Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Мићић Јован, рујански срдар, родио се у селу Мачкату, више Ужица. За његова детињства, родитељи му побегну у Црну Гору, и стане се у Горњој Морачи; а кад Србија, 1804, зарати с Турцима, ови се врате у своју постојбину, и настане се у селу Рожанству, близу Мачката.

Кад је Кнез Милош, као војвода, командовао војском на оном крају, Мићић је већ био уз њега момак, и одликовао се је у бојевима особитим јунаштвом.

Најпре је побио, у Чајетини, Турке Ломигоре, и тиме је изашао на глас у свој српској војсци.

Други пут је Мићић осоколио на Баурићу, где је, на Дринчићеву хату, изашао на мегдан некаком Турчину Бошњаку, и погубио га.

После српске пропасти 1813, Мићић се одметне у хајдуке, а чим чује да је устао Кнез Милош 1815, одмах дође у Црнућу, и стави се под заставу и команду Милошеву.

И у новом рату, Мићић се одликовао свуда, а особито на Чачку, и у Драгачеву, гонећи Турке који су, после пораза свога на Љубићу, узмицали ка Сеници.

Кад се ратовање сврши, Мићић остане уз Кнеза Милоша, као момак његов. Године 1819, септембра 13, постави га Кнез Милош за кнеза, а доцније за срдара кнежини Рујну.

Као срдар рујански, Мићић је остао дуго. За то време седео је махом у Чајетини, али је и у Ариљу имао своје конаке. Његова је дужност била, поред осталога, да добро пази на Турке Ужичане, и да њихову силу и самовољу укроћава.

Али, беспрекоран у рату и у брањењу народних права од туђина, Мићић је био, у равној мери, лаком и на тековину својих суграђана. С тога су се дигле на њ велике тужбе Кнезу Милошу.

Да би незадовољнике утишао, и да би свачију самовољу стегао, Милош је послао у ужичку нахију Вујицу Вулићевића и Проту Жујовића да све те тужбе извиде. А Мићићу је писао да се, час пре, измири са својим тужиоцима „примоливши их нешто да му опросте, а нешто да им врати у новцу, у стоци, или чим може, текем да све легне пре доласка комесара“!

Други пут, кад се Мићић с Демиром био посвађао, слао му је у комисију Илију Марковића из Шапца и Проту Матеју Ненадовића.

После устава 1838, Мићић је наименован за начелника округу ужичком с чином пуковничким.

Године 1842, кад се оно у Србији изврши велика промена, Мићић се је, као пријатељ Обреновића, из Ужица био кренуо ка Крагујевцу да божем окрене победу на њихову страну; али, после узалуднога оклевања у Чачку, у Бресници, Враћевшници, и Трбушници, не учинивши ништа, науми и пође да бежи у Црну Гору, па га, у Златибору, у месту Зови, у чобанској колиби, опколи Миљцо Трифуновић, нови ужички начелник, с 200 људи, ухвати, веже, и сведе у Ужице. Из Ужица је послан у Београд где је, причају, на волујским колима, вожен кроз турске улице, на поругу оних који су се онда славили победом. Одавде је отеран у Гургусовачку Кулу, у којој је умрьо 27 декембра 1844.

Прича се да је, као сужањ у кули, искао мало чорбе да једе, и за то обрицао сто дуката, па му браћа нису хтела дати!…

Доцније, месеца маја 1856, син његов Јеврем пренео је кости његове у Ариље, и сахранио их код цркве.

Мићић је био страшан за Турке на оном крају. Он је свакад ишао као каква оружана сила. Боравећи на Чајетини, он у Ужице, и у најмирније дане, не би слазио без 40 својих одабраних момака. Његови су хатови били из најчувенијих ргела у турској царевини, а рахтови и накити били су за праву причу. Он пак, срдар рујански, живео је, носио се, и проводио, као какав мали царић на истоку.

Са свега тога, био је непријатељима српским велики и страшан.

Кад се је, године 1834, ударала државна граница између српске кнежевине и турске царевине, Мићић је необично ревно настајавао да што више села и простора дође овамо к Србији, а да не остане пода Турском. Жеља му је била да границу сведе Лимом на Вишеград, али му та лепа жеља оста пуста.

Мићић је био човек средњега раста, врло пун, гломазан, али на коњу лак, на пушци поуздан, и у свему хитар као право златиборско чедо.

Од крви људске није се грозио ни најмање, па била она непријатељска или пријатељска.

Поред многих терета, правих или неправих, на његову се душу ставља и смрт Младена Миловановића, бившега председника Совета, за времена Карађорђева, који је погинуо у Очкој Гори, више Чајетине. Нехвалан спомен оставио је у Рујну своме имену и својом великом слабошћу према женској страни. Његово јунаштво на том пољу створило је пословицу коју онамо свак зна, али која се записати не може са своје сувишне наготе!

Митровићка Катарина, добротворка, жена Чедомиља Митровића, предавача у богословији, која је преминула у Чачку 14 маја 1894 у својој 21 години, оставила је двокатну кућу у Чачку, која вреди 12.000 динара, на сиромашне ђаке чачанске гимназије. Фондом тим управљаће професорски савет чачанске гимназије.

Покојници нека је лака црна земља!

Миријевски Тодор (Јанковић), родио се у сремској Каменици, 1741.

