Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Петрановић Божидар, доктор у правима, родио се у Шибенику, у Далмацији, 18 фебруара 1809.

Основну школу свршио је у месту свога рођења; гимназију у Сремским Карловцима; философију у Грацу, права у Бечу, а постао је доктор у правима у Падови, у Италији.

Вративши се у своју домовину, основао је часопис Далматински Магазин, и уређивао га од 1836 до 1841. У исто време писао је у талијанске и немачке новине разне чланке о историји и о филологији. Био је сурадник и основатељ правнога листа Pravdonoše 1851—1852 године. А превео је на српски језик Грађански законик аустриски, 1852, написавши, у једно, и књижевну историју тога законика.

Од године 1839, Петрановић се је налазио у царској служби, у Задру.

Петрановић се је јако заузимао да се језик српски уведе у јавни живот у Далмацији.

Али највећа заслуга, која ће овековечити име Петрановићево, јесте Далматинска Матица, којој је он ударио темељ, и коју је, као председник, руководио до саме своје смрти, марљиво, чуварно, плодно. Ту се пчеле купе и доносе сок свакојаког драгоценог цвећа на корист народу нашему.

Петрановић је дочекао да је наш језик уведен у јавни живот, да у Задру порота суди српски, речју: дочекао је да се призна да је Далмација земља нашега народа, и да се народност наша све више развија и крепи у њој.

Петрановић је био члан Српског ученог друштва, у Београду, а од руског цара Николе, добио је, 1851, драгоцени прстен за књижевне заслуге.

Тражећи лека нарушеном здрављу своме, отишао је у лето 1874 у Млетке, где је и преминуо 31 августа (ст. ст.) те исте године.

Осем онога што је горе поменуто, као самостални списи Петрановићеви у нашој књижевности, остају ови:

1. Историја књижевности поглавитих на свету народа од најстаријих времена до садашњега века, први део, у Новом Саду, 1858.
2. Ручна књига најнужнијих правдословних речи, изрека, и образница, латиницом, у Задру, 1862; и
3. Богомили, црква Босанска и Крстјани, исторична расправа, у Задру, 1867.

Пекета (Петар) Илић, родио се у Ужицу, 1787.

Најпре је био момак у Кнеза Милоша. Као такав, Пекета је, с Настасом Буљубашом, по заповести Кнеза Милоша, оцепио Ђорђу Протићу 50 батина!

Доцније, Пекета је служио, као татарин, у Кнеза Милоша.

У тој служби једном му се је ово догодило. Журио је у Цариград, носећи нека важна писма од Кнеза Милоша. Свим путем је частио суруџије да јуре, и мезулџијама је давао добре напојнице да му дају добре коње. Три дана, и три ноћи, није спавао. Последњег дана, трчећи на коњу, за двојицом сурушија, Пекета почне дремати, али се је, ипак, на коњу добро држао. У један мах извади пиштољ, и пусти на земљу, па нож, те и њега пусти, коњ му је, међутим, трчао без престанка; скине ћурче, и пусти низ коња на земљу, отпаше појас па се — сав стропошта на пут, захрче, а коњ оде даље за суруџијама!

Кад се сурџије окрену, и виде шта је, врате се, пробуде Пекету, и искупе му ствари и оружје. Он им тада каже како му се је, у сну, учинило да је дома, крај своје постеље, и да се је спремао да легне, па се је за то распасао и скинуо са себе оружје и одело.

Толико му је већ био сан одолео!

После те службе, Пекета је постао старешина среза пожаревачкога, а носио је чин мајорски.

Тада је већ био човек познат не само у својему срезу, него и у суседним окрузима.

Године 1840, кад се оно у Србији беху побркали одношаји; кад су једни били за Кнеза Михаила; други против њега, а трећи за „Старога Господара“, Пекета, првих дана месеца августа, дигне народ из нахије пожаревачке и смедеревске, па, с читавом војском, дође к Београду, где се је налазио Кнез Михаило. Пекета се, са том својом војском, устави код Мокрога Луга.

Кнез Михаило, чувши за ту самозвану војску, узме оно редовних војника, што је имао, и изађе пред Пекету.

Најпре се састану изасланици кнежеви и Пекетини и почну преговарати. А народ, који је дошао с Пекетом, видећи ту Кнеза, остави свога вођа, и пређе на страну кнежеву. Пекета тада огледа да побегне, али буде ухваћен, са 23 друга своја, и стављен под суд, као бунтовник.

Суд их је све судио; и осудио је Пекету да се, пред народом, лиши својих чинова, па да се протера у Лозницу, на четири године, у лаком гвожђу на ногама. Други су сви осуђени на мање каштиге.

Тај покрет је, после, прозван Пекетина Буна, коју је, испод руке, удешавала Кнегиња Љубица, да би повратила у Србију Кнеза Милоша.

Пекета је умрьо у Лозници 1843; жена његова Анђа пренела га је у Пожаревац, и сахранила га у порти са северне стране цркве.

Пејовић Хаџи-Риста, ћурчибаша у Крагујевцу, родио се у Дринопољу (Једрену), откуда је, још у младе своје године, дошао у Крагујевац, где је научио ћурчиски занат, оженио се, и провео век свој тихо и честито.

Овај Риста је преминуо на Велики Петак, 1 априла 1849, и њега је, до гроба, попратило тако много света, да би човек могао помислити, е жива душа није остала у Крагујевцу, која није изашла да укаже последњу пошту покојнику.

Прота крагујевачки, Јован Симеуновић, говорио је на опелу красну беседу о хришћанским врлинама покојниковим.

Хаџи-Риста је, својом последњом вољом, оставио:

1. Манастирима: Јерусалиму, Студеници, Каленићу, Враћевшници, Вољавчи, Благовештењу, Драчи, и Светој Петци — 25.000 гроша;
2. Цркви крагујевачкој 6600 гроша;
3. Црквама: грошничкој, и книћанској по једно сребрно кандило — свако до 500 гроша.
4. Свештенству крагујевачком, за спровод, 2000 гроша, и проти на личност 500 гроша;
5. Сиротињи крагујевачкој 1200 гроша;
6. Школи мушкој и школи девојачкој 700 гроша;
7. Жени својој кућу с покућанством и 25.000 гроша;
8. Снаси својој, удовици, 12.000 гроша: и
9. Брату, у Дринопољу (Једрену), 3000 гроша.

