Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Новаковић Доситије, родио се у селу Дабици, близу Прилепа, у Македонији, 1784 године.

Књигу је учио у месту свога рођења, па је отишао у Свету Гору, и онамо се покалуђерио у манастиру Зографу.

Вративши се из Свете Горе, имао је много неприлика с Турцима, па за то, најпосле, побегне у Србију, и настани се у манастиру Горњаку, у браничевском Ждрелу. Ту је боравио дуго и, кад је дошло време да се граница Кнежевине Србије размакне с Мироча на Тимок, Доситије је мушки помагао сваком раду који је смерао на таку последицу.

За то је, по придружењу тимочке крајине Србији, и постао први владика у тој новој „тимочкој јепархији.“ За владику је посвећен 2 фебруара, на Сретење, 1834, у Крагујевцу.

Најпре му је столица била у Зајечару, па је, после, премештена у Неготин, где је Доситије остао до своје смрти, која га узе с овога света 2 априла 1854.

Под обликом неке меке доброте, овај је човек носио бујну непрегибљиву енергију у оном што је хтео извршити. При свем том, његова доброта, а особито његова издашност, остале су за причу у Неготину, и свуда докле год је долазио.

Ко би мислио да тај калуђер, тако мекан у говору и благ у понашању, може усести на хата, разиграти га, и своју камилавку бацити напред у вис, па је опет стићи и својом руком ухватити? А то је Доситије чинио толико пута у Шетоњском Пољу, од манастирске воденице на Врелу па до Ждрела.

Ко би рекао да, већ обневидели старац, може и држати пушку а камо ли згађати у нишан боље од младих и војничких извежбаних грађанских старешина? А он је то чинио толико пута с начелником, помоћником, и председником окружнога суда.

Гостољубив је био толико да се, кад нема никога да руча с њих, морало трчати по механама у Неготину, и питати: нема ли који путник странац да дође владици на ручак?

Пред смрт је заповедно да се не сахрањује у цркви, него у гробљу.

— С народом сам живео, рекао је народни владика, баш као и Мушицки: — с народом хоћу да сам и у гробљу: травица нека ми по гробу расте.“

Тако је и учињено. И баш кад су њему копали раку, нашли су кости јунака Хајдук-Вељка, и узели их те сахранили у гробницу код брата му Миљка.

Доцније је ископан из тога гроба, и сахрањен у гробницу, у цркви. На гроб његов, стављена је плоча с овим записом:

„Одје почивајет тело блаженоусопшаго перваго јепископа, тимочкија јепархији, јаже основасја по освобожденији Сербији от ига агарјанскаго, Доситеја, рожоденаго в сеље Дабици, близ Прилепа, посвећеног в архијереја 2 фебруарија 1834, умершаго же в Неготиње, 2 априлија 1854, имјеја 70 љет својеја жизни. Тјело јего бје по смерти погребено вње сего храма одеснују олтарја, а 13 јулија 1856 љета здје во гробницу пренесесја.“

Владика Доситије, кад би год долазио у Београд у синод, свакад би дозивао све ђаке богослове из тимочке јепархије, те би их видео, поучио, и обдарио. А и професорима богословије дао би сваком по неки дар (по 1 дукат и по једну свилену мараму), с оваком молбом:

— Децу ми учите и пазите: ви сте им и учитељи и родитељи!

Нишки мученици: Владика Мелентије, Прота Стојан, Поп Ђорђе, Младен Овчаревић, Голуб Мутавџија, и Радисав Екмешчибаша.

Владика Мелентије дошао је у Ниш после Владике Макарија Другог; био је човек средњега раста, смеђе косе и браде; кад је погинуо, могло му је бити тек 50 година; нарави је био благе, живота уредна, чиста, руке подашне, срца побожна, а навика у свачем тачних, особито у црквеним дужностима.

Кад је, године 1815, Марашли-Али-Паша, као румелиски валија, ишао с војском на Србију, да угуши нови српски устанак, узео је са собом из Ниша и нишкога владику, и довео га у Ћуприју, ради преговора са Србима. Оданде је владика Мелентије више пута писао Србима писма, и световао их да се измире с Турцима, а и њему се је Кнез Милош обраћао више пута, те му казивао народне невоље, и молио га да помогне у везира да се углави повољан мир.

На тај начин, Владика Мелентије је загледао из ближе у жеље и тежње српскога народа, и ступио у тешње познанство с народним старешинама, особито с Кнезом Милошем.

Пошто је мир с Марашлијом утврђен, Владика Мелентије вратио се у Ниш, на своје место.

У оно време, у нишкој цркви, бејаше прота Стојан Поповић, далеко чувен и уважен, не само као свештеник, него и као родољуб, као човек мудар, и као јунак, који не зна за страх.

