Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Петровић Петар Први, владика црногорски, родио се месеца априла 1747, на Његушима.

Стриц његов, владика Василије, спремајући га себи за наследника, школовао га је још из малена.

Године 1762, повео га је, са собом, у Русију, и у Петрограду га дао у школу, али се владици Василију случи умрети у Петрограду, те се Петар на скоро врати у Црну Гору, к владици Сави, који је управљао земљом за одсуства Василијева.

Овај владика Сава умре месеца фебруара 1782, те Петар, као архимандрит, прими власт над Црном Гором.

После тога, 14 октобра 1782, карловачки митрополит, Мојсије Путник, завладичи Петра у Карловцима, и он се, као владика, врати у своју отаџбину.

Од тога доба, кроза сав свој век, владика је Петар радио неуморно за своју кршну и оскудну отаџбину: мирио је завађена међу собом племена, разбијао плетке неких већ отуђених домородаца, који су се отимали о врховну власт, одбијао је Турке, сузбијао Млечиће па је, најпосле, и љути бој с Мармонтом, ђенералом Наполеоновим.

Кроза сав свој дуги век, владика Петар се јавља као велики родољуб, и као владика истински хришћанскога живота.

Са Србијом, у оба устанка, везивао је братске везе, и тежио колико се онда могло к општој мети.

Умрьо је 18 октобра 1830, а сарањен је у цетињској цркви. Године 1834, тело му је извађено из гроба, и, као светитељско, положено у ћивот, који се налази у цетињској цркви, поштован као чувар светиње.

Владику Петра народ је и за живота поштовао као свеца, а данас за Црногорца нема веће клетве, него да се закуне на Св. Петру, на Цетињу!

Владика Петар потписивао се је:

„Митрополит Црне Горе, Скендерије, и Приморја“.

Петровић Мита, професор, књижевник, родио се у Панчеву 14 октобра 1848, где је свршио основну школу и започео гимназију, коју је продужио и свршио у Карловцима и у Винковцима. Природне науке пак слушао је у Хали, у Тибингену, и у Златном Прагу.

Године 1871 постао је професор у Сомборској учитељској школи, где је остао до смрти.

Први књижевни огледи Петровићеви били су у лепој књижевности, после којих иду његови списи педагошки, и најпосле долазе самосталне студије на пољу природних наука.

Уз то је Петровић писао многе књижевне критике, готово у свима нашим повременим листовима.

За списе Мите Петровића знало се и у туђини: неки његови састави штампани су и на немачком језику.

Ево неколиких Петровићевих списа поименце:

1. Девојачки Свет. Панчево, 1871.
2. Основи Хемије. Панчево 1871.
3. Народна Школа у Чехо-Славена. Панчево, 1871.
4. Нове мере у Аустроугарској. Панчево, 1873.
5. Наука о геометриским облицима. Панчево, 1874.
6. Човечије тело и његова нега. Панчево, 1876.
7. Поука о кућарству. Панчево, 1876.
8. Основи физике. Панчево, 1876.
9. Расток, и како се њиме бојадише коса. Нови Сад, 1881.
10. О филоксери. Н. Сад, 1884.
11. Свиларство. Панчево, 1884.
12. Хемија. Панчево, 1884.
13. О Муњи и Грому. Н. Сад, 1886.
14. Како се негује свилена буба. Н. Сад, 1887.
15. Пијаћа вода. Панчево, 1887.
16. О познавању земље. За ратаре. Н. Сад, 1888.
17. Слике из Хрватскога приморја. Н. Сад, 1888.
18. Сабрани списи. В. Кикинда, 1888.
19. Анализа земаља из Славоније. Београд, 1889.
20. Календар народни за просту 1890. Н. Сад, 1890.
21. Земље у Бачкој. Панчево, 1881.