Света и светла вазда била рука која твори дела добра и корисна за своје ближње, за своју отаџбину!

Пејко Н., старац из села Својнова.

Не зна се година Пејкову рођењу, као што му се ни презиме не памти; али се зна како је погинуо у рату за ослобођење Србије; и то једно довољно је да му име не заборавимо.

Године 1815, кад су Темнић и Левач устали против Турака, онда су јагодински Турци, и они који су од Ниша стизали к Ћуприји, имали честе сукобе са Србима на левој страни Мораве, близу Сињега Вира и села Трешњевице, и Својнова.

Једном, јака турска чета удари ка старца Пејка, који је био остао само с двоје момчади. Видећи толику силу (око 500 Турака), Пејко викне својим друговима, те западну за неку ограду од слаба прошћа, и ту се стану пушкарати с Турцима. Цела два часа пламтио је барут с једне и с друге стране. За то време Пејко и другови му убију два Турчина и једнога коња турскога.

Али већ Турци опазе да је ово малобројна дружиница а није заседа која њих на већу бусију мами. Зато навале са свих страна да три Срба жива ухвате. Србин су узмицали лагано уз брдо, шуми. По несрећи, Пејку застане зрно у пушци, и не хтедне више пуцати, пуста не остала!

Турци склопе са свих страна, нападну га, и свега исеку на комаде; а два му друга утеку здраво у шуму, те су, после, опет били Турке!

Старцу Пејку, паломе за отаџбину, вечна слава и захвално помињање!

Пеичић Константин Д-р, родио се у селу Борову, добру српске карловачке патријаршије, 1802.

Основну школу свртио је у Борову; гимназију у Карловцима, философију у Пожуну, а медецну у Пешти, где је, године 1830, постао доктор у медецини.

Вук Караџић позове га, тада, да иде у Србију, за лекара Кнезу Милошу, и он дође у Панчево, али му ту ђенерал Михаиловић рекне:

— Бићете плаћени одиста кнезовски, и све ће вам бити добро; али можете и 25 дегенека извући, ако се Милош на вас наљути!

После таке напомене, Др Пеичић оде на Дубравицу, те је са Стојаном Симићем, онда још незнатним чиновником, преговарао да ступи Кнезу у службу с аустриским пасошем. Кад Симић на то не пристане, Пеичић се мане Србије, па оде у Митровицу за лекара.

Из Митровице је прешао у Сомбор, а из Сомбора у Карловце, где је био лични лекар Митрополиту Стратимировићу.

Кад је пак Јосиф Рајачић изабран за митрополита, Пеичић му се је нечим замерио, и за то је оставио Карловце, и прешао у Панчево, где је остао до 1872, када је стављен у пензију.

Из Панчева је прешао у Пешту, за надзорника Текелијанума, где је и преминуо 25 маја 1882 године.

Пеичић се мешао и у народне послове, године 1848 и 1849, кад су се Срби тукли с Маџарима. Ту је често долазио у сукоб с Патријархом Рајачићем, који га је кривио да је „одвећ претеран“.

Књижевности српској остају од Д-ра Пеичића ови списи:

1. Младен и Доброљуб. Примери пријатељства, у Будиму, 1829;
2. Разглоголствије о лечењу болесних сиромаха (дисертација на докторство, маџарски, у Будиму, 1830;
3. Руководитељ к свеопштем здрављу, у Будиму, 1834;
4. Вићентије Присниц, и његова хладноводна лекарија, у Новом Саду, 1839;
5. Руководитељ к повраћању изгубљеног здравља, у Новом Саду, 1840;
6. Житије Теодора Павловића, новинара, у Новом Саду, 1857;
7. Извештај о споменику његовом;
8. Побожне жеље хришћанске (покушај за почетак преображења цркве православне).

Осем тога, у друштву се Дром Љуб. Ненадовићем, уређивао је периодични часопис Домаћи Лекар.

У рукопису је имао:

1. Грађу за историју српскога покрета у угарској 1848 и 1849;
2. Побожне хришћанске жеље, друго, умножено издање;
3. Руководитеља к повраћању изгубљенога здравља*, треће издање, и још неке ситније саставе.

Др Пеичић је био члан Српског Ученог Друштва, и члан Матице Српске, а године 1848 и 1849 био је и члан Народнога Одбора. Он је прихватио српског војводу Стевана Шупљикца кад је, капљом погођен, пред Панчевом, с коња пао: он је јавио народу, који се је био скупио пред маленом кућицом, на баванишком друму, у коју су војводу унели, да је Шупљикац већ издахнуо!

Др Пеичић био је пријатељ својему народу, и као такав, старао се лечити му бољке и телесне и моралне, колико је год могао и умео! Хвала му за то!

Паштрмац Сима (Милосављевић), родио се 1776, у нахији сеничкој, па је одонуда пребегао у Србију, и настанио све у селу Паштрми, у нахији крагујевачкој.

По имену тога села, прозван је Паштрмац.

За времена Карађорђева, Сима је био барјактар у војсци Антонија Пљакића.

Године 1813, Паштрмац се је затекао у шанцу на Топољаку, према Делиграду, где су Турци Србе оптекли и држали их дори до Св. Томе (6 октобра). Одатле су се некако, ноћу, провукли кроз Турке, и побегли свак на своју страну. Сима је дошао у село Паштрму, својој кући, сакрио свој барјак, па се прихватио плуга и мотике.

Кад је Хаџи-Продан устао, одмах му се је одазвао и Паштрмац, с неколико друга из Груже; а кад је Хаџија пропао, и Ћаја-Паша, с Кнезом Милошем, дошао у Кнић, Паштрмац се, на Милошеву реч, преда и оде својој кући у Паштрму.

