Поменик

Аутор: Милан Ђ. Милићевић

  • Памучина Јанићије

    Памучина Јанићије, архимандрит, родио се у селу Заградињу, у требињском округу, у Херцеговини, 13 декембра 1810, од оца Стевана и мајке Саре.

    Крштено име било му је Бошко, а име Јанићије добио је заједно с калуђерским чином.

    Памучина је почео учити у месту свога рођења, где је, из почетка, писао по јасеновим корама и по каменим плочама. Доцније је продужио учити се у манастирима Дужима и у Завали.

    Године 1829, закалуђерио га је херцеговачки митрополит Јосиф, родом Грк, у манастиру Завали.

    На скоро после тога, Памучина је дозван у Мостар, где је служио као парох до саме своје смрти.

    У мостарској митрополији од грчких ђакона, протосинђела, и владика, Памучина је научио грчки, те се је и тим језиком врло корисно служио за своје самообразовање.

    Осем тога, како је у Мостару парохиска кућа и школа до митрополије, и како су у мостарској школи учитељи бивали већином Далматинци, који су у Задру свршили богословију: то је Памучина, жудан знања, и у њих учио што се у манастирима његовога доба није могло научити. На тај начин, познао се је с граматиком, са српском историјом, географијом, и рачуницом.

    Кад митрополит Јосиф би одазван у Цариград, у Мостар за митрополита дође Бугарин Аксентије, који је, доцније, отишао у Велес, а у Мостар се вратио Јосиф, који Памучину произведе за архимандрита.

    Од природе даровит, а на послу вредан и уредан, архимандрит Памучина не само да је учио сам себе, него је доспевао да корисно поучи и друге. Тако је збирао народне пословице, приче, песме, загонетке, и описивао обичаје у Херцеговини. Ове своје књижевне саставе, он је штампао у Српском Далматинском Магазину од године 1846—1867.

    Тих састава и достава има врло много, и врло су различне садржине. Тако, на прилику, у Магазину за 1849, стр. 151, налазимо „Сатопоказатељ“, у ком је Памучина обележио даљину од Мостара до сваког главнијег места у Херцеговини.

    Памучина је написао: Живот Али-Паше Сточевића-Ризванбеговића, где је, у једно, и историја целе Херцеговине за доба Али-Пашина.

    Тај састав, преведен на руски језик, штампан је 1873, у Списима Александра Гиљфердинга (део 3, стр. 330—379).

    За своје књижевно заслуге, Памучина је имао од рускога цара орден Св. Ане трећег реда, од Св. Синода златан крст о врату, и од Турака султански берат.

    После смрти митрополита Григорија, Херцеговци су молили цариградску патријаршију да Памучину постави Херцеговини за митрополита. На ту молбу дође наредба, по којој се управа јепархије предаје Памучини, до постављења новога митрополита. Ту дужност он је вршио пуне четири године (1860—1864).

    Настајавањем архимандрита Памучине, и јеромонаха Чокорила, подигнуте су цркве у Бијелом Пољу (код Мостара), у Челебићима, у Жупањцу (Дувну), у Љубушком, и у Старој Габели.

    Јанићије Памучина преминуо је у Мостару, 9 септембра 1870, и сахрањен је у порти мостарске цркве олтару са северне стране.

    Памучина је оставио 800 дуката у државној руској банци, у Петрограду, наредивши да се интерес од тога новца троши на потребе српске основне школе у Мостару.

    Памучина је био нарави тихе, а веселе; врло дружеван и на очи леп човек. О себи је оставио красан спомен у свим местима где је боравио.

    Најпосле, нек се зна и ово, умео је тако лепо писати минејским словима да су само веште очи могле познати да то што он напише није штампано!

    Допуна

    О Јанићију Памучини има више у 33 броју Јавора од 1892, у Требевићу 1891; и у Босанској вили 1892 бр. 24.

  • Палалић Теофило

    Палалић Теофило, из села Атенице, близу Чачка. Био је најпре писар у војводе Антонија Пљаке и у карановачком суду, па после, уз Хаџи-Проданову буну, попише и, тајно, позове све важније Србе да се дижу на Турке!

