Обреновић Милош (Теодоровић), родио се у селу Средњој Добрињи1, у нахији ужичкој, на Теодорову суботу, 7 марта године 17802.
Мати Милошева, Вишња, прво је била удата у Брусницу за Обрена Мартиновића, с којим је родила синове: Јакова и Милана, и кћер Стану.
Кад Обрен умре, Вишња се преуда у село Средњу Добрињу за некога Тодора Михаиловића, и с њим роди Милоша, 1780, Јована 1786, и Јеврема, 1790.
Отац Милошев, Теодор3, кога су обично звали Теша, био је човек веома сиромашан, а кад је (15 новембра 1802) умрьо, његовим синовима није остало ништа друго но да иду у најам те да се хлебом хране, премда је Милош и пре, за очина живота, као шипарац, морао отићи у службу.
После више разних газда, у којих је чувао стоку, надничио, или гонио трговачке волове чак на Јадранско Море, Милош се најми, у Добрињи, у свога зета Саве, за којим је била његова сестра Стана. У овога човека Милош је служио дуго; али му, најпосле, додија ружна газдина нарав, па остави службу и побегне у Брусницу, к своме полубрату Милану Обреновићу, који је дотле био прилично стекао, и почео трговати живом стоком. И баш у оно време, када ће му доћи Милош, Милан је радио у заједници с турчином Ћор-Зуком из Бруснице. С овим Милановим ортаком, Милош је, доцније, често ишао по селима те лучио браве.
Српски устанак на Турке букне у почетку 1804, и Милан Обреновић јави се одмах као један између првих покретача и вођа тога народнога посла. Кроз кратко време, током самих догађаја, Милан поста војвода нахије рудничке, а за тим и пожешке (чачанске) и ужичке.
Уз брата свога, Милош је и лако и брзо добио прилику одликовати се и у бојевима и у пословима управним и судским.
Прича се да је, још 1805 године, на молбу Газде Николе Луњевице који је био човек веома уважен, добио од Карађорђа војводски чин, ма да је служио и радио у војводству Миланову.
Године 1807, у нападању на Ужице, кад су Срби освајали неки шанац, Милош допадне грдне ране: пушчано зрно ударило га је више леве сисе, па избило кроз плећку. Ови су мислили да Милош те ране не може преболети; али он, после дванаест недеља боловања и видања, оздрави.
Како је Миланово војводство било врло велико, пошто је захватало три велика округа, то је у њему и за Милоша било свакад довољно посла, а он од посла никад није бегао.
Пред крај године 1810, Милан Обреновић, налазећи се у Букурешту, код главнога заповедника руске војске, као народни депутат, из ненада падне у болест и, после неколико дана, умре.
У Србији, међу тим, Карађорђе и Младен спремали су ону реформу коју су објавили на скупштини, о Малом Божићу 1811, и по којој су прогласили за војводе којекаквих 70 људи, те тако Србију издробили на 70 малих војводстава, па тиме и власт дотадашњим великим војводама отанчали.
Највећи противници тој реформи били су Миленко Стојковић и Петар Добрњац.
С овом двојицом слагао се је и Милош и, још пре скупштине, писао им је писмо да се држе добро, а, ако затреба, он ће им и с војском доћи у помоћ. То је писмо дошло у руке Карађорђу и Младену.
Скупштина се сабрала у Београду. Карађорђе је пазио Милоша, и желео је помоћи му; за то га је, испитујући како је постало речено писмо, упућивао да се тога писма одрече, и да кривицу свали на писара. Милош остане при изјави: да је писмо његово, јер је, вели, писар писао што сам ја говорио.
Младену, који Милоша није волео, то је и требало.
У скупштинској седници, Младен, као председник, угледавши Милоша необријана, на један пут искљешти очи на њега, и повиче:
— Погледајте оно рутаво псето! како је необријано дошло у заседаније!
Милош ђипи на ноге, и већ му ударише сузе.
— Господару Младене, рече он: — сам знаш да ма је брат скоро умрьо; за то се нисам обријао, а не што не поштујем скупштину и њена заседанија.
— Бре, ти си парампас; тебе треба обесити о врби што не рађа ништа. У хапс се, кучко, вуци!