И овај је прота био лични познаник Кнеза Милоша.

Према својим душевним врлинама, Прота Стојан се је одликовао и телесним особинама. Био је висока раста, крупна тела, снажна састава, а гласа тако јака да се је, кажу, могло чути чак на Горици кад Прота Стојан пева у нишкој цркви!

Уз Проту Стојана, беше и свештеник Ђорђе Цинцарин, родољуб и јунак, какав се свакад високо цени.

С овом двојицом свештеника, живели су у великом пријатељству: Младен Овчаревић, бакалин; Голуб Мутавџија, и Радисав Екмешчибаша, први људи и у Нишу и у округу нишком и по имућности, и по уважењу које уживаху.

Владика Мелентије познао се је с тим људма, како је дошао у Ниш; доцније се спријатељио с њима као да су му били род рођени.

у пролеће, године 1821, на другој страни турске царевине, букну устанак коме су симпатисала сва хришћанска срца.

У Нишу, и у околини, родољупци очекиваху сваки час велике догађаје.

Али ни Порта није дремала: она прибираше војску да сваки устанак у крви утули; а уз то разашиљаше ноте јевропским силама да би ослабила симпатије према очајницима који су жудни слободнога даха.

Да пак ватра не би планула и на овом крају царевине, где је вешта рука Кнеза Милоша, већ била готова да је, у потреби, подстакне и управи, Турци похиташе у Ниш с великом војском.

Хусеин-Паша, брзим ходом, преко Солуна, Куманова, и Врање, с 8000 хиљада људи, стиже у Ниш.

Кнез Милош, свакад вешт човек, с једним својим писмом, пошаље у Ниш Мула-Сали-Агу, и Мијалка Јовановића из Јагодине, да новога нишкога Мухафиса поздраве добродошлицом, и да му од кнежеве стране поднесу едије (дара), а то је: за клањање сиџаду од зелене кадифе, на којој је златом навезена џамија с мунаром!

Хусеин прими дар, захвали на комшиском поздраву, изјави да нема заповести ништа чинити против Србије, али и Милош нека седи мирно.

Мијалко, после тога, оде нишком владици, те и њега поздрави од стране Кнеза Милоша. Захваљујући на поздраву, владика узме неколико пари лепих чарапа, те их да Мијалку, говорећи:

— Поздрави Кнеза Милоша, и понеси му ево ово! Ми смо обувени!…

Учинивши што му је заповеђено, Мијалко се врати у Крагујевац, да јави Кнезу како му је заповест извршио.

Хусеин-Паша пак, чим се је сместио у нишки град, одмах погуби Али-Пашу, дотадашњег нишког мухафиза. Кривица му је била што је био лабав према владици Мелентију и другим нишким родољубима.

После тога, Хусеин дозва у нишки град владику Мелентија, Проту Стојана, Попа Ђорђа, Младена, Голуба, Радисава и око 200 других нишевљана. Намера се није крила: ваљало је свет застрашити да отури и помисао о устанку, а да се то уради, ваљало је неколико првих људи да плате главама.

И у те страшне часе, нађе се пријатеља који владици Мелентију и Проти Стојану понудише прилику да утеку. На ту понуду, владика одговори:

— Не ћу! Боље да страдам један ја, него толики народ. Једном се мора умрети!…

Прота Стојан рече:

— Да побегнем, рекло би се да сам крив. Не ћу!

Кад треба сећи хришћанске главе, турски суд суди врло брзо.

Другога дана Св. Тројице, ти су људи затворени, а трећега дана, војници пашини изведоше Владику, Проту Стојана, Попа Ђорђа, Младена, Голуба, и Радисава на нишки мост, где су већ била дигнута шестора вешала ни конопци доле спуштени.

Владика је ишао напред; за њим Прота Стојан, па за протом она четворица. Сви су били мирни и озбиљни, као да иду на неку религиозну свечаност. Сви бацаху своје последње погледе на Јастребац, на Србију…

Владика узе свој конопац, прекрсти се, благослови га три пута па, наденувши замку на врат, рече:

— Сад, синци, вуците!

За тренут ока, владика мученик бејаше високо у ваздуху!

— Прота Стојан рече:

— Не може се повешати сав народ. Сано да не чује Јела (сестра му) док не изданем!

И оде за својим владиком.

И она остала четворица умреше спокојно, јуначки, тако да извршник ове крваве пресуде рече:

— Штета што ово нису Мусломани!

Кад ових шест мученика издахнуше, Турци остале нишевљане пустише; али страх обузе сваку душу хришћанску.