    Ћаја-Паша, дошавши у Чачак, пропта тога Теофила, ухвати га, и натера да му изда имена свих Срба којима је писма писао, те паша и њих похвата, и побаца у ланце, заједно с писаром Палалићем. Све их, за тим, стера у Београд, где Палалића одмах удари жива на колац, а оне друге задржи у тамници, те их је после, секао, једног по једног, кад му је била воља!

    Мир душама мученичким! Слава светлим њиховим именима до века!

  • Палалија Стеван Андрејић

    Палалија Стеван Андрејић, кнез из села Бегаљице, у нахији грочанској.

    За овог, кнеза вели Фочић Мехмед-Ага;

    „Док погубим Кнеза Палалију
    Из малена села Бегаљице;
    Он је паша, а ја сам субаша“!

    И одиста су Турци ухватили и погубили Кнеза Стевана одмах у почетку године 1804.

    Тело Палалино сахрањено је код цркве манастира Рајиновца, на исток од олтара.

    На плочи, која се од мраза већ почела љускати, може још да се прочита ово:

    „Заје почивајет раб Божји Стефан Андрејич, оборкнез бегалички. Пострада и погибе за Ристјане. Бог да прости њему душу! Потписа ову плочу Мија Јанковић, 1804“1.

    Проста земља која га покрива.

    Својом ју је откупио крвљу!

    1. Кнежевина Србија, стр. 66 и 67. ↩︎

  • Павловић Теодор

    Павловић Теодор, родио се 14 фебруара 1804, у Карлову, у округу кикинђанском, од оца Павла и матере Јелисавете.

    Основну школу свршио је у месту свога рођења; немачки је учио у Хацфелду; гимназију је походио у Темишвару, Кикинди, Сегедину, и, највише, у Карловцима.

    Философију је слушао у Сегедину, а права у Пожуну и Пешти, где је већ почео и вежбати се у пословима правозаступничким.

    У Пешти је постао уредник Летописа Матице Српске, па, после, уредник Народном Листу, и Народним Новинама, и тако је, оставивши правозаступничке послове, од којих је могао живети, отишао на књижевну радњу, у којој је мислио народу српском бити од користи.

    Као секретар Матице Српске, Павловић је, радио од 1832 до 1848.

    Он је уредио 11 свезака „Летописа“, у ком послу говорио је:

    — Ако овим и најмању корист принесем свом народу, постигнућу жељу над свима жељама живота мога!

    Осим радње у Летопису, у Народном Листу, и у Народним Новинама, књижевност од Павловића има још дела, од којих су нам при руци ова:

    1. Виландове симпатије или разговори мудрог пријатеља, превод с немачког, у Будиму, 1829;
    2. О опхожденију с људма, превод; свеска 1, у Будиму, 1831.
    3. Драгољуб, забавник за годину 1845, у Пешти, 1845.

    У последње време свога живота, Тодор Павловић је био тешко оболео; изгубио је био, кажу, са свим моћ памтиљу; и, као српски изнемогли књижевник, находио се је у тешкој сиромаштини.

    Бог га је миловао, те га примио из наручја ојађене старе мајке, у месту где се је и родио, 12 августа 1854 године.

    Бог да га прости!

  • Павловић Мелентије

    Павловић Мелентије, родио се у селу Врбави, у Горњој Гружи, 1776 године.

    Отац Мелентијев, Павле, и отац Томе Перишића, доцније чувенога Вучића, Периша, два су рођена брата.

    Мелентије се учио у манастиру Враћевшници, па се је ту и закалуђерио. Не зна се дан ни година кад је постао калуђер, али се зна кад је изабран за игумана томе манастиру.

    Од године 1806 до 1813, у Враћевшници су боравили студенички калуђери који су, бежећи испред турске силе, оставили Студеницу и, са Св. Краљем, добегли у Враћевшницу, те су се ту станили. За то време, у једној обитељи, боравили су двоји духовници, два браства, с двојим приходима и са две касе.

