Поменик

Аутор: Милан Ђ. Милићевић

  • Николајевић Коста

    Николајевић Коста, родио се у селу Остружници, у нахији београдској, у почетку године 1821.

    Отац његов, Никола Николајевић, био је најпре учитељ у селу Остружници, после је ушао у државну службу, и, последњих година свога живота, био је азнадар у Кнеза Милоша1.

    Мати пак његова, Макрена, оставши удовица, живела је у Остружници, са своја два мушкарца, Алексом и Костом, у великој сиромаштини.

    Николајевић је почео учити књигу у Остружници; после је, неко време, и у Рипњу ишао у школу, а слали су га и у село Сурдук, у Срему, где је научио нешто немачки.

    Године 1834, Коста је боравио у Остружници, с братом својих Алексом, који је, као старији и јаторнији, рабаџовао као и други сиромашни остружничани, а Коста је, до Ђурђева дне, служио као црквењак у остружничкој цркви, код попа Димитрија Вујића, потоњег проте београдског.

    По Ђурђеву дне, 1835, Коста сиђе у Београд, и стане учити се у Јоакима Вујића, чувеног у оно доба српскога „списатеља“.

    У јесен те године, на позив Кнеза Милоша, Вујић оде у Крагујевац да онамо даје позоришне представе, па, том приликом, одведе и Косту, и упише га одмах у други разред крагујевачке гимназије.

    Коста се је, у гимназији, учио одлично, владао се је примерно, и живео је с дружином као најбољи другар. Уз професора Вукашина Радишића, доброга зналца јелинскога језика, Коста је научио са свим добро јелински језик; а слушајући професора Исидора Стојановића, упутио се је како се пишу стихови и други састави у лепој књижевности.

    Коста је, по нарави, био ћутљив, и увек нешто замишљен, али кад би запевао, слушаоци би се зачудили и његову милу гласу и хармониском певању.

    У јесен, године 1837, у Крагујевац дође ванредни посланик Цара Николе, Кнез Долгоруки. Тај одлични гост ноходи и младу крагујевачку гимназију. Ђаци гимназиски, по упуту својих наставника, поздраве госта овом песмом:

    „Тамна ноћ мину
    Срб се од сна пробуди;
    Јер Милош сину,
    И земљу ослободи!
    По горам’ се песме поје
    А по школам’ знања роје:
    Живео нам много лета, српски избавитељ!
    ⁂
    Бура се диза
    Србију да поплави,
    Ал’ верно стиза
    Руски ор’о двоглави;
    Два три пута крил’ма трепне,
    И погибао сву разметне:
    Живео нам много лета српски покровитељ!
    ⁂
    Срећно је српство
    Докле год му устраје
    Царско патронство
    Које му не престаје,
    Јер Долгорук’ светли књаже
    Нову благост трона каже:
    Живео нам много лета српски посетитељ2!

    На Лучин дан, 18 октобра 1837, Кнез Милош је, у част својему одличну госту, давао свечани ручак, на ком су, поред Кнеза Долгорукога, били сви саветници кнежеви, сви чланови великога суда, и остали кнежеви доглавници.

    Том приликом, гимназиски су ђаци отпевали и у двору ову песму на велико задовољство и светлога домаћина и сјајнога госта његовог.

    Кнез Милош, дознавши том приликом, да Коста Николајевић необично лепо пева, а уз то, да се добро учи и влада, одреди му по пет талира благодејања на месец. Ту је помоћ Коста примао, докле год се је учио у Србији.

    Поред те кнежеве помоћи, Кости су још по нешто давали: Хаџи-Брзак; кнежев азнадар Јаков Јакшић, и мајка му Макрена, која се је, међу тим, била преудала у село Брђане, у нахији рудничкој, за некога Марка Јелића, марвеног трговца.

    Г. Марко Стојковић, Костин другар у школи, исприча да су ђаци, другови њихови, врло волели слушати Николајевића кад пева: за то су га често молили да по штогод отпева. И он, кад би попустио пријатељском наваљивању, најчешће би викнуо и отпевао почетак ове песме:

    „Вечности рајска!
    Кад ћеш души тужној,
    Покоја жудној,
    Отворити двери?“

    Николајевић је и доцније, у своје зрело доба, писао песме а преводио их с туђих језика. Неке од тих песама штампане су у часописима онога времена, без пишчева потписа; неке је сам штампао, а највише њих лежале су му у рукопису, па их је једном сам све уништио. За те своје радове рекао је:

    — Ово су лакрдије, беспослице, сањарије; ово све не вреди ништа!

    Да се вратимо к животу Николајевићеву!

    У јесен, године 1840, Коста је, о државном трошку, отишао у Париз, где је слушао права и државне науке.

    Положивши адвокатски испит, Николајевић је отишао у Лондон, где је остао шест месеца, па се је онда вратио у отаџбину, првих дана године 1845, и, већ 16 фебруара, постављен је за секретара у кнежевој канцеларији, у Београду, а 27 јула, те године, послан је у Цариград за секретара српском заступнику Лази Тодоровићу, великом пријатељу још покојнога му оца Николе Николајевића.

    Наскоро после тога, Тодоровић умре на пречац, и у Цариград дође, за привременога заступника, Лазар Арсенијевић Баталака.

    Николајевић је, и при овом, остао секретар; а кад се Баталака врати у Србију, Николајевић, 30 јула 1847, постане српски заступник (капићехаја) код Отоманске Порте.

    Руски посланик у Цариграду, виђајући често Николајевића, и познавши његову озбиљну наученост, и остала одлична својства, упита га једном: би ли пристао да пређе у руску службу, у којој он много боље могао напредовати? На то му смерни остружничанин одговори:

    — Хвала вам за пажњу; али ово што сам, и штогод имам, све ми је од Србије: њој сам и дужан и рад служити док сам год жив!

    Године 1849, октобра 9, Николајевић се је, у Београду, оженио кћерју ондашњега кнеза српског Александра, па се, после тога, вратио у Цариград, на своју дужност.

    Као српски заступник у Цариграду, Николајевић је, својој влади, писао врло честе и врло значајне извештаје и предлоге. Израдио је више пројеката за економне реформе у Србији, особито се је бавио предлогом о прочишћењу Ђердапа, и о грађењу железнице, о којој се је, још 1852, у Београду врло много говорило.

    Преко Николајевића је српска влада радила код Порте да се Бар или Улцињ, на Јадранском Мору, огласи за слободно пристаниште, и да се Србији да право држати онде своју трговачку агентуру за извоз и увоз еспапа транзито преко Турске, путем који би она (Србија) о свом трошку начинила.

    Ову велику намеру смели су Аустријанци, чим су проптали да Србија с Портом ради да је оствари.

    Заузимајући се за Манастир Хиландар, у Св. Гори, тај славни споменик старе српске побожности и просвете, Николајевић је довео Порту дотле да је велики везир, знаменити Али-Паша, у свом писму на солунског валију, изреком признао: да је Хиландар српски манастир, и да је заузимање српског представника за њега са свим путно и законито3.

    Николајевић је први изнео мисао: да Србија за се тражи границе пећске патријаршије. О том питању написао је и, без потписа, штампао читав чланак у Гласнику 8, стр. 116—130.

    Године 1856, септембра 16, постао је попечитељ унутрашњих послова, на место Раје Дамњановића. На том месту остао је до 30 марта 1858, кад га је, после доласка Етем-Пашина у Београд, одменио Илија Гарашанин.

    У оно време, у Београду је не само живело много Турака грађана (ерлија), него су они имали у вароши, ван града, своју полицију, у којој је свакад становало неколико стотина редовних турских војника. Србима је патриотска дужност налагала те Турке истискивати из вароши, колико се год може. Николајевић, као министар унутрашњих дела, имајући за управитеља вароши Београда смотренога и не мање одважнога Николу Христића, сузбијао је турски утицај чак и онда кад се то сузбијање у ондашњем, врло често колебљивом, конаку није одобравало, и када су њега за то многи ревни „коначари“ јако осуђивали и свакојако оговарали.

    Као министар унутрашњих дела, у оно бурно време, Николајевић је, у примењивању закона, у опће, гледао да законску оштрину ублажава бар човечним поступањем.

    Онда је ред био да се све пресуде полициске прегледају у министарству унутрашњих послова, које је, за њих, било касациона власт. И кад је Николајевић опазио, да полициске власти осуђују људе и за оно што, у одговорима или жалбама, оштрије кажу, наредио је: „да чиновници буду трпљиви и благи према речма и изразима жалилачким, имајући свакад на уму навике нашега народа, и стање и расположење у ком је човек кад се на што жали.“

    С тога места, он је још расписао окружним начелницима да бележе, где год нађу, приче о ратовима и другим историјским радовима у нашој отаџбини.

