска сила, па све војводе позатварати у шанчевима, а ко ће онда бранити овај народ на пољу?

— Нека се бију војводе! вели Младен.

— Али ће сила затворити Гургусовац и све шанчеве, а народ ће изгинути као стока.

— Нека гине; вели Младен: — свадба без меса не бива!

Карађорђе, на те речи, само уздахну, па проговори:

— Еј Младене, Младене, Бог те убио! До сад је овај свет висио о мом врату, а од сад нека је о твоме!

Одмах поче бљувати самим једом, и од тога се дана разболи страшно. Младен, видећи то, уплаши се да га не убије, па побеже у Ћуприју.

Тако прича очевидац Јокић.

После пропасти (1813), побегао је и он, заједно с Карађорђем, из Србије. Прешавши у Срем, спроведен је био у Брук, на Мури; а одонуда је отишао у Русију, и станио се у Бесарабији.

Године 1815, јуна 24, неки Гаврило Николајевић пише из Земуна Кнезу Милошу, и јавља му, по трговачким писмима из Беча, да је, тих дана, Младен прошао кроз Беч, и отишао к царевима, у Париз. „По свој прилици, додаје речени Николајевић: — ради народа; и то је добро: сви ваља да се трудимо за свој народ, ко где може; и башка је поуздање кад народ сам пошље своје депутате за своје добро¹.“

У првој поли године 1822, Младен дође у Панчево. Одатле, преко Смедерева, оде у Крагујевац Кнезу Милошу, који га прими врло лепо, и задржи у свом конаку.

Дотле су се, наравно, ствари у Србији биле веома промениле.

Младен — некад силни председник совета — био је сада сиромашни гост.

Милош — пре обични војвода руднички, — сада је био Кнез свој Србији.

На ту промену Младену је било врло тешко навикнути се.

Прича се да је Кнез Милош, кад год би имао што да говори с бившим председником совета, свакад се служио речма:

— Господару Младене!

А Младен, напротив, свакад би свом домаћину говорио:

— Еј Милошу!

Једном, веле, Кнез прсне, и рекне:

— Господару Младене! Нисам ја твој Ејмилош; него ти добро знаш и ко сам ја, и шта сам. Како је то: ја тебе господам, а ти мене милошаш? Докле ћемо тако?

Те Младен, после тога, шуткац! прича очевидац ове сцене.

Паша београдски, дознавши да је Младен дошао у Србију, затражи да му се одмах изда.

Младен, видећи то, оде рујанском срдару, Јовану Мићићу, с намером да оданде, тајно, пређе у Црну Гору.

У Златибору се прича да је Мићић, док је Младен боравио у његовој кући, једнога дана, изишао и спремио част на Златибору, па поручио да му на ту част дође и Младен. И Младен пође, али га, у путу, у Очкој Гори, убију Мићићеви момци Симо Н. и Лека Ковач, па тело његово баце у неку рупу Звекару. Држи се да је ово злочинство учињено по заповести Кнеза Милоша, али ни једнога јавнога доказа за то нема.

Време ће, зар, и с овога догађаја дићи тамни засторак. Ова једна смрт, овако већ сустала и стара човека, само би прљала за векове име Милошево, ако би се доказало да је Младен убијен по његовој заповести.

Доцније, кад се жена Младенова, Ивана, вратила у Србију, Кнез Милош јој је, 23 фебруара 1835, из своје касе одредио 100 талира у име пензије².

Она је умрла у Београду, и сахрањена је код палилулске цркве.

---

1. Грађа за историју Краљевине Србије, књига 2, стр. 92. ↩︎
2. Српске Новине 1835, бр. 9. ↩︎

Миловановић Ђорђе (Ђоша), родио се 13 фебруара 1813, у селу Жабарима, у нахији крагујевачкој.

Основну школу учио је у селу Брусници, као питомац Господара Јована Обреновића.

Године 1830, узет је у редовну војску, и кад је оно Кнез Милош одабрао неколико младића те послао у руску војску, међу тим младићима био је и Ђорђе Миловановић. У руској војсци прослужио је три године, па се вратио у отачаство, где је, 31 декембра 1836, постао официр.