    Најпосле смешали су се и сјединили.

    Године 1810, умрьо је враћевачки игуман Јосиф, и манастиру је требало поставити новога игумана. У манастирској архиви чува се једно писмено које лепо прича тај случај. За то ћемо ми то писмо цело овде изложити. Оно гласи:

    1810, марта 9.

    Дајемо сваком суду на знање, како овим даном умре игуман Јосиф, и на његовој смрти бише сви његови, своји јему, и чесно, по Божјој вољи, погребосмо јего, по чину црковному. На том наки наставши по њему Мелентије, јеромонах, сви ми кметови, кнезови, и буљубаше соборно нађосмо мунасип да буде, договором кметовским, на његово место, по њему оставши јеромонах Мелентије, и опште ми кметови сви постављамо и потврђујемо да буде (в место) Мелентије Игуман. Тако велимо, и тако дајемо потврђено писмо. — Први ја Кнез Благоје, из Црнуће; Кнез Радивоје, из Каменице; Кмет Гаја, из Црнуће; Буљубаша Милисав, из Каменице; и Павле Слепчевић, из Каменице.

    И над свим тим ја, Антоније Војвода, потврђујем и ударам свој мур, да је на знаси свакому (м. п.).

    И на том и архимандрит Студенички Василије потврђује, ради бољега сложенија.

    Доцније, Мелентије Павловић био је друг Кнезу Милошу у свим важнијим пословима његовим. Оно је био овај Мелентије архимандрит, што је на Љубићу, 1815, онако славно заменио петрахиљ добошем, и Бог му је баш ту службу примио, и Србију, толико вољену и тако брањену, очински благословио!

    Мало доцније, на Палежу, задобивши од Турака један топ, Срби га нису могли употребити на своју корист, јер није имао кундака. Али овај Мелентије Павловић и Сима Паштрмац, навале да му начине кундак: чак су сами у мехове дували, само да се час пре топу кундак окује, те да се може окренути против непријатеља српских!

    Још доцније, око половине декембра 1822 године, Кнез Милош је, у договору с народном скупштином, био уредио у Крагујевцу „Конзисторију или свештенички суд“, коме је посао био „одликовати добре а каштиговати недобре свештенике, а у свакој важнијој ствари обраћати се врховној земаљској власти за упуте“.

    Ту конзисторију чинила су два лица: овај Мелентије Павловић, враћевачки архимандрит, и Рака Тешић, колубарски кнез1.

    Године 1831, Кнез Милош пошље Мелентија у Цариград, заједно с Нићифором Максимовићем, те Патријарах Константије, 18 августа те године, Мелентија постави за архијепископа београдског и митрополита српскога, а Мелентије, сутра дан, посвети Нићифора, за јепископа ужичкој (данас жичкој) јепархији.

    Мелентије је био у Београду први митрополит Србин, после толиких митрополита Грка. Он је закратио у београдској цркви, на левој страни, певати грчки, као што се је певало до њега.

    Осем тога, живо је настајавао да се набави српска штампарија, за штампање српских књига.

    Мелентије је мало седео на митрополитском престолу, јер је 11 јуна 1833 преминуо од водене болести, и сахрањен је у великој београдској цркви.

    У народном музеју, у Београду, има слика овога знаменитога митрополита-патријота. Ту слику је прекопирао неки Бакаловић 1839 с друге слике која се налази у манастиру Враћевшници, на полеђини које чита се овај запис:

    „Мелентије Павловић, архимандрит врећевшнички, народољубац, трудни спутник, духовни советник, храбри војин, подвиги неусипни претерије општаго благосостојанија народа српскаго ради; изобразисја 41 лето старости, 1817 лета, маја 20 (Георгије Лацковић живописац)2.

    Под том сликом, на поду, може се видети обод од онога добоша у који је Мелентије онако славно добовао на Љубићу, 1815.