    По промени године 1858, Николајевић је, као приватан човек, остао у Београду до године 1862.

    Кнез Милош, дошавши у Београд 1859, и дознавши да је Николајевић ту, поручи да му дође и он и госпођа његова. Кад су се пријавили, старац их прими очински, упита за здравље и једно и друго, па ће тек једном рећи:

    — Море, ћеро, слушаш ли ти овога човека?

    — Слушам, Господару! одговори Госпођа.

    — И треба, ћеро, и треба; знаш, он зна за десеторицу других!…

    Године 1862, после бомбардања Београда, Николајевић оде у Пешту, где је нарочито у архиви Матице Српске црпао податке за своје историјске радове.

    Из Пеште је прешао у Градац, у Штајерској, где је остао до 1869, а после је отишао у Париз, где је остао дуго.

    Књижевни Николајевићеви радови ово су:

    1. Кореспонденцији из Париза од једног питомца српскога правитељства, у Београду, 1843.
      • Ово је први предлог да се установи српска Банка, коју писац назива „Српска ризница.“
    2. Српска беседа у латинском писму, у Бечу, 1860.
      • Ова је књига, у своје време, обратила на се пажњу стручњака. У њој Николајевић предлаже да се, као и у других азбука, латиница очисти од неестетичних скрпљених слова, на прилику, за ч, љ, њ, ш, и ж место — č, lj, nj, š, и ž, да се узму шаре тих истих слова, само да се окрену, па им онда не би требали ни рогови ни репови који им се сада домећу.
      • Осем тога, у овој Српској Беседи, писац је, научним начином, осветлио постање и значење имену Србин, а за тим је доказао: кога ваља разумети под именом старих Трако-Илира. Нека се нађе читалаца који се не слажу с оним што писац ту предлаже, тешко ће се наћи ико да не призна огромну и темељиту проученост предмета, и са свим савесно извођење закључака.
    3. Критичка покушења у периоду од првих седам векова српске историје.
      • Низом ових чланака, штампаних у Српском Летопису, писац је, сабравши из разбацаних, многоме недоступних, извора богату грађу, унео лучу видела у најтамнија времена српске историје. Тек после њега почели су се јављати радови који продиру даље у тој области знања.
    4. Српски комнени.
      • Ово је низ чланака, штампаних у Гласницима Српског Ученог Друштва. Та историска студија стала га је врло много труда. И она је сјајно сведочанство велике историјске научености и савесности.

    Сви ти историски састави само су одломци од целе Српске Историје, на којој је Николајевић радио више од десет година, и за коју је узимао грађу из врло многих извора, а особито из царске архиве у Цариграду која је, доцније, изгорела. Кад је већ био на свршетку тога огромнога састава, онда је, једном, у тренутку неке меланхолије, сав тај рукопис бацио у ватру: листа једног није оставио!

    То је штета која се већ никад не може накнадити.

    Николајевић је, осем свога матерњега језика, знао: француски, грчки, латински, енглески, немачки, и турски; а разумевао је и све словенске језике. Био је необично наукољубив: готово је увек био на послу, у студији. Чак кад би се одмарао од умора, читао је најрадије Бајрона или Гундулића.

    Није био беседник, јер је, у говору, замуцкивао, али што би год рекао, било је пуно знања и памети.

    Николајевић је био редовни члан Друштва Српске Словесности, у Београду, и почасни члан Матице Српске, која је онда била у Пешти, а сад је у Новом Саду.

    Он је био један од најлепших људи не само у Београду, него и у Цариграду, где су лепи типови редовне појаве. Стаса је био висока, лица бела и руменикаста, а косе и бркова црних. Васпитање и све држање било му је као у каква одабрана племића; говорио је мало, врло тихо, и смотрено; у покретању био је малко спор, тих, прави источни господин!

    И ако је Николајевић био од оних људи који се никад не труде да стварају и пуштају гласе о себи, опет је свака околина у којој је бивао и радио знала и марила за њега.

    Кад је, по свршетку наука у Паризу, отишао у Лондон, онда, се је чак у Рипњу, где је он познат био као лепо и доброћудно дете, причало, поред осталога, и ово:

    — Макренин Која (тако су га звали) сео у некаку ватрену лађу, и отишао још даље од Вранцуске земље!… Штета што се онако красно момче забаци у бели свет!

    Вративши се у Београд, и добивши прву службу, почео је проучавати разна питања, и о њима подносити свом министру предлоге. Његови другови у служби, већином дошљаци и јунаци где се господује, осорљиво погледе на тиха и радена шумадинца, па почну распуштати гласове:

    — Николајевић говори што не може бити; он зида куле по ваздуху; он је… померио памећу; он ће скоро у лудницу!…

    Да се уклони од те пакосне околине, Николајевић је, и преко воље, оставио Београд, и отишао у Цариград.

    Кад је пак постао српски представник код султанове владе, оженио се, и изишао на глас, његов сељак, Сава Деспотовић, желећи свима остружничанима њиме дићи цену, овако узвикује:

    — Море̏! И по Стамболу нас (остружничана) има! Хатове јашу; сабље пашу… Ни Султан им ништа не може, море̏!!…

    Док је у библиотеци Матице Српске, у Пешти, збирао грађу за своје историске радове, многи радознали Срби долазили су да га виде. Те походе њега су ометале у послу. За то се договори с г. Тоном Хаџићем, те овај закључа врата на соби у којој Николајевић ради па кад, у по дне, пође на ручак, откључа врата, и иду оба на ручак.

    Једнога дана, Хаџић заборави откључати врата, и, чак око 4 после по дне, сети се, и дотрчи те врата отвори, и Николајевића затече на послу, као обично. На молбе Хаџићеве за опроштење, он само рекне:

    — А гле, зар сте ме били затворили?

    Овај вредни, овај научени, овај ретки Србин и научник убио се је сам из револвера, 1 октобра 1877 године, у селу Боксеку, у Маџарској.

    Бог да га прости!

    1. Никола Николајевић погинуо је 21 јануара 1822, у лову, у селу Црнући, и тело је његово сахрањено код манастира Враћевшнице. Гроб му покрива плоча с овим записом:
      „Овде почивају смртни остатци Николе Николајевића Комненовића, бившега чиновника у народној служби и за време блаженопочившега вожда српског Карађорђа Петровића, и по том хазнадара Кнеза Милоша Т. Обреновића; рођенога у Честину селу предела Груже, а изгубившег живот у Црнући. 21 јануара 1822.
      Ово знамење гробно његовом родитељском спомену и праху из синовљег благоговјенија поставише његова два сина Александар и Константин Никодијевићи. ↩︎
    2. Ова песма певала се као: „У јутру рано, чим зора заплави“! — Г. Владимир Јакшић, кога је крстио старији Костин брат, Алекса Николајевић, и који је, заједно с Костом, ишао у школу, казује да је ову песму и саставио Коста Николајевић. Јаков Живановић пак, у свом одговору Ципријану Роберту, на једном месту, вели да је мисао те песме његова, а стихове је написао професор Исидор Стојановић. Може бити да су се о песми овој трудили и Живановић и Стојановић, па чак и ђак Николајевић, наравно по упутима свога наставника Стојановића. ↩︎
    3. Гледај Акт министарства спољних послова, од 23 јула 1855 бр. 2407. ↩︎

  • Николајевић Ђорђе

    Николајевић Ђорђе, Дабробосански Митрополит, рођен је у селу Јаску у Срему 20 априла 1807 године.

    Основну школу свршио је у месту свога рођења, а немачку у Митровици. Гимназију и богословију свршио је одлично у Срем. Карловцима, и једну годину философије у пештанском университету.

    По свршетку школовања, упути га Митрополит Стратимировић у Дубровник за учитеља српске младежи. У Дубровник је Николајевић стигао лицем на нову годину 1830. Ту је, за кратко време, стекао поштовање свих дубровачких Срба. Ту се и оженио Катарином Берберићевом из Мориња у Боки.

    По жељи православних дубровачких Срба, запопи га далматински владика, потоњи патријарак Јосиф Рајачић у Шибенику 1833, и стави га на дубровачку парохију. Уза свештеничку, вршећи и учитељску дужност, заслужи Николајевић те га владика Јевтимије Мутибарић 1846 произведе за проту.

