Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Ненадовић Алекса (Стеванов), родио се у селу Бранковини, 2 часа на север од Ваљева.

Као човек разборит, отресан, и слободан, изашао је био за рана на глас у својој околини. С тих својстава, изабран је за кнеза, кнежини тамнавској и, као кнез, одликовао се је заклањањем народа, пред Турцима од претераних пореза и којекаких других глоба и намета турских.

За ратовања аустрискога, одсечно је држао страну Аустријанцима, гледајући у њима Хришћане, и сматрајући у њиховим победама победу својега народа. ушавши у ред драговољачки, постао је официр, и носио је официрску униформу. Али кад се Аустријанци с Турцима измирише, оставивши Србе у горем стању него што је било оно у ком су их затекли, Алекса је, у Сремским Карловцима, казао у очи пуковнику Михаљевићу ове значајне речи:

— Немам писара, нити других учених људи, али ћу сам ићи од манастира до манастира, и казиваћу сваком калуђеру и попу, да у сваком манастиру запишу, да више никад, ко је Србин, не верује Немцу!…

— Ћути Алекса, весео био, одговори му Михаљевић: — чуће Немци, па ће те оловом жива залити!

— То ја говорим Србину а не Немцу, заврши Алекса.

После се је вратио у Бранковину кући, и опет је ушао у народне послове, јер је, по одласку Немаца, било настало право бесуђе у Србији.

Докле је у Београду био везир честити Мустај-Паша Шиникоглија, народни су кнезови вршили готово све народне послове, те је и народу било добро, и кнезови су, према својој памети и доброти, могли чинити, сваки у својој кнежини, што више добра. Али кад дахије, удавивши Мустај-Пашу, посташе самовласни господари у Србији, онда се кнезови не само претворише у просте турске измећаре, него су још били под сумњом, као људи непоуздани, као људи који воле страни царској, или и ма чијој него дахиској.

Године 1803, о Илину дне, дође у Ваљево неки Газија, субаша са забрешке скеле, и покаже Кнезу Алекси неко писмо које је гласило овако:

„Поздравље теби, господине Мајору Митезеру, у Земуну, од мене Кнеза Алексе и од Проте. Да знате, да смо ми ове дахије међу собом позавађали, и они ће се скоро између себе потући. За то молимо приправите џебане, и официра, а војске доста имамо, да нам помогну, да дахије одавде отерамо. Ако томе писму не верујете, питајте базрђан-башу Петра Ичкоглију, или Јанка Зазића из Скеле, и Еладију из Забрежја: они ће вам из уста све казати“!

Газија вељаше да је ово писмо ухватио на скели, и донео га је у Ваљево. Алекса је и пре био чуо да је то писмо ухваћено, али је све једнако говорио да није његово, и да не зна ко га је писао. И Газији је сада казао тако исто, али га ипак замоли и побрати, да му то писмо да, те да види и дозна: ко то њему ради о глави! Газија обрече да ће га дати, пошто га најпре покаже једном човеку (Мус-Аги Фочићу, у Шапцу).

Газија оде, и више се не врати.

Алекса је слао свога брата Јакова у Шабац Мус-Аги да га увери да је то беда, измишљена на њега, и да он не зна ништа за то писмо. Мус-Ага, ширет, одговори Јакову да давно зна за то писмо; али да то није ништа.

Рекао би човек да одиста и није било ништа.

Али дахије, опажајући незадовољство у народу, науме да исеку све главније људе, те да власт над Србијом себи обезбриже за дуже време.

У том је прошла друга пола године 1803, а у почетку 1804 они одиста почну сећи кнезове. Фочић Мехмед-Ага, рођени брат онога Мус-Аге у Шапцу, са две ста момака, из Београда дође у Ваљево; ухвати Кнеза Алексу, Илију Бирчанина, и Милована Грбовића (сина старога Кнеза Николе Грбовића који је у то доба био болестан). Милована пусти, а Кнеза Алексу и Илију Бирчанина посече, пред вече, 23 јануара 1804, на 80 хвата ниже ваљевског моста, на пољани, до Колубаре.

Пред што ће их посећи, Фочић је заповедио да се пред Ваљевцима прочита оно горње писмо, и рекао је:

— Ваљевци! Ова књига сече главу Кнезу Алекси!

Тело Алексино узела је родбина и сахранила код цркве у Бранковини.