    Мелентије је био човек висока раста, сув, црномањаст, дугих образа, дугачка и малко покучаста носа; лепе црне и пуне браде, а невеликих танких бркова; носио се је увек чисто и укусно.

    Кнез Милош, Кнегиња Љубица, и деца њихова, звали су га обично: „Наш Попа“!

    Допуна

    Павловића Мелентија рукоположио је за јеромонаха митрополит Леонтије године 18003.

    На страни 493 Поменика казано је да је митрополит Мелентије умрьо 11 јуна 1833. Тако је штампао у својој књижици Знаменитији догађаји новије српске историје, стр. 117, шабачки владика Герасим Георгијевић, који је Мелентију био на самрти; али у Протоколу умрлих (од 1829—1836) који се чува у великој београдској цркви стоји овако записано:

    „Раб Божји, архијереј Мелентије, митрополит Српски, житељ београдски, исповедав прежде согрешенија своја преосвештеному Господину Герасиму, јепископу шабачкому, представи се месеца јунија 8 дана љета 1833“.

    Испод тога, другом руком забележено је и ово:

    „Пренесене бише кости његове у пострижни његов манастир Враћевшницу, марта 27 године 1837“.

    у Враћевшници пак, на гробној му плочи, чита се овај запис:

    „Мелентију Павловићу, у ново-подигнутом Књажеству Србији, првому митрополиту Српском, рођеному у Врбави, нахији крагујевачкој, око шесет година временога века свога пожививем, а 1833 љета, 8 јуна, у вечни живот пресељившем се, за знак искреног с њим дружељубија и вечног воспоминанија положи споменик овај Светли Књаз Српски Милош Обреновић 1833 љета“.

    Желећи што више сазнати и забележити о овом знаменитом Србину и духовнику, обратио сам се г. Ф. Христићу, који је био ђак и посинак митрополиту Мелентију, и од њега сам добио ову белешку:

    Митрополит Мелентије боловао је од водене болести. С тога је ишао преко да се лечи. Не нашавши лека, кад се видело да ће умрети, донели су га у Београд, и ту је после неколико дана умрьо.

    Сахрањен је у цркви. Надгробно слово говорио му је у цркви Танасије Теодоровић професор, који је тек био прешао у Србију, и почео, заједно с Дим. Исаиловићем, предавати у ново заведеној вишој школи. Лик митрополита Мелентија и дан дањи тако ми је свеж у памети, да се могу опоменути сваке црте на лицу му. Био је повисок, дугих образа, браде целе, али не сувише густе. Испод очију имао је прилично бразда. Здравља је био деликатног, с тога, кад би легао, ћирица му је увек ноге чешао, да би пре заспао. Био је велики Господин, и макар да је из Народа, носио се врло лепо и елегантно. Говор му је био тих, а физиономија благо насмејана. Кад је по Србији путовао, дочекиван је бивао управо овако као и Кнез Милош, а тако је исто и поштован био. У ствари био је, у оно време, прво лице до Кнеза Милоша. Цела фамилија кнежева звала га је „Попо“. Сваке године зван је бивао у Пожаревац, да с Кнезом Милошем и фамилијом велике празнике проведе. Мене је, као дете, посинка свога, повео у Пожаревац, где је с фамилијом Кнежевом ускрсовао. Пошавши оданде у Враћевшницу, да тамо Ђурђев дан (патрон враћевшнички) проведе, пратило га је стотинама коњаника. Први конак био нам је у Свилајинцу код Ресавца. Дочек изванредан; света је било толико, да сам ја, као дете, мислио, да је војска скупљена да иде на Турке! У Враћевшницу о Ђурђеву дне, дошао је и Кнез Милош с целом свитом, и онде три дана остао.

    Митрополит Мелентије имао је обичај свако после подне да седне поред једног поточића, на прострту ћилиму и јастуцима, а ја поред њега читао сам му Жил-Блаза, који је у Зубанову преводу тек почео да излази. Сам се је чудио како ја брзо читам, и свештеницима и калуђерима, који су ту стајали и слушали, рекао је једном:

    — Е, кажите ми, би ли ко од вас могао овако читати, као ово дете? А свакоме од вас има по 50 или 60 година! Сиромаси свештеници само су гледали и ћутали…

    Кад смо се вратили у Београд, болест му се погоршала, те је с тога морао ићи преко да се лечи.