    Али га зли удеси задесише у породици: године 1850 умре му јединац син Чедомир, а кроз четири месеца и јединица кћи Софија!…

    Године 1858, на захтевање политичке власти, премештен је из Дубровника у Задар за професора богословије; године 1860 за члана консисторије, и 1878 за члана далматинског школског већа.

    У Задру му умре супруга Катарина, и он оста у свету сам самцит.

    Из Задра је премештен у Сарајево, где га Митрополит Сава Косановић произведе за архимандрита, и повери му да уреди духовни јепархиски суд и сву администрацију по примеру задарске јепархије. Ту је уредио духовну семинарију за свештенике у Босни и Херцеговини.

    Кад је Митрополит Сава отступио, Николајевић би наименован за Митрополита Дабробосанског и с благословом васељенског патријарха Јоакима Петог, у Сарајевској цркви посвећен месеца фебруара 1886.

    Преминуо је у Сарајеву 8 фебруара 1896.

    Од њега су остали ови списи:

    1. Српски Споменици. Београд, 1840 (под именом Павла Каранотвртковића).
    2. Младић како треба да се изобрази. Задар, 1840.
    3. Девојчица како треба да се изобрази. Беч, 1856.
    4. Српско-далматински магазин од 1842—1862.
    5. Протопресвитар и његово достојанство, 1879.
    6. Насртање протосинђелово одбија протопресвитер. 1880.
    7. Живот и доброчинства Божа Бошковића. 1880.
    8. Шематизам Дабробосанске митрополије, у Сарајеву, 1882.

    Завештао је да се у вишим школама уче два младића о трошку његовога фонда.

    Младићи да буду један из Дубровника а један из Боке, и то понајпре из породице Берберовића.

    Побожним животом, корисним радом, и патриотским доброчинствима Митрополит Николајевић заслужио је да вечито живи у свом народу.

    Слава имену његову до века!

  • Нешковић Јанићије

    Нешковић Јанићије, родио се 14 Јануара 1804, у селу Миланџи, у округу ужичком, од оца Нешка Недовића, и мајке Анђелије.

    Крштено име било му је Иван, а Јанићије је наречен у калуђерству.

    Отац његов, Нешко, био је 19 година писар у Кнеза Косте Рашковића, и у Ше-Аге Муратовића, до године 1804; а после, под Карађорђем, писаровао је у кнезова: Максима Старовлаха, Аврама Лукића, и у Хаџи-Продана.

    Јанићије је учио књигу у свога оца, до године 1820; а после је отишао у манастир Каленић, у Левчу.

    Године 1826, јула 26, зађаконио га је, у Крагујевцу, београдски Митрополит Ћирило (Грк).

    Године 1831, узме га к себи митрополит Мелентије Павловић, те ту остане до месеца јуна 1833, кад је тај архијереј преминуо.

    После Мелентијеве смрти, Јанићије се врати у свој манастир Каленић.

    Те исте године (1833), септембра 24, владика ужички, Нићифор, зајеромонаши Јанићија у цркви крагујевачкој.

    Јанићије је, с Петром Јовановићем, изабраним за српскога митрополита, ишао у Цариград и, по повратку одонуда, остао је при њему до 16 фебруара 1836.

    Године 1838, послан је из Каленића у Студеницу да надгледа оправку ове велике Немањине задужбине.

    Године 1839, постављен је за члана апелаторијској конзисторији.

    Године 1842, био је надзорник владичиног двора у Шапцу.

    Године 1845, августа 25, поставио га је Митрополит Петар за игумана манастиру Каленићу, а године 1847, маја 6, постао је архимандрит истом манастиру.

    Године 1849, октобра 18, буде изабран, а 23 истог месеца, у београдској цркви, посвете га Митрополит Петар и владике: Нићифор и Доситије, за владику шабачкој јепархији.

    Године 1854, „примоле га, управо наморају“, вели сам у својим белешкама, Митрополит Петар и Кнез Александар Карађорђевић, те се из Шапца премести у Карановац (Краљево) за владику ужичке јепархије. И тада се од београдске јепархије одвоји округ крушевачки, и прида се јепархији ужичкој.

    Као владика ужички, Јанићије се смести у Карановцу, а не у Чачку, где је седео његов претходник Нићифор.

    Црква Жича била је, у то доба, пуста и крунила се мало по мало, од времена: била је готово сва зарасла у гору.

    Владика Јанићије живо настане, те је оправи, и у њој пропоје света литургија. И Жича сада поји, и моли се Богу, јутром и вечером, за свога обновитеља. Само га уметници криве да није погодио обновити је у облику какав је имала у први мах.

    Јанићије је начинио још две цркве: једну у свом селу Миланџи, за душу својим родитељима, а другу у месту Прерадовцу, на добрима манастира Каленића.

    Пошто се је крушевачки округ одвојио од јепархије београдске и придао ужичкој — Јанићије се је потписивао владика ужичко-крушевачки.

    Године 1858, изабрало га је Српско Учено Друштво за својега почасног члана.

    Године 1859, добио је панагију од Њ. В. цара руског Александра Другог.

    Године 1860, после смрти Кнеза Милоша, коме је био на погребу, Јанићије је и од Кнеза Михаила добио панагију о златном ланцу.

    Владика Јанићије први је нашао и завирио Врњачку Бању, и почео се лечити у њој.

    Пред крај свога живота, почео је врло нагло слабити. Преминуо је 20 фебруара 1873, у Карановцу. Он је укопан у Жичи, у ковчегу који је, неколико година, држао у својој соби, и путницима показивао, где ће лећи пошто умре.

    Председник чачанске конзисторије, прота Радован Поповић, пошто је владика Јанићије сахрањен, овако о том догађају извештава београдског митрополита Михаила:

    Ваше Високопреосвештенство!

    По правилима свете цркве, а сходно налогу Вашем бр. 336, ми сваку почаст и последњу услугу учинисмо земним остацима вашем по Христу брату, а нашем незаборављеном архипастиру и отцу, поч. г. Јоаникију. 20 т. м. однесмо га у цркву, и ту ноћ прочитасмо над њим јевангелије и псалтир, а сутра дан, 21, после службе, опевасмо га, али не могосмо, једно због растојања места, а друго против жеље овдешњих грађана, тога дана у Жичу, ради сарањења, однети, него то учинисмо трећи дан т. ј. 22 т. м. При опелу било нас је 12 свештеника и један ђакон, у овоме числу имала су 3 протојереја. Народа је била пуна црква. Спровод покојников из цркве карановачке до Жиче био је са 28 свештеника увеличан, који су га на својим рукама до преко моста носили, а одатле грађанство до Жиче, пред њима су претходили барјаци и мноштво ученика свију овдашњих школа, с осталим народом, кога је било до хиљаду душа, обојега пола. По свршеном парастосу у Жичи, спустили смо кости покојникове у гробницу, коју је себи још за живота спремио био.

    Заслуге покојникове отачаству и св. цркви учињене, нисам у стању описати, него то остављам рукосаду његовом, а ја и дружина моја, са сузним очима казујемо овде колико је покојник, кроз 19 година, као архипастир ове јепархије, поштовање код народа и свештенства заслужио. Од часа изданућа његова па до укопа, варош је затворена била, све је жалошћу погружено било. Љубав и поштовање које су у својим срцима спрама покојника имали, то у овом последњем часу и делом засведочише. Сва три дана врата црквена не могоше бити затворена од народа који је, како у двор његов, тако и овде, ради целивања покојника из вароши и оближњих села долазио. Лице покојниково и руке изгледале су као кора од лимуна, што нас је јако троњавало, па га до гроба нисмо ничим закривали. При спроводу из Карановца до Жиче, тако је народ врвео, као Јерусалимци што су са вајијама у сретање излазили. На средину овога спровода, изашао му је у сретање игуман жички с барјацима, ученицима и учитељем ондашњим. К увеличању покојниковог спровода и само је небо наклоњено било топлотом и благораствореним ваздухом. Свештенство му је у беседи, преко свог сабрата Ракића, а при погребу, преко Марковића, своју синовљу благодарност изјавило и вјечнаја му памјат одпевало. 24 фебруара 1873 год. Карановац. Нижајши слуга, председник конзисторије, Протојереј, Р. Поповић, с. р.

    Владика Јанићије штампао је неко своје беседе, и неке белешке за објашњење тих беседа.

    Био је човек необично јаке памтиље, и разговетне судиље. Од године 1816 на овамо, мислим, није било ни једнога иоле знатнога човека у свој Србији, кога он није познавао. Велика је штета што толико своје познавање људи и догађаја није стављао на хартију, него је све отишло с њим у гроб.