Године 1815, пошто је у Рудовцима уговорено да се устаје на Турке, Паштрмац, Вучић, Јован Обреновић и још неки, скоче и побију Турке порезнике у селу Коњуши, и тако, започевши рат за избављење, стеку устаницима и мало новаца за прве потребе.

Кад је таковски устанак већ објављен, Сима је развио барјак у знак освећења тога великога рада, и бивао је свуд где се је год било и крвило, док су бојеви трајали; а после се је, готово увек, налазио уз Кнеза Милоша, с којим је одавно живео у великом личном пријатељству.

Кнез Милош је Симу Паштрмца звао Амиџа. То је реч турска, и значи чика; некад, у шали, због крезавих му зуба, назвао би га и Штрбом. Али је Паштрмац највише био чувен као Амиџа.

Знајући бујну нарав Кнеза Милоша, Амиџа, као његов пријатељ, обично је гледао да љутина прође без штете, и још, ако се икако може, да се окрене на благ смеј. Сувременици веома хвале ту његову тактику.

О Паштрмцу је било много причица које су врло занимљиве, и које осветљавају колико Милошеву нарав, толико и ондашње обичаје и прилике. Неке од тих причица штампане су у календару Шумадинцу за 1852, а доста их има и у писца ових врста, још у рукопису.

Паштрмац је умрьо у Крагујевцу, 5 августа 1836, а укопан је код цркве села Рамаће, јер и заселак Паштрма иде рамаћској цркви. На гробу му лежи плоча с овим записом:

„Овде леже кости мужа за отечество српско много заслужна, верњејшего содруга и љубимца светлаго Књаза Милоша Обреновића, надворнога советника, Симе Милосављевића Паштрмца. Представи се у Крагујевцу 5 августа 1836, у 60 лету старости своје!“

Парезан Димитрије, родио се у селу Брзану, у нахији крагујевачкој, а старина му је у селу Комадинама, у Старом Влаху.

Парезан је, у почетку рата 1804, био прост војник, под командом лепеничког кнеза Ђуке из Јагњила.

Доцније, пошто се је одликовао у бојевима, постао је капетан.

Године 1809, у боју на Новом Пазару, Парезан се је јако одликовао, и допао рана, али се је одмах извидао.

У Карађорђевом Протоколу, за 1812 и 1813, има више од десет бројева, који садрже Вождове заповести на Димитрија Парезана, капетана. Тако, на прилику, под једним бројем пише му се:

Да донесе из Ћуприје у Тополу ратне ствари што су дошле за Орурком; у другом: Да, што скорије, дође с војском у Тополу; у трећем: Све своје тобџије да пошље у Тополу на поученије; у четвртом: Војску да егзерцира, па распусти, како би били са свим готови на први позив; у петом: Јавља му се да је Јанићије отишао на Дрину, итд.

Године 1813, налазећи се на Делиграду, и ту бијући се с Турцима, Парезан је, за једну ноћ, начинио шанац на Мозгову. На тај шанац, у зору, на Преображење (6 августа 1813), ударе Турци страшном силом. Срби су се бранили јуначки, али бројна сила надвали: Турци шанац освоје, а док су га освојили, пало је Срба близу 2000 људи, како уверава Анта Протић.

У том боју славно су пали команданат Димитрије Парезан; млади капетан из Смедерева Коста Томић-Љотић, и многи други.

Главу Парезанову Турци су одсекли од мртва тела, и однели, а тело су му исекли све на комадиће тако да он није нигде ни сарањен, него му је леш тако разбацан које куда¹.

Димитрије Парезан био је човек висока раста, и врло личан на очи. Вечна слава, вечна хвала, палима за отаџбину!

Парезан Ђорђе, млађи брат Димитрија Парезана, родио се у Брзану. Доцније се је одселио у село Горович, кад Жабара.

Ђорђа Парезана, као кнеза лепеничкога, први пут виђамо године 1815 у Багрдану, где је сузбио Павла Цукића кад је овај, незадовољан што је Кнез Милош с Марашлијом углавио мир, хтео да уђе у Лепеницу те тада људе узбуни на продужење рата с Турцима.

После тога, Парезан се јавља и у Београду као кнез, а у последње време (од 14 фебруара 1839, бр. 410) као члан Савета. Умрьо је 11 јуна 1840, у селу Горовичи, код своје куће, и укопан је с леве стране цркве жабарске, која је сад затворена.

Кад је Ђорђе умрьо, син његов Маринко дао је хата попу Марку Јаковљевићу, те је за 40 дана свако јутро служио у цркви службу, и чинио на гробу покојникову помен по реду црквеном!

---

1. На дан пре те крваве битке, Парезан узме свога хата, и своје најскупоценије капетанско одело, па то преда млађем брату рекавши:
   — Брате! води овога коња, и носи ово одело кући! Ја дуго не ћу живети. Ноћас сам, у сну, гледао своју главу на тањиру. Можда ћу је још данас изгубити, исто ти измичи брже!
   Тако је и било. ↩︎

Папакостолулос Панајот Др, родио се 1820, у варошици Вилвинду, у Македонији.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, а гимназију и философију учио је у Кожанима, у Македонији.

После тога, отишао је у Нови Сад, где је био учитељ у грчкој месној школи, и учио српски, дружећи се са Србима.

Из Новог Сада, прешао је у Беч, где је свршио медецину, и постао доктор.

За школовања свога у Бечу, издржавао се је, учећи друге грчком језику, и певајући у грчкој цркви,

Као доктор, дошао је у Београд 1853, и почео живети од лекарске зараде. Мало за тим постао је наставник у трговачкој школи, која је онда овде била као претходница данашњој реалци.

Године 1854, јануара 28, постављен је за професора београдско гимназије; али на крају школске године, остави ту службу, и оде у своју постојбину, где је, као лекар, провео три године.

Године 1857, вратио се је у Београд, и опет постао професор у београдској гимназији, 9 октобра.

Године 1874, октобра 3, постављен је за физика прве класе, у београдском округу. У овој служби остао је до смрти, која га снађе у Београду, ноћу између 29 и 30 маја 1879 године.