    Драги г. Милићевићу, ово све неће вас по свој прилици много интересовати. Ја бих могао више о митрополиту Мелентију написати, али то би се тицало више моје биографије него његове.

    Будите ми лепо поздрављени из овог лепог места! Абација, 5 декембра, 1893. Ваш искрени поштоватељ

    — Ф. Христић.

    1. Грађа за Историју Краљевине Србије, 2, стр. 400. ↩︎
    2. Вујић, Путешествије, стр. 323. ↩︎
    3. Владика Јанићије ово уверава у својим Беседама, стр. 324.
      Поводом смрти митрополита Мијаила, у београдским новинама, од 5— 8 фебруара 1898, речено је: да је кости Мелентијеве пренела у Враћевшницу Кнегиња Љубица на колима, која су возила четири белца! ↩︎

  • Павловић Јован

    Павловић Јован, шабачки прота, родио се у селу Бањици, у Босни, 30 јануара 1804.

    Отац му је био свештеник, и још 1806 прешао у Србију, и настанио се у Шапцу, као парох.

    Јован је почео учити се у Шапцу, а продужио је учење у Митровици, кад му је отац, несрећне године 1813, морао пребећи из Шапца у Срем.

    Јован Павловић се запопио у Шапцу 1824, а године 1826 постао је прота, на особиту жељу г. Јеврема Обреновића, који је онда био управник свега онога краја.

    Млади прота Јован Павловић, рано је изашао на глас као добар беседник у цркви. Уважен и одликован у породици Обреновића, човек виђен на очи, отворен у беседи и, за оно време, доста научен свештеник, прота је бивао призиван у многе свечаности дворске и народне, и свуда се јављао на пријатност свету и на хвалу себи.

    Године 1835, ишао је с Кнезом Милошем у Цариград, и онамо је, у цркви рускога посланства, говорио беседу која се посланику толико допала, да му је дао врло леп златан часовник.

    Године 1859, слао га је Кнез Милош у Цариград, као члана депутације која је тражила од Порте, да се изврше хатишерифи Србији дани, а дотле остали мртво слово.

    Поред света тога, ми његовом помену отварамо овде место и за то што је огледао моћ свога пера не само у многим беседама, које је говорио у приликама и неприликама, него и у преводу Чокеових „Часова Благовења“ које је штампао у Београду 1850.

    Прота Павловић је рано оседео. Висока става, дуга лица, беле косе и браде, оштрих живих очију, Прота Павловић је био личност која је уливала поштовање где се год јави.

    Умрьо је у Шапцу 24 априла 1861, на сами васкрс, и укопан је код цркве, коју је служио 37 година.

    Над његовим гробом у црквено платно узидана је плоча на којој, поред осталога, стоје ове речи самога покојника:

    „Рађамо се да мремо,
    А умиремо вечно да живимо,
    Са славом или бесчестієм“.

    Бог да га прости!

  • Павловић Јевта

    Павловић Јевта, добротвор, родио се у Смедереву, у почетку године 1836.

    Основну школу учио је у месту свога рођења. У школи је Јевта био слаб ђак, а на улици, где се деца играју, и на Дунаву, где се купају, био је први у свакој немирноћи.

    Отац његов Милоје, човек веома оштар, видећи да му дете слабо приања за науку, извади га из школе и, године 1849, доведе у Београд, где га да у трговину код Николе Стефановића трговца.

    Наместивши га тако да буде шегрт у трговачкој кући, отац га на поласку призове и оштро му рекне:

    — Јевто! ја те овде остављам да служиш и временом да постанеш човек, а ти, ако не хтеднеш служити, него ми се вратиш кући, да знаш, да ћу те убити! То упамти!