Гимназију је учио у Карловцима, а философију у Бечу, где се је још израније спремао за педагога.

Јанковић је био први и прави реформатор српских народних школа у Аустро-Угарској, у другој поли прошлога века. Реформу је изводио и у школи, и у настави, и у свему чим се школа служи.

Он је, још, јуначки бранио наша Ћириловска слова, кад их оно кратковида политика хтеде уништити.

Одазван у Русију, и онамо је он први уредио основне школе по начелима Фелбингеровим. За те заслуге, Јанковић је постао члан Академије наука, прави државни саветник¹, племић, итд.

Кад му је дано племићство, назвао се је Миријевски, по нашем селу Миријеву, где му је старина.

Јанковић је умрьо у Петрограду, 28 маја 1814, и укопан је код цркве Александра Невског.

---

1. Милићевић, Историја Педагогије. стр. 555—556. ↩︎

Миљковић Матеја, добротвор сиротиње београдске, родио се у селу Арнајеву у београдском округу.

Основну школу свршио је у Бељину, а шта је даље учио није се могло сазнати.¹

Миљковић је много година био учитељ у Бељину; оженио се био ћерком попа Панте из Вранића Анђелијом, и с њом је родио троје мушке деце, која су помрла сва за млађаних својих година. Иза деце, умрла му је и жена Анђелија, те је остатак свога живота провео као удовац.

Миљковић је био добар учитељ. Данас има одличних домаћина сељака, који су се у њега учили. Они сви хвале његово знање, његово поштење, и његову штедљивост, коју су неки називали тврдовањем!

На кући у Арнајеву имућан, а у животу врло вредан и необично штедљив, Миљковић је стекао красно имање. Последњих година свога живота, био је оставио учитељство, и служио је као општински писар у Бељину, где је и умрьо 6 јула 1873 године.

Тестаментом својим оставио је велики број легата: школама, црквама, и рођацима, а Београдској општини оставио је 25.000 динара, да она, интересом од тих новаца, сваке године о Божићу обрадује и огреје варошку сиротињу!

Новци су ти сада у управи фондова, која их даје под интерес.

Месеца декембра 1897 општина је примила од управе фондова интереса до те године 4100 динара, и поделила их месној сиротињи.²

А 1 јануара 1900, Миљковићева Задужбина у управи фондова износила је 25.886 динара и 75 динарских пара.

Нека ти је у рају насеље, честити пријатељу сиротиње! За живота су те многи и прекоревали што штедиш, што тврдичиш, како се обично милује рећи за човека чуварна, а данас то београдска сиротиња, огрејана и омршена о велику благу дану, од свега срца благосиља!

Бог да те прости по стотину пута!…

---

1. О Миљковићу је морало бити више података у архиви главног управитеља основних школа. Та је архива, по укинућу главних управитеља (1857) сва пренесена у министарство просвете, а кад 1876, за првога рата, министарство војно затражи сву непотребну хартију за фишеке, онда му начелник Сретеновић посла ту архиву, „као непотребну хартију“, да се потроши на фишеке. ↩︎
2. Тај дар општина даје сваком сиромаху с оваком записком: „Божићни поклон сиротињи београдској из прихода фонда почив. Матеје Миљковића учитеља из села Бељина у подунавском округу. Бог да прости душу овом великом добротвору сиротиње београдске. ↩︎

Милутиновић Сима (Сарајлија), родио се у Сарајеву, у Босни, 3 октобра, 1791 године, од оца Милутина, који је био из села Рожанства, у нахији ужичкој, и мајке Анђелије.

На крају прошлога века, Сими отац, Милутин, побегне из Сарајева од куге, и дође у Градачац, а оданде се спусти у Земун. Ту почне трговати житом, и добро се обогати. Сина свога пак Симу да у грчку школу да се учи. Из грчке школе, Сима оде у карловачку гимназију, из које је, после четири године доброга учења, био искључен, заједно са Димитријем Давидовићем. Сва му је кривица била нека несташнија песма, која је казивала неке ондашње свеце онаке каква су, а не онаке какви се притварају да су.

Из Карловаца оде Сима у Сегедин, те доврши гимназију па, године 1809, дође у Србију.

Дотле се је већ и отац његов био преселио из Земуна у Београд.

Сима је најпре био писар у „совету“, где је, имајући леп рукопис, преписивао сва важнија писма, а особито војводске дипломе. После Доситијеве смрти, на шест месеца пред пад Србије, био је учитељ у великој београдској школи.

А кад је неминовна опасност наступила, 1813, Сима је отишао на Дрину к добровољцима Зеке Капетана, и с њима се био против Турака.

После пропасти Србије, прешао је био у Срем, али се онамо није дуго задржао. На скоро га видимо,у служби код ваљевскога владике Алаука, где је дочекао и Хаџи-Проданову Буну, 1814, и Таковски Устанак, 1815 године.

Тада се растао с владиком смешнога имена: владика, Грк, отишао је у Зворник, с Турцима, а Сима, секретар његов, у Цер, к Србима устаницима.

Симина се чета, у тај мах, налазила у манастиру Радовашници, у осоју планине Цера.

У боју на Дубљу, Сима се је просуо тако, да је, с тога, до смрти морао увек носити потеге од јелење коже.