Др Папакостопулос, поред своје редовне службе, био је две године члан Сталне лекарске комисије.

Палакостопулос, рођени Грк, и васпитан у грчкој школи, ватрено је љубио јелинску књижевност, а прожививши најлепше своје године међу Србима и са Србима, волео је не мање Србе и језик српски. За то је и превео с јелинскога на српски:

1. Лукијанове разговоре мртваца, у Београду, 1874;
2. Исократову беседу. Савет Доменику, у Београду, 1874;
3. Омирову Ватрахомиомахију или бој жаба и мишева, у Београду, 1877;
4. Јелински језик, који је саставио у Београду, 1878; и
5. Одисеју. Омиров спев, у 24 песме (у Београду, 1881, после његове смрти штампану).

Одисију је превео у прози, и, желећи лепоте Омирове верно предати Србима, Папакостопулос је узео у помоћ Србина (г. Ђ. Бошковића), јака у језику, и тако је одиста, учинио српској књижевности велику услугу!

Велика му хвала за то!

Папазоглија, родио се у селу Студеном Бучју, у Поломљу. Отац му је био свештеник. С тога се и зове Папаз-Оглу (Попов син = Поповић).

Допуна: Папазоглији било је крштено име Драган.

Најпре је био у крџалијама; и с њима је дошао у Србију; па се је, после, одвојио од њих, пришао Србима и постао бимбаша у Црној Реци.

Папазоглија је често, по својој ранијој навици, с јаком четом коњаника и пешака, упадао дубоко у турску државу, те пленио богате Турке и губио насилнике, где је год за кога чуо.

Једном, кад је било примирје, не гледајући на забрану, отишао је у Турке, и велике им штете починио.

Турци су се, преко Руса, жалили на то. И од Карађорђа је била дана оштра заповест, да се казни сваки који оде преко границе!

Папазоглија, не слушајући те заповести, узме 300 коњаника, и толико пешака, па, с њима, продре чак у Софиско Поље. Тамо се прослави поразивши на мегдану једнога турскога јунака, па се, с великим пленом, врати у Црну Реку, где га Џода прими и почасти, па ноћу, на спавању, убије сикиром!

На то недело Милутиновић овако пева:

„Љуто куне сва бугарска земља:
Душе вам се за ребра припекле,
Божијега не виделе лица,
Не могле се очистити вечно!…
Род вас клетвам’ прегрузио људски,
Устопце вам зајми враћали се,
Одужит’ се никада не могли,
То л’ утешит’ нутрост плачну игда!
Од Поломља, из Студенобучја,
Папазоглу, чудна јуначину,
Тко, убити, прегори курварски“?!

Испричавши, како је Папазоглија ишао у Софиско Поље, шта је тамо радио, и како се вратио у Црну Реку, где ће, на вери, погинути, Сима овако наставља:

„Џода клети, те поган последња,
Крвник браће и мрзитељ добра,
Подлизица и слабежи гњавац,
А прам врагу ни жив се не казав,
Побратио с’ лицемерно ш њиме,
Да га тако тек превари лашње“!

Говори се да у том крвном делу има масла и Вељкова и Добрњчева.

Милутиновић криви њих обојицу, па већ Вељку вели да је одбрана Неготина смањила грех, а други га и у гроб однеше. Сву ту Симину песму треба прочитати. (Србијанка 3, стр. 88—97).

Панчић Јосиф Д-р, родио се 5 априла 1814, у Брибиру, у хрватском приморју, испод Велебића.¹

Основну школу изучио је у месту Госпићу; гимназију на Ријеци; философију у Загребу, а лекарске науке у Пешти, где је, 7 септембра 1842, постао доктор у медецини.

После тога, неко време је практиковао у Будиму, и, у исто доба, проучавао флору будимске околине. Из Будима сиђе у Руксберг, у Банату, где је учио децу на Хофманову руднику, и опет се бавио ботаником.

Након две године, оде у Лику те походи стрица Гргура, свога добротвора, и види Мату, брата рођенога.

Из Лике оде у Беч, где је своје знање у Јестаственици раширио и утврдио.

Боравећи у Бечу, Панчић се позна с Вуком Ст. Караџићем, па, желећи ићи у Србију, добије од њега препоручно писмо на Д-ра Јована Стејића, начелника санитета, у Београду. С том препоруком Панчић је, месеца маја 1846, први пут дошао у Београд, јавио се Стејићу, и 18 јуна 1846, поднео молбеницу за окружног физика у Србији.

После тога, прође доста времена а Др Панчић не доби ни физиката, нити одговора на своју молбеницу. Чекајући тражену службу, или бар одговора на своју молбеницу, Панчић је ходао по Београду, и трошио оно мало своје уштеде што је био донео са собом, али је то брзо ишло на мањак.

Аврам Петронијевић, кнежев представник и попечитељ иностраних послова, имао је, у то време, твориљу стакла на реци Белици, у округу јагодинском. У раднике, у тој стаклари, удари нека болештина, а лекара није било. Петронијевић замоли Панчића да, докле не добије службу, оде у његову стаклару. И Панчић је отишао те болест сузбио, и боље угодбе за здравље радника утврдио.

На тај начин, Панчић је своју службу у Србији почео у младој једној радионици, у малену селу Мишевићу, ваљада најсиромашнијем местанцу у нашој отаџбини, па је низ својих услуга завршио у Београду, престоници краљевине, одакле су луче његова знања севале у све земље српске.

Тек 15 јануара 1847 године, Панчић је постављен за контрактуалног физика округу јагодинском, а 12 новембра, те године, бр. 1789, премештен је у Крагујевац за физика крагујевачком округу.

Кад се, новим законом од 15 септембра 1853², у београдском лицеју први пут отвори „Јестаствено-техничко одељење, Др Панчић је, 26 септембра те године, постављен „за контрактуалног“ професора зоологије, ботанике, минералогије, и агрономије, па је у том звању утврђен 7 октобра 1854.

У лицеју, који се је доцније прозвао Велика Школа, Панчић је остао дуго, и урадио је много, необично много.