    Горки шегртски хлеб Јевта је јео с великом муком и, у два маха, баш му зло шегртско стање догрди, те побегне, дође до Лаудонова шанца, па се ту сети очиних речи, и не смедне даље, него се врати натраг газди! Други пут опет побегне, дође до варошкога шанца и палисада, па се и ту сети очиних речи и устави се. Пошто се сит исплакао, и нагледао друма који води у Смедерево, врати се кући, и настави опет шегртлук, који га је извео у калфалук па је најпосле Јевта дошао до својега слаткога хлеба, и до лепога имена у свему народу својему.

    Још првих година свога службовања, Јевта је опазио колико много знања ваља трговцу, па да своју трговину може водити како треба, и како мало спреме има он за тај рад. Зато је од своје мале зараде, тако рећи од својих уста, откидао, те плаћао учитеље, који су му предавали: немачки језик, трговачку рачуницу, двогубо књиговодство, и коресподенцију.

    Мучећи се овако и невољишући, Јевта је у свом срцу говорио:

    — Ах, да ми хоће Бог дати, да стечем, не бих тражио веће задужбине, него да учиним, да се младићи мојега доба и мојега реда, не муче овако као што се мучим ја, него да имају и школу, и књиге, и учитеље, у којих ће научити све што им треба за трговину.

    У радњи Николе Стефановића Јевта је остао дуго. Ту је дошао до 600 талира годишње плате, што је онда било врло много. Године 1863 Никола га узме за ортака. И, после године дана, кад су свели рачуне, видели су, да су, преко свих трошкова, имали чисте добити 3000 дуката! Јевта се пливао у радости.

    Године 1869 Јевта се разортачио с Николом, и отворио радњу на своју руку;1 али, док је год живео, није заборављао Николу Стефановића и његову породицу.

    Својим радом, својим карактером, својим разумевањем трговине и трговачких послова, Јевта је брзо растао у очима својих суграђана. Тако су њему, једно за другим, нуђена сва звања и одликовања, на која се долази по избору а не по постављању. Он је био више пута одборник у Београдској општини, више пута је биран у трговачки суд за судију, а тако и за члана управе у кредитном заводу, где је најпосле био и потпредседник.

    Кад је установљена Народна банка; он је изабран у управу тога завода, где је остао до смрти.

    Какав је био човек, и какав трговац Јевта Павловић, види се и по овој околности. Кад је, године 1876, пред први рат у Србији објављен мораторијум, Јевта је одмах писао свима кућама на страни, с којима је имао посла, да се он неће користити мораторијумом, већ да ће свима својим обвезама одговарати као и у редовним приликама. Од тога је доба његова фирма задобила на страни велики и сталан кредит.

    Последњих десетак година Јевта се готово са свим био иставио из радње; живео је као трговачки пенсионар. Поверивши радњу млађим врло поузданим људима, он је у дућан свраћао као гост. За те своје доколице, разматрао је установе и пратио догађаје у нас. Једна наша установа привлачила је на се сву пажњу Јевтину. То је Београдска трговачка омладина; Напредак њене школе, програм школске наставе, распоред часова и испита, одређивање старијих и угледнијих трговаца да буду на испитима — све је то Јевту живо занимало. За младе трговце, који управљају Омладином, имао је увек похвалних речи. Кад би отворио Трговински Гласник, па би у њему нашао што о друштвеној школи, то би најрадије прочитао. Једном је нашао, да се у недељно-празничној школи предаје и менично право, па је радосно рекао:

    — Ничега овога није било за моје младости! Ко је онда и помишљао на менично право? Онда сам ја, од које мале зараде одвајао и плаћао да што научим, а данас младеж то све има, и још бесплатно!