Недићи Браћа, Дамњан и Глигорије, родили су се у селу Осечини, 6 часова на запад од Ваљева, на граници међу ваљевском Подгорином и Јадром.

Изнајпре су се били одметнули у гору, и четама су ударали на Турке; а кад, године 1804, букне народни устанак, онда Недићи само продуже свој рад и, у друштву с Ђорђем Ћурчијом, приближе се к Лешници и к самој Дрини.

Није познат цео живот ове славне браће, а није ни потребе истраживати га. Лазарева Субота, у очи Цвети, 1804, њима је била довољна да остану у славном помену до века: они су, за један дан, урадили што многи нису могли урадити свега својега, ма и дугога века.

Недићи су, с дружином својом, били код манастира Чокешине, онда кад је Мула Ножина, с великом војском, долазио од Лешнице, идући к Шапцу. Јаков Ненадовић и Ђорђе Ћурчија, старешине српске, заваде се нешто међу собом, и српска војска, од те свађе, још више отанча. Ћурчија је предлагао да се измакну у планину, а Јаков да се затворе у манастир, па ту да дочекају Турке. Недићи науме да изађу пред Турке у отворено поље.

Да послушамо Вишњића, нека нам исприча јуначку смрт несамртних Недића.

На предлог Јакова Ненадовића, да се затворе у црквену авлију, да начине бусије, и ту Турке дочекају,

„ … беседе два брата Недића:
‘Чича Јашо, што си полудио?
Ми нијесмо једне женске главе,
Под затвором женски да помремо,
Па да цркву крвљу обојимо,
Да костима цркву потрусимо;
Већ хајдуци убојни јунаци,
Што замећу по крајини кавгу
Измеђ’ цара и измеђ’ краљева;
Него хајд’мо да сретнемо Турке,
Да се далек’ с њима побијемо,
Ђе је свему свету на видику.
То рекоше, па се послушаше
Сви шарене пушке потпрашише;
Па Недићи напријед пођоше,
А за њима Дамњан Кутешанац,
За Дамњаном Дамњановић Панто!
А за Пантом Дружина остала.
Чича Јаков на Ђогату Јаше,
Голу сабљу у рукама носи,
Иде виђет’ побит’ како ће се?
На далеко сусретоше Турке,
Повисоко од бијеле цркве,
Виш’ Врањевца дубока потока,
На високу брду голетноме,
Ђе Љешници јесте на погледу.
Два Недића бусије не траже,
Већ падоше оба на кољена,
И обадва пушке оборише,
Обе пукле, остале им пусте.
Бого мили, чуда големога,
Ђе два брата, два Недића млада,
Погодише у турској ордији
До два брата, два Турчина млада,
Оба брата, оба барјактара.
Барјаци им пусти остадоше!
…………………….
Боже мили, срца слободнога
У два брата, два Недића млада,
Ђе с Турцима завргоше кавгу,
Три ста Срба са седам хиљада;
Бој чинише пуно и за много
Ев’ у дану пуно седам сата.
Ал’ Недићи рана допануше:
Пребише им Турци обојици,
Из пушака, ноге до кољена;
Оба сјела један до другога,
Они вичу, рек’о б’ вино пију,
Око себе Србадију храбре,
Пушке пуне, на Турке бацају.
Ђе је срећа, ту је и несрећа.
У Недића нестаде џебане,
А не могу на ноге устати
Да потраже по друштву фишека,
Већ из гласа сташе дозивати:
‘О. дружино, браћо Србадијо!
Није ли се у ког догодило,
Ја фишека да нама докучи,
Празне су нам пушке у рукама;
У кога се фишек’ догодило,
За фишек му ево по жут дукат,
Ако му се и то мало чини,
За фишек му ево десет дукат’:
Доста злата, ал’ џебане нема!
Стаде викат’ један до другога.
Ни у једног није се десило;
А то турски шпијуни дочуше,
Отрчаше Турцима казаше,
Да ј’ Србима нестало џебане.
Кад то чуше до два серашћера,
Ножин-Ага, и с њим Дервиш-Ага,
Од појаса сабље повадише
Из далека Турке повратише,
И на силу Турке натераше:
‘Јала, кардаш, јуриш на душмана!
‘У душмана нестало џебане!
Кад ли, болан, Турци јалакнуше,
На Србиње јуриш учинише!
Ту се Срби покорити не ће,
Већ се бране с празним пушкама;
Изломише пушке на седморо,
Све тукући око себе Турке;
А кад танке пушке изломише,
Сваки Србин хвата по Турчина,
Сваки пада по Турчину своме.
Сваки Србин мори по Турчина,
А Србина по двадест Турака!
Погибоше два Недића млада,
Виш’ Врањевца дубока потока,
На високу брду голетноме.
Та знаће се њино разбојиште,
Док је Цера и Видојевице,
И на небу сунца и мјесеца,
Ђе Педићи јесу погинули,
У суботу, на Светог Лазара“.