Турци су се радовали, али су се варали. Они су много крви пролили, али још нису сазнали каква је животворна сила та људска крв, кад се пролива за велику мисао! Народна слобода, као и Христова црква, зида се на костима мученичким?!…

Бог нека да рај славним нишким мученицима! Нека им је светао помен кроз потомство¹.

---

1. Краљевина Србија, стр. 65—67. ↩︎

Нићифор, каленићски игуман, зна се да је био човек књижеван, тојест, читао је старе србуље, сабирао их са свих страна у Каленић, преписивао их, јер је рукопис имао особито леп, и њима се одушевљавао за судбину злокобнога народа свога.

У сваком устанку, он је летео у редове бораца, па је, с тога, и Хаџи-Проданову буну једва дочекао. Буна та не успе, и Турци груну у Левач. Нићифор, у страху, да Турци не би похватали и списе који га јако терете, побаца у једну хлебну пећ велику количину старих књига, повеља, хрисовуља, и других записника! Али га ни то не спасе. Турци га ухвате, доведу у Београд, и ту, заједно с другим Србима, погубе, па му главу набију на колац на бившој Стамбол-капији.

То се догодило на крају године 1814.

Слава мученику!

Никшић Мелентије, родио се у селу Брезови, близу Студенице, године 1780.

Књигу је учио у манастиру Студеници, а ту се је и покалуђерио 1800.

Мошти Св. Краља Првовенчанога, још 1806 године, пренесене су биле из Студенице у Враћевшницу, а одатле су, у лето 1813, пре него што је Србија пала, донесене у Београд, и одавде пренесене у манастир Фенек, у Срему.

С овим моштима, ишао је свуда и Мелентије Никшић, који ту и архимандрит постане.

Карађорђе, оставивши Београд и Србију, 21 септембра 1813, пређе у Земун, а оданде оде у Фенек, где архимандриту Мелентију да на оставу десет хиљада дуката¹.

Кад се је, доцније, идући с руским мајором Орловим за Русију, уставио у Карловцима, и од Мелентија поискао своје новце, духовник одговори да никаквих новаца није примио!!…

И тако Карађорђе оде у Русију без дуката, а Мелентије остане као човек врло богат. Ову је ствар знао и причао ондашњи земунски прота Јевтимије Ивановић.

Архимандрит Мелентије, боравећи у манастиру Фенеку, често се је састајао с пребеглим српским војводама, и с њима се договарао како би се олакшало Србији њено ондашње тешко стање.

Старешине пак, које су остале у Србији, често су поручивале и писале овима у Срем избеглима, да се довијају не би ли народу како год помогли. Тако, у једном писму од 8 августа 1814, из Топчидера, Кнез Милош, и још 11 бивших народних старешина, веле овако: „Вама је слободно, у име сиротиње, ићи цару те просити. Камо Архимандрит Мелентије? Камо Стеван Живковић? Камо Миленко Стојковић? Камо Петар Тодоровић Добрњац? Где су? Зашто се и опет не трудите? Трошка ако немате, зашто пешице не идете, хлеба не просите, док до цара дођете; на путу умирите од глади, и ми, браћа ваша, и род, умиремо сваки минут од страха и зулума по путови. И опет вас горким сузама поздрављамо и молимо у име сиротиње²“.

У почетку године 1815, на име, 17 фебруара, Мелентије пише у Беч Проти Ненадовићу дугачко писмо о стању у Србији, па, поред осталога, вели овако:

„Ох, брате мој! не ћете ми веровати да несрећнији часови нису ми дошли, него од јутрос како сам слушао речи Милошеве и страданија народна, и гредушту беду на њих“… но ево беде сада, вели он даље: — везир не пушта (Милоша) да иде (у народ)“.

Кад је 1815 нови устанак већ узео мах, Мелентије се је вратио из Срема у Србију, и ми га прво видимо у логору у Црниљеву с Кнезом Милошем, пред што ће се догодити битка, на Дубљу (14 јула 1815).

Доцније, кад је Кнез Милош углавио с Турцима мир, и кад је Марашли-Али-Паша, по том миру, дошао у Београд, Мелентије је, заједно с Кнезом Аксентијем из Чибутковице, послан у Цариград, да јаве како су Срби пропустили Марашлију у Београд, и да замоле да се ствари, даље, мирно почну уређивати.

Док се Мелентије, по том послу, бавио у Цариграду, стигне му писмо од Кнеза Милоша и Вујице, писано 27 септембра 1815, на Белици, где му веле:

„Ми светејшему патријарху препоруку чинимо, да би вас јепископом на јепархију шабачку учинио“.

По том писму, Мелентије се одиста у Цариграду завладичи, па, вративши се у Србију, почне потписивати се као „митрополит шабачко-ваљевско-ужички“.