Као коњанички капетан, Миловановић је, 1840, пратио Кнеза Михаила у Цариград, и по повратку одонуда, Кнез га је узео за овога ађутанта.

Кад је, године 1842, Кнез Михаило оставио Србију, Миловановић је у истом чамцу с њиме прешао преко Саве, и остао је онамо једну годину дана.

Вративши се у Београд, живео је неко време без службе.

Године 1844, фебруара 16, постављен буде за члана окружном суду у Гургусовцу (сада Кнежевцу), а те исте године, 8 априла, буде премештен у Јагодину, где је, као судија, остао до 1854. Те пак године, 5 јануара, постане председник окружном суду у Зајечару.

Као председник окружног суда, дошао је, на крају 1858, на светоандрејску скупштину, а кад је та скупштина повратила Кнеза Милоша на престо, Миловановић је изабран у ону депутацију која је отишла у Букурешт да доведе старога Кнеза у отаџбину.

Кнез Милош, дошавши у Србију, постави Миловановића за члана касационом суду, 17 фебруара 1859, а септембра те године, наименује га за државног саветника. Још доцније, узме га за попечитеља унутрашњих послова коју је дужност вршио до смрти Кнеза Милоша.

Кнез Михаило, ступивши на владу 14 септембра 1860, врати Ђошу, 27 октобра 1860, у државни савет.

Године 1865, Ђоша Миловановић је слан у Црну Гору те је, место Кинеза Михаила, крстио прву кћер Кнезу Николи.

Године 1875, Ђоша је, кратко време, био министар правде, а за тим је враћен у савет, где је остао до смрти.

Умрьо је од капље, 26 новембра 1885, и укопан је код Маркове цркве, у Палилули.

Ђоша Миловановић био је крупан, стасит, црномањаст, леп човек. Нарави је био благе, погодне у друштву. Зато је у опће био свуда радо виђен и приман.

Милованов Лука, писац, родио се у Осату, у Босни, па се отац његов пресели у Срем, и преведе Луку са собом. Отац му је последње године свога живота провео у Винковцима, и онде умрьо око године 1820.

Лука се учио у Винковцима српски и немачки: ту је свршио шест латинских класа; у Сегедину је свршио философију, а у Пешти маџарска права.

Године 1810 написао је:

Опит наставленија к српској сличноречности и слогомјерију.

Тада је био српски учитељ у Пешти. Идући по великом мразу у Ирму, к руским певцима, које је учио математици, прозебе и после на један пут оглуне са свим.

После се злопатио пишући код адвоката, и неколике године је боравио код будимског владике Дионисија Поповића, ком је неке књиге с латинског преводио.

Кад владика умре, онда за Луку настану прави црни дани; али је наскоро после владичине смрти и он умрьо у највећој сиромаштини, 23 нов. 1828.

Тада му је било од рођења 44 године. (Вук).

Милићевић Стојан, родио се у селу Ћићевцу, округа алексиначког, 1783, од оца Милића, и матере Станке.

Стојанов отац Милић, кнез ражањски, био је и војвода, и дипломат, кога су Срби слали к Турцима ради договарања. Стојан је, с оцем својим, војевао, кад год је алексиначка нахија кретана на војску.

Оба су била на Каменици 1809, и из оне велике погибије изнели су своје главе.

После тога, Стојан се је запопио, али му петрахиљ није сметао носити пиштољ чак до смрти.

Године 1813, кад су Турци овладали Србијом, ухватили су Кнеза Милића и његове синове Дмитра и Стојана, и хтели су њиховом смрћу застрашити околне Србе, да се не усуде мислити о новом устанку.

Кнеза Милића, и сина му Дмитра, набили су живе на коље на Мечки, а Стојан је то гледао и чекао свој ред.

Стојан је био поп; њега су оставили на послетку, и његов колац био је обојен зеленом бојом.

Света српскога било је, на том страшном извршењу, врло много. Жалећи што се хоће да затвори кућа Кнез-Милићева, неки Срби се стану молити Турцима, да бар Попа Стојана оставе у животу. Турци ни главе не окрену, већ јаднога попа почну набијати жива на колац. Срби се сажале и повичу:

— Ево 25 кеса (12.500 гроша), поклоните нам Попа Стојана!