Петровић је био дописни члан Српске Краљевске Академије; дописни члан Српског ученог друштва; члан Педагошког Хрватског збора; члан Пољопривредног друштва у Београду; члан Књижевног одељења Матице Српске; члан Народописног музеја у Липисци, итд. итд.

Петровић је преминуо 17 дек. 1891 у Будимпешти, куда је био отишао да у тешкој својој болести лека потражи. Пријатељи су му у Сомборском гробљу дигли леп споменик 25 јуна 1894.

Бог да га прости! Нека му је у рају насеље!

Петровић Миљко, најмлађи брат Хајдук-Вељков. Док је Вељко живео, Миљко је био само момак уз њега: власти није имао никакве.

За прво време Кнеза Милоша, Миљко је био момак у кнежевој гарди, а после га је Кнез поставио за кнеза у печкој капетанији; и тада је седео у Градишту. Јоаким Вујић пише (стр. 39) да је код Миљка, као печкога кнеза, ручао у Градишту, 8 августа, 1826.

Миљко је открио Кнезу Милошу Абдулину буну, 1821.

Кад Руси, 1828, уђу у Влашку, идући на Турску, Миљко скупи до 400 момака, и тајно оде к Русима у Влашку, па је, после, војевао с њима против Турака.

У том ратовању, један део руске војске, око 8000 људи, налазио се је у Малој Влашкој, под командом ђенерала Барона Гејзмара.

Овој војсци био је задатак да чува ребра великој руској војсци, која је напредовала к Дунаву, па и прешла преко ове реке. Турци, желећи истерати Русе из Мале Влашке, и тим спречити операције великој руској војсци под Дибићем, нареде те видински Ибрахим-Паша, са 26.000 војника, пређе код Калафата у Малу Влашку, да нападне ђенерала Гејзмара.

Кад се ова турска војска приближи к руској, Гејзмар сазове ратни савет, да се договори шта ће радити? Повући се натраг, и оставити Малу Влашку, спречило би операције великој руској војсци; а пустити се у бој с Турцима било је врло опасно. У том савету био је и Миљко Петровић. Он је предложио да се на Турке удари још то вече.

— Турци ће се, рекао је Миљко: — вечерас ратлисати, јести, пити, и поспати. То је најзгодније време да се на њих удари. Миљков се предлог прими. Руси ударе на Турке у мрак, збуне их, и учине од њих дармар. Не треба ни помињати да је Миљко ишао напред са својим бећарима, и Турке млатио. Ибрахим-Паша брже боље утече у Видин, оставивши на бојном пољу пртљаг, џебану, и топове.

Ова победа не само да је учинила да Руси задрже Малу Влашку, и да велика њина војска може прећи преко Дунава, него је још прокрчила пут те је и Гејзмар, код Рахове, прешао преко Дунава, и, заклањајући ребра великој војсци, продръо чак до Софије онда кад је у Дринопољу потписан мир.

Другом приликом, Миљко се молио руском ђенералу да му допусти разбити турски један шанац близу Дунава. Ђенерал га је одбијао, говорећи:

— Како ћеш ти, са 400 људи, разбити толике Турке, који су још у опкопу?

Миљко приђе к шанцу. Затече неке Влахе да вуку сено у шанац Турцима. Задржи их до ноћи, па нешто војске потрпа у кола на сено, а нешто пусти око кола божем да гоне кола, те тако са свима уђе у шанац, и онда учини јуриш изнутра, а Руси су с поља били готови да ударе. И на тај начин Турке разбију са свим и шанац освоје.

Одатле сиђе с Русима низ Дунаво до спроћу Силистрије. Ту је био неки турски стан, који они тако разбију да су многе Турке живе похватали. Миљко спази некаква Турчина у трњу, и узме од момка копље да га набоде на копље. Турчин је био стар.

— Војвода Миљко! викне он: — ја тебе познајем; брат ти је био добар јунак; он је војнике секао, али побеђене није клао. — Не гини, ни ти, лудо. Одби се од мене! Доста ти је што сте нас разбили!…

Миљко не послуша, него се залети на трње, а Турчин опали и убије га на место.