Године 1816, фебруара 18, издао је Кнез Милош уредбу за свештенство: колико од народа могу узимати владике, а колико попови. На тој уредби потписан је Кнез Милош, Митрополит ужички Мелентије Никшић, и архимандрит враћевшнички Мелентије Павловић.

Не прође много после тога, а Мелентије Никшић побрка се с Кнезом Милошем.

Куниберт пише да Мелентије, имајући султански ферман, као владика, није припознавао Кнезу Милошу власти; да се је договарао с Марашлијом, да му изда главу Милошеву, па, после, да покупи од народа оружје; а Марашлија је, за ту услугу, обрицао њему помоћи да сву власт над Србијом узме у своје руке, онако кад што је има владика у Црној Гори!

Матија Симић казивао је Јовану Гавриловићу да је владика Мелентије просто радио о глави Кнезу Милошу, што је Кнез дознао.

Дознавши владичину намеру, Милош пошље Марка Штитарца, Вула Глигоријевића, и Петра Лазаревића (Цукића) да Мелентија некако, у путу, убију.

Али се Штитарац, како вели Куниберт, задржи у некакој механи, и Мелентије прође заседу. Онда он дотрчи у сами Шабац, оде владици у двор, поседи с њим, у вече, па се опрости и изиђе. Мало доцније, врати се, и кидише владици у спаваћу собу, да га убије; али је Мелентије, осетивши зло које му се спрема, био измакао кроз грло од собне пећи која се је баш тих дана намештала. Штитарац потрчи за њим, стигне га, и посече сабљом.

Том приликом, погубио је и два младића, Миту и Милету, који су се десили код владике.

По извршењу овога крвнога дела, узимали су, у владичину двору, ко је што миловао: Штитарац се хватао за оружје; Вуле узме нож, паласке, чибук, и неке ситне паре³; а Цукић, видевши да је све попрскано крвљу, отури и што је, у први мах, био узео.

Ово убиство учињено је ноћу 16 јуна 1816, у Шапцу.

Мелентије је укопан у шабачкој цркви.

Доцнији шабачки владика, Јанићије Нешковић, рођак Мелентијев, узидао је у црквени зид плочу, с овим записом:

„Овде с десна, у овом храму, код јужнијех, при светом олтару, врата, почива му бреније телесно, трудившег се за српство извесно, Мелентија Симеуновића старовлаха, званога Никшића, ужичкога, рудничко-ваљевскога, пожешкога владике, шабачкога архијепископа. Тридесет и шест он поживе лета; за род почи, и памет му вечна! Шеснаестог јунија почину; од својијех за… погину! На хиљаду и осме стотине, шеснаесте Христове године“.

Испод тога, стоји још ово:

„Ту Николић Милета, и Зубанов Мита — оба здје су починули, тад су, с њиме, погинули“!

Мелентије је био човек врло богат. Поред силних готових новаца, имао је мноштво свакојаких ствари, сребрних, златних, бисерних, и т. д.

У њега је била снаха за братом му, нека госпођа Марта, којој је остало много од владичиних новаца. Ту Марту је, после, као удовицу, прибрала к себи Кнегиња Љубица, и удала је за свога брата од ујака, Кнеза Васу Поповића, из Бершића.

Владика Мелентије био је и углађен човек, више од многих својих сувременика. Тако, на прилику, он је ту своју снаху Марту учио да, пијући каву, не срче, него да је пије ћутећи, сишући; кад једе, говорио јој је, да не отвара уста докле кашику не принесе к устима, и још много господских обичаја казивао јој је, а и сам их је се држао.

Допуна

Никшић Мелентије, свете студеничке лавре архимандрит, находио се, 1814 године, као настојатељ манастира Фенека у Срему.

Тада је он дао Вуку Ст. Караџићу новаца, те је штампао „Писменицу сербскога језика, по говору простога народа, у Вијени 1814.“

За ту помоћ Вук му је особито топло захвалио.

---

За овога Никшића казиваше пок. Владика Јања (који вељаше да су њих двојица род) да се је зађаконио 1797; да је свештеником постао 1800, а за архимандрита га је произвео београдски митрополит Леонтије 1809.