Кад је Кнез Милош с Марашли-Али Пашом углавио мир, Сима је постао писар најпре у Марка Штитарца, па у Јована Обреновића, брата Милошева и, најпосле, у оној „народној канцеларији“, у Београду.

Године 1816, кад су, у Београду, погубљени војвода Петар Молер и Капетан Радич Петровић, Милутиновић остави и службу и Србију па седне на Васиљевићеву лађу лончарицу, и пусти се низ Дунаво, с намером да иде у Бесарабију тражити своје родитеље који су били отишли онамо с осталим српским бегунцима од 1813. На тој лађи, заједно са Симом, путовао је и некакав Грк.

Лађа стане под Видином, а Турци ухвате Симу и онога Грка, па их окују, и баце у тамницу. Сима је ту тамновао 15 месеца.

Пошто га Турци, као човека права, пусте, најми се у некака Турчина да му ради башту и да је чува. После тога био је учитељ у месној школи. Ту се је Сима познао и побратимио с младићем Христифором Хаџи-Јовановићем, из Свиштова, ком је, после, посветио своју Србијанку¹.

У Видину је написао Тројесестарство које је, доцније, издала Матица Српска (Липиска 1836).

Из Видина је отишао у Бесарабију, и у Кишењеву је нашао свога оца, а мајка му је већ била умрла.

Мора бити да је дотле мисао о Србијанци дуже време Симу занимала; али онда, находећи се међу многим војводама и другим посленицима оне борбе од 1804—1813, Сима је своју спрему попунио, и Србијанку довршио.

Да би је наштампао, мислио је ићи у Липиску, али је, за тај пут и за штампање, ваљало новаца.

Србин, Јован Ризнић, трговац у Одеси, упита Симу:

— А колико ти треба новаца да Србијанку наштампаш?

— Хиљада талира, одговори Сима.

— А колико ти, Симо, ваља за трошак?

— Остаћу онамо три године; на сваку годину ваља ми, најмање, по сто талира!

— Ево ти хиљада талира за књигу; и ево ти по триста талира, за три године, за живљење; али ми немој јавно захваљивати, нити ми имена помињати у књизи.

И отац му је на то име дао неку суму.

Сима се дигне те у Липиску. Онде је књигу штампао, и слушао лекције на университету.

Ту се је познао с Хердером, Гримом, Кругом, Уландом, В. Герхардом, и са ђенијалном Амалијом Талфи, које се је свакад сећао с неким милим расположењем. Њој је и посветио своју Зорицу, која је штампана у Будиму, 1827.

Али као да му сва поменута помоћ није била довољна. И онда је помоћ побратима његовога Христифора дошла баш кад треба.

За то је Србијанку и посветио његовом пријатељству!

Србијанка је штампана 1826 године, у 4 књиге.

Боравећи стално у Липисци, Сима је, на неко време, ишао и у Берлин; ишао је, једном, и у Грефенберг, у аустриској Шлезији, те се је познао са чувеним, у оно време, хидропатом Присницем, и његовим начином лечења.

Године 1827, Сима оде у Црну Гору. Владика Црногорски, Петар Први, узме га себи за секретара, и повери му свога синовца Рада Томова, да га учи.

И Сима је свога ученика, потоњега главара Црне Горе, учио шпартански, онако како доликује земљи у којој ће владати.

Сва је прилика да је баш Сима највише и помогао да се у Рада развије песнички дар који је, доцније, прославио и ученика и учитеља.

Бавећи се у Црној Гори, Сима је написао: Историју Црне Горе (Петроград, 1835); покупио је неке народне песме: „Пјевања црногорска и херцеговачка“. То је штампао у Будиму, 1833, под измишљеним именом: Чубро Чојковић; написао је драму „Дика Црногорска“ (Цетиње, 1835), и трагедију „Обилић“ (Липиска, 1837).

Док се је бавио у Црној Гори, председник сената, Стеван Перков, због малих његових ушију, прозове га Чубро. То име буде Сими јако по вољи, и он му још дода Чојковић, што означава човека с мушким човечанским врлинама. После се је, ето, и потписивао понекад Чубро Чојковић.

Кад је Симин ученик Раде, по смрти Владике Петра Првог, примио владу над Црном Гором, као Петар Други, Сима је, босоног, побегао с Цетиња у Котор, и оданде се је, после доста муке, докотурао у Србију, и дошао у Крагујевац, где га је примио и потпомогао брат му Ђорђе Бесара.

Сима је, као што је напред речено, много помагао да се у младића Рада развије песнички дар, и да тај младић, после смрти Владике Петра, постане Владика. За то му је ученик био увек захвалан: најпре је посветио Сими своју „Лучу Микрокозму“, а после је написао песму „Спровод праху С. Милутиновића“, у Подунавци, 1848.

Кнез Милош постави Симу најпре за помоћника рујанском срдару, Јовану Мићићу, а после га прида команданту војске у Кључу, која је имала сметати Турцима фетисламским здружити се се Турцима адакалскима (1833).

Године 1835, по жељи Кнеза Милоша, Сима је ишао у Црну Гору, те приволео на повратак у отаџбину владику чачанскога Нићифора Максимовића који је, због заваде с г. Јованом Обреновићем, био онамо побегао.

Тај посао Сима је свршио по жељи Кнежевој, и вратио се у Крагујевац.

Те исте године, Сима је ишао у Цариград, у свити Кнеза Милоша.