Ту је и укопан.

После неког времена, брат му Милутин пренесе кости, и сахрани у гробницу код старе цркве у Неготину. На плочи, у црквени зид узиданој, има овај запис:

     „Юнакъ падне тѣлом на мегдану (1829)
       Ал’ обретнес’ на Божѣмъ дивану.
      Како духъ му с тѣломъ растави се;
       Кнеже Миљко, брат честита Срба.
      Братъ наймлађи свевитежна Велька,
      Вѣри вѣранъ, брата свог достоянъ,
        Сабльом себи пут живота крчи.
        Оружијемъ вѣчностъ постизава.
      Пушке л’ зрнце грудъ му пронизавше
       С пушкометцем худим пиштожанцемъ
          Ам’ осташе на овоме свѣту
         Да с предаду праху и сниету.
       Но Кнез-Миљка слава слави руска,
       Но Кнез-Миљка иѣена иѣва србска.
          Но и милостъ вѣчита Божија
         Кнеза Миљка у наручја прима,
      Да свом србству и осталом људству
       Незаходномъ вѣчно сяје звездомъ,
           У свіету духа и срдашца,
       Кано сунца свѣтлостъ животворна.
         Таком Србу вѣчни покој буди
         Заслужѣва свег живота труди.
       Брат му средњи овај спомен диже (1844)“.

После Миљкове смрти, дошле су му од рускога цара диплома и сабља. На сабљи је било записано: Књазју Миљку Петровичу, за храброст!

У гробницу овога Миљка, спуштене су Вељкове кости, које су нађене 3 априла 1854, кад су копали раку за владику неготинског Доситија¹.

1. Кнежевина Србија, стр. 899 ↩︎

Петровић Милутин, звани Хера, родио се у селу Леновцу, у Црној Реци, 1791. Он је млађи брат Хајдук-Вељков.

Милутин је ступио у ратну школу код славнога брата свога, у почетку године 1807, и находио се је уз њега вазда.

Ево приче самога Милутина о том како је први пут изашао Турчину на мегдан, по заповести и упуту брата свога Вељка:

„Једном, у лето, прича Милутин: — беше брата захватала нека љута грозница. Наша је војска била где је сад неготинско гробље, а турска на брду које се зове буковачки део. Два дана узасоб, некакав Турчин, на белу коњу, долази пред наш шанац и чика: да му ко изађе на мегдан! Ми смо били у шанцу сами. Вељко је, као што рекох, био слаб, и находио се је у конаку. Ни Абраш, нити икоји други не усуђиваху се изаћи пред онога јунака.

Први дан је Турчин дошао у по дне, а други дан дође чим изгреја сунце: стаде викати, ружити, и називати нас страшљивцима.

На један мах, угледасмо ми Вељка: он, пешке, дошао у логор. Ноге под њим клецају, зуби му цвокоћу од зиме, а по усницама, му се бејаше осуло, као у човека кога хвата грозница.

— Добро јутро, јунаци! рече он.

— Бог помогао, Господару! одговори војска.

— А какав је оно Турчин у пољу? Шта тражи он? Кога зове?

Ми онемесмо. У неко доба рече Абраш:

— Зове на мегдан, побратиме!

— Па шта чекате? упита Вељко: — Од јуче га гледам; Баба-финке како се пред вама размеће. Мене једва држе ноге, али сутра да га нисам видео онде!

То рече, па се окрете и оде.

— Не учи ђаволе, продужава Милутин: — сутра дан, чим зора, ето Турчина опет!

Вељко га виде с Баба-финке, па сиђе и полако опет дође у логор.

— Шта ја вама рекох, јуче? упита он срдито.

Сви други ћуте; ја се усудих и проговорих:

— За Бога, ко да му изађе на мегдан?