Турци стану; старешина манастира Св. Романа изброји Турцима те паре; они Стојана, онако рањава, пусте. Дошавши кући, Поп-Стојан прода 400 брава свиња, и одужи се, са захвалношћу, старешини светороманском.

Доцније, дође заповест од везира, те Попа Стојана, са 59 других људи, окују, и отерају у Крушевац, Шашит-Паши Френчевићу.

Овај паша био је некад познаник Кнеза Милића. Он пусти Попа Стојана те овај, сиромах, загребе без душе кући.

После неког времена, дође Попу Стојану нека баба Тана, Туркиња, и каже му да на њега иду 30 каваза, па су остали у Ражњу на конаку. Она је чула да зборе турски, Попа Стојана да убију, и кућу му поробе.

Поп Стојан, чувши то, брже боље покупи што се пре могао, и побегне преко Мораве, у село Варварин.

То је било већ године 1815, кад је Кнез Милош био освојио све до Мораве.

Кавази дођу у Ћићевац, потраже Попа Стојана, сиђу чак на Мораву, а кад им се одовуд одговори димом из пушака, они се врате у село, те попу све дигну и однесу, а кућу му и стаје попале.

Попа Стојана, после тога, Кнез Милош намести да попује у Варварину. Ту је, доцније, постао прота за Темнић, и ту је умрьо 17 септембра 1853 године, и сахрањен је код цркве варваринске.

Милиновић Тома, родио се у селу Морињу, у Боци Которској, око 1769 године.

По месту свога рођења, Тома се још зове и Морињанин.

За младости је, неколика месеца, у некака ђакона, учио српски читати и писати, али се је рано одао на море и трговину, те је много путовао по свету, и био је стекао лепо имање.

Кад су Французи овладали Трстом, Тома дође у Србију, и ту ступи у службу при артилерији, у којој је, после, постао тобџибаша, или војвода у артилерији.

Кад Руси, после букурешкога мира, своја два ливца, што су у Београду лили Србима топове, одзову, онда се Тома прими да управља ливницом, и, ма да тога посла нигде није учио, лио је, после, све што је требало, боље него што се пожелети могло!

То је за Србе, у оно време, било и велика срећа, и велико чудо.

Тома је, поред свога редовнога посла у ливници, смислио два једнака топа, сваки од пет комада, тако да по један комад може узети један човек, и изнети уз какво било брдо, па се горе све састави, стегне, и ради као сваки топ!

Ове је топове салио 1813. Они су, пред пропаст, били закопани у земљу, али су их Турци нашли, и један су послали у Цариград као роба, а други је, кажу, остао у београдском граду.

Где је сада, нисам могао дознати.

У Карађорђевом Протоколу, 6 марта 1813, бр. 1155 стоји:

„Писато Томи Милиновићу, пушколеју, да начини један кумбус, као што је онај г. Јакова, само да буде с чеперка дужи“.

А 6 маја 1813, бр. 1406:

„Писато Томи Милиновићу да салије један кумбус, који да буде како год и овај последњи, само три прста дужи, на које добиће 10 дуката бакшиша“.

Милиновић је 1813 пребегао, с другим војводама, и отишао у Русију. Тамо се станио у Акерману, у Бесарабији.

Желео је вратити се у Србију, да остави кости међу својом браћом, али није био срећан да то уради.

Бавећи се у Акерману, писао је што шта о Србији у стиховима и у прози.

Нешто од тих списа штампао је, у Београду, 1847, Сима Милутиновић, под именом:

„Умотворине Томе Милиновића Морињанина“.

А нешто је, кажу, послано било на кнежеву канцалерију, па је, ваљада, затурено негде у хартије.