И тако Милоша затворе, и ставе под суд. Пресуда би му била рђава. Али „ми настасмо, прича Јокић, по коме ово казујемо: — око Господара, и кажемо да ћемо сви дати оставке ако ће Младен тако срамотити војводе“!
Карађорђе постави за војводу свога зета Николу Карамарковића, а Милошу даде диплому да је опет старешина над свим млађим војводама. Ну то је тако тек речено, а право Милошево војводство била је сама Брусница и 12 села около!
Тако је остало до године 1813.
Кад је настала несрећна година 1813, Карађорђе (20 марта бр. 1237) постави Милоша за команданта граду Ужицу, и да држи кнежину Раке Љевајца.
После тога, заповедио му је да сиђе низ Дрину доле к Лозници.
О Великој Госпођи, 1813, Срби су имали бој с Турцима на брду Брачинцу. У том боју био је и Карађорђе. Сузбивши Турке, Карађорђе сиђе у Липолист, где војводи Милошу да оваку заповест:
— Коекуде, кажу да онамо на Сави има место и вода Засавица. Иди ти, Милошу, те онде начини шанац да Турци не прођу низа Саву, а на Проту Смиљанића, у Китогу, не смеју ударити!
Милош скине чизме, обује опанке, и остави коња па, с Чупићем, и једно 1000 људи, оде.
Тада је он први ископао шанац на Равњу, између Саве и Засавице. За то су му после и певали:
„Засавица показа јунака;
Таково га призна за таквога!“
На том шанцу, тукао се је Милош очајнички; али му нестане џебане, а сила турска навали многобројна, те се је морао повући к Шапцу.
То је било месеца септембра 1813.
Српској војсци према Дрини био је тада главни заповедник Кнез Сима Марковић.
Милош, дошавши к Шапцу, стане љуто корети Кнеза Симу што није ништа радио да Турци не продру у Мачву, и што је Милошеву војску оставио без џебане, те је морала узмаћи.
— Ћути од Бога не нашао, рекне Милошу смотрени Прота Ненадовић: — зар не знаш да је скоро Мали Божић (кад војводе на скупштини морају одговарати за свашто).
— А зар ти не видиш, одговори му Милош: — да нас, како радимо, Мали Божић не ће наћи ни два заједно?
Ту су тада били: Кнез Сима, Лука Лазаревић, Милош Обреновић, Петар Јокић, Вићентије из Кораћице, и Прота Мата Ненадовић. На један мах, допадне им глас да је Карађорђе оставио Београд и прешао у Земун! Они се одмах договоре да Милош, с две хиљаде коњаника и Буљубашом Петром Јокићем, трчи да ухвати Београд, докле још Турци нису стигли у њега.
Али докле војводе, по тој својој наредби, одаберу коњике, по војсци се разиђе глас: да су Турци прешли Мораву, да су заузели Смедерево и Београд, па још отишли унутра у Шумадију да робе и пале. Кад таква буна уђе у људе, они оставе топове и логор, па крену свак на своју страну да се брину о својим породицама.
Војводе нагну преко Саве, где је ком било прече, а Милош са својим писаром Димитријем, и једним сеизом, обори низа Саву. На Забрежју (ниже Обреновца) нађе Јакова Ненадовића, који је превозио своју чељад и ствари преко Саве.
Ту Јаков каза Милошу да су Турци узели Београд, да је већ све пропало, него нека ни он не двоуми, већ нека бежи преко Саве, куда су и друге војводе пребегле.
На то Милош одговори овако:
— Кад моју стару мајку, жену и децу разгазе Турци, што је вајде да и ја сам живим? Доста је браће изгинуло војујући са мном; право је да погинем и ја, кад другојаче нема живота. Не могу те то, Господар Јакове, никако послушати“.
Бивало је људи који су хтели и у ове Милошеве речи улити неки себичан смисао. Ти људи греше. Милош се, у овај тренутак, јавља и као најбољи син своје отаџбине, и као највећи јунак међу ондашњим војводама.
Ваља прочитати макар које причање о срџби народа у Србији против оних који су га, како се онда говорило. „завадили с Турцима па га, без заштите, оставили мачу и угарку турском“, и одмах ће се видети колико је, у онај мах, било дражи за Милоша да се чему нада за своју тобожну властољубивост. И Петар Јокић, и Прота Ненадовић, и Сима Милутиновић, с толиким другим паметарима, тврде да је онда Србима у Србији било грозније него што би се пером могло описати.