    Јевта се свакад сећао своје младости и своје недовољне спреме за трговца, па је за то и тежио да омлађима, који долазе за нама, остави могућност, да се за свој рад спреме. С тога је једном свом брату Ђоки рекао:

    — Београдској трговачкој омладини оставићу своје најлепше имање; оставићу им — да им се познаје што сам им оставио!…

    У свом тестаменту од 28 новембра 1895 Јевта је утврдио, пре него што се кренуо у туђину, да потражи лека у немоћи својој, да његово имање у Кнез-Михаиловој улици2, што излази на Миланову улицу, ужива за живота свога његов брат Ђока, а после смрти, да припадне Београдској Трговачкој Омладини. За тим Јевта даље у свом тестаменту овако вели: Приход од истог имања има се употребити на развој и унапређење њене трговачке школе, а ако је могуће, и на пошиљање по једног младића у иностранство ради стручнијег трговачког-академског образовања, или на изучавање какве специјалне индустрије.

    Јевта је био члан у Српском Трговачком удружењу још откад је ово постало; а у исто време био је члан и других многих хуманих установа.

    Јевта је био човек омањега раста, смеђе косе и бркова, а браду је бријао, осем мале брадице под доњом усном. Његове слике у Трговинском Гласнику, и у неколиким календарима готово су све добро погођене.

    Павловић Јевта преминуо је у месту Арку, у јужној Тиролској, 10 фебруара 1896. Тело је његово пренесено у Београд, и сахрањено у Новом гробљу, 16 фебруара 1896.

    Каква је светла памет, каква племенита душа била у овога патриоте! Он памти своју немаштину и своје невољисање, из којега је никао и тако горостасно израстао, па се не само тога не либи, него баш то узима за побуду, да учини највеће добро будућим трговачким појасима, који се могу налазити у онаким истим приликама из каквих је Јевта изишао!

    Нека ти је до века слава и хвала племенити и мудри родољубе: ти умеде управити благом! Нека ти је лака мајка земља, којој си осветлао образ као достојни њезин син!…

    1. Вреди прибележити овај случај: Кад је Јевта, као самосталан трговац, отишао у Беч за еспап, онда је толико наручио чохе и друге робе да је за непуних седам месеца имао да плати близу 14 хиљада дуката. И, платио је све на време.
      — Како си то исплатио, упитао га је доцније брат Ђока?
      — Гребао сам где сам год могао док нисам све измирио; али је било ноћи када сам се окретао као на ражњу, докле својим обвезама нисам одговорио. ↩︎
    2. То се имање данас цени на 300.000 динара. ↩︎

  • Оташевић Михаило

    Оташевић Михаило, родио се у Забојници, у округу крагујевачком.

    Кад је Кнез Милош 1815, из логора у Мачви, хтео отићи преко Дрине Куршид-Паши на разговор о миру, повео је уза се Михаила Оташевића из Забојнице, Аврама Лукића из Рајца, и Николу Симоновића из Бабине Луке.

    Куршид-Паша пусти Милоша да се врати, те, божем, да Србе склони на предају оружја, а ову тројицу задржи као таоце.

    Никола Симоновић некако се измакне, и добегне кући, а Оташевића и Лукића уморе Турци. Прича се да су ископали две рупе за човечији бој дубоке, једну поред друге; у те рупе посадили су их обојицу, па су около њих набили земљу; само су им главе остале на површини. У тим мукама пиштали су јадници два дана и две ноћи, па су тек после умукли, и скапали!

    Вечна слава мученицима за отаџбину!

  • Орфелин Захарија

    Орфелин Захарија, писац, родио се у Вуковару 1726. Звао се презименом Стефановић, па је ово презиме оставио, и саставио себи ново од Орфеја и Лина, старих грчких певача.

    Бележе га као самоука, али је он много знао: писао је књиге, цртао карте, резао на бакру слике, и био је члан бечке уметничке Академије.

    Служио је као канцелиста у карловачког митрополита Ненадовића; био је благајник у владике темишварског Вићентија Јовановића; по том је учио децу спахије од Маче Јована Сапланцајије; живео је у манастирима Беочину, Гргетегу и у Ремети. Неко време боравио је у Новом Саду, код владике Путника, који га је послао у Беч штампару Курцбеку за коректора. Налазио се неко време и у Пакрацу код владике Јосифа Шакабенте.