Седећи у Акерману, Милиновић је овако тужио за Србијом:

У Акерман’ Милиновић седи,
На висину ведра неба гледи,
Испред врата малог дома свога,
И призивље бога великога,
Који га је на свијет створио,
По Јевропи цијелој водио,
И по многим’ предјелим’ Азије
И некојим’ жестоке Африке;
Најпосље га к Русији поведе
У Акерман жалосни доведе,
Ђе Србина и виђет’ не може,
Камо л’ с њима да живјети може,
Што је свагда од срца желио
Откада се на свијет родио
Са Србима да живи до гроба
Које љуби ка’ и ока оба,
За које се не мало трудио:
По Србији враге … разгонио,
Да их гоне, оружје градио,
И топове љуте готовио.
И жестоке бумбе и картаче
Азијатске да гоне скитаче.
Од дахија земњу очистише,
И с царем се Срби помирише
Ал’ Томицу свог заборавише
(Гријехе им Бог заборавио!)
А прије га Богом братимише
Да им лије бумбе и лубарде
И остале што требају згоде.
Милиновић све је испунио
Отачаству вјерно послужио;
Ал’ о њег’ се Срби огрешише,
И услуге све заборавише,
Милиновић грдне јаде јади
Од жалости винограде сади,
И моли се Богу великоме
И миломе народу српскоме,
Не би ли га туге избавили
Отачаству драгом повратили
У ком жели кости оставити“.

Баш кад је Тома овако туговао за својом отаџбином, стара његова мајка, слепа од старости, још је живела у Морињу, и она му је писала овако:

„Камо ми те, сине Томо, послије толико годишта, дома? Та дођи ми, да те мајка још за живота, у својој кући, чује, ако не види. Наша кућа и за твоје зубе још има хљеба доста!…“.

Али док је ово писмо стигло у Акерман, дотле су Тома, и једини му син, већ били преминули!…

Тома је умрьо у Акерману 1845.

Милијановић Станоје, родио се у Прокупљу, па се преселио у Смедерево, и онде је живео.

Године 1804, маја 9, био је бој на Врачару и око Топчидера између Срба и Турака. Станоја некако Турци издвоје из друштва, и појуре да посеку. Он утрчи у Мула-Пашин шедрван, и стане се бранити. Турци навале са свих страна, и у мало га не убију; али прискоче Срби, и избаве га. Тада је рањен у прси, и све је бљувао сукрвицу; али је ту рану преболео.

Године 1806, кад је оно Станоје Главаш напао на Прокупље и спалио га, Милијановић се пробије кроз Турке, уђе у варош, нађе своју сестру и зета, и избави их обоје.

После је овај човек био царинар српски, и умрьо је код своје куће.

Миливојевићка Марија, родила се у селу Јунковцу, у нахији крагујевачкој, од прилике 1803 године.

Марија је била рођена сестра београдском проти Илији Новаковићу.

Она се је удала у Мале Крчмаре, у Лепеници, за Михаила Миливојевића, с којим је провела век, не имавши од срца порода.

И за живота мужевља, Марија је свакад удељивала невољницима, и помагала сиротињи, а после Мијаилове смрти, оставши удовица, све је своје имање раздала на добре цељи. Тако је:

1. Манастиру Гричарици дала велико звоно;
2. Јарушичкој цркви — велико звоно и скупоцени путир с целим прибором;
3. Школи крчмарској купила је осредње звоно, за школску потребу; и
4. Сродницима својим, на име удаје женске деце, дала је сваком по неку суму.

Пред крај свога живота, Марија сиђе у Београд, к брату своме, Проти Новаковићу, и донесе 450 дуката, са жељом да те новце завешта на какву задужбину, која би носила и њено име и име мужа њезинога Михаила, с којим је проживела 45 година.

Прота Новаковић обрати се писцу ових врста и упита га: на што би се могли оставити тих 450 дуката? Упитани му светује да том сумом оснује фонад за помагање остарелим и осиротелим српским писцима.

Прота и сестра му приме ту мисао, али у том Марију снађе смрт овде у Београду, 12 јануара 1866, а жеља њена с новцима остане у брата њезина.

Године 1871, јуна 9, Прота Новаковић положи каси управе фондова 450 дуката, а министру просвете јави писмом: да су ти новци Задужбина његове сестре Марије и мужа јој Мијаила Миливојевића; да је жеља дародаваца да се та сума капиталише докле нарасте 2000 дуката; а после тога, да се, интересом с те суме, помажу српски писци који би ослабели за рад и осиротели.