По повратку из Цариграда, Кнез Милош постави Симу за Историографа Србије, са 300 талира плате на годину!

Сима је ишао из округа у округ, саслушавао људе о догађајима, и писао Историју Србије од 1813 до краја 1815.

Написавши ту историју, Сима је посвети Милошеву брату, Јовану Обреновићу, као добротвору својему и својега књижевнога рада. Да би спис свој наштампао, Сима оде у Липиску, и своју историју штампа у 6000 примерака. Од тога броја половину најпре пошаље транзито у Србију. И та пола срећно доспе, и разиђе се по читаоцима. Другу полу задржи у Бечу аустриска цензура, и спали је. Па и они примерци, што су стигли у Србију, и разишли се по рукама читалаца, после су хватани и спаљивани!

За што?

Говорило се је онда да се то чини на протест Русије?!

Ето за то је та књига данас тако ретка.

Враћајући се из Липиске, Сима се задржи у Будиму; и ту испроси за се девојку Марију Поповићеву, за коју му је Вук говорио да врло добро разуме Србијанку. С том девојком венчао се је у Будиму, 20 јула 1838, и с њом је, после, живео до смрти.

А у пролеће, те исте године, управо 4 маја, српска омладина у Будиму, крунисала је Симу лаворовим венцем као народнога песника!

Док се је тако бавио у Будиму, написао је „Тројебраство“, које је штампано у Београду, 1844.

Вративши се у Београд, Сима је добио звање директора основних школа.

У архиви министарства просвете, онога времена, находи се Симина молба за „водолечиште“ негде близу Београда, али му та молба није примљена.

У борби странака у Србији, од 1839—1842. Сима се је држао „уставобранитеља“; њих је заступао и бранио, а противнике њихове нападао и ружно. За то је морао бежати из отаџбине, у коју се је вратио тек по одласку Кнеза Михаила.

Нова влада у Србији дала је Сими место секретарско у министарству просвете, а после га је поставила за члана апелационога суда.

Године 1846, Сима је, по наредби српске владе, одвео шест младића у Кијево да уче богословске науке. Међу овом шесторицом био је и Милоје Јовановић, потоњи митрополит српски Михаило.

Из Кијева, Сима се не врати одмах кући, него оде у Москву и у Петроград, и задржи се, на том путу, много дуже него што је био овлашћен. Кад се вратио у Београд, имао је неприлике са својим старешинама, који су га кривили за тај самовољни поступак, али му се је ипак све прошло о лако.

Сад је Сима смислио да отвори некаку пивару, те да њом поправи своје новчано стање. Управо, од тога доба само се бавио том својом пиваром и писањем. Пивара му се је угнула под дугом, а из пера му је изишла трагедија Карађорђе, која ни данас није штампана.

Тада је био у неописаној новчаној оскудици.

у то доба, снађе га смрт напречац те умре 30² декембра 1847, а 1 јануара, 1848, буде сахрањен.

И као што бива многим славним људма, тако је било и Сими: за живота се злопатио и невољисао као нико његов, а кад је преминуо, дигле су се све школе и сви наставници, сви чиновници, многи великани, и мноштво грађана — да га испрате!

На опелу, у великој цркви, служио је сам Митрополит Петар, с мноштвом свештеника; синђел, Сава Јовшић, говорио му је беседу. А опроштајну молитву очитао му је сам митрополит; на гробу, у име српских књижевника, побројао му је све велике заслуге, професор Исидор Стојановић, и, најпосле, два одлична ђака, у стиховима, оплакали су велики губитак српске књиге.

У Српским Новинама, бр. 1, штампан је о Сими врло дирљив некролог који се завршује речма: „Земља за њим плаче, а небо му се радује“!

Сима је укопан код Маркове Цркве. Поред њега почивају његова три добра пријатеља: Јоаким Вујић, Вукашин Радишић, и Глиша Возаровић.

Међу тим, удовица Симина није имала чиме сахранити покојника; Митрополит Петар послао јој је 20 дуката, а и други пријатељи дали су ко шта, те се тако укопни трошак подмирио.

Милутиновић је био човек средњег раста, снажна тела, а црне масти: глава му је већ била ћелава, те му је, од тога, чело било врло велико, а обрве су му биле веће него бркови у некога; брци пак били су му подебели, а поглед озбиљан али пријатан. У друштву је био разговоран и доброћудан, а у беседи озбиљан и уљудан.

Био је ходац за причу, јахач за хвалу, гађач међу најбољима, а пливач којему друга није било.

Тим својствима Симиним особито су се Црногорци дивили.

Симина се слика налази у народном музеју, у Београду.

Осем језика матерњега, Сима је говорио руски, бугарски, грчки, немачки, латински, и по мало турски и маџарски.

Милутиновић је био писац необично плодан, особито као песник. Говорити стихове без припреме, било му је нешто са свим обично. На своје саставе није много пазио; где је што написао, ту га је и оставио. Тако му се је изгубио спев Распевке и ране Попа Луке Лазаревића на Мишару (у 5 песама).

Његове песме, растурене по разним часописима онога времена, муњевитом брзином прожимале су српске умове; особито оне песме које говоре о устанку и о бојевима с Турцима.

Оставио је у рукопису свој живот, али само до године 1807; а сав живот Симин, кад би се описао, био би занимљивији од свакога романа.