Као наставник, Панчић је и на катедри, и у своме кабинет увек показивао да истински љуби своју науку, и да искрено жели чинити јој услугу.

Своје ученике Панчић је често водио по Србији те је, заједно с њима, на месту, разгледао научно богаство наше отаџбине, и упућивао их како да га познају, како да га збирају, и уређују.

Сам пак, ишао је небројено пута; ишао је по најружнијем времену; затурао се у најдаље и најнеприступачније кутиће, само ако је претпостављао да ће наћи што ново, што интересно за науку, и за потпуније познавање Србије.

Из тих Панчићевих путовања, викали су и развили се јестаственички кабинети у нашој великој школи, које је Панчић с толиким знањем и с толиком љубављу прибирао и уређивао.

Поред тога, готово после свакога таког путовања, из Панчићева пера истекао је по који драгоцен прилог научној благајници, који је, у исто време, био и нова илустрација за нашу отаџбину.

Панчић је једнаким погледом, једнаком љубављу, обухватао све земље српскога народа; а није двојио ни оних на којима живе ваша браћа по крви, вери, и историји. Путовао је, дакле, по Срему, по Банату, по Црној Гори, па најпосле и по братској кнежевини бугарској.

Путујући ради проучавања биљнога царства на месту његова рађања, Панчић је био срећан наћи, и научницима представити велики број биљака које наука, пре њега, није познавала. Те за науку нове биљке већином су крштене по Панчићеву имену, и данас су оне једна побуда више да се и специјални научници интересују за земље у којима живи наш народ.

Служећи као професор у великој школи, Панчић је шест пута био биран за ректора томе заводу (1866, 1868, 1869, 1870, 1871, и 1872).

Године 1884, октобра 19, Др Панчић је, из уважења према честитом раду у школи и у науци, постављен за члана Државном Савету, што се броји као највеће достојанство у чиновничкој јерархији грађанског реда у Србији.

Наш земаљски устав тражи да члан Државног Савета мора имати непокретног имања у Србији, а у Дра Панчића нашло се само једно једино имањице непокретно, имањице које сваком треба а од којега сваки, докле год може, бега — нашла се зидана рака у гробљу код цркве Св. Марка!

Помишљало се да се може дићи и какав протест против Панчићева постављења, па се прибележила његова непокретна имовина, као аргуменат за правдање; али, не само да ниоткуд није било протеста, него се, напротив, са свих страна, слушао глас једнодушнога одобравања целе отаџбине. Таком са свих страна одобравању писац ових врста дао је израза у чланку³, који узима слободу и овде уместити:

Леп је јесењи дан. У Београду кипи живот и рад, као у најбоље доба од године. У један мах полете од уста до уста шапат:

— Д-р Панчић постао саветник!

Тај гласак, за један час, испуни Београд.

Жица телеграфска укреса га у сва места српска.

Гласила београдска унеше га у своје ступце, окривише га, и пустише те се разлете на све стране света.

Уваженом научнику поврвеше честитања од пријатеља, од поштовалаца, од познаника, од свију и од свакога. Све се странке слише у једну странку — у странку интелигенције, слише се у један народ; сви узрасти посташе један узраст, узраст захвалности да, устима свију, изразе радост заједничку, радост једну, радост народну.

Школе српске, велике и мале; сви који уче, и сви који се уче, затрепташе од радости, видећи да венац заслуженога признања пада на седу научникову главу. Сви честитају ономе који дар прима, а и ономе који дар даје!

Е, није друго него би човек рекао, да ово наше јарко сунце, које прелеће с истока на запад, узе у своје хитре животворне зраке ову радост школе и књиге српске и, у тренут ока, разнесе је свему што живи, свему што расте, свему што јесте на овој лепој земљи нашој!

Ја погледах, и гле! милокројна Авала, троврхи Космај, историски Рудник, слемасти Медведник, големи Копаоник, рожасти Хртањ, високи Миџур, бело Рило, шиљасти Комови, и суморни Дурмитор, као да се срде на топло јесење сунце, као да хоће да му реку:

— Хвала ти за топлину, али нехвала за таке гласе! Куда се удаљава онај који се једини сећа нас у студени нашој; онај који једини долази нама у походе; онај који перцем својим труби свету имена наша? Свака лазина која води на висове наше неуморну Панчићу бејаше равна: сваки труд бејаше му лак; сваки конак беше му удобан, само да с врхова наших скине макар један зрачак светлости, и унесе га у историју постања, у живот свега бића! О, лучо негашљива у слици смерна човека, куда се уклањаш с поља научнога?

Густа јата „ваздушних певаца“, од орла до царића, као облаци хоће да заслоне сунце. То су „Тице у Србији.“ Песмом и цвркутом оне питају:

— Зар нас оставља онај који је више од тридесет година проучавао род наш, да би животом нашим осветлио коју тајну живота у васељеној? Сва милина славујске песме, сва лепота разнобојнога перја нашег не створише тицама у Србији толико гласа колико једно једино перце неуморнога Панчића. Па нас данас оставља, а не вели на ком нас оставља! 0, и ако смо ми тице „бризи стране и радосне вазда,“ опет за Панчићем туговати морамо!…

А гле како се пенуше и Дунав и Сава; како се таласа плаховита Морава; како гуди валовита Дрина, Нишава, и Тимок! То су се забринуле „Рибе у Србији.“ И оне питају:

— За што ли нас оставља? Или род наш не може да осветли никоју тајну постању; или се већ уморио неуморни?

Нас ће куповати и јести и одсада; али ко ће бројити редове наше краљушти; ко ће разгледати наше пераје; ко ли мерити нашу величину и уређење? Ко ће животом нашим осветљавати тајне животу воденом?

Мраморски скакавци, попци, и мухе зуком својом такође питају:

— Куд се деде онај који и у нама сићушнима тражи величанствену руку створитељеву? Или га увреди сићани род наш, или нам га приграби силни род људски!