— Ти, Милутине, ти!

Мени се, чини ми се, следи крв у жилама, не могох ни чути шта је даље говорио. Дружина ми рече да је казао да идем за њим.

Одем; изађемо оба на кулу. Он лупи длан о длан. Дилбер-Стана дође.

— Кажи сеизбаши, рече Вељко: — нека спреми кушљу, али онако као кад идем на чарку. Она изиђе. Он скиде сам својом руком кубуре с чивије, и сам их напуни. Набијајући их, узе жени говорити:

— Милутине, ти ниси досад излазио на мегдан: добро пази што ћу ти казати. Кад изјашеш кушљу одавде, окрени чаршијом па, кад изађеш у поље и дођеш у наш логор, држи се на коњу, и узду му добро притегни, јер је кушља научио чим војска викне: — Ура! ура! да скаче, и да подиграва, па те може збацити.

После Вељко настави овако:

— Чим из нашега логора изађеш (добро памти што ти говорим), иди слободно ко Турчину, али све држи десно, да ти је он увек с леве стране, а никад с десне; јер сам кушљу научио окретати у лево, а на у десно, па ако то заборавиш, и почнеш га у десно окретати, пропао си.

Сад ме све испита, да види јесам ли добро запамтио:

— С које стране да ти буде Турчин у пољу?

— С леве, рекох ја.

— Е, добро! Сад слушај: Турчина се не плаши ни мало, али, за живот главе, не пуцај докле он не опали! Ако је прави Турчин, он ће те убити, докле најпре не рекне:

— Вурун бре! Не шали се, да га послушаш!

Кад дођеш на 50-60 корака, он ће те све више чикати да ти први пуцаш, и кад види да не ћеш, а мегдан је све краћи, он ће џарнути коња, истргнути кубуру и, јурнувши на тебе, викнути:

— Вурун! и опалити, па ће у тај мах поред тебе пролетети. Кушља ће се онда сам у лево окренути, а ти тада пуцај у њега на сигурно. Него, брате, добро стегни колена у онај мах кад Турчин викне: „Вурун!“ јер ће кушља поклекнути, и већи мах заузети да се на лево окрене, а ти ту можеш пасти, ако се добро се држиш!

Пошто ми је то изговорио, сиђосмо оба с куле. Доле сеиз-баша вада спремна кушљу. Још једном Вељко сам прегледа пушке: је су ли потпрашене, стави их с кубурлуцима на њихово место, прегледа колане и узду, па се окрете к мени рекавши:

— Јаши!

Мене прође језа: ноге ми клецаху; прекрстих се, и закорачих коња. Вељко ми рече:

— Срећан пут! па оде на кулу.

Окренем коња куд ми је рекао. Бесни кушља пода мном вришти и подиграва. Чувши од војника ура! ура! поче се бацати час на једну, час на другу страну. И би ме збацио, да ми брат није био казао да се добро држим.

Изађох у поље. Турчин на белу коњу чекаше, па, видевши жене, поче се већ кретати. Мени се пред очима непрестанце показиваху неки котурићи: плави, жути, црвени и од сваке друге боје. Бејах се препао, као никад дотле; тек се ипак сећах Вељкових речи, да коња добро стегнем коленима, да први не пуцам, и да ми је Турчин увек на левој страни.

Приђох му на једно 100 корака. Туркешина повика:

— Вурун, бре! Ја премрех, али кушља стриже ушима, и иде поносито. Турчин ме понуди по други пут. Ја, ћутећи идох све ближе, гледајући да ми је он увек на левој страни.

На, један мах, бакрачлија сину, Турчин полете, кубура пуче, а он, пролетевши као муња поред мене, упути се правце у турски логор. Ту кушља учини онако како је мени брат казивао, и не даде Турчину на траг, него је морао градити велики круг, па да се врати. Кушља га готово престиже, ја извадим кубуру, и испалим за Турчином. Пошто ми пиштољ пуче, ја не знадох шта би, докле не видох да ме кушља донесе пред кулу, одакле ме је и понео.