Желети би било да се Симине песме, ако не све, оно бар одабране, штампају, те да на ново почну задахњивати српску омладину, и сву интелигенцију, тежњама патријотским и племенитим којих су све пуне и препуне.

Допуна

Ноћу између 9 и 3 декембра 1900 године умрьо је на пречац у Панчеву Симе Милутиновића једини син Драгиша Милутиновић, и одонуда 5 декембра пренесен у Београд, сахрањен је у Новом гробљу.

Том приликом ископане су из гробља код Маркове цркве и кости Симе Милутиновића Сарајлије и његове жене Марије, и пренете па сарањене у Новом гробљу поред сина им Драгише.

При ископавању на Симиној глави нађен је велики босански вес с кићанком; испод веса нађена је готово сва коса, а иконице од порцулана, с којом су га, по казивању, сахранили, нису могли наћи.

---

1. Овај Христифор Хаџи-Јовановић учио је лекарске науке, и, баш онда је био пошао да полаже докторске испите. Познавши се са Симом, и видевши колико му ваљају новци за штампање Србијанке, да му све што је био спремио за своје испите, тако сам остане доктор без дипломе. Тај је Христофор, као доктор, после живео у Београду, и умрьо ја овде, године 1845. ↩︎
2. У протоколу умрлих, који се чува у великој (аранђеловској) београдској цркви, за годину 1848, под бројем 1, записано је да је Сима Милутиновић умр’о 30 декембра 1847 а сарањен је не сутра дан 31 декембра, него преко сутра, 1 јануара 1848 после по дне.
   То, што је покојник остао несахрањен дана 31 декембра, дало је повода ондашњим београдским листовима, да разно говоре о дану његова издахнућа. ↩︎

Милутиновић С. Драгиша, књижевник, наставник, син песника Симе Милутиновића, родио се у Београду 1842.

Учио је реалку у Панчеву, у Будиму, и у Бечу; архитектуру у Берлинској академији, а инџинирске науке у Политехници, Карлсруу.

Од 25 августа 1867 до 5 априла 1882 служио је као инџинир у министарству грађевина.

Априла 5 године 1882 постављен је за професора архитектуре у Великој Школи. У том звању остао је до смрти, која га снађе на пречац ноћу између 2 и 8 декембра 1900 у Панчеву, куда је био отишао у госте…

Одонуда је пренесен и у Новом гробљу београдском сахрањен 5 дек. 1900.

Драгиша је слан у Црну Гору, те је онамо нацртао план за Данилов Град.

Написао је Науку о грађевинама на суву и на води.

Путовао је по Србији, и снимао остатке старог српског живописа.

Коментарисао је и песме оца свога, нарочите оне из Србијанке.

Имао је орден таковски и орден Светога Саве, оба трећег реда.

Драгиша Милутиновић бејаше човек средњега раста, веома космат, и пред смрт већ сед као овца.

Богат разноврсним знањем, он бејаше свакад вољан и умешан да то знање и другом каже.

У дружењу бејаше обазрив, уљудан, а у речима обилан, гибак, питом, свагда речит, и речит лепо.

У оделу сиромашан али чист.

Имао је свакад велико поштовање према оцу својему.

Штета што не доспе да објасни све очине списе!

Бог да га прости!

Милутиновић Јовица, родио се у селу Санковићу, 1773, у ваљевској Колубари.

Још године 1804, када је Кнез Никола Грбовић, с војском, опколио Ваљево, Кнез Јовица је начинио од марама барјаке, и носио их тамо и овамо поред војске, само да Турци, видећи те барјаке, добију више страха.

Од године 1804 до 1813, Јовица је био свуда у бојевима где год су били Колубарци. 1 августа 1810, на Рожњу, код Сокола у логору, постао је подвојвода¹, а 26 маја 1812 добио је диплому на већи чин.

Несрећне године 1813, пребегао је и он у Срем; а 1815, кад је чуо за таковски устанак, вратио се у Србију, заједно с Павлом Цукићем, и Максом Крстићем; и одмах је, на том путу, између Палежа и Шапца, похватао неке Турке и исекао их. Иза тога, спусти се к Палежу, те и то место очисти, јер су Турци Палежани већ били готови да беже у Београд.

Очистивши тако Палеж, Јовица остави у њему нешто војске и капетане: Петра Јерића из Звечке, и Ђуру из Црвене Јабуке. Сам пак, с Цукићем, похита к Ваљеву, те и њега опколе. Ту на Кличевац дође к њима Кнез Рака Тешић из Мионице, и Радован Грбовић, који су се били уклонили у Маљен од Турака.

Јовица и Цукић разгласе по војсци да је сва Србија устала на Турке, и да ће, до који дан, прећи сви који су били отишли из земље 1813, те да је готово извесно да ће народ победити Турке.

Али сутра дан дође глас, да су београдске спахије удариле на Палеж, да су се она два капетана морала уклонити испред веће силе, и тако су Турци на ново заузели Палеж, и на Посавину већ разрезали запру!

Јовица тај час узјаше коња, шчепа камџију и, са 100 коњаника, потрчи к Палежу. У селу Грабовцу чује да и Кнез Милош из Шумадије иде на Палеж, и тако, у сами мрак, стигне, и састане се с Кнезом Милошем.