Биљке и травке, цела „Флора Србије“, својих немуштим језиком разбирају:

— На ком нас остави пријатељу наш? Изићи на Шарган; попети се на Миџур, или на Копаоник, теби бејаше и сласт и ласт, само кад има наде да запазиш који тренутак у нашем развоју; само ако има наде да прозреш у коју год тајну постајања. Данас чујемо да нас остављаш ти, пријатељу и познаваоче наш: остављаш нас, и идеш да савете своје дајеш људима! О, веруј, веруј, старино многопоштована, да те људи не ће никад онако мирно послушати, као што смо те ми биљке, велике и мале, слушале и слушати желеле!

Ну гле, неко се и злурадо смеши Панчићеву одласку с научног поља! Не радује се научникову одликовању, него се весели његову удаљењу од школе и од науке. Ко ли је то? питате упрепашћени сви ви.

То је „Живи песак у Србији“, који би, да не беше Панчића, по вољи ветрова, и данас засипао села и усеве у питому Подунављу.

— Лепо мени бејаше, струји живи песак: — дизати се густим облацима у висине, и озго падати где год ми је воља. Али дође тај проклети Панчић; разгледа силу моју и ширину царства мога; проучи правац моме лету; промери густину мојим засипима, па то записа у некакву своју књигу.

Друге године, ето неких људи с будацима и с неким биљкама, садницама, које пуштају дуже жиле у земљу, него што шире гране у ваздух. И те биљке хоће да окују мене — живи песак; хоће да ме покрију кором, коју ће људи раздирати плугом својим, и сејати што год им је воља. И тако ћу ја, живи песак, који бејах бич човеку и свакој бољци, постати земља ораница, постати роб људма и њиховим биљкама!

Али се, ево, по Београду рашчу нови шапат:

— Д-р Панчић, и као државни саветник, остаје хонорарни професор! Саветништво је само видљиво припознавање његовоме раду; а служба му и унапредак остаје на науци, на књизи, у школи!

Сад се тек испунише радошћу Јестаственички кабинети у Великој Школи, и Ботаничка башта на Дунаву. Сад се тек потпунце развесели сва српска земља: омладина, тице, рибе, биљке, дрвеће, и цвеће — свако својим језиком, свако својим гласом, запеваше:

— Слава науци што обасјава васељену!

— Слава научнику што ужиже лучу науци!

— Слава Краљу који, одликовањем научника, прославља науку и овековечава краљевско име!

Слава! Слава! Слава!…

И збиља је Панчић, и као саветник, остављен да предаје ботанику, и да управља кабинетом и ботаничком баштом, која је такође његов створ.

На катедри је остао до 21 јуна 1887, а кабинетом и баштом управљао је до своје смрти.

Године 1886, новембра 1, изашао је закон о Српској Краљевској Академији Наука.

И Панчић је, 5 априла 1887, постављен за председника тој младој Академији.

Имаће пет до шест година, како је Панчић почео осећати да га загушује сипња: он, који се је, без умора, пео на Ртањ, на Копаоник, на Дурмитор, и Рило, почео је заморавати се идући уза степенице у Великој Школи. Уз ту немоћ, јави му се и лупање срца па, најпосле, снађе га несаница и нејело.

Панчић је био човек јунак; у животу је на њега ударала многа тегоба и горчина, и он је свакој јуначки одолевао; али овде тешкој изнутрици већ не могаше одолети. Два месеца има како је пао на постељу, и, за тако дуго време, ваљда ни један пут није осетно глади, нити се је слатки сан икад станио на његовим боним трепавицама.

При свем том, он је, готово редовно, читао, писао, или диктовао. У последње своје дане нарочито се је бринуо о Академији којој је председник.

Ево шта је писао академцима, друговима својим, 22 фебруара ове године, а то је на три непуна дана пре него што ће преминути:

Господо и пријатељи!

Ја сам вам болан и преболан. Докле ће то трајати, не знам; али дуго не може да траје. Кад се пуна два месеца не једе и не спава, можете мислити да ту живота нема. Ну како му драго, ја сам се својој судби предао.

За данашњи скуп Академије, био сам спремио неколико речи да их, као свој аманет, Академији саопштим. Не знам, пријатељи, да ли је то паметно да болестан човек здраве поучава? Пресудите ви па, ако нађете да није, а ви прећутите!

Оно пак што је желео Академији као аманет казати саставио је овако:

1. Да се наша Академија, у свима својим радовима, руководи само истином и строго научном објективношћу, и да се никад не поводи за којекаквим веровањима и струјама, које кад време или социјалне прилике на површину изнесу.
   • Све науке потребују помоћи од других наука, али ни једна наука нема права да што другој којој прописује, да јој правац или смисао мења.
2. Да се у списима наше Академије очува чистота нашег лепог језика онако као што нам га народ даје, и као што су нам га наши велики учитељи В. Караџић и Ђ. Даничић прописали. Особито чиним пажљиве гг. академичаре да се никад не упуштају у прописивање којекаквих номенклатура и техничких термина.
   • Оваквих појава било је у свима мањим и већим литературама, по свуд су се показале као штетне.
3. Колико је поље науке пространо, толико је сваки академичар слободан, да објекте свога сазнавања по вољи, способности, и спреми својој потражи онде где се за то осећа способним. Али за први би почетак добро било, да се ограничимо на оне науке, које се Српства и јужног Словенства, а нарочито земаља Балканског Полуострва тичу. Ту је наша прошлост закопана, а ту, мислим, лежи и наша боља будућност, у коју ја чврсто и непоколебљиво верујем, јер јој ту све услове за што бољи успех посведневно гледам. А баш овим радовима лепо ће нам послужити она богата помоћ, коју је дарежљива рука Његовог Величанства, приликом примања академичара, Академији на расположење ставила. 22 фебруара 1888, у Београду. Ваш, вама давно и свагда одани, Др Панчић.

И академци, и многобројна публика, саслушавши ове речи, дубоко потресени, узвикнуше:

— Слава Панчићу!

То је било 22 фебруара, после по дне.

25 фебруара, рано из јутра, залепршаше се црне заставе на Великој Школи, на Народном Позоришту, и на Грађанској Касини, и кроз Београд, као муња, пролете гласак:

— Умро Панчић!