Вељко је то све гледао с Баба-финке.

Сишавши с коња, одем на кулу. Брат ме дочека на вратима, пољуби ме у чело, и рече:

— Срећан ти, брате, први мегдан! Виде ли ти како се с бесна коња стропошта твој противник?

Па, погледавши у мене, настави:

— А што тај пиштољ држиш у руци!

Ја се тек тада сетих да је требало заденути пиштољ у кубурлук.

Вељко зовну Дилбер-Стану те донесе по једну љуту, а кад пописмо, он рече:

— Е, сад иди у собу, те се мало одмори: знам како ти је!…

Онај пољубац био ми је први и последњи од брата, Бог да га прости!

Милутин је био бимбаша у Вељковој дружини, а године 1813, после смрти славнога му брата, постао је војвода неготински.

Милутин се није могао дуго држати у Неготину, после Вељкове смрти. Пети дан, Срби су оставили шанчеве неготинске о повукли се к Поречу.

После пропасти Србије, Милутин је прешао у Аустрију, и боравио је неко време у Бечкереку.

Оставивши у том месту породицу, оде у Хотин Карађорђу, и добије од њега писмено сведочанство: да је био војвода, и да је заслужан за свој народ.

Из Хотина оде у Петроград, где добије од рускога цара издржавање. Одонуда се, преко Беча, врати с својој породици. У Бечу дозна да је Кнез Милош на ново устао на Турке. Аустријанци му не дадну пасоша за Србију, а он купи чамац и, са својим момцима, спусти се низ Дунаво не пристајући нигде на познату обалу.

Тако пређе у Србију и, 23 августа 1815, нађе Кнеза Милоша у Белом Потоку под Авалом, где се је с нешто војске десио кад му се Милутин јавио.

Одатле је послан у Шабац к онамошњој војсци.

Године 1822, Милутин је био кнез у Хомољу, па за тим му је предана и Млава да њом управља, а да седну Бистрици, у кући „почившега Кнеза Павла Радосављевића“.

Године 1833, јула 8, пошто су Турци истерани из Црне Реке, поставио га је Кнез Милош за капетана зајечарскога.

Милутин је био умешан у Милетину буну против Кнеза Милоша, и ма да је ту ствар открио Кнезу, опет је Кнез био на њега љут неко време.

Године 1836, постао је члан „чачанскога исправништва“.

Отуда је, године 1839, фебруара 25, дошао за начелника округу крајинском.

Кнез Михаило га је, 1 јула 1841, поставио за члана државног савета. У том достојанству, радио је до 10 фебруара 1853, кога је дана, по својој молби, стављан у стање мира с пуном пенсијом.

Вредно је прибележити, за процену карактера у овога човека, да је он, године 1841, потписао акт „да се протера“ из Србије Вучић; а године 1842 опет је потписао други „да се протера Кнез Михаило из Србије“!

Преминуо је у Пожаревцу 21 фебруара 1861, и сарањен је у фамилијарној гробници, 18 хвата на исток од олтара.

На његову крсту читају се ови стихови:

     „После горких, тешких и големих јада
       У којима живот човечији страда,
           Мира даје гроб.
      Овај живот земски то је само беда,
       Који нам суморна туга, изуједа.
          Па спусти у гроб.
      Смрт не долази кад је човек зове,
     Већ човек одлази кад га смрт позове
           У студени гроб.
    О, у хладном гробу тек је покој прави,
     Ту се живот кида да с’ бољи настави.
       И ви горди смртни што сте још на земљи,
    Сви ћете се вратит’ нашој мајци земљи
        Па у њеном недру чекаћемо тио
      Што нам буде вечни Господ досудио.
      А наша ће дела да нас прате свуди,
       И по њима ће се души да досуди“!