Нараштај садашњи, као и сваки за њим, сматраће за пријатну дужност да свима овим јунацима рекне:

„Лака земља која их покрива,
Својом су је откупили крвљу“!

Недељковић Ф. Ђорђе, народни добротвор, родио се у Новом Саду 1824.

Основну школу свршио је у месту рођења свога, а гимназију и философију у Новом Саду, Кечкемету, и у Пешти. После тога дао се на трговину, и трговачку велику радњу водио је у Бечу до 1868. Тада је сишао у своје рођено место, и живео је као приватан човек до своје смрти, која га снађе 24 новембра 1899.

Својим завештањем он је учинио да живи и по смрти.

Ово су главније његове наредбе након смрти његове:

„Сећајући се, вели овај честити Србин: — Српскога народа, из кога сам никао, и српске православне вере, у којој сам васпитан, наређујем ове легате:

1. 20.000 круна на Фонд Велике Српске Гимназије у Новом Саду.
2. 20.000 круна Фонду Св. Саве у Карловцима.
3. 10.000 круна Друштву Св. Саве у Београду.
4. 20.000 круна Институту за умоболне, који се сад подиже на Цетињу.
5. 20.000 Српској Православној Црквеној Општини у Новом Саду, као фонд Ђорђа Ф. Недељковића, за мираз сиромашним девојкама, које се удају за добре и солидне Србе занатлије.
6. 20.000 круна Матици Српској, као фундацију Ђорђа Ф. Недељковића за сиромашне српске списатеље.
7. 10.000 круна Српском Народном Позоришту у Новом Саду, да се сваке године да награда заслужним, солидним, и напредним глумцима и глумицама.
8. 10.000 круна Српској Женској Задрузи у Новом Саду: за дрва сиротињи и деци за одело.
9. 10.000 круна Српској Црквеној Општини у Н. Саду.
10. 20.000 круна Новосадској Трговачкој Болници, докле јој управа у српским рукама стајала буде.
11. 20.000 круна Новосадској Политичкој Општини, да се подели сиротињи не гледећи ко је које вере.

Има још неких ситнијих легата.

Ми не знамо много о животу и раду овога редкога човека; али ево из ових наредаба његових видимо да је био честит Србин, да је био просвећен човек, да је био пријатељ науци и уметности, и да га је срце болело за сиротињу.

Е, па толико — а што ће му више!

Име му се хвалом помињало.

Докле буде на земљици Срба̂!

Недељковић Љубомир, добротвор, из Вршца, умрьо је месеца октобра 1897.

Недељковић је оставио 30.000 форината: да се трогодишњи доходак од те суме даје младом Србину трговцу или обртнику, који би се законитим браком оженио православном Српкињом, и радњу отворио у Вршцу, или у ком другом месту где има Срба!

И жена његова Јулијана, така иста родољупка као и он, уживаће то имање до своје смрти, а после ће се вршити одредбе тестамента.

Слава им обома!

Натошевићка Јелисавета, добротворка, грађанка новосадска а бивша супруга пок. Петра Натошевића, рођенога брата пок. Д-ра Ђ. Натошевића, оставила је своју кућу у Новом Саду, која вреди 10—12 хиљада форината српској православној црквеној општини: да приход троши на просветне и хумане циљеве.

Умрла је 18 декембра 1898 у Новом Саду.

Нека јој је светао помен!

Натошевић Ђорђе, родио се 25 маја 1821, у Сланкамену, у Срему, од оца Павла и матере Софије.

Основну школу свршио је у месту својега рођења, гимназију у Карловцима, Енерјешу, и у Пешти, а лекарске науке у Бечу, где је 1850 постао доктор у медецини.

Поставши доктор, Натошевић је сишао у Нови Сад, и настанио се онде, као приватни лекар.