    Живе нарави, бистре памети, шаљиве беседе — Јанићије је био необичан владика међу нашим новијим владикама: био је владика правога српског типа. Био је патријот, као да није носио пустињичко рухо; све јунаке који су се одликовали у борби за слободу, узносио је хвалом; некима је ударао од студеничкога мрамора белеге, на местима где су јунаштво показали, изрезујући у камену сам својом руком запис о оном што се је догодило. У својој јепархији заповедио је био поповима те су му пописали поименце све људе који су пали за слободу отаџбине.

    Учене је људе волео, одликовао, а науку поштовао и потпомагао.

    У живљењу је био смеран већ до кинизма; а радо је давао, особито сиромашним ђацима; само никад није давао колико би ко желео, него колико би сам држао да треба дати, и да се њему може.

    Још године 1870, дао је својих 1500 дуката на помоћ црквеној књижевности.

    у књизи „Православна црква у Србији“, на страни 173, читамо ово: „С № 5. Установљен је фонд од 1500 дуката ћесарских, под именом: Црквени фонд епискоша Јанићија за духовну књижевност, у корист свете цркве православне, на вечна времена, да се, од интереса на овај основни капитал, издају књиге, по оцени и решењу соборном“.

    Тај Фонд сада износи 23.348 динара.

    Осем тога, оставио је и фонд на помагање добрих ђака из његова рода. Тај фонд износи сада 18.564 динара.

    Већ нестаје типа старих српских духовника, онаквих какви беху: Стеван Јовановић, у Троноши; Хаџи-Мелентије, у Рачи; Хаџи-Ђера, у Моравцима; и Хаџи-Рувим, у Боговађи. Владика Јанићије, као да је био последњи представник тога честитога појаса. Сад виђамо типове са свим друге: или мирјане у мантијама, или створења за која је небо жилиште а земља долина плача; или, најпосле, људе у којих се бори овакав поглед догматике са струјом народнога осећања, па излазе смешни мученици свога васпитања и својих патријотских задахнућа.

    Владика Јанићије биће, по свој прилици, последњи јепископ који је узимао у руке гусле и гудало, не да се њима представи оно што није био, него истински да задовољи своје народно осећање.

    Лака му била српска земља коју је љубио као прави срећни син своју добру мајку!

  • Нестор (Поповић)

    Нестор (Поповић), нишки владика, родио се у селу Шумама, у крагујевачкој Лепеници, 17 фебруара 1833, од оца Илије, и мајке Радојке.

    Крштено име било му је Никола, а Нестор је назван кад се покалуђерио.

    Основну школу свршио је у селу Павловцу; 2 разреда гимназије у Крагујевцу, а богословију у Београду.

    Године 1849, по свршетку школа, постао је учитељ у павловачкој школи, оној истој у којој се је сам почео учити. Плата му је, као учитељу, била 72 талира на годину.

    Године 1852, оставивши учитељство, запопио се је, и отишао на сепачку парохију, у истом округу.

    Године 1854, у почетку, умре му жена, те остане млад удов попа, с једним дететом. После по године, умре му и то дете, и та га велика жалост баци у право очајање.

    Млад, здрав, и, као удов поп, прави живомученик у Србији, Никола, после неког времена, почне размишљати: шта да чини од себе? Оде Митрополиту Петру, и замоли му се да га пошље у Русију, да се даље учи. Митрополит му молбу прими, и Поп Никола одиста буде послан у Кијево, где је, за седам година, свршио духовну семинарију, и академију.

    Вративши се у отаџбину, у јесен 1863, постављен буде за писара у београдској конзисторији.

    Године 1864, декембра 1, постао је професор београдске полугимназије; 26 августа 1865, професор велике гимназије, а 20 септембра 1868, професор богословије.

    На Митров дан, 1868, постао је прота. Он је први добио тај чин само ради почасти а без протопопства.

    Те исте године, 2 новембра, постављен је за ректора београдске богословије.

    Неко време, предавао је науку хришћанску онда још малолетном Кнезу, данашњем Краљу Милану.

    Године 1873, на Св. Саву, закалуђерио га је, у М. Раковици, архимандрит горњачки Сава, и наденуо му име Нестор; после месец дана, произвео га је Митрополит Махаило за архимандрита.

    Године 1883, постао је владика нишкој јепархији, и одмах је почео својски радити у оним новим окрузима, где је рада било и сувише.

    Године 1884, месеца марта, крене се да обиђе неготинску јепархију којом је, такође, управљао, па се у Зајечару разболи и, 19 марта 1884, умре.

    Тело му је пренесено у Ниш, и сахрањено у великој нишкој цркви.

    Нестор, још као свештеник, у почетку 1868 године, покренуо је црквени лист Пастир, који је уређивао четири године; после је променио листу име, назвавши га Сион; и уређивао га је друге четири године.

    Нестор је, и као свештеник и као прота, често говорио црквене беседе, и говорио је увек добро.

    Човек висок, стасит, смеђа а симетрична лица, беседе увек одрешене, с познавањем живота и говора народног до најмањих особина – Нестор је увек, у друштвима, био радо слушан и задовољно гледан.

    Нестор је носио ове одлике од владалаца:

    • Таковски крст, од Њ. В. Краља Милана;
    • Крст Св. Ане другог реда, од Цара Александра Другог;
    • Орден Св. Саве трећег реда; и
    • Орден белог орла 5. реда, од Њ. Величанства Краља Милана.

    Нестор је био јак у питањима која се тичу вере и цркве, а особито је добро знао свето писмо старога и новог завета.

    У живљењу и дружењу, владика Нестор је био веома демократичан: њему се је могло приступати свуда и свагда, и за свачију се је невољу он старао, и око тога трошио и своје време и свој труд, само ако га је ко за то замолио.

  • Неранџић Илија

    Неранџић Илија, родио се 20 јула 1804, у селу Грбешима, близу Требиња, у Херцеговини, од оца Васиља и мајке Стане.

    Као шипарац, чувао је овце. А како је његово место рођења близу манастира Дужи, он је нешто од калуђера, а нешто од манастирских ђака, научио читати и писати.

    Кад је поодрастао, почну га калуђери салетати да се закалуђери, али Илија не хте, него оде у Требиње, те научи кројити сукнено одело, па је често ишао по селима те кројио хаљине сељацима. Кажу да је особито био вешт кројити женске зубуне и мушке доколенице (тозлуке).

    Радећи овај посао, Илија је увек налазио времена да чита књиге, и да се поучава из њих.

    После неког времена, Илија оде у Сарајево, и почне трговати; али, по некој злој срећи, изгуби све што је био стекао.

    Године 1837, остави Сарајево и дође у Ужице, где се настани и отвори дућан. Ту је, за мало времена, стекао лепе паре; па, године 1841, на вуни по зечијим кожама, изгуби све што је био зарадио. Продао је што је год имао, само да се одужи поверитељима. Веле да му је тада било најжалије растати се од два пиштоља, и велика ножа, па опет је и њих пустио, само да ником ништа не закине.

    После тога, узео је продавати памук, и на тој роби, до 1862 године, начинио је леп капиталац; али, те године, изгори Ужице, па и Неранџићева тековина пропадне. Неранџић ипак не малакше, него, помоћу београдских трговаца Томе Андрејевића и Моше Аврамовића, навали на ново радити, те се лепо опорави.

    Неранџић је често говорио:

    – Србија је земља дична, земља благословена за сваког који хоће да ради!

    Неранџић се никад није женио.

    Године 1869, марта 15, Неранџић је дозвао к себи председника ужичког суда, једнога члана, и једнога деловођу, и пред њима је учинио овај распоред о своме имању:

    1. Ја имам, вели он: — овде у Ужицу непокретно имање које сам купио од Маријоте, удове Јована Мићића, а имам и јеспапа у дућану и вересије; у свему овоме раван ми је ортак Тома Кандић овд.
    2. Имање непокретно је кућа и механа са плацевима на Вароши, и на механском плацу стоји материјал за грађење механе, који је такође у ортаклуку с Томом, и колико је јеспапа у дућану и вересије не знам, већ одређујем г. Луку Митровића и Милана Ускоковића, трговце овд., да са Томом одмах виде рачун о стању моје дућанске радње, и тај ћу рачун или ја, ако жив будем, или ће они суду поднети, и колико год ова два човека нађу мог капитала у дућану ја пристајем.
    3. Ја и Тома имамо 5—6000 (пет до шест хиљада) ока ракије, које меке, које љуте, која ракија има се такође у мој капитал ставити у половини.