Његово Величанство Краљ Милан, чим је чуо за смрт заслужног покојника, одмах је наредио да се тело покојниково сахрани о трошку отаџбине.

Чланови Академије наука, професори Велике Школе, и изасланици других научних дружина, састаше се те саставише Ред за укопну свечаност.

26 фебруара, у 2^1/2 часа после по дне, море од света окружило је стан покојников. Тело Панчићево изнели су академци, и професори, пратио га је г. митрополит Теодосије, са 16 свештеника и 4 ђакона, који су и опело свршили у великој цркви. Његово Величанство Краљ, дошавши у цркву на опело, благоволео је на ковчег покојников ставити драгоцени венац од палме, рододендрона, божура, и ружа.

После јеванђеља, беседили су г. Чед. Мијатовић, у име Академије Наука, и Др Вл. Ђорђевић, у име Лекарског Друштва.

После беседе, Његово Величанство Краљ приђе к покојниковој породици, и утеши је својим учешћем у великој жалости, а заступнику председника Академије, г. Ч. Мијатовићу, рече колико жали што је Академија изгубила свога првога, славнога председника.

— Желео бих испратити га до вечне куће, додаде Краљ на послетку: — али ми то прече журни државни послови (смрт цара немачкога).

Од велике цркве, пратња је Панчићева ударила дубровачком улицом, па скренувши у Васину улицу, уставила се пред Великом Школом, где је, у име професорскога савета, говорио професор, г. Јован М. Жујовић.

На самом гробу, говорили су: г. Коста Таушановић, у име Пољопривредног Друштва, и г. Живојин Јуришић, у име свих Панчићевих ученика.

Дан је био царски; света толико да су и Теразије биле тесне.

Венаца, који су на ковчег Панчићу донесени, било је 36.

Панчић је писао много и на српском језику, и на језицима туђим. Од његових списа ево овде имена бар оних који су се, у овај мах, могли имати при руци:

1. Наука о деоби биљака (Taxilogia botanica), докторска дисертација, у Пешти, 1842;
2. Списак дивљега биља с цветом што расте у Србији, немачки, у органу бечког зоолошког друштва. у Бечу, 1856;
3. Биље (флора) на серпстинским бреговима у средњој Србији, немачки, у расправама зоолошко-ботаничког друштва, у Бечу, 1859;
4. Рибе у Србији, у Гласнику друштва српске словесности, у Београду, 1860;
5. Прилог за флору маовина у североисточном Банату, немачки, у расправама зоолош. ботаничког друштва, у Бечу, 1861:
6. Живи песак у Србији, и биље што на њему расте, у Гласнику Друштва српске словесности, у Београду, 1863;
7. Шафран, у Гласнику Друштва српске словесности, у Београду. 1865:
8. Флора околине Београда (прво издање 1865; друго — 1878; треће — 1882; четврто — 1885; и пето се штампа 1888);
9. Зоологија, по Milne Edwards-у, прво издање 1866, а друго 1872 год.;
10. Резултати једног ботаничког путовања по Србији, немачки, у Скофича ботаничком часопису, у Бечу, 1866, а други пут, 1870;
11. Нове, или ретке биљке у Србији, штампано у делима млетачког института, у Млецима, прва свеска 1862, друга — 1866, и трећа — 1870;
12. Прилог за флору Баната, у аустр. ботаничком часопису, у Бечу, 1867;
13. Птице у Србији, у Београду, 1867;
14. Минералогија, по Науману, у Београду, 1867;
15. Ботаника, по Шлајдену, у Београду, 1868;
16. Копаоник и његово подгорје, у Београду, 1869;
17. Нешто о нашим шумама, у Крагујевцу, 1870;
18. Шумско дрвеће и шибље у Србији, у Гласнику, у Београду, 1871;
19. Флора Кнежевине Србије, у Београду, 1874;
20. Ботаничко путовање по Црној Гори, у аустријском ботаничком часопису, у Бечу, 1874;
21. Сисари и водоземци у Србији, у Гласнику, 1874; 22. Списак биљака са судовима које су убране 1873 у Црној Гори, латински, у Београду, 1875;
22. Нов четинар у источним Алпима, немачки, у Београду, 1876;
23. Јестаственица у основној школи, штампано у листу „Школи“, године 9, бр. 8—12, у Београду, 1876;
24. Соко-Бања, први метеорит у Србији, у Гласнику, у Београду, 1880;
25. Др Роберто Визијани, некролог, у Гласнику, 1880;
26. Ботаничка Башта, у Просвет. Гласнику, у Београду, 1881;
27. Грађа за флору Кнежевине Бугарске. Нова грађа за флору Кнежевине Бугарске, у Гласнику, 1883, и 1886;
28. Ортоптере у Србији, у Гласнику, другом одељку, књизи 15-ој, у Београду, 1883;
29. Додатак флори Кнежевине Србије, у Београду, 1884;
30. Препотопни човек, у „Старинару,“ у Београду, 1885;
31. Нешто о рибарству у Србији, у „Срп. Новинама,“ у Београду, 1885;
32. Оморика. Нова фела четињара у Србији, у „Тежаку,“ 1886;
33. О пореклу наших жита, у „Тежаку,“ за 1887, и
34. Зелениче из југоисточне Србије, немачки, у Београду, 1887.

У рукопису оставио је:

1. Списак биљака са судовима из српске флоре, латински. Ово дело даће се у штампу кроз који дан. У њему су побројане биљке које су досад нађене у Србији, и неке из флоре Црне Горе, и из Бугарске.
2. Агрономија. Овај предмет Панчић је предавао које у Лицеју а које у Великој Школи, 15 година.
3. Ботаничар у кабинету и у пољу;
4. Флора наших бара и језера;
5. Језера у Србији;
6. Нове биљке, нађене на Балканском Полуострву.
7. Првенац флоре Балканског Полуострва (рад за Академију);
8. Слике с природе биљака;
9. Кратка историја ботанике;
10. Врњци; и
11. Источни Карпати.

У свима својим списима, Др Панчић смерно али искрено врши своју дужност: осветљава науку и двори отаџбину. Он се радује сваком свом наласку који обогаћава науку, али му је радост потпунија, ако га је нашао на земљи своје отаџбине.