Турци у Палежу били су се опкопали. Кнез Милош одмах нареди да се из оближњих села довуку товарна волујска кола, да се граде домуз-арабе² за јуриш на Палеж.

Док се то спремало, Кнез Милош упита Јовицу, где би се могао састати с Петром Молером, макар, тога ради, морао и у Срем прећи? Јовица одговори да се може састати у селу Прогарима, у некога Попа Живка. Кнез тада преда управу опсаде своме барјактару Сими Паштрмцу а он, с Јовицом, оде к селу Уровцима. Ту Јовица нађе чун и два добра момка који Милоша, сама самцита, превезу преко Саве, и одведу кући Попа-Живкој. Јовица се врати к Палежу, те сви навале градити оне домуз-арабе. Кад буду готове, они их, као пробе ради, почну примицати к Палежу. Турци се препадну од тих накарада, па навале товарити се у лађу да беже на ову страну Колубаре. Та лађа била је чето-кајик, с једним топом. Претоварена, она потоне насред Колубаре. Срби сад јурише у варош, где још нешто Турака затеку, те све исеку, и задобију турскога оружја, и џебане. Сутра дан извуку из воде четокаик са свим оним што је било у њем. Преко сто Турака било је као год да су живи само без душе: како су у каику седели, тако су се и потопили.

Јовица сад онај четокаик с топом спусти низ Колубару у Саву, па онда пође уз воду, а Паштрмац, с коњаницима, сувим, те на Забрежје, да оданде даду глас Кнезу Милошу о овој новој победи и добитку.

У вече тога дана, врати се Кнез Милош из Прогара. Јовица га дочека, и покаже му како су срећно растерали Турке из Палежа, и какву су добит задобили.

И после овога, Јовица је у рату, док је трајао, и у мирно време био један од најразборитијих и највреднијих народних старешина. У боју на Дубљу, допао је тешких рана, али их је све преболео. Кад човек чита оно што Милутиновић пише о Кнезу Јовици, не може довољно да се начуди енергији, мудрости, и родољубљу овога честитога Колубарца.

Кнез Јовица је, с буне у Крагујевцу, 1842, пребегао у Срем, као човек који се држао Кнеза Михаила.

Он је преминуо у Руми, у Срему, 20 јула 1846, и онамо је сахрањен.

Имао је још два брата: Пантелију и Грујицу.

Пантелија је погинуо у боју на Шапцу; а Грујица је, у јуришу на Чачак, добио шест рана и — пао за отаџбину!

Благо мајци која их је таке родила!

Допуна

Милутиновићу Јовици на гробу, у Руми, има ово записано:

На крсту:

„Србину из Србије, мајору Јовици Милутиновићу, из вечите љубави супруга Пеладија, из родитељске незаборављености и синовног почитанија три кћери са трудом зета његова Јеврема Б. Тадића, трговца из Ваљева, овај памјатник подигоше му за вечни спомен“.

На плочи:

„Блажено упокојени раб Божји Јовица Милутиновић, мајор, чиновник из Србије. Овде његове српске кости леже. Он роду и отечеству свом, као храбар и ваљан Србин од 1807 до 1833 велике и многе важне услуге пожртвовањем свога живота учини. И тежећи кости у свом отечеству оставити, у 76 години своје старости, на жалост рода свога, верне супруге Пеладије, и трију кћери, преселе се и вечност 21³ јула 1846 у Руми. Вечна му памет⁴“.

---

1. Тако гласи докуменат који му је дан на тај чин. ↩︎
2. То су на двоколицама приковане јаке даске; неколико људи терају те двоколице пред собом и, заклонивши се за те дебеле даске, пуцају на непријатеља. ↩︎
3. Можда је ово дан укопа. ↩︎
4. Овај запис имао је доброту послати ми Милан Св. Николајевић, тајник владе у Загребу, 8 јануара 1895. ↩︎

Милутиновић Ђура (Слепи), родио се на Грахову, 1770 године. У својој 17 години ослепео је, и постао гуслар.

Почињући од године 1806, Ђура је више пута проносио кроз турску земљу, и кроз саму турску војску, писма из Црне Горе у Србију, и натраг. Он је имао гусле, у које су се писма тако вешто уврћивала да нико ни поумио није да оне, осем своје јеке, још и пошту чувају!

Најпосле је остао у Србији, и станио се у Београду, где је примао нешто плате као пензију. За то време, ишао је у ону Велику Школу, у којој су предавали Југовић и Радоњић, и више пута знао је лекцију боље него икоји ђак.

Године 1813, кад је Србија пала, Ђура је, с Карађорђем, отишао најпре у Градац, па после у Бесарабију, у Русији.

Тамо је, као и други српски бегунци, примао помоћ од рускога цара, али га је срце вукло да се врати у Србију.

Године 1816, дођу Стојковић и Чардаклија уз Петрограда у Хотин, и стану склањати Србе бегунце да се населе иза Дњестра, с правима обичних досељеника. Бура се томе одупре из све своје снаге.

— Зар ви, слободни Срби, говорио је он: — да будете прости козаци, и да заборавите своју красну отаџбину?

А Стојковићу је рекао:

— Господине Стојковићу! Мојсије је избавио свој народ; избавите и ви нас, помажући нам да се вратимо у своје отачаство!

Године 1817, Ђура се је, с онима коју су тада дошли овамо, вратио у Србију. После тога, највише је живео у конаку Кнеза Милоша, где се хранио и наставао, а и неку је новчану помоћ примао.