---

Даље Владика Јања говораше да је Никшић, као народни депутат, ишао у Петроград Цару Александру Првом, и да се одонуда, богато обдарен, вратио,

---

А о самој смрти Мелентијевој Јања је записао само ово:

„Погибе ноћу од Јована Мићића, Ђоке Стојићевића, и Марка Штитарца.“

---

1. П. Стојановић вели да је било 4.000 дуката а не 10.000. Глед. Преодница, стр. 128. ↩︎
2. М. Ненадовића Мемоари, стр. 221 и 222. И цело ово писмо ваља да прочита сваки Србин. ↩︎
3. После подоста година, оде Вуле на неко кумство, а лопови дођу те му однесу тај нож, чибук, ситне паре, и још 500 дуката његове тековине. После тога, госпођа Вида, жена Вулова, говорила је: „Дођоше лопови за проклете ситне паре, те ми однеше 500 дуката праве муке“!… ↩︎

Николићи Илија и Милија Браћа Шундерићи Рудничани, добротвори

На крају прошлога и првих десетина овога века у селу Бечњу, у Рудничкој Морави, живео је један сељак, умрли сиромашак, по имену Никола Шундерић, који је имао пуну кућу деце, мушке и женске, а од имања нигде ништа.

Од све деце Николе Шундерића, два његова сина показаше тек после своје смрти, какво је срце у њих куцало, јер оставише славан спомен након себе.

Мени је врло мила дужност да овде запишем што сам могао сазнати о њихову животу, а добро дело своје они су сами славно обележили.

Од та два брата, старији се звао Илија а млађи Милија. Они су се, по очину имену, звали Николићи а Рудничани су прозвани с тога што су рођени у округу рудничком. Тако:

Николић Илија родио се 30 маја 1819, у селу Бечњу, округа рудничкога.

У редовну војску писан је 11 новембра 1840.

У војсци је постао каплар 11 новембра 1841; поднаредник 5 септембра 1845; наредник 23 априла 1848; потпоручник 6 јануара 1859; поручник 27 јануара 1861; капетан друге класе 1 априла 1865, а капетан прве класе 1 јануара 1872.

После тога стављен је у пензију, и даље је живео у Београду.

Преминуо је 1898 и сарањен је у Новом гробљу.

О доброчинству Илијину биће реч малко ниже. Сад о брату.

Николић Милија родио се 21 августа 1820 у селу Бечњу, где и брат му Илија.

И ако је био млађи од Илије, Милија због сиромаштине остави своју кућу, и драговољно се пише у војску 21 декембра 1839.

У војсци је постао каплар 27 фебруара 1843, а поднаредник 27 маја 1345, наредник тек 11 августа 1860; потпоручник 10 јануара 1862; поручник 16 фебруара 1867.

Неко време, због телесне слабости, био је изишао из војске; али је пред рат на ново ступио у војску и постао капетан друге класе.

Иза тога стављен је у пенсију. Преминуо је 31 јануара 1900 у Београду, и сарањен је у Новом гробљу.

Ова два брата, Илија и Милија, нису се никад женили, а боравили су заједно кад год их служба није раздвајала. Они су живели тако скромно да су, што оно реч, откидали од својих уста, те су стекли красну имовину. Јер су, после смрти, заједнички оставили око 150.000 (сто педесет хиљада) динара Дому за сиротну и напуштену децу!

Рођени у великој сиромаштини, живели незнани и невиђени, штедили од својих уста, од одела и од сваке личне угодности, а после смрти њихова су имена замирисала мирисом доброчинства, које је најлепше сведочанство њиховога болећивога срца. И то доброчинство намењено је опет сиротињи, која ће њих обојицу благосиљати до века.

Нека тамњан захвалности вазда кади ова честита имена: Илију и Малију Шундериће Рудничане!

Николић Тихомиљ (Теша), родио се у Крагујевцу, 17 априла, 1832 године.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију и философију у Београду.

Године 1849, августа 15, драговољно је ступио у редовну војску, а кад је, на скоро за тим, основана војна академија, ушао у њу, као „питомац“, 6 септембра 1850.

у школи је био међу првим ђацима у сваком погледу.

По свршетку ове школе, постао је, 11 октобра 1855, артилериски потпоручик, и послан је, о државном трошку, у Белгију да доврши своје војничко образовање.

Године 1869, јануара 1, постао је мајор; године 1875 јануара 4, пуковник, а године 1882, јануара 19, ђенерал.

Године 1860, био је командир прве пољске батерије, а године 1862, кад је, после бомбардања Београда, букнуо сукоб између Срба Ужичана и ужичких Турака, Николић се, у Ужицу, владао и као јунак и као мудар командир, те је борба брзо прекинута, и спор расправљен о мало жртава.

Николић је слан у Грчку, по политичком послу, који је извршио на задовољство обе стране.

Он је био у кнежевој свити, кад је Кнез Михаило, по заузећу градова у Србији, ишао у Цариград Султану у походе.

После смрти Кнеза Михаила, Николић је послан у Париз, те је отуда узео и довео у отаџбину Краља Милана, који је онда био у Паризу у школи.