Године 1853, примио је управу новосадске гимназије, и, нарочито од тога доба, почео је све више посвећивати се у школске послове.

Године 1857 постао је управник свих српских школа, у Војводини, а за тим и школа у Хрватској.

Године 1861, та управа преста, а Натошевић, доцније, доби место у угарском намесничком већу, где се је бавио преуређивањем српских школа.

Године 1867. на позив српске владе, дошао је био у Београд, и добио место „школског референта“, у министарству просвете.

Као школски референат, походио је основне школе у Београду и у неким окрузима у Србији, и о њима написао извештај.

После смрти Кнеза Михаила, Натошевић се је вратио у своју постојбину, где је био изабран за посланика на народни српски сабор.

Иза тога, постао је референат за српске школе, и у тој служби остао је до смрти.

Натошевићеви списи ово су:

1. Нега краве, у Н. Саду, 1853;
2. Упуство за предавање букварских наука (велико), у Бечу, 1858;
3. Кратко упуство за предавање букварских наука, у Новом Саду, 1861 и 1862:
4. Неколико народних песама за учење на памет, у Н. Саду, 1862
5. Бисер и драго камење за украшење дечије душе, у Н. Саду, 1865
6. Зашто наш народ у Аустрији пропада, у Н. Саду, 1866;
7. Буквар за основне школе у Србији, у Београду, 1870;
8. Читанчица уз Буквар, у Београду, 1870;
9. Прва читанка за основне школе у Србији, у Београду, 1870;
10. Хлеб, у Београду, 1874;
11. Дуван, с погледом на здравље, у Новом Саду, 1875:
12. Буквар за основне школе, одобрен школским Советом, у Н. Саду, 1875;
13. Упуство за предавање Буквара, у Н. Саду, 1875:
14. Астрономија од Локијера, превео с немачког, у Н. Саду. 1880; и
15. „О воћарству“, повећи спис, који је читао као „јавно предавање“, и који ће, јамачно, скоро бити и штампан.

Натошевић је, и у службеном опсегу, много радио за српске школе на оној страни, пишући већој власти разне предлоге и објашњења, и дајући нижим органима упуства и обавештења за бољи рад у школама.

Натошевић је, на тај начин, стекао великих заслуга за српске народне школе у Аустро-Угарској; управо се може казати да је њих он преобразио са свим.

Угледајући се на новије педагоге у Немачкој, Натошевић је први, на оној страни, у школској настави дао пространо место производима народним: песмама, причама, пословицама, и загонеткама.

У раду је био вредан за причу; школи је био пријатељ као мало који; у својим научним убеђењима, докле их се држао, неодолив; али их је сам могао променити. И тада би бранио ново своје мишљење старом упорношћу и речитошћу!

Тако је, некад, био страсни пушач, па после страсни противник дувану; некад је био уредан месојед, а после је постао само биљојед, и печење, ма да је најлепше, звао је стрвином! У последње време, и со му је била сметња варењу, те је и против ње писао.

у Натошевића перо бејаше оштро, а говор силан.

Натошевић је био умерена правилно развијена раста, црне косе, бркова и браде, а у последње време јако просед. Лица је био симетрична, а очију крупних, носа омалена, шиљаста, а гласа крупна. Био је човек врло разговоран, и у говору шаљив.

Преминуо је напречац, ноћу, између 10 и 11 јуна 1887. у Горњем Карловцу, где је држао годишње испите у школама.

Тело му је пренесено у Н. Сад, и сахрањено у породично гробље.

Бог да га прости!

Мушицки Лукијан, владика, песник, родио се у селу Темерину, 27 јануара 1777, од оца Ђорђа и матере Анастасије.

Крштено име било му је Лука, а Лукијан је назван кад се је покалуђерио.

Стари његови доселили су све из Србије, из нахије ваљевске, из села Мушића, по томе њихово је право презиме Мушићки, а не Мушицки.

Основне школе Лука је свршио у месту свога рођења, и у Тителу; у овом последњем месту, две године, ишао је и у школу немачку.

Гимназију је учио у Новом Саду, и у Сегедину, а после оде у Пешту, где је свршио философију и права. У Пешти је, код професора Шедијуса, слушао естетику, науку о свему што је истинито, добро, и лепо.