Какав живот! А какво на гробу тумачење?!…

Милутинова жена Станојка била је из села Сикола, из куће Радичине.

Хером је Милутина прозвао Кнез Милош, за ручком, нашавши на њему неку сличност с људма из горњих крајева!…

Петровић Милоје, родио се у селу Трнави, нахији крагујевачкој. По месту свога рођења, звали су га Милоје Трнавац, а некад је зван и Милоје Остружничанин за то што је, избачен из народних послова, неко време, живео у селу Остружници, на Сави.

До устанка, Милоје је био калауз у свога кума Младена Миловановића. Кад је Младен пристао уз устанике, увео је са собом и Милоја. Најпре је Милоје постао буљубаша, па, после, бимбаша над бећарима. Године 1806, у јуришу на Београд, он је, са својим бећарима, ударао с јужне стране, низа Саву, и међу првима продръо је на Савакапију у варош.

Пошто је Београд освојен, и пошто су се Младен и Милоје у њему наместили, онда су та два кума већ била два најбогатија човека у свој Србији. Младен и Милоје нису се раздвајали један од другога, а и требали су један другоме: Младен Милоју као глава Савета, а Милоје Младену као старешина бећара. Тако су њих два притисла најбоље куће и дућане у Београду, и најлепше њиве и ливаде око Београда. Управо сав Београд био је њихов. Скеле у Београду и Остружници биле су њихове; а и у свакој већој трговини, ма чијој, они су морали бити ортаци.

С тога је букнула против њих мржња и завист осталих старешина, особито већих. Сувременици веле да су ова два човека, највише крива раздору, неслози, и свим великим народним несрећама за времена Карађорђева.

Године 1809, кад је на Србију ишла сва сила турска, Карађорђе, на препоруку Младенову, постави Милоја за главног старешину свој оној војсци која је ишла на Ниш.

Милоје, као главни старешина, дошавши у Делиград, помакне војску ближе к Нишу, и улогори се на селу Каменици, повише Ниша. До тога доба, том је војском заповедао Петар Добрњац, један од најстаријих и најзаслужнијих војвода. И дотле је Добрњац мрзио на Младена и на Милоја, а сада, кад је видео да му Милоје долази за старешину, мрзио га је још више. Истина је Милоју од Карађорђа и савета било заповеђено, да се слаже с Петром, и за свашто да се с њиме братски договара; али се они, оба бесна и силна, уздајући се сваки у своје пријатеље, не сложе никако, па га њихова неслога пређе и на друге старешине, те се начине две странке, као две непријатељске војске!

Једнога дана, кад је Добрњац с коњаницима био отишао ка Гургусовцу у помоћ Вељку, ударе Турци свом силом на ресавски шанац на Чегру (испод села Каменице), где је био Стеван Синђелић. Војници из других шанчева, где је заповедао Милоје, повичу да се иде Стевану у помоћ; али им Милоје не допусти. Тако Стеван пропадне са свим. Милоје, видећи то, побегне с војском ка Делиграду.

Ово је она голема несрећа на Каменици која се догодила 19 маја 1809.

За ту велику несрећу, Милоје је, у јесен те године, на скупштини у Хасанпашиној Паланци, избачен из службе, а у зиму га протерају и из Београда, одредивши му да седи у Остружници, где је имао лепе дворе.

Године 1810, погине у београдској нахији војвода Марко Катић, на свадби. Човек који га је убио, једнако је говорио да га је убио нехотице, али су други доказивали да је њега на то наговорио Милоје да би се и у Шумадији дигла буна против Црнога Ђорђа, и да је Милоје, у то име, и другим људма давао барута. За то Милоје пребегне у Земун, где га аустријанци узму под стражу, и пошљу у Варадин.