Срећна у својим последицама, које онда никако ни слутити није могао, ова Милошева одлука на Забрежју биће довека један од најлепших цветова у венцу његових великих заслуга.
Са Забрежја, Милош оде у Брусницу, па оданде похита к Ужицу да би, бар у том тврдом градићу, могао очувати непогашен огањ народнога ослобођавања, али, због оскудице у храни и у џебани, мораде и Ужице оставити, па се предати црној судбини која тада притиште сву Србију.
На Св. Николу, 6 декембра 1813, Милош своју мајку, жену и децу пресели под планину Каблар, у кућу некога Ђорђа Љубичића, а сам је мислио држати се планине.
Међу тим, Турци уђу у руднички округ. У граду Руднику турске куће биле су готово све порушене још у почетку године 1804. Од тога доба, никаква власт није ни наставала у том граду, него је Брусница, због војводе Милана, и, после, због Милоша, била средина нахије.
За то Ашин-бег, са 150 Турака и 20 камила, уђе у Брусницу, и смести се у Милошевој кући, а камиле уведе у школу где су се српска деца учила!
Већ се није имало куд ни камо. На пољани код таковске цркве, Милош се преда Али-Аги-Серчесми, кога је нови београдски везир Куршид-Паша био послао да преда и нахију рудничку.
Предајући се, Милош скиде с врата војводску сабљу, извади иза појаса пиштоље, па то обоје стави пред Али-Агу-Серчесму.
Турчин пиштоље одмах врати Милошу, и призна га за кнеза нахији рудничкој; а сабљу његову задржи да је понесе везиру као сведочанство Милошеве покорности.
О Ђурђеву дне 1814, Милош своју породицу пресели из куће Љубичића у кућу Марка Матковића. Та је кућа стајала још године 1876.
После неколико месеца, пријатељи нађу Милошу још склонитије место у кући неког Милована Маринковића, у селу Црнући.
У јесен 1814, учини се онај немир у Трнави, који се је прочуо као Хаџи-Проданова буна. Милош је тада много помагао с једне стране да више Срба не би упало у ту буну пре времена, кад није било ни мало прилике за срећан свршетак, а с друге — уздржавао је Турке да што мање штете учине угушујући ту злосрећну буну.
Непријатељи и овде Милоша криве. Али рад његов у овој прилици могу правично процењивати само људи широка срца, који су, поред тога, кадри одвојити оно што се ради по срцу, од онога што се мора да чини по дужности!
Милош је и овде радио и као прави родољубац, и као смотрен државник.
Због тога немира у народу, Милош је морао сићи у Београд. Ту су га Турци задржали као таоца.
Из Београда се је измакао у другу полу месеца јануара 1815. А дотле су већ многи главнији људи из народа у селу Рудовцима били углавили: да се опет устаје на Турке, и Милош да се узме за вођа новому устанку. Чим је Милош стигао кући својој, одмах су се почели прибирати к њему одабранији људи, те се договарати о новом устанку.
Милош се није одмах примио старешинства у том новом послу. Најпре је много разговарао са свима; мерио је величину посла у који је требало ући; процењивао је чврстину воље у устаника, и, кад се је уверио да су сви прегли на једно: избавити се, или изгинути: онда је, о Цветима, отишао у Таково цркви, где је било уговорено да се сви вођи састану, као богомоље ради. Онда се опет, под таковским грмом, последњи пут договоре, па оду у цркву на молитву. После службе изађе Милош пред цркву и свему сабору објави: да пристаје на нов устанак, да се прима поглаварства, и, тако, у име Божје, отвара нову борбу с Турцима за ослобођење отаџбине.
Ту се закуне он народу да га не ће оставити, а народ се закуне њему да ће га слушати.
То је било на Цвети, 11 априла 1815.
Из Такова, Милош се врати у Црнућу кући. Ту обуче своје војводско одело, наоружа се па, са својом војводском заставом у руци, изађе пред дружину и, дајући је у руке Сими Паштрмцу, рекне:
— Ево мене; ето вас — рат Турцима!