Поред редовних наука, Мушицки је у Пешти учио језике: француски и талијански, а доцније изучио је и енглески, и јелински.

Године 1800, свршивши науке, сиђе у Карловце, где проведе две године у митрополиској канцеларији, спремајући се за калуђера.

Године 1802, новембра 26, Мушицки се је закалуђерио у манастиру Гргетегу. Постригао га је онамошњи архимандрит Јосиф Путник, и наденуо му име Лукијан.

Око овога имена било је доста муке. Мушицки је желео да се назове Лукијан, по имену грчкога философа Лукијана, а Митрополит Стратимировић опет хтео је да му име буде Ликоген. Три дана се вукло то преговарање, па већ кад искушеник изјави да ће пре оставити и манастир и чин, него бити Ликоген, митрополит попусти, и Мушицкому се надене име Лукијан.

Године 1803, постане ђакон и професор у богословији, где је предавао стари словенски језик по граматици коју је сам саставио. Поред осталога, био је почео драговољно предавати ђацима и јелинску граматику, али неке мале душе наговоре ђаке те нису хтели слушати га!

До године 1812, вршио је Мушицки поменуте дужности под непосредним надзором Митрополита Стратимировића с необичним знањем и неуморним трудом на потпуно задовољство митрополиту који га је најпре учинио својим ђаконом, а 8 новембра 1809, протосинђелом.

Године 1812, јула 1, Лукијан је, у манастиру Раковцу, постао архимандрит, а 20 дана тога месеца, предана му је управа над манастиром Шишатовцем.

Надајући се, у тој задужбини побожних српских предака, наћи жира и удобности да се учи, и да своја осећања излива у песмама, Мушицки је, 18 новембра, дошао и станио се у Шишатовцу, као човек са свим задовољан.

Али жељенога мира тамо није било.

Манастир је био запуштен, и економија занемарена. Мушицки се заузео да то све доведе у ред. Па, како није био мајстор у чувању и трошењу новаца, тако је — тим оправкама и доправкама — навалио на манастир велики дуг. Митрополит Стратимировић, опет човек тврде руке кад ваља пару дати, а немаран према књижевности и књижевницима, гледао је на Мушицкога просто као на каквога распикућу. Отуда је долазило оно трвење које је првоме често непотребна прља, а другоме сувишна горчина.

Најпосле Мушицкоме и управа манастира одузме се, и он остане готово без игде ичега.

Године 1823, априла 10, врати му се манастирска управа, а у јесен, те године, послан буде за администратора горњокарловачкој јепархији која је тада, смрћу владике Миоковића, била остала празна.

Ту је опет нашао запуштеност у свему. Јепископија је била опала, школовање и свештенства и мирјана занемарено, православна вера ослабела. Мушицки је устао и да јепископију оправи и уреди, и да заведе школе, и веру да заштити и подупре.

Али се против њега дигну тужбе чак самоме цару. Тужили су га да тежи к Србији и к Русији, и да је, на тај начин, цару неверан!…

Наређена је истрага, и доказало се да кривице нема до просвећена духовника што љуби свој народ, и што брани своју веру!

После тога је, и на путу к владичанству, сретао много неприлика и плетака; али је, најпосле, 25 априла 1828, посвећен за владику горњокарловачкога.

Као владика, Мушицки је продужио рад који је као администратор био почео.

Године 1829, с одобрењем царевим, пренесе Мушицки владичанску столицу из пустињског места Плашког у Горњи Карловац, у своју кућу, у којој је живео до своје смрти.

Годину дана после тога, пресели он из Плашкога и богословију, и учитеље у тој школи издржавао је о свом трошку, осем што су му помагале општине тршћанска и горњокарловачка.

О овој школи Мушицки се је врло марљиво старао; а осем ње живо је настајавао да се по општинама отварају основне народне школе, које су помогле да се, у оном крају, не заборави Ћирилово писмо и вера православна.

Усред овако многих и за народ и цркву веома корисних послова, Мушицки се разболе, месеца јануара 1837, и 15 марта, те године, испусти своју просвећену, добру, и родољубиву душу.

Пред што ће умрети, рекло је своме синовцу, Д-ру Ђорђу Мушицком, ове речи:

– Ја не ћу ни после смрти да се одвајам од мога народа. За то желим и хоћу да ме сахраниш усред гробља, у средини народа и моје општине. Хоћу да ми сунце над гробом сија, и зелена трава по њему расте!