Управа овом задужбином поверена је Српском Ученом Друштву¹.

Новци су ти на приплоду, и 1 новембра 1887, износили су суму од 11.841 динар и 2 паре, с правом интереса од тога дана.

Вечита слава честитој Шумадинци која се постарала за оне што увек раде више за друге него за себе!

Допуна

Задужбина ове добротворке, која је у часу оснивања 1871 износила 450 дуката, 1 новембра 1887 имала је суму од 11.841 динар, а 1 јануара 1900 дошла је на 21.591,05 динара.

Кад нарасте на 24.000 динара, онда ће се од интереса са те суме помагати српски писци који би ослабели за рад и осиротели.

---

1. Гласник, 32, стр. 10, бр. 53; Гласник 33 стр. 6 и 25, бр. 2. Новци пак заведени су у управи 1 фонд. Л, 52 и 235. ↩︎

Милаковић Димитрије, родио се у селу Јасеници, у пределу Шуми, у Херцеговини, па му се је отац одатле преселио у Мостар, и њега малена одвео.

Из Мостара је Милаковић, од куге, пребегао у Дубровник.

Милаковић је свршио гимназију у Сремским Карловцима, а философију у Бечу.

Године 1831, дошао је на Цетиње, и владика, Петар Први, узме га за својега секретара. У тој служби остао је до смрти владичине.

Данило, поставши главаром Црне Горе, задржао га је као својега секретара, и водио га је са собом у Русију, где је добио орден Св. Владимира.

Али Милаковић на скоро остави и секретарство у Кнеза и Цетиње, па сиђе у Дубровник к брату својему, веома богату човеку у том месту.

На питање једнога свога земљака, зашто је оставио Кнеза Данила, Милаковић је овако одговорио:

— Кнез Данило је веома духовит човек, али је још млад, и веома нагао. По својој наглости, могао ба ме кад што увриједити пред Црногорцима, а ја то не бих могао поднијети. За то сам волио сам се растати с њим на лијепо.

Владика пак Раде веома је пазио Милаковића, за што је овај, после владичине смрти, кад год би га поменуо, узвикивао:

— Ах, владико, дико српска!

И тада би се облио сузама.

Из Дубровника, Милаковић дође у Београд да види не би ли овде св могао настанити да живи. Овде је седео у „Старом Здању“. Ту је био 1853—1855, па није могао остати.

Један његов земљак питао га је и за то, а он је одговорио:

— Све је овде лијепо, и све иде добро; али ја, као рођени Херцеговац, тешко подносим ову велику безбожност која се опажа свуђ, па се волим уклонити.

Милаковић се није женио, и брат му, врло богат човек, није имао деце. Тако је он имао од чега живети. За то је путовао доста, само ради свога уживања и ради проучавања света.

У једну ногу био је хром.

Српској књижевности Милаковић је привредио ово:

1. Грлицу, цетињски алманах, који је на Цетињу уређивао кроз пет година;
2. Српску граматику за црногорску младеж, Цетиње, 1838; и
3. Историју Црне Горе, у Задру, 1856.

Ова му последња књига заслужује особиту хвалу.

Чуо сам да је штампао на немачком језику неки врло значајан састав философски, али се о том нисам ни од кога могао ближе известити.

Оставио је нешто и у рукопису, али вам не знам у кога је то.

Године 1858, путујући кроз Саксонију, заноћи, 15 августа, у Дрезди у гостионици. Други дан нашли су га мртва спроћу прозора од његове собе.

Нико не зна како је погинуо: да ли га је ударила капља, или је сам скочио с прозора, или га је неко избацио. То су све питања на која нико не уме дати одговора.

Милаковић је био велики родољуб, и држао је свезе са свима, чувенијим људма у Босни и у Херцеговини.

Српске Новине у Београду, 28 августа 1858, јављајући Милаковићеву смрт, овако за њим жале:

„Покојник је, рајском душом својом, анђелском добротом, красним поступањем, ученошћу, знањем, и свим врлинама којима човек само може бити украшен, знао задобити љубав и поштовање од свакога. Ко је имао срећу лично га познавати, тај ће, на глас о његовој смрти, сугубу жалост осећати“.

Бог да га прости!