Године 1874, био је командант стајаће војске, а од 20 августа 1875 до 4 новембра 1876 војни министар.

За Николићева министровања учињене су спреме за први наш рат с Турском, и рат је тај вођен и свршен.

Другога нашега рата против Турске, Николић је био команданат ибарске војске, која је радила нарочито на Јавору.

После тога, опет је неко време био војни министар.

Али се већ почела у њега јављати болест која га је, најпосле, и у гроб свалила.

Т. Николић је био добар друг, храбар војник, и честит човек у опште.

Имао је од владалаца ове одлике: Таковски крст првог реда, с мачевима, белога орла трећег реда, споменицу за обнову краљевине; орден Фрање Јосифа првог реда; гвоздену круну трећег реда; Румунску звезду првог; Станислава другог, Спаситеља трећег, и белгиски орден црвенога крста.

Теша је био човек врло приступан сваком, и понашао се демократски са сваким. За то су га волели за живота врло многи људи.

Он је умрьо у Београду 13 септембра 1886, и укопан је у новом београдском гробљу.

Пратња му је била необично многобројна и величанствена.

Николић Сергије, родио се у Новом Саду, 1816.

У месту рођења својега, свршио је основну школу и гимназију, а философију и права у Пешти.

Године 1840, прешао је у Србију, и 26 фебруара, те године, постао је секретар у београдској конзисторији.

Године 1842, септембра 27, постављен је за професора права у лицеуму који се је, доцније, прозвао Велика Школа.

Најпре је Николић предавао природно право, народну јекономију, римско право, и немачки језик: после је предавао право административно, право међународно, и јавно право Србије. Кроз једну годину заступао је и професора државних наука.

После смрти Косте Бранковића, вршио је, неко време, дужност ректора у великој школи.

Био је члан Друштва Српске Словесности; и члан и деловођ одбора просвештенија.

Године 1866, фебруара 1, по службеној потреби, стављен је у пензију, и, после тога, живео је у Београду.

Умрьо је 8 новембра, 1874.

Сергије Николић био је човек бистра ума, логично уређена мишљења, и предавао је врло јасно и врло разговетно; али је био спор за причу; последње време свога живота, особито од како му је умрла жена, био се је веома запустио тако да је била жалост погледати га: толико је у оделу и одржању човек себе занемарио.

Српска књижевност од Сергија Николића има:

1. Слово о Св. Сави, 1845;
2. Будилник народне просвете, свеска прва, у Београду, 1851.
3. Живот Немањин, превод из састава Св. Саве и Ст. Првовенчаног, у Београду, 1859;
4. Српски народни велики Оченаш, у Београду, 1859;
5. Српски државнонародни Оченаш, за војвођане, у Земуну, 1861.

Писао је ситно, али тако збијено, чисто, и читко као да је штампано. Само је миловао да саставима својим надева имена из неколико речи, као да би хтео самим именом и садржину им казати.

Допуна

Николић Сергије био је у Београду основао Друштво за чување српских живописа.

Правила за то Друштво одобрио је министар просвете Стефан Марковић 13 марта 1856 П№328. Митрополит Петар дао је у свом двору једну собу за слике, којих је било око 70. Највише је било слика од пок. Димитрија Аврамовића а имало је и неколико копија с туђих гласовитих радова.

Извештај о раду тога друштва прочитао је Сергије Николић 13 фебруара 1857, као на дан Св. Стефана Немање, у читаоница београдској.

И правила и овај извештај штампани су у Српским Новинама од године 1857, у броју 44 стр. 167—168.

Николић Јован, родио се године 1805, у селу Врањеву, близу Бечеја, где му је отац био учитељ.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију и философију у Сегедину.

У Србију је прешао 1827, и био је, најпре, учитељ у основној школи. Доцније је прешао у савет, у државну службу, откуда га је узео Кнез Милош за секретара своје канцеларије, и после је постао секретар попечитељству унутрашњих дела, па и начелник у томе попечитељству до 1842.

Кад се је, године 1840, народ, дошавши у Топчидер на скупштину, био побунио, Николић је стао на неко буре, и беседио је тако живо, да је људе утишао.

С одласком Кнеза Михаила, и Николић је оставио Србију, али се је, на скоро, вратио, и 1847 постао је професор у Неготину, где је и преминуо, 17 маја 1853.

На гробу му је плоча од црвеног мрамора с овим записом: „Гроб Јове Николића, до 1842 начелника попечитељства вн. дела; од 1847 управитеља полугимназије неготинске, који је као такови, 17 маја 1853, у 48 години живота свога, преминуо. Жена његова Савка, синови Тихомиљ и Владимир, и кћери Драгиња и Босиљка поставише му овај камен“.