Кнегиња Љубица није никад хтела сести за ручак, док се не нађе „Брат Ђура“, да и он седне. Обично је седео у дно стола, и служен је као и други гости. Бегови Милан и Михаило отимали су се који ће пре довести „Чича Ђуру“ на ручак, или му учинити другу коју услугу.

Ђура је и иначе био призиван и поштован. Био је висока раста, сува озбиљна лица, чиста и прикладна одела; ишао је кроз улице лагано; с дугачким штапом у руци, као какав Велизарије!

Сима Милутиновић, или други који одабрани београђанин, често би притрчао, узео га за руку, и извео га куд жели да се упути.

Највише се је бавио у књижари, онда тек почетничкој, Глише Возаровића, и најрадије је окупљао претплатнике на нове српске књиге. Он је не само књиге распродавао, него је и склањао људе да их читају, уверавајући их да ће читањем прибавити себи и сласт и корист!

Миловао је врло да се рашири обичај: држати имене дане. За то је сваком гледао да нађе имењака у календару. У том није свакад био срећан, али су га људи ипак радо слушали. Тако је протумачио да човек коме је име Голуб ваља да држи имени дан на Богојављење, јер се тада помиње Св. Дух, као голуб; а Живку и Живки нашао је да је имени дан Васкрс. Јер се на тај дан пева да је Христос мртвима дао живот!

Слепи Ђура је умрье 9 септембра 1844, у Београду.

Српске Новине огласиле су смрт његову; професор лицеја, Др Јанко Шафарик, написао му је некролог (бројеви 74 и 75). Наш мили песник, Љуба П. Ненадовић, за гроб Слепога Ђуре спевао је овај запис:

„Спомен’те ме, ко овуда прође,
Ја сам старац, име ми је Ђорђе.
Седамдесет живео сам лета
А не видех ја овога света;
Ал’ сам опет ја вас задужио:
И гуслама српству сам служио;
Певао сам песме о биткама.
Проносио писма у гуслама.
Та многе сам посеко душмане
Кад ми рука са гудалом махне.
Кад прођете поред гроба овог
Сетите се мене, старца слепог.
Без очију тражио сам роду
Да прогледа, да види слободу“!

Слика Ђуре Милутиновића има у народном музеју, у Београду.

Допуна

У Народној библиотеци у Београду, међу још неуређеним хартијама, има свежањ многих писама покојнога Ђуре Милутиновића Слепога; ту су његови документи и разна писма која су њему врло многа лица писала. Ово нека се не заборави!

Милосављевић Стева Д-р, родио се у Београду, 18 декембра, 1827, од оца Лазара, родом из Софије, и матере Симке.

Основне и средње школе учио је у Београду; иза тога, пошто му умре отац, остави школу, и ступи у камарашију Капетан-Мишину.

У то време, и ако је био пошао на трговину, Стева се је учио у знаменитога, у оно време, учитеља Константина Раноса, који га је и световао да се даље учи.

Године 1848, Стева је већ био у Паризу, а године 1850, 3 јануара, ступио је у париску медецинску школу.

За својега ђаковања у Паризу, Стева се двема особинама увек одликовао: учио се је без престанка; свакад је био или у соби за књигом, или у школи пред професором, или у болници уз болеснике. То му је једна особина; а друга је — што је свакад, од месеца у ком је, уштеђивао по штогод за онај који долази. То му је, вељаше сам, било тешко само првог месеца, па је, после, све ишло као обично.

На тај начин, Стева не само није никад долазио у новчану невољу, него је још могао другом помоћи у невољи.

Године 1855, априла 18, Стева је добио диплому, као доктор у медецини, и вратио се је у своју отаџбину.

Најпре је почео практиковати у Београду као приватни лекар. И као париски доктор, понајпре је добио куће страних конзула, на и неколике имућније породице београдске.

Хтео је ступити у државну службу, и потражио је окружни физикат у Шапцу.

У то време, врати се у Србију Кнез Милош.

И млади Д-р Стева, место да иде у округ за физика, дође у министарство унутрашњих послова за начелника санитетског одељења.

То је било 1 априла 1859.

Од тога доба, почиње се низ закона и уредаба, у струци санитетској, што се, у највећој мери, има ставити у заслугу Д-ру Стеви Милосављевићу, као начелнику санитета.

Тако је његовим заузимањем:

• 3 марта 1861, установљен у Србији Дом за сумануте;
• 27 марта 1865, изашао је Закон о окружним болницама у Србији, по ком су подигнуте болнице у свима окружним варошима;
• 27 марта 1865, Закон о подизању и уређењу болница;
• 26 маја 1865, Закон за апотеке и апотекаре;
• 4 априла 1868, Закон о устројству сталног лекарског одбора, којим је замењен онај од 3 окт. 1861.

Осем ових крупних законских радова, изишло је врло много законских решења за поједине случаје и прилике, све у смислу напредном, а на покретање Д-ра Милосављевића.

Као началник санитета, поклањао је особиту пажњу јавној хигијени; и премда су за то средства била недовољна, чврстим вршењем закона и неуморним надзором, он је долазио до сјајних последака: Србија није страдала од прилепљивих заразних болести; а говеђе куге у нашој отаџбини готово није никад ни било, за његово време.