Ништа му није било милије него поћи на пут у Србију, да што ново нађе и проучи.

— У Београду баш једва идем, говорио је он више пута: – а чим се кренем на пут, осећам да ми је лакше, и, после два три дана, идем као да ми ништа није ни било.

Ова његова љубав плаћана му је бивала равном љубављу од стране народа. Врло мало има људи у Србији данас који су у народу имали толико познаника и поштоватеља колико их је има Др Панчић.

За своје научне радове, Панчић је имао ова одликовања и припознавања од научних дружина. Тако је био:

Редовни члан Српског Ученог Друштва; члан Матице Српске, у Н. Саду; члан Regia societas botanica ratisbonensis; почасни члан Баварског друштва Polichia; члан Школске Комисије Просветнога Савета; члан Одбора Чупићеве задужбине; Подринске Слоге: Алексиначке Читаонице; дописни члан Југословенске Академије; Угарске Академије наука; Брандебуршкога Ботаничкога друштва; Бечкога зоолошкога института; Јестаственичког друштва, у Шербуру; Зоолошког и ботаничког друштва, у Бечу; Српског археолошког друштва; Српског лекарског друштва; Београдског певачког друштва, и Друштва за пољску привреду.

Ордене и знаке пак имао је ове:

1. Велики крст Св. Саве, првога реда;
2. Таковски крст, на прсима;
   Оба та одличја примио је од Њ. В. Краља Милана. И
3. Крст Друштва Црвенога Крста, за лечење рањеника.

Панчић је био човек вишега раста; крупна, кошчата тела; са старошћу се је био приметно погурио; масти је био црне; носио је кратку браду и брке; последњих година је био проседео, али косу није изгубио. Чело му је било високо и велико, а очи мале, дубоко под обрвама; глас му је био танак, али јасан, а беседа течна и пријатна.

Рукопис му је био ситан, и доста нечитак, а слог кратак, и разговетан.

Панчић је био не само у својој научној струци једини у нас, него је, уз то, уопће био човек литерарно образован, и богато начитан. Поред српскога језика, знао је немачки, латински, талијански, и француски.

Био је необично смеран у свему што би се тицало његове личности. Он је говорио да не ради ништа више него што му је дужност, и онако како му је дужност. За то се је и чудио кад би га ко узео хвалити за његове радове…

Имао је жељу да се сахрани на Копаонику. Доцније, видећи да би извршење те жеље било тешко, одустао је од ње, па је желео сахранити се у својој Ботаничкој Башти:

— Нека ме сваки дан греје јарко сунце, које греје и моје цвеће, а нека ме некад и Дунав запљусне!…

Најпосле, кад је већ видео да ће умрети, заклео је доброга зета свога, г. Милана Мостића, који га је истински усрећавао, и у болести, као што би прави рођени син, подворио, да му мртвачки ковчег начини од дрвета Оморике, које је он пронашао и науци објавио. Даске од оморике био је Панчић давно набавио, и за ту потребу чувао.

— И тај ковчег, рекао је даље старац: — нека ми начини Марко Столар, који ми је доста других послова честито извршио.

То је све извршено тачно, како је покојник наредио.

Завршујући ову кратку и сувопарну белешку о радном животу незаборављенога научника, ја, и нехотице, помишљам на нашу школску омладину, помишљам на оне који су на изласку из школе, и већ се спремају да уђу у јавни живот.

Године 1846, месеца маја, дакле пре непуне 42 године, Др Јосиф Панчић први се је пут јавио у Београду. Онда он није познавао никога, нити је њега ко од Београђана знао; на сваким вратима морао се је казивати ко је и шта тражи, па да му се отворе…

Године 1888, фебруара 25, тај исти човек преминуо је у своме смерном стану у истоме Београду, и, за један часак, затресе се цела престоница краљевине; црне заставе заталасаше се на научним и просветним заводима: најмање ђаче, најмлађе шегрче знају и причају ко је то кога Београд тако жали; мртва Панчића узима из његова стана, и прати сва српска интелигенција, прати га управо цео Београд, све што мари за науку и за књигу у Срба; Глава цркве сам собом, са 16 свештеника и 4 ђакона, иде пред њиме, и чита му свечано опело; Глава Крунисана полаже скупоцени венац на ковчег покојнику; присуствује самртном опелу, теши уцвељену породицу, и жали што му журни државни послови прече испратити га до вечне куће; држава српска узима па се трошкове о укопу покојникову, и цела Србија, сав народ српски, бележи дан те смрти као дан ненакнађена губитка, као дан опште жалости свега народа српскога.

Чиме је покојник задобио толику пошту за непуне 42 године живота свога међу нама и с нама:

— Чиме?

— Ни сабљом, ни пушком, ни благом, ни влашћу, већ једином искреном љубављу према својој наставничкој, својој научничкој и књижевничкој дужности; ту је пошту он освојио оним танацким перцем својим, које није писало ни за паре, ни за славу, ни за допадање, ни за опадање, него да учини, по својој могућности, дворбу и угодбу науци и отаџбини…

Омладино, узданицо наша! Недра отаџбине и пространа су и готова свакад да даду места свима честитим и вредним синовима својим, који год га заслуже љубављу и поштеним радом.

Омладино школска! Панчић је, за живота, био твој наставник, нека ти, и по смрти, буде пример и вођ у љубави према науци и у дужности према отаџбини!

Благо самртнику који, лежући да борави вечни санак, оставља за собом толико и таква рада, толико и таква успеха!

Благо земљи, која се може поносити таким синовима својима!

Благо омладини која се, на путу своје дужности и љубави к отаџбини, има да угледа на оваке примере!

---

1. Новине су писале да је Панчић рођен 24 априла; у кондујити његовој, у министарству просвете, записан је 24 август као дан његова рођења; али је сада крштеницом потврђено да је рођен 17/5 априла 1814. ↩︎
2. Зборник 7, стр. 98. ↩︎
3. Видело, бр. 134, 1884 године. ↩︎