И одиста је сахрањен у гробљу горњокарловачком, 24 марта 1837 године.

На гробу му је народ подигао леп споменик, огромну четвртасту пирамиду с лепим записима.

Осем тога, народ је скупио 6000 форината, те је основао „Мушицкоме задужбину“, из које се, свакад, издржава по један ђак у школама.

Мушицки је био човек вишега раста, сувоњав, али чврста и жилава састава; очију црних, облика црномањаста, и косе, под старост, седе. У друштву је био разговоран, пријатан, досетљив, и радо је прелазио с једнога предмета на други. На одело и покућанство није много гледао; новац није умео чувати; зато је често долазио у неприлику. Био је врло простодушан, и за то је многу непријатност доживео од оних који су ту његову простодушност окретали на зло.

Од књижевних радова Мушицкога, издао је синовац му, Д-р Ђ. Мушицки, све његове песме, у четири књиге, које се зову:

Лукијана Мушицкога стихотворенија“.

• Књига прва, у Пешти, 1838;
• Књига друга, у Будиму, 1840;
• Књига трећа, у Н. Саду, 1844; и
• Књига четврта, у Н. Саду, 1847.

Осем тих штампаних дела, остало је доста рукописа, само су тако испреметани да се нису могли ни при најбољој вољи штампати.

Сви су ти рукописи у архиви Српског Ученог Друштва, у Београду.

Мушицки је био човек необично светла ума, богате научености, а Србин и родољуб из првога реда.

Он је први почео збирати народне песме и друге умотворине, и слати их Вуку Караџићу; он је спремио српску библиографију; он је помагао Вуку скројити нову садашњу азбуку.

И, најпосле, он је Вука држао неколико месеца у манастиру Шишатовцу, идући му на руку да свој преображајни рад што боље и што брже уради.

Мушицки је заслужио вечити захвални спомен и по својој великој пошти коју је увек показивао према науци и према научницима, и по појетским задасима које је изливао у својим одама и песмама, а, можда највише, по истинској жаркој љубави према своме српском народу и његову имену¹!

Слава му до века!

---

1. О Мушицком вреди Србин да прочита оно што је писао Ђ. Рајковић у Летопису Матице Српске, књизи 120, стр. 101—158. ↩︎

Мутап Лазар родио се у селу Прислоници, у нахији рудничкој.

Изнајпре је био мутав, то јест, мутавџија који че покровце и вреће. Од тога заната и прозван је Мутав или Мутап.

Мутап је био у ових 70 Рудничана, које је Милан Обреновић довео Карађорђу на Рудник још о белим покладама 1804. и тада, у нападању на град Рудник, први пут се је одликовао.

Лазар Мутап је био први буљубаша у војсци војводе Милана Обреновића.

На Карановцу, године 1805, Мутап је био толико изашао на глас, да се име његово с именом Ломиним, већ у песму певало¹.

Доцније, Мутап се је одликовао у бојевима: на Сеници, на Пријепољу, на Дрини, на Лозници, и Делиграду.

На Сеници, 1809, Лазар Мутап и Карапавле Симеуновић, смедеревски бимбаша, стерали су Ганића, арнаутскога старешину у једну кућу, где је он, бранећи се с 30 друга изгорео. Карапавле је ту рањен у леву ногу.

Иза тога, град је сенички освојен 28 априла 1809.

Године 1811, постао је и Мутап војвода руднички.

Године 1813, није никуда хтео ићи из Србије: дочекао је силу турску и, после неког оклевања, предао се, као и Милош, код таковске цркве, Али-Аги Серчесми.

После Хаџипроданове буне, 1814, већ није никако ишао Турцима у руке; него се је, већином, налазио око Милошеве куће, разбирајући кад ће доћи време да се на ново бори противу силе.

Године 1815, кад је таковски устанак оглашен, Мутап је први, с војском, ударио на Чачак; али несрећом, тешко се рани још у почетку нападања, па иза тога, кад су Срби, испред веће турске силе, морали одустати, толико се ожалости и ојади да се разболи на смрт. Тако бона, однесу га у Прислоницу, па у Горњу Трепчу, где и умре.

Доцније, кости су Мутапове ископане и пренесене те сахрањене у цркви манастира Вујна, где и данас почивају.

Мутапов војни барјак и сад је у том манастиру.