Од Јована Николића имамо:

1. Златни извор домостроитељства, или лондонски фамилијарни рецепти, и новоизобретене тајне природе, у Београду, 1833, и
2. Народни српски огласитељ, за годину 1841.

Ово последње је као неки шематизам, у ком су имена свих ондашњих кметова у Србији.

Кажу да је нешто оставио и у рукопису, али се не зна шта је, ни у кога је.

Николић Исидор Србоградски, родио се у Сентомашу, године 1806, од племићске куће Николића (Џавера).

Науке је учио у Сегедину, Печују, и Пешти, па је постао адвокат и велики бележник бачке жупаније.

Још као ђак, Николић је писао латинске оде. Владика Мушицки вратио га је на српски Парнас.

Године 1837 и 1842 био је посланик на карловачком сабору који је бирао митрополите Станковића и Рајачића.

Године 1843, премештен је у Будим за секретара у намесништву. Ту га је затекла бурна година 1848. Николић се је склонио у Беч; а пошто се вратио мир, на крају 1849, врати се доле као велики жупан за жупаније бачку, торонталску, и за округ вршачки. Столица великом жупану до 1853 била је у Сомбору, а године 1852 укиде се велико жупанство, и Николић дође у пензију. Умрьо је у Сомбору 1862.

Осим многих мањих ода и песмица (на српском језику и на латинском), написао је:

1. Трагедију „Цар Лазар“, 1835;
2. 9. член о пољском редохранитељству, 1841;
3. Спомени народа српског у бизантиским списатељима, 1843;
4. Војводство Срба аустриских, 1849; и
5. Историју великог жупанства бачко-торонталско-вршачког, од 1849—1852.

Ову је књигу цензура узаптила и све штампане егземпларе уништила.

Николић је био човек леп, висок, крупних костију, пријатан на очи, мила гласа, речит, а добра срца: прави стари Србин о каквима се прича. Много је помогао да се Нови Сад и Сентомаш дигну из својих развалина.

Цар аустриски дао је Исидору Николићу право да се зове Србоградски он и његови потомци.

Николић Атанасије, родио се у селу Брестовцу, у Бачкој, 18 јануара 1803, од оца Николе и матере Марије.

Основну школу учио је у Сомбору; гимназију је почео у Карловцима, а довршио у Новом Саду. Философију је слушао у Ђуру, а школу артилериску у Бечу.

После тога, сишао је у Нови Сад, и огледао да отвори школу за цртање. Кад му то није пошло за руком, онда се је спремио те, на пештанском университету, положио инџинирске испите, и добио инџинирску диплому.

Као такав, радио је бесплатно у бачкој међи, а за тим је отишао за управника Чарнојевићевих добара.

Доцније је служио, као инџинир, код Грофа Шенборна, у Мункачу.

Позван за професора у нови крагујевачки Лицеј, Николић је прешао у Београд баш оних дана, 1839, кад је Кнез Милош оставио Србију, и кад је син и наследник његов, Кнез Милан Обреновић Други, лежао на самртној постељи.

Николићу је, чим је дошао, пало у део да нацрта неке грбове за пратњу светлом покојнику, који је преминуо 26 јуна, а сахрањен 28 тога месеца.

У јесен, те године, Николић је отишао у Крагујевац као професор и ректор младога „Лицеума“.

Николић је, 1872, написао, и после себе оставио, своју биографију¹. Значајно је и за њега, и за неке његове земљаке који су прелазили овамо, оно што он пише о свом путовању од Београда до Крагујевца 1839.

Они, често, тугују за белом кавом, као Израиљци у пустињи за мисирским месарницама.

Ја то не бих овде помињао да он, у својој 69 години, није нашао да је вредно све те ситнице ставити у своју автобиографију, и сачувати их потомству.

Кад се лицеј из Крагујевца премести у Београд, пређе с њим и Николић, али не остане дуго на катедри.

На скоро је постављен за начелника полициско-јекономном одељењу попечитељства унутрашњих дела.

Године 1857, од начелника одељења, Николић је авансовао за помоћника попечитељу унутрашњих дела.

Године 1858, Светоандрејска скупштина, у којој је било неколико јаких људи, који су Николића мрзили, решила је да се он прогна из Србије, и одиста је неко кратко време проживео у прогонству, па се, доцније, вратио, добио пензију по годинама своје службе, и живео је у Београду.

Николић, као начелник полициско-економног одељења, радио је многе важне послове, састављао пројекте за полициске уредбе и законе, писао расписе којима је законе објашњавао, и властима, давао упуте; он је уредио прву земљоделску школу, у Топчидеру; он је засадио топчидерски парк, и сав Топчидер, и завео је био и неку твориљу (фабрику) за ћебад и сукно, на топчидерској реци; настајавао је да поправи сојеве наше домаће стоке, да на бољи пут управи земљорадњу, и целу пољску привреду.