    Са овим мојим имањем чиним следујуће расположење:

    1. Остављам на школу требињску, у Херцеговини, две стотине дуката цесарских, и имање моје непокретно које у Требињу имам.
    2. На школу цетињску, у Црној Гори, остављам педесет дуката цесарских;
    3. Јоки и Мари, мојим сестрама по матери, које живе у Требињу, или, ако су оне умрле, њиној дјеци, по 20 дук. цес. остављам.
    4. Манастиру Дужи, у Херцеговини, десет дуката цесарских остављам.
    5. Све остало, што преко исплате горњих легата и мојих погребних и подушних трошкова претече, остављам школи основној ужичкој, разуме се на грађење школе од тврдог материјала, па било од мога капитала ако доспе, не буде ли он довољан, нек се још узме у помоћ, само хоћу да буде школа од тврдог материјала.
    6. Имам још оружја, бакра, хаљина, сребра, и осталог покућанства у вредности од прилике до 50 дук. цес. и сат џепни, које је све моја својина, а такође и један прстен од злата, а имам и вересију стару до Дмитрова дне 1862 год. као дана кога сам се уортачио с Томом, па га вересија у ортаклук с Томом ушла није, но је моја остала, и од које вересије налази се нешто новаца у начелничеству ово-окружном од продатих турских добара што је задржано. Јер су ми Турци били дужни. — Од овога све што се добије, счислиће се у мој капитал.
    7. На случај, ако се од мог напред побројаног имања не би узела сума од 45.000 (четрдесет и пет хиљада гроша) чаршиских, онда наређујем: да се умањи од напред именованих легата по рачуну сразмерности према овој суми, те сваки једнако нека претрпи, разуме се ако буде више да има припасти школи ужичкој; и
    8. Што се погреба, и подушја, и ограђивања гроба мори тиче остављам напред именованим туторима Луки и Милану, да учине како за добро нађу, према моме стању, као год што им остављам да изврше овај мој тестаменат, како они за најсходније нађу.

    Овај тестаменат хоћу да се храни у суду ово-окружном, и по смрти мојој нек се отвори у присуству речених тутора Луке и Милана.

    Овај тестаменат прочитан ми је, који за свој признајем и своручно подписујем, а и печатом мојим утврђујем.

    После овакога распореда, Неранџић је преминуо 6 априла 1869, у Ужицу.

    Маса његова пак расправљена је и завештање потпунце извршено тек 17 јануара 1875 године.

    Неранџић је био средњега раста, широких груди, и у опште јака састава. И у говору и у оделу било је чист и одабран. Читао је књиге, кад би год слободна времена имао. С тога су га мештани, а особито Турци (док су живели у Ужицу), држали за учена човека, и припитивали су га у много случајева: на прилику ако је ко разбирао за цену каквом старом новцу, томе су одговарали:

    — Иди упитај Неранџића; ако ни он не зна казати, други ни толико!

    А сам за се Илија је говорио да је незналица, и ако би га ко упитао где се учио, одговорио би:

    — За козама, по печуркама!

    Неранџић је врло миловао правду и у речи и у делу, а кад би наишао на какву неправду, рекао би:

    — Види, Боже, опачину и кроз обличину!

    Врло је радо поучавао људе невеште, и учио их је увек добро.

    Ако би га ко упитао:

    — Да ли се, газда Илија, сме радити на тај и тај светац!

    — Сме, брате, како не би смело? Није светац као зли човек; него је био добар, па се, с добра и посветио; и тада би додао:

    — У радина је увек комадина! Ко се скита, нема сита; а ко шета ни — решета!

    Младиће би учио да не пуше, и да не дангубе:

    — Немој запалити чибучину, па у механчину; него за оне паре (што дајеш за дуван) купи књигу, па се разговарај с паметнијима од себе!

    Неранџић је свакад помагао вредној сиротињи, као што су ђаци, и жене које тку те се хране; овима је давао и памука на почек. То је чинио женама и српским и турским (док су Турци живели у Ужицу).

    Никад није метнуо на очи наочари.

    Бог да га прости!

  • Ненадовић Сима

    Ненадовић Сима, родио се у селу Бранковини, 1793. Он је био најмлађи син кнеза тамнавскога Алексе Ненадовића, о ком је мало пре била реч.

    Симу је, после очине смрти, стриц му Јаков био послао у Срем, у Купиново, у школу; из Купинова је Сима прешао у Карловце, где је свршио два разреда гимназије, па је, иза тога, отишао у у војну школу, у Винковцима. Године 1809, свршивши кадетску школу, ступи у аустриску војску.

    Године 1813, Сима се врата у Србију, и Карађорђе га постави за војводу у кнежини колубарској.

    С колубарцима, те године, Сима се већином находио на Дрини. После онога несрећнога разлаза на Шапцу, кад је у српску војску стигао глас да је Карађорђе утекао из Србије, Сима је, с Луком Лазаревићем, прешао преко Саве у Срем, куда му је већ и сва родбина била пребегла.

    Сад Сима уђе у неке добровољце, које су купили Аустријанци, и кретали преко Италије против Француске. С овом дружином и отишао је био у Италију, али кад Наполеон буде савладан, Аустријанци распусте те добровољце, и Сима дође у Срем к својој родбини.

    Кад се чује да је у Србији, 1814, букнула буна Хаџи-Проданова, Прота Матеја узме Симу, свога брата, и с њим оде у Беч, да моли Русе за какву помоћ и заштиту. А кад Руси рекну да није време устанку, него нека брже светују народ да се смири, они се обојица врате у Срем.

    Кад је пак плануо устанак 1815, онда Сима пређе у Србију и, по упуству Кнеза Милоша, стави се пред борце земљаке своје из ваљевске нахије.

    У пресудној битци на Дубљу, 14 јула 1815, баш кад је требало јуришати на турски шанац, „ваљевска се војска, као што пише Милутиновић, узбечи и застане, те не приступи к шанцу. На то излети храбри војвода Сима Ненадовић, на хату зеленку, и повиче:

    — За мном те, браћо, ако Бога знате!

    Па потргне кубуру, и залети се те преко браника у шанац међу Турке скреше, па за овом и другу. Ту за њим пристане само ваљевски капетан Милисав, а нико више.

    Њих обојицу Турци, у косом повратку од шанца, кроз мазгале плотунима дочекају, и оборе оба на место. Милисава су ударили с десне сисе у лево плеће, а Симу с деснога пазуха на пазухо друго1.

    Сима је био и млад и врло леп младић, и одликовао се колико јунаштвом, толико и разборитошћу и пријатношћу у разговору и опхођењу.

    О Симиној смрти, има „Опевка“ у „Српском Летопису“ за 1827, 3, стр. 68.

    Бог нека га прости! Мало је живео, само 22 године, али ко је срећан да падне за слободу своје отаџбине, има право да се захвално помиње, докле год му траје отаџбине!

    Тело Симино пренесено је из Дубља у Бранковину, и сахрањено је код цркве, поред гроба оца му Алексе и других рођака.

    1. Милутиновића Историја, стр. 325. ↩︎

  • Ненадовић Љубомир

    Ненадовић П. Љубомир, књижевник и академик, родио се је у селу Бранковини, близу Ваљева, 14 септембра 18261, од оца Проте Матеје и матере Јованке.

    Љубомир је свршио основну школу у месту свога рођења и у Ваљеву, а гимназију и једну годину лицеја у Београду.

    После тога, године 1844, отишао је у Праг, па у Берлин, Хајделберг, Женеву, и у Париз, све ради науке.

    Вративши се из Париза у отаџбину, постао је у јесен године 1848 професор у београдској гимназији и одмах члан ондашњег Српског ученог друштва.

    Године 1850 оставио је службу, и одао се на путовање по Италији, Француској, и Енглеској. По повратку у отаџбину, служио је у министарству спољних послова као архивар и протоколиста, и у министарству просвете као столоначелник и секретар.

    Године 1857, на позив Кнеза Данила, допустила му је српска влада те је провео зиму на Цетињу, одакле се је у пролеће вратио у Београд.

    Године 1858, новембра 1, постављен је за секретара српске агенције у Цариграду. Бавећи се службом на Босфору, путовао је у Св. Гору и у Атину.

    Године 1859, новембра 1, постављен је за начелника министарства просвете, а године 1860, неко време је заступао и министра просвете, који се онда звао управитељ просвете.

    Године 1868, после смрти Кнеза Михаила, по својој молби, стављен је у пензију и, до године 1874, живео је у Ваљеву, али је највише времена проводио у рајнским купатилима Висбадну и Хомбургу. Те године пак, на позив са Цетиња, отишао је у Црну Гору.

    Време првог српског рата провео је у Ваљеву, а месеца марта 1877, на позив Кнеза Николе, отишао је у Црну Гору, где је остао све до закључења мира, па се онда вратио у Србију.

    У почетку године 1879 позван је у Црну Гору за министра просвете, и српска влада одобрила му је да може с пуном пензијом онамо ићи, али се он, као што сам пише, са свога слаба здравља, није могао те понуде примити.

    Од тога доба живео је без прекида у Ваљеву. Оданде је слао у разне српске листове своје песме, а и онде није могао седети залудан. По његовом настајавању, кренут је у Ваљеву лист Гласоноша, који је у својим ступцима готово свакад доносио по који састав из пера Ненадовићева.

    Тај је лист престао 17. септембра 1885 због рата с Бугарима, донесавши у свом опроштајном броју „Срећан пут војсци српској“, красан патриотски чланак од Љ. П. Ненадовића.

    Ненадовић је био редовно доброга здравља, а и у живљењу је био свакад смотрен на најситније ствари, које би могле утицати на здравље.

    Још у почетку јануара 1895 није се ни на што тужио; ходао је по вароши као обично, и разговарао са и шалио као и свакад. Јануара 13 осетио је тешке болове у бешици, и није могао мокрити. Лекари су му саветовали да остане дома, и он их послуша. За то време је ипак ходао из собе у собу.

    19 јануара наступе учестане грознице, те је с њих морао лећи у постељу. То се је продужило до 6 часова после по дне 21 јануара. Тада се Љуба са свим погуби, и није се освестио ни до саме смрти, која га угаси у 11 сата и 55 минута између 21 и 22 јануара 1895.

    У тој својој болести Љуба је био ведар, и шалио се до последњих својих часова.

    На глас о смрти Љ. П. Ненадовића, Његово Величанство Краљ Александар телеграфом је из Француске наредио да га на спроведу заступи Дивизијар ваљевске војске; Српска Краљевска Академија одреди свога члана директора гимназије, г. Петра Живковића, њу да заступи.

    Мртво тело Ненадовићево, опевано у ваљевској цркви, испраћено је са најживљом општом тугом у село Бранковину, 24 јануара 1895, и онде сахрањено код цркве, поред гробова других покојника из рода Ненадовићева.

    Љуб. П. Ненадовић имао је ова одликовања од владалаца:

    1. Од Руског Цара Николе Првог добио је бриљантски прстен године 1854 за своје песме које је певао о Кримском рату.
    2. Од Српског Краља добио је најпре орден Св. Саве другог реда, за тим 22 фебруара 1888 орден Св. Саве првог реда и, најпосле, 2 августа 1893, Белога Орла петог реда.

    Народна скупштина 13 фебруара 1892 донела је одлуку по којој се Љуб. П. Ненадовићу књижевнику има давати сваке године до његове смрти по 4000 динара у име народнога признања!

    Августа 17 године 1893 Његово Величанство Краљ Александар, у свом путу по Србији, десио се у Ваљеву. Онде за Краљевим столом, међу другим одабраним званицама, био је и Љуба П. Ненадовић, који још није био примио подаренога му ордена Белога Орла.

    Видећи то, Краљ скине свој орден с прсију, и да га песнику. Потресен до суза том великом пажњом, Ненадовић устане и замоли владаоца да му допусти пољубити га у руку. Краљ му учини по вољи и он, онако преко стола за којим је седео, целива Краљеву десницу.

    После тога Његово Величанство наздрави овако:

    „Мислим да ћу погодити жеље свију вас, Господо, ако напијем ову чашу у здравље човеку кога сви поштујемо, Г-ну Љубомиру Ненадовићу!“

    Ово је јамачно био један од најсрећнијих дана у животу нашега милога песника.

    Први књижевни радови Љуб. П. Ненадовића јавили су се године 1848 у београдском књижевном листу Подунавци.

    Према томе је, године 1893, Књижевничко-Уметничка Заједница у Београду сматрала за пријатну дужност прославити 50 година добротворног Ненадовићевог рада на књижевном пољу.

    После године 1843, Ненадовић је писао и у другим књижевним листовима.

    Године 1850 покренуо је у Београду Шумадинку, лист за књижевност, забаву, и новости који је, с малим прекидом, издавао до године 1857.

    Ненадовић је врло волео своју Шумадинку; он је њу китио најлепшим песмама својим, пунио је најоштроумнијим шалама својим, и најзабавнијим саставима пера свога.

    Шумадинка је прва пронела име својега творца и уредника кроза све крајеве српске; приказала га је прва публици српској, давши му сведочанство које су сви потоњи спаси његови само потврђивали.

    Кад је бивао принуђен остајати без своје Шумадинке, тојест, када би оштра цензура онога времена тај лист узапћивала, Ненадовић би обавијао око своје капе црни вео у знак големе жалости, и једном је цркви платио да његову жалост звонима разгласи!

    После Шумадинке Ненадовић је своје песме објављивао готово у свим књижевним листовима српским, као да је, на тај начин, желео показати сваком књижевном гласилу макар и најмањи прамем своје милоште. А ово је, с друге стране, помогло да се име његово рашчује у свим крајевима српским.

    Књижевни рад Ненадовићев, изузевши преводе, готово би се могао у главном поделити у две поле: у једну полу могли би се ставити његови путописи, а у другу — све песме његове.

    У нашој сиромашној путописној новијој књижевности, Ненадовић је био први и по количини и по каквоћи рада. Његови су путописи верни, ведри, пуни садржине, и свакад зачињени оном необично љубавном шалом, којом се одликују сви списи његови.

    А песме Ненадовићеве, лирске и епске, свакад славе оно што и јесте човеку и Србину за певање, за радовање, за хвалу, за славу, за угледање.

    Ненадовићеве списе, објављиване овда онда, прибрала је и у низу књига почела штампати Задруга штампарских радника, и, од почетка 1881 до 1885, издала је свега 11 свезака.

    Иза тога, Књижара Љуб. Јоксимовића свршила је друго издање 1892.

    Овде ваља казати да у Ненадовића има доста и превода различне садржине. Они му нису прештампавани.

    После смрти, нашло се у хартијама Ненадовићевим 6—7 састава, бележака, и чланака што је он, као послове недовршене, држао у рукопису.

    У својој прози и у појезији Ненадовић је писац чедан, пристојан, пажљив. Такав је био и у најмлађим својим годинама. Ту је пажњу увек препоручивао и млађима од себе књижевницима.

    Певајући, Ненадовић је радо и поучавао; а поучавајући, није никад обарао нити рушио, него свакад соколио и подизао.

    Његово је око свакад могло врло добро да види, а његово срце није никад умело да завиди.

    У Ненадовића никад не сретате онога злурада кикота који се разлеже при паду ближњега свога; на његовим уснама могао је затреперити само благ осмејак, који палога позива да пре̏не, да се сам исправи!

    Само тако и могао је он бити мио песник и онима који греше, и онима који мисле да поправљају грешнике.

    При оцени велике Ненадовићеве популарности, праведно је не превиђати и ту околност, што је он само кратко време носио и вршио вишу државну власт која, по природи својој, често свога носиоца приморава да чини оно што је многима немило, или да не чини оно што би многи желели да им се чини.

    Тек, и осем тога, његов начин у животу и у опхођењу, њему је помагао да скоро сваком буде мио, да сваком буде за поштовање.

    Живећи и дружећи се с људима, наш је песник, готово свега века својега умео држати се у некој осами. Истина он је био врло нежан син, мио брат, добар стриц и сродник у опште, али, као човек нежењен, није улазио у неке и неке одношаје који, са свим природно, ожењена човека чвршће притежу за неке и неке личности у друштву.

    Мио с пријатељима и с познаницима, Ненадовић је тешко пристајао да буде чиј гост; а к себи у стан не само није никог звао, него би још оне који би му сами дошли кући, устављао у башти, под орахом, или их је изводио у кавану. Тако је под орахом уставио ђенерала Саву Грујића, кад му је дошао да га походи, уверавајући га да је ту лепше седети и пријатније погледати на све стране.

    Преписку, особито доцнијих година, водио је веома ограничену, па и у тој додиривао је само оно што је било преко потребно.

    Са својим пријатељима и познаницима, као и са целим народом својим, песник се разговарао само кроза своје песме, кроза своје књиге…

    На устима својим свакад је, по оној старој мудрости, имао будну стражу, која није пуштала да из њих изиђе ни једва реч која би могла кога увредити а њему доцније какве било непријатности донети…

    да све јаде, увреде, и неправде у животу, којих је имао врло много, њему је била одбрана његов осмејак и његова шала, која је свакад могла заголицати на смеј и на размишљање, а никад није убадала нити срџбу изазивала.