    Човек несталне нарави, није се могао дуго на једном месту скрасити.

    Умрьо је близу Новог Сада на Исаиловцу (добру бачкога владике) у највећој сиромаштини.

    Од њега су нам остали ови радови:

    1. Краткоје наставленије, 1757.
    2. Ортодоксосомологија или православноје исповједаније, 1758.
    3. Краткоје о седмих тајинствах наставленије, 1760.
    4. Плач Сербији јејаже сини в разљичније государства расјејалисја, 1761.
    5. Ода на воспоминаније втораго Христова пришествија, 1763.
    6. Сјетованије наученаго младаго человјека, из рускога, 1764.
    7. Мелодија к пролећу, 1765. Два пута штампана.
    8. Первија начатки латинскаго јазика, 1767.
    9. Славеносерпски магазин, 1768.
    10. Житије Петра Великаго, 1772.
    11. Генералнаја карта всеросијкој Империји, 1774.
    12. Положеније провунциј: Лифландије, Финландије, Карелије, Ингрије, и Курландије, и пр. 1774.
    13. Карта географ. Германије, Холандије, Даније, Пољше и проч. 1774.
    14. Карта Мале Таторије, 1774.
    15. Буквар за српску децу словенски, у Венецији, 1776.
    16. Вјечни календар, у Вајени, 1783. Три пута прештампаван.
    17. Искусни подрумар, у Будиму, 1808.
    18. Прописи српски. И друго издање.
    19. Седам степенеј премудрости.

    Према својој великој љубави к роду српском и к вери православној, он се није знао уморити у разноврсним радовима, који показују и његов велики труд и висок ступањ знања у сваком послу који је пословао.

  • Округић Илија

    Округић Илија, католички свештеник и песник, родио се у Срем. Карловцима 30 априла (12 маја) 1827 године.

    Основну школу и гимназију учио је у месту свога рођења.

    Школски другови у гимназији били су му: Бранко Радичевић, Милош Димитријевић (доцније председник Српске Матице) и Јулије Радишић.

    Богословију је изучио у католичком семинару у Ђакову, и у Загребу.

    За свештеника је посвећен (што они веле за мисника је заређен) 1850, и прву службу (ми̏су) служио је у Срем. Митровици, где је дуже остао као капелан. Из Митровице прешао је у Карловце опет као капелан.

    Године 1859 постао је парох (жупник) у Сарвашу, месту близу Осека па, иза тога, у Левавској вароши недалеко од Ђакова.

    Године 1867 дође за пароха у Петроварадин, и онде остаде до смрти.

    Године 1885, августа 10/22, Краљевом повељом, постављен је за првога опата Светога Димитрија Сремскога.

    Поп Илија Округић преминуо је 18/30 маја 1897 у Петроварадину, и сахрањен је код цркве Текије (Maria Schnee) на путу између Петроварадина и Срем. Карловаца.

    Од Попа Илије Округића имају ови списи:

    1. Сремска вила, Осек, 1863.
    2. Шаћурица и Шубара. Изворна весела игра, с певањем, у четири чина. Загреб. 1874.
    3. Грабанцијаши или батине и женидба. Глума с певањем, у пет чинова. Нови Сад. 1874.
    4. Шокица. Загреб. 1884.
    5. Уњкава комедија;
    6. Пишчева кубура;
    7. Љуба Дојчин-Петра;
    8. Мара Варадинка;
    9. Срчанице. Љубавна сонети. Збирку ових песама штампао је писац још 1874 али не под својим именом.

    Године 1900, у новосадском листу Позоришту, бр. 13—20, изашло је Округићево посмрче, које је писац предао свом пријатељу г. Т. Хаџићу.

    У свима списима својим Округић се јавља као човек патриота, и свештеник просвећена ума и широка срца. За живота свога он се је дружио са Србима православнима као што би чинио најбољи њихов једноверац.

    Нека му је дуго мило помињање и као човеку и песнику, и као хришћанском трпљиву свештенику!