Карађорђе навали искати да му се врати Милоје, обричући дати за њега неке пустахије из Немачке. Аустриска власт пристане на то, и Милоја, преко Митровице, преда у Шабац Луци Лазаревићу. Лука је већ имао заповест од Вожда: шта да ради. Како му предаду Милоја, он га, 2 априла 1810 погуби¹… И глава Милојева, на једном тањиру, буде изнесена на један сто, пред београдску цркву, београђанима на углед!

Милоје је био средњега раста, црномањаст и врло леп човек; образа је био округлих, а уста су му сва покривали брци. Кад је погинуо, није имао више од 40 година. Првих година, можда је и био неки јунак, а после се био врло погосподио, и тако понео, да ни од старешина, осем Карађорђа и Младена, а камо ли од проста народа, нико није могао с њиме људски ни говорити!…

---

1. Г. Александар Лазаревић прича како је отац његов, војвода Лука Лазаревић, казивао: да му је Милоје обрицао 70 хиљада дуката, да га не убије!
   — Како смем да те не убијем, одговорио је Лука: — кад ми се заповеда да пошљем главу твоју, или своју:
   — А ти ме, бар, уби на спавању, кад не знам!
   — На спавању нећу; али одиста не ћеш знати кад ћеш погинути.
   И једном, кад је полазио од Луке, с ручка, убију га Лучини момци на степеницама кад се није надао! ↩︎

Петровић Милан, родио се у Горњој Црнући, у округу рудничком, 12 јуна 1850, од оца Милије и матере Јане.

Основну школу, и пет гимназиских разреда, свршио је у Крагујевцу, а војну академију у Београду, и то све с врло добрим напретком.

Године 1870, августа 10, постао је каплар.

Године 1872, августа 10, поднаредник.

Године 1874, маја 16, наредник.

Те године, месеца јула, свршио је војну академију с одличним напретком, као трећи по реду, међу друговима својима. И, 20 септембра, постао је инџинирски потпоручник, и водни официр у чети пионирској.

Године 1876, месеца марта, предани су му ађутански и ђенералштабни послови у јагодинској бригади прве класе, која је онда била део шумадинске дивизије.

Кад је објављен рат Турској, 20 јуна 1876, Милан се је налазио на граници сврљишкој, на путу к Пироту.

Потиснувши Турке с Пандирала, наши су ударили на турски шанац на Бабиној Глави. Милан је био само одушевљење; био је радостан, и задовољан, мислио би човек, не иде него лети од радости, што је дочекао да чисти најезду са земље својих прадедова, што је доживео да може и сам светити Косово!

Било је тренутака кад му се чинило да је мало Турака пред њим, да их нема толико колико би он желео уништити за историску освету, и за обезбеђење отаџбине унапредак.

Али така његова расположења нису трајала дуго. На скоро се је уверио, да је Турака пред Србима толико, колико они не само не могу победити, већ још морају пред њима узмицати!…

И одиста су Срби одступили од Беле Паланке, пред којом је, на нишавском мосту, Милан показао чудо личнога јунаштва; оставили су и Бабину главу!…

Петровић је ишао последњи за бригадом, уздишући што није пао ван границе Кнежевине Србије.

Војска наша заустави се на Пандиралу, да ту да отпор Турцима. Ту се Милан, пред два свештеника и више сведока, завери, с једним својим другом, да ће, заједнички, погинути онамо за границом, јер се жив не ће овако да врати у отаџбину.

И, као за пакост, сутра загрмише турски топови. Јагодинска бригада била је у средини. Турци ударише на први шанац, и — узеше га; грунуше на други, који бејаше кључ бојном месту, па — узеше и њега.

Али — Милан Петровић већ тада беше мртав. Зрно га је ударило у само срце, те и није видео да српска војска узмиче овамо за границу кнежевине.

То је било 7 јула, 1876.

Милан је био момак стасит, црне масти, лица насмејана, главе високе, малко затурене, црних очију, црних повија, а ноздрва широких.

Другови га хвале као јунака, кога ништа није могло уплашити, и као мислиоца, кога ништа није