Паштрмац одмах пободе заставу у ледину, и под њу стане купити војнике, а Милош, с писаром Димитријем, оде у собу писати писма на све стране да се Срби дижу на Турке, и „да бију где год виде зелену стризу“!
Народ устане листом.
Сулејман-Паша, београдски везир, чим чује за тај нови устанак, одмах одреди Ибшир-Пашу, свога ћехају (који се обично и звао Ћаја-Паша) да иде с војском и буну угуши. Ћаја-Паша удари на село Чибутковицу, те узме у помоћ Кнеза Аксентија, с неколико стотина Срба. Та сва војска продре у Чачак. За њом Милош дође на брдо Љубић, на левој страни Мораве према Чачку, и онде се почне утврђивати.
На овом брду Љубићу, после тога, бивали су многи бојеви с променљивом срећом; а кад је Ћаја-Паша погинуо, Турци су се збунили, и нагли бежати преко Драгачева к Сеници. Кнез Милош их је гонио, и, на селу Ртима, у Драгачеву, страшно потукао.
После те страшне турске погибије, Милош је узео турске рањенике, жене, и децу, и њих је лепо испратио у Ужице.
Онај човечни поступак створио је Милошу леп глас и међу самим Турцима.
А још пре, док су се Турци држали у Чачку, Милош је с Љубића трчао к Палежу и к Ваљеву, те је и та оба места очистио од Турака.
После тога, ишао је на Пожаревац, где је, после крвавих бојева, примио Турке на веру, и испратио их у Ћуприју.
Исто тако, примио је на веру и испратио у Нови Пазар и Турке Карановчане.
Очистивши средину земље од Турака, Милош похита к Дрина, пред Куршид-Пашу, који је стајао с великом војском на Бијељини, а овамо преко Дрине био је претурио Али-Пашу Никшићкога те начинио шанац на Дубљу, у средини Мачве, и ту се добро утврдио.
Милош, 14 јула 1815, удари на овај шанац, освоји га на јуриш, потуче Турке, и самога Али-Пашу зароби, па, почашћена и обдарена, пусти да се врати Куршиду, а сам похита на Мораву пред Марашли-Али-Пашу, који је од Ниша ишао на Србију.
Од Вујице Вулићевића, Проте Ненадовића, и других старешина који су, са српском војском, били на Белици повише Јагодине, Милош дозна какве услове поставља Марашли-Али-Паша, па да рат престане.
У тај пар, стигне му писмо од Куршид-Паше, који га зове к себи на договор.
Да би видео који од ова два турска везира даје Србима повољније угодбе за мир, Милош остави војводу Вујицу Вулићевића и Проту Ненадовића да продуже преговоре с Марашлијом, а он се врати на Дрину с намером да пређе у Босну Куршид-Паши на договор.
Српске старешине на Дрини, чувши шта Милош намерава, толико се зачуде дрскости његовој, да му Сима Паштрмац овако рекне:
— Господару! Ако ти се мили мрети, попни се, ето, на који хоћеш грм и скочи; а немој сам своје главе носити везиру у шаке! Одеш ли му, права си будала!
— Лепо, Амиџа, одговори Милош, са свим хладно: — али ако ја одем, свршим народски посао, и вратим се здрав читав, ко ће онда бити будала: ја, или ти:
— Ни ти, ни ја, Господару, него везир који те пусти!
И отишао је везиру под шатор…
С тешком муком избавио се је из Куршидових руку, вратио се у Мачву, па онда одлетео на Мораву.
Марашлија се покаже много мекши: он није тражио, као Куршид, да Срби положе оружје.
— Носите ви за појасом ако хоћете и топове, рекао је српским депутатима с којима је преговарао: — само будите покорни цару!
И тако Милош с њим углави ове угодбе:
- Срби пуштају у Београд Марашлинога Ћехају са 7—8 хиљада војника;
- Српски посланици, с Марашлиним препорукама, иду у Цариград, а Марашлија ће чекати у Ћуприји док се они врате и царски ферман донесу;
- Српска војска стоји како стоји до доласка фермана; и
- Марашлија пише Куршид-Паши на Дрину да не да Бошњацима нападати на Србију.