    Никад ни на једну критику својих списа, или своје личности, Ненадовић није дао ни једне речи у име одговора.

    Оволика власт над самим собом ма да је у својим последицама веома корисна опет је међу људима веома ретка, јер многи самртник воли се језиком осветити него се душом посветити.

    Знајући добро идејале народа свога, водећи рачун о мишљењу и осећању својих сувременика, а владајући језиком најдоступнијим народному срцу, Ненадовић је изливао душу своју у душу својих сународника, као и што је из душе њихове црпао своја најбоља надахнућа. С тога се свака његова песма, свака његова врста, јавља као какав животворни балсам који само крепи и обнавља…

    Па и при свем том, мени се чини да Ненадовић не би био ово што је, да у његовим песмама и списима нема љубави према народу своме. Ненадовић је љубио сав род српски колико га год има, и где он био да био: љубио га је кад му врлине хвали; љубио га је кад га за грешке кори; љубио га је кад му се манама смеје, а љубио га је и онда кад је имао на њега да се и горко потужи. А љубав је сила нада силе:

    Ако језике човечије и анђелске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или као прапорац који звечи.

    Љубав дуго трпи, милокрвна је; љубав не завиди; љубав се не велича; не надима се.2

    Сви који су ближе познавали песника, знаће да се ове апостолове речи баш за Ненадовића могу све поновити:

    • Он је одиста трпео дуго;
    • Он је свакад био милокрван;
    • Он никада ником није завидео;
    • Он се није величао; нити се икад надимао.

    И таку љубав он је, кроза своје песме, кроза све своје списе, удахњивао у срца српска.

    За то и може пропасти све, а списи, таком љубављу надахнути, не пропадају никад. Кад све друго буде и прође, они ће остати, и најдаљим појасима нашега народа казивати: ко је био и какав је био песник, књижевник, човек, Србин — Љуб, П. Ненадовић.

    Нека му је до века хвала и слава!

    1. У хартијама, које су остаде иза пок. Љубе Ненадовића, има једна на којој је Прота Матеја записао: да му се је син Љубомир родио 1826, септембра 14, у вторник, око пола дана. ↩︎
    2. Прва Коринћанима 13—1 4 и 8 ↩︎

  • Ненадовић Матеја Прота

    Ненадовић Матеја Прота, родио се у селу Бранковини, 1777 године, од оца Алексе и матере Јоване, која је била из куће Ђелмашевића, из села Гвозденовића.

    Књигу је почео учити у Бранковини, код некога Попа Станоја, из његовога, како сам вели „врлетнога буквара“. После у га одвели у Срем, у село Ашању, па у Купиново, те се и онамо учио.

    Године 1793, запопио га је ваљевски владика Јоаким, и дао му нурију; мало после тога, Мата је постао и прота.

    — Не мари што сам био врло млад; кнежев сам син, а можда је владици и пара требало“. Овако сам Мата говори о побудама с којих је тако млад постао прота.

    Још је нешто причао Прота из доба својега младога поповања. Неки старац, човек паметан и уважен, видећи Мату овако млада, а већ под читакињом, рекао му је:

    — Попо, послушај ме, не ћеш се кајати! Ти си попа; где год дођеш, људи ће се склонити да седнеш на прво место. Ако се једе — тебе ће прво нудити; ако се пије — тебе ће прво служити а ако се говори, очекиваће да ти и говориш први. Благо мени — једи колико ти је доста; говори свакад — пошто чујем шта говоре људи старији; а од пића, ма које да је, прве године свога поповања не пиј никад дубље од првога прста; друге године, попи и два прста; треће — три, а чак четврте године попи и за четири прста, па пете — некад можеш и искапити чашу, тек и то гледај где ћеш, гледај рашта ћеш, и гледај с ким ћеш“!…

    Послушао је Прота ову науку, повели да се није кајао.

    Од године 1804, живот је Проте Матеје Ненадовића пун разних промена. Осврћући се на своју прошлост, ево како је сам слика, кад је већ био ближе гробу него дому:

    — Ја сам, вели он у својим Мемоарима: — служио и господарио; поповао и војводовао; путовао, по народним пословима, далеке путове, и код куће мирно седео, и у својој башти калемио воће; војевао сам опасне ратове, и уживао благодет општега мира; с царевима говорио сам слободно, а каткад ме је збунио говор простога кмета; гонио сам непријатеље и бежао од њих; живео у сваком благу и изобиљу, и опет долазио до сиротиње; имао сам лепе куће, и гледао их из шуме спаљене и срушене; пред мојим шатором вриштали су, у сребро окићени, арапски хатови, а возио сам се и у својим неокованим таљигама; војводе су ишчекивале заповести из мојих уста, и опет ме је судбина доводила да пред овима што су били моји пандури на ноге устајем“!

    Шта је Прота радио за општу народну ствар пре устанка 1804, не знамо. Постање онога писма, због кога је посечен отац његов, Кнез Алекса, можда би било неки одговор на ово питање. Али, од године 1804, Проту виђамо и као војника, и као набављача, и као депутата, и као унутрашњег уредника, и као судију, и свуда и у свачем опажа се Србин родољуб који искрено жели среће и напретка своме народу.

    Још те исте године (1804), с Врачара, послан је, од вођа народних, у Русију, да поради за какву помоћ од стране Русије. Отуда се вратио у почетку 1805.

    Године 1805, настајавао је да се уреди „Правитељствујушти Совет“, и био му је први председник.

    Из „Совета“ је, 11 јануара 1811, изаслан за војводу војсци која је чувала Србију од Босне. Он је отишао на место Јакова, који је позван у централну земаљску управу, за попечитеља унутрашњих послова1.

    Несрећне године 1813, прешао је и Прота Ненадовић у Срем, али се није отискивао у далеке земље, него се задржавао у близини. Доцније је, с писмима од војвода и знаменитијих људи из народа, отишао у Беч. Онамо је ишао од врата до врата министрима оних владалаца који су се ту на конгресу находили.

    Кад је букнуо нови устанак, 1815, Прота је помагао Кнезу Милошу онако исто као и Карађорђу, у савету и у рату. И Кнез Милош га је често призивао к себи ради договора о народним потребама.

    Прота је први пут био ожењен сестром Молеровом, Маријом, која је била кратка века, јер је преминула 1808; а помрла су му и деца коју је с њом родио.

    И Матеја се је, ма да је био прота, оженио по други пут, и ево како:

    Кнез Милош, путујући једном из Шапца ка Крагујевцу, сврати у Бранковину Проти Ненадовићу, на конак, с намером да га, други дан, поведе са собом, зарад неких народних послова.

    Други дан, све спремно за пут, а не може да се пође, јер, сиромах Прота трчи из вајата у вајат, вичући:

    — Та, врага, камо моја чарапа?

    — Шта је, за Бога, Прото, пита Кнез Милош?

    — Ништа, Господару! Нема ми једне чарапе, а ваља ми да понесем на пут!

    Ужурбале се снахе, и сва чељад; али нигде протине чарапе.

    — О, Прото! рећи ће Кнез Милош: — море, виђу ја шта теби треба. Али, ако само жив будем, оженићу ја тебе, па ће твоја обућа свако јутро бити скалупљена, а не ћеш ти тако трчати из вајата у вајат да је тражиш.

    — Не, Господару, по Богу; зар не видиш браду?

    — Добро, Прото, добро! Упамти што ти рече Милош!

    Пођу, и дођу у село Раниловић, кући неких Милићевића, на конак.

    У тој је кући једна млада скоро остала удовица с двоје деце, здрава, млада, и лепа.

    Кнез Милош упита свекра њенога: хоће ли је дати за проту?

    — А може л’ то бити по закону? рећи ће свекар.

    — Па ево Проте Жујовића, одговори Милош: — видећемо може ли их венчати.

    Свекар измени неколике речи са својом бабом; ова са снахом; још буде мало разговора и договора, па рано у јутру тек људи видеше да је Прота Матеја стао, с младом, пред јеванђеље и крст, а пред њима Прота Жујовић, обучен, готов да их венча. И венчање се поче. Кад би да се обилази око совре, Прота Матеја, божем чудећи се томе послу, онако уз певање „Исаије ликуј,“ вајка се:

    — Ала шта учини човек од мене?!

    — Ала да хоће то исто и од мене, прихвата Прота Жујовић, који је такође био удовац.