Мутап је био средњега раста, црномањаст, црвена лица, крвавих очију, и јахач за причу. На глави је носио капу читакињу. Нарави је био напрасите, за то га војници нису веома волели.

---

1. Кнежевина Србија. стр. 679—683. ↩︎

Мунчић Кузман, добротвор, родио се у В. Кикинди 1828 године.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију у Темишвару. Права је почео учити у Пешти, али му то учење поремети буна од 1848 године. Ту је годину провео у Србији. После буне настави правне науке и сврши их у Бечу.

Као свршени правник, ступи у службу код врховнога суда у Темишвару, а оданде буде премештен у окружни суд у Вел. Бечкереку. Ту се године 1855 ожени Емилијом, ћерком имућнога Србина Јаше Векецкога из Јарковца. После женидбе Мунчић остави службу, и пресели се к свом тасту у Јарковац, где се ода на економију.

Године 1869, досели се, са својом супругом, на ново у Бечкерек, где је остао до смрти.

У Бечкереку је Мунчић ревно потпомагао сваки општински рад. Српској црквеној општини Мунчић је учинио велике услуге. Као старалац црквене општине, он се је, са правим самопрегоревањем, трудио да доведе у ред заљуљано материјално стање те општине. Његова је највећа заслуга што је озидана велика црквена кућа на једном од првих места у Бечкереку. Та ће кућа некад цркви доносити леп приход.

И баш у старању око општинских прихода озебао је и добио запаљење, од кога се није могао спасти, него је, лицем на Св. Николу, 6/18 декембра 1896 преминуо.

Мунчић је све своје имање оставио на добротворне намере, зато је и испраћен до вечне куће с општом тугом и захвалношћу.

У тестаменту свом од 8*20 новембра 1896, у тачци 6, 7, 8, и 9 овако Мунчић одређује шта да буде с његовом посмртнином:

„6. Од 200 ланаца земље, што остављам оснивам у знак моје неограничене љубави према моме миломе српском Народу закладу за сиромашне српске ђаке православне вере из Угарске, Хрватске, и Славоније, која заклада после смрти моје жене и исплате легата, има у живот ступити.“

То имање вреди сада око 70.000 форината.

Ако Кузманова жена, сада удовица Емилија Мунчићка — са својим имањем — приступи к овој задужбини, Кузман јој даје право да циљ тој заједничкој добротворној намери може у нечем и предругојачити, али ипак да буде Народу српском на добро.

Мунчићку хвале као душу племениту и велику родољупку.

Племенитога дародавца нека прати благослов младих српчића, који се његовом помоћу буду учили и просвећивали. Он је и народу своме образ осветлао!

Момир из Лучице, помиње се одмах иза Миленка Добрњца, 1804. Он се назива оборкнез, и Јокић вели да га је за оборкнеза над Моравом поставио Петар Добрњац. Али, да не буде он био оборкнез још за Турака, па, кад је устанак букнуо, пристао одмах уз вође устанка, јер је тешко мислити да му је Добрњац баш оборкнештво дао.

Момир је учествовао у освајању Пожаревца, 1804, и његов је шанац био у садашњој Горњој Мали пожаревачкој.

На скоро Момира нестаје између народних вођа. Јокић само каже: „Умрьо је код своје куће;“ а извештаји, које смо добили из Лучице, додају: да је сахрањен у општинском гробљу, да му је на гроб изнесена плоча, на којој је био и неки запис, али веле, време га је састругало, те се сада не може да прочита.

Момир је у Лучици имао велики конак, који је био ограђен тврдим палисадом.

После Момира, постао је моравски војвода његов син Ива Момировић, који се, у Карађорђеву Протоколу (бр. 831), помиње као војвода, коме село ваља да пожње неко жито!

Прича се да је Ива Момировић био човек јунак, али је, кажу, баш пред саму пропаст Србије, био померио памећу, па је с голим јатаганом јурио људе по Пожаревцу, и тражио своју матер да посече!

За тим је, веле, био затворен, па се је у затвору опаметио.

После пропасти, прешао је у Аустрију, скупио драговољце, и отишао с њима уз аустријску војску у Италију, да се бије против Француза.

Шта је даље с њим било, није се могло дознати.

А кућу Момирову из Лучице, Турци су, 1813, целу целциту, на неким колицима, превукли у Пожаревац, те су у њој седели до 1815 године.