Кад су се српски посланици вратили из Цариграда, и донели царски ферман о миру, онда је и сам Марашлија, дошао у Београд, те сменио љутога Сулејман-Пашу Скопљака.
После тога, Милош и Марашлија уговоре ово:
- Турци се не мешају у купљење данака; њих српски кнезови купе и предају;
- Код свакога муселима седи по један српски кнез; без овога кнеза, муселим Србима не може ништа пресудити;
- У Београду се уређује једна Српска народна канцеларија у којој ће седети 12 кнезова. Ови ће кнезови судити Србима који учине велике кривице. Ако кога осуде на смрт, предаће га паши да се погуби. Ових 12 кнезова примају порезе од нахиских кнезова, и предају их везиру.
Ето тако, у онај мах, Срби и Турци исделише власт и господство: паша оста господар у градовима над Турцима и муселимима, а Милош у земљи над народом и над кнезовима.
Осем тога, Милош је, том приликом, присвојио и Пореч, који је и од старине припадао београдском пашалуку.
Пошто је тако утврђен мир, Милош је отпочео своју огромну радњу, преображајну у земљи, и дипломатску у Порте и код рускога двора.
Од тога доба, па до године 1839, Милош је Србију (осем градова) очистио од Турака, проширио је државу до граница које је имала 1812, подјамчио је права Србији свечаним међународним актима, завео је редовну војску, уредио судове и управу, отворио школе, расправио одношаје цркви, набавио штампарију, подигао многе богомоље, прокрчио путове и, што је од неоцењене важности, животом и радом својим, улио је у Балканске Хришћане тврду наду да ће се скоро избавити.
Али да се вратимо мало назад!
Године 1818, Милош сазове народну скупштину у манастир Враћевшницу, и каже јој да ће за народ бити боље да се врховни старешина налази у Крагујевцу, месту приступачнијем. Скупштина то радо одобри, и он, те године, остави Црнућу, и пређе на обалу Лепенице.
Доцније је начинио себи конаке у Пожаревцу, у Београду, и у Топчидеру. И у сваком од тих места седео је понекад, кад је чему била потреба и прилика.
Године 1839, не могући владати по уставу, по ком је Порта била врховни суђ српским саветницима, Милош, 1 јуна, да оставку на корист старијега свога сина Милана, и оде у Влашку, на своја добра.
Од тога доба, до краја године 1858, живео је или у Влашкој или у Бечу, а и путовао је по Јевропи.
Године 1858, декембра 11, светоандрејска скупштина поврати Милоша опет на кнежевски престо српски.
Ушавши у Београд, престоницу своју, 25 јануара 1859, Кнез Милош је владао до 14 септембра 1860, а тога дана, у 3 часова и 20 минута јутра, после дуге болести, издахнуо је у свом дворцу у Топчидеру, па је одонуда пренесен у Београд, и врло свечано сахрањен у великој београдској цркви, испод јужних врата, у припрати.
Милош је био средњега раста, јака састава, окрушасте снаге, округла лица, јасна, громовита гласа, брза, кратка говора, а памћења за причу јака; не знајући читати ни писати, Милош је често сам својим писарима казивао како ће му писати писма.
У говору је често понављао узречицу: „чиниш ’волико,“ као што је Карађорђе говорио: „коекуде“.
Милош је имао велику наклоњеност према лепом полу, али се не зна да је томе за хатар какав државни интерес крњио. Иначе је у свему живео веома штедљиво. Марио је да стече; и тековину је своју ревњиво чувао. Нарави је био бујне, али повратљиве. Човек радник, увек је тражио најкраћи пут, макар тај пут и не био свакад најбољи. Реч, новац, па и саме људе, често је давао, само да уради што је наумио!…
У љубави, у мржњи; у пријатељству, у непријатељству; у издашности, у тврдовању; у власти и без власти — Милош је бивао: прав и неправ; и отворен и лукав; и бујан и смотрен; и веран и забораван; и сталан и променљив; али, у тежњи да руши Српство и да диже Српство, био је свакад један исти, непомерно сталан, вечито веран, никад забораван, свакад достижан и никад уморан!
То му је заслуга нада све заслуге; то му искупљује многу ситну човечију ману или погрешку.
Милошевих слика има више у народном музеју, у Београду, а има и једна биста од гипса: све су добро погођене.