Николићеви књижевни радови ово су:

1. Српски славуј, Будим, 1827;
2. Љубав Миланова, романтична повест, Будим, 1830;
3. Алгебра, устројена за употребленије слишатеља, Философије, Београд 1839;
4. Елементарна Геометрија, Београд, 1841:
5. Краљевић Марко и Арапин: позоришна игра с песмама, Београд, 1841;
6. Народне српске приповетке, Београд, 1842;
7. Драгутин краљ српски, жалосно позорије, Н. Сад; 1844;
8. Искусни земљеделац, Чича Срећко, 1, 2, и 3 свеска, Београд, 1853—1854:
9. Краљевић Марко и Вуча Џенерале, за позориште, Н. Сад. 1861;
10. Буквица среће и блаженства, свеске 1, 2, и 3, Београд, 1870;
11. Чича Срећков лист, који је уређивао неколико година.

Осим тих списа, Николић је много преводио и састављао за разне прилике, и за разне наше листове.

Човек висока раста, јака састава, крепка здравља, уредна живота, Николић је био за чудо вредан у сваком послу, и издржљив ма у каком терету да је.

Није се одликовао далеким видиком, није био умешан да придобије људе за се и за своје намере, нити је имао среће у процењивању прилика и услова за напредак ове или оне реформе коју је желео увести, али је увек био неуморни радник, и човек чистих намера.

Под контролом просвећена, широка државничкога ума, Николић би био извршилац који се не би могао довољно платити.

У служби, према старијима био је послушан као војник, а према млађима прек, груб, и, често, неваспитан. У животу у опће мало дружеван. Србију и Србе из Србије волео је са свим истински, али је на њих гледао као на људе просте, које ваља васпитати и дотерати да буду као што су његови земљаци, у којима јединима налазио је Србе за углед!

Међу тим, у животу, баш ови Шумадинци, можда и без знања Николићева, преваспитавали су њега самога.

У прилог томе, ево што сам дознао од њега самога.

Једнога дана дође старац Николић мојој кући, и донесе неки подебео рукопис. То је оно превод Смајлсове књиге „Карактер“. Николић је нашао ту књигу на немачком језику, превео је, и нуди је Чупићевој Задужбини за штампање.

По што сам прочитао превод, нашао сам да је језик врло рогобатан; осем тога, Николић је оне примере које је Енглез узимао из светске историје, заменио примерима из историје српске, па је, у том послу, готово свуда био лоше среће.

Прочитавши све то, одем старцу и кажем што мислим о рукопису.

— Е, мили роде, рече ми он, малко срдито: — шта ви хоћете од мене? Знате ли ви, да ја српске граматике никад нисам учио?

— Верујем, рекох ја, слежући раменима.

— И ово што пишем српски, знате ли ко ме је научио?

— Молићу, да чујем!

— Илија Гарашанин!

— Е, молим вас?

— Да; тако је! Дошао ја к њему у попечитељство за началника. Он ми заповедио да напишем циркулар на началничества. И ја написао како сам најлепше умео: све велики периоди, па све глаголи на крају, и онако што би немачки било баш како треба.

— Гарашанин узе те прочита тај мој концепт, ману главом, осмену се, па рече:

— За кога си ти ово писао, Николићу?

— За началничества, одговорих ја.

— Е ној брајко, па ово једва ја разбирам шта је, а како ће га разабрати моји начелници? Не ваља ово ништа! Него ти напиши просто:

Начелништву томе и томе.

Препоручује се начелништву

1. то и то,
2. то и то,
3. то и то.

И све нека је кратко; нека је разговетно, да га и најпростији човек може разумети. Не умеш ли то, кажи ми да напишем ја! Па и не чекајући да ја одговорим, узе перо и, на мом концепту, написа како је хтео, и пружи ми што је написао. Ја тек тада видех како је просто и разговетно казано оно што је у мене било тамно и неразговетно.

И после тога, марљиво сам читао све што је писао. То ти је сва моја школа у српском језику и у српском стилу!

Живећи у Београду, као пензионар, Николић је више пута узиман за многе државне послове. Тако га је, између осталога, Кнез-Михаилова влада слала у Русију, те је одонуда, преко Румуније, донео у Србију оружје које нам је за рат требало.

Николић је умрьо у Београду 28 јула 1882, и сахрањен је код Маркове Цркве, у Палилули.

---

1. Налази се у архиви Српског Ученог Друштва. ↩︎