    После венчања, Кнез заповеди Проти, те даде свога коња и момка а свекру опет, да спреми девера, па тако да пошље младу у Бранковину. Проту пак одведе са собом и задржа 6 недеља у Крагујевцу, докле се у Бранковини људи сити начуде како се Прота оженио.

    После тога времена, пусти Кнез Проту кући, рекавши му да гледа како ће стићи у Бранковину у вече, па да у јутру осване, као да никуд није ни ишао од куће!

    Прота и учини тако.

    Из овога другога брака, рођен је појета Љуб. П. Ненадовић, а старица Јока, мајка му, умрла је у својој 81 години, 1875, у Београду.

    Године 1835, фебруара 23, Кнез Милош је, међу другима, одредио и Проти Матеји, као заслужном човеку, 250 талира пензије на годину.

    Године 1838, Прота је био члан комисије која је спремала законе за Србију; 1839 постао је члан Државном Савету, у ком чину је пензионован 1852, па је, после, живео у Ваљеву. Дана 29 новембра, 1854, упокојио се је у Ваљеву, и укопан је у породичној гробници код цркве у Бранковини. На његову гробну белегу има овај смерни запис:

    „Овде почивају кости Проте Матеје Алекс. Ненадовића. Рођен 1777, а преселио се у вечност 29 новембра 1854“.

    Прота Ненадовић, осем многих других заслуга, има и ту, што је оставио записке бар о неким и неким догађајима својега доба.

    Записке те издао је син његов Љубомир, 1867, у Београду, под именом: Мемоари Проте Матеје Ненадовића.

    Прота је био раста умерена, космат, а под старост ћелав, лепе браде, лица више блага него војничкога; носио је свештеничко одело до смрти, и свештенички је чин јако уважавао. Слика његова находи се у српском музеју, у Београду, међу другим заслужним Србима његовога доба…

    1. Мемоари, стр. 311. ↩︎

  • Ненадовић Јеврем

    Ненадовић Јеврем, син Јакова Ненадовића, родио се у Бранковини, 1793, септембра 27.

    Књигу је почео учити у кући очиној, у свога братучеда Проте Матеје; продужио је у Купинову, у Срему, а свршио је два разреда гимназије, у Карловцима.

    Рођен у кући која је дала толике раднике у народним пословима, Јеврем је и сам врло рано почео мешати се и у борбу с Турцима, и у послове управне.

    Године 1811, кад је Јаков тргнут из народа у савет, за попечитеља унутрашњих послова, Јеврем је постављен за војводу у ваљевској Тамнави, и обично је чувао границу од Сокола и од Дрине. Син Јаковљев а, доцније, и зет Младенов, Јеврем је био у тако згодном положају да му ни једна од оновремених јаких странака није могла никад ни у чем наудити. По нарави пак био је човек миран и благ, те никога није особито дражио против себе.

    За њега једном рече покојни Баталака:

    — Јеврем је био срећан свега века својега; никад никаква недостатка није зазнао: син Јаковљев, зет Младенов, и под старост таст кнежев — свакад је имао све што му је требало!

    Године 1813, пребегао је и Јеврем у Срем, и, с оцем својим, отишао у Русију. Кад се одонуда вратио, у августу 1831, постао је председник суда, у Ваљеву, па је доцније, био и државни саветник, у Београду.

    Године 1858, добио је пензију, и после је живео у Београду.

    Јеврем Ненадовић издахнуо је у Београду, 6 априла 1867, баш онога дана када је Кнез Михаило, примивши од Турака београдски град, развио на њему српску заставу.

    Ето и ту срећу Јеврем је доживео!

    Кажу да је, у самртним мукама, молио да га изнесу пред кућу на улицу, не би ли својим очима видео како се већ лепрша српска застава на граду Београду!

    Није му за хвалу што је, некад, у причању, побијао заслуге неком и неком од својих сувременика. А што је, у нечем, своје и својих рођака заслуге прецењивао, за то му је наплата била горчина што су га противници кад и кад узнемиривали.

    Јеврем Ненадовић је био дугих образа, под старост ћелав, али лица врло пријатна, и чист у оделу и држању као какав младић.

    Кћи његова, Персида, била је за Александром, Карађорђевим сином, који је, као Кнез, владао у Србији од 1842—1858.

  • Ненадовић Јаков

    Ненадовић Јаков, млађи брат Кнеза Алексе Ненадовића, родио се у селу Бранковини. До смрти брата свога Алексе, Јаков је гледао кућу, и трговао, а у народне се послове није мешао.

    Мехмед-Ага Фочић, погубивши Кнеза Алексу, у Ваљеву, позове Јакова, и понуди га да буде кнез на Алексину месту. Јаков понуду не прими, него истави Фочићу некога Пеју, који је служио у Кнеза Алексе, а био је нешто и свој Ненадовићима.

    Међу тим је устанак већ плануо у Шумадији, и ширио се на све стране. Јаков одмах почне прибирати око себе људе, и спремати се да освети брата. Знајући да је у Ваљеву Турака мало, и да њима ни откуда не може помоћ ласно доћи, он Ваљево остави, па се прво упути к Шапцу, и на тој страни најпре се судари с Турцима, местимице, на селу Бељину.

    Јаков, као трговац, имао је, још пре устанка, познаника у Срему. Међу патриотима на оној страни, који су желели успеха српском устанку, био је и неки Димитрије Пуљевић, трговац у сремској Митровици1. Тај човек је добио за новце један топ из града Варадина, и дотурио га Србима, наравно опет за добре паре. Јаков је, с тим топом, дошао на Шабац, и стао тући варош. Јаков је први освојио Шабац од Турака!

    Вук прича да се је Јаков тиме био тако поднео да је готово Црнога Ђорђа држао за мањега од себе. То је могло бити амо кад је Ђорђе далеко, а кад је близу, није га за онда било ко би се према њему могао испрсити!…

    После славне победе на Мишару, 1 августа 1806, кад су све војводе: Карађорђе, Милан Обреновић, Кнез Сима, Јаков, Марко Катић, и Прота Ненадовић, били пред Шапцем, пише родољубиви Коста Јовановић: — Јаков је скоро на смерт болестан, али не сме да лежи; јербо му Ђорђе каже: „Ниси никад ни ваљао; зелену тикву први мраз убије, пак, сирома, од Ђорђа жив умрьо; не сме оком тренути“2.

    За осуду је Јакову што је онако вероломно убио Ћурчију, макар да је онда тако време било.

    Године 1811, по оној чувеној реформи, Јаков је позван у савет, за попечитеља унутрашњих послова, а синовац његов, Прота Матеја Ненадовић, изашао је на Дрину, у војску.

    Године 1813, Јаков је, на Забрежју, превезао све своје, па после и сам прешао у Срем. Одатле је спроведен у Цилу, у Штајерској, а оданде је, доцније, отишао у Русију, и настанио се у вароши Хотину, у Бесарабији.

    Године 1830, новембра 30, прочитан је у Србији Хатишериф, којим су права Србије стављена под међународно јамство. Руска влада, после тога, објави свима српским бегунцима ово: Помоћ, коју им је, дотле, Русија давала, престаје; и они се или морају вратити у Србију, или се заклети на руско поданство!

    Тада се Јаков Ненадовић, са свом својом породицом, врати у Србију. То је било године 1831.

    Кнез Милош, указом својим од 23 фебруара 1835, бр. 532, међу другима, одреди Јакову Ненадовићу „60 талира на џеп, а он је, вели се у указу: — већ примио, у име пензије, капитал, од кога ужива и он и фамилија његова3.

    Јаков је миловао да живи, и да се влада, као човек господин. Пок. Лука Лазаревић причао је за њега да он, кад се брија, намести по два огледала. И, по читав сахат, мучи берберина, докле га не обрије са свим онако како је њему воља. Таман сиромах берберин сврши, а Јаков напипа руком своју браду, и упре прстом:

    — Овде овде још избријај!

    Кад то сврши, он нађе друго место, и рекне:

    — Још мало овде!

    И тако то стругутање и глађење траје по цео сахат времена!

    Јаков је умрьо 1836, и укопан је у Бранковини, поред брата, свога Алексе.

    1. Овај Димитрије Пуљевић дошао је, 1839 године, у Србију, као стар и сиромах човек, и молио је да му српска влада да пензију за услуге које је Србији чинио за Карађорђевога доба. Прота Ненадовић заузимао се за њега, и дано му је, једном за свагда, 500 талира.
      Он је на скоро, после тога, и умрьо. ↩︎
    2. Кнежевина Србија, стр. 499. ↩︎
    3. Српске Новине од 1835, бр. 7. ↩︎