Године 1872, у Бечу је била међународна лекарска конференција, и на тој је изјављено признање Србији што се у њој води велика брига о јавној хигијени.

Велики део тога признања, припада Д-ру Стеви Милосављевићу, као начелнику санитета.

Године 1874, Д-р Стева је заступао Србију на међународном лекарском конгресу, у Бечу.

По предлогу Д-ра Стеве, српска је влада почела слати младиће на изучавање медецинских наука у Јевропи, те сада имамо толико лекара домородаца којима се поносимо.

Све ово што је радио, предлагао, или наређивао, Д-р Стева је радио по уверењу да му је дужност; никад ни у чем није хтео хвалити се, чак није хтео ни казивати онолико колико кад ради.

Д-р Стега се дао чути и на другим пољима, осем своје чиновничке канцеларије: био је одборник у београдској општини, и посланик на народној скупштини.

У општини је настајавао са свим својски да рачуни општински буду тачнији и уреднији; да се државни порез разрезује што правичније: да се за основне општинске школе нађу добре хигијенске угодбе, па је, у овом последњем раду, био и нападан јавно. Из тога напада изродила се у новинама распра која је, у своје време, била врло разглашена.

На скупштину, у Крагујевцу, говорио је о метарским мерама, и о српским заложницама.

У првом предмету показивао је темељно познавање ствари, а у другом, поред таког познавања, и пресудну љубав к истини, према којој није штедио ни министра, и ако му је био и лични и начелни пријатељ¹.

У последње време свога живота, почео је Д-р Стева слабити телесно. За то је, месеца јула, 1878, отишао у Швајцарску. Отуда се вратио у Беч к лекарима, али помоћи нигде није нашао. 13 фебруара 1879, умрьо је у Бечу, и 21 истог месеца, сарањен је овде у Београду.

Научен лекар, ревностан чиновник, савестан радник на јавном послу, непомеран у својим убеђењима, у опште уважаван и онде где га нису волели — Др Стева је био ређи појав независна, чврста, светла карактера, каквих је имало старо класичко доба!

---

1. Протокол Народне Скупштине за 1873, стр. 571. ↩︎

Милосављевић Јоксим, названи Јокса Милосављевић, родио се у селу Балузи, у нахији рудничкој, године 1781.

Најпре је био момак у војводе Милана Обреновића, а кад је Милан отишао у Влашку, прешао је к Милошу, и од њега се није растајао до 1813 године.

Године 1815, Јокса Милосављевић био је међу првима који у дошли к Милошу, у Црнућу, и ставили се под његову заштиту и команду.

Године 1817, Кнез Милош је поставио Јоксу за старешину пречкој нахији, на место Јове Стевановића, са столицом у вароши Поречу, на острву истога имена, у Дунаву.

Године 1821, јула 27, преместио га је у Пожаревац, као свога намесника у нахији пожаревачкој.

Бојећи се, у оно време, да не дође до рата, Кнез Милош је заповедио Јокси да, преко скеле рамске, набави што више барута и олова, па да барут завије у фишеке, а олово да слије у танад.

Кад је грчка етерија букнула у Влашкој, Кнез је у пожаревачку нахију послао брата свога Јована, као човека с већим гласом, а Јоксу је преместио у Брусницу, за кнеза нахији рудничкој. Доцније је Јован отишао у Чачак, а Јокса је враћен у Пожаревац, и добио је име Велики срдар подунавски.

Године 1834, Јокса је био један од оне тројице српских комесара који су, по карти, од Ћашиф-Аге примили сва места, и поставили хумке за границу Кнежевини Србији.

Те исте године, Јокса се је елан у Подриње да исплати добра оним Турцима који су из Србије исељени у Босну¹.

О Јокси Милосављевићу има доста прича које показују да је увек теглио на добро, али на свој начин; да је Кнезу Милошу био истински пријатељ и, старајући се да Кнез, сваком приликом, чини добра дела, не само да се није истицао да се види колико томе добру приноси, него је навлаш нијекао свој део у сваком таком кнежевом доброчинству.

Тако се прича да је некој мајци, којој је син чекао самртну пресуду, кад га је молила да поради у Кнеза за милост, рекао:

— Да! Да помогнем да се пусти, па опет да чини зло? Не ћу! Идем сад Господару да говорим нека га обеси о сувој крушци.

Мати скрушена оде, а Јокса умоли Кнеза, те кривца помилује и пусти,

Таких прича има доста.

Неки Живко Шушњар, кабадахија Кнеза Милоша, донесе једном Јокси писмо из Крагујевца од Кнеза Милоша; па, да би се малко похвалио, почне казивати шта Господар пише у писму.

— Е, не ћу ни да отварам то писмо, рекне Јокса: — кад ти знаш шта је у њему. Него га врати Господару, и кажи му да ми напише друго које ти, Шушњару, не ћеш знати!

Јокса је умрьо 18 марта 1837, у Пожаревцу.

После његове смрти, остао је султански орден, који је Кнез Милош, по предлогу Петронијевића, хтео дати Вучићу, а овај га није хтео примити, те се из тога изврзла велика и непријатна историја.

Јокса је био човек веома сув, чкољав, и висок: за то што је врло дуго боловао, у Пожаревцу су га, у шали, звали Болани Дојчин!

---

1. Српске Новине, бр. 43, од 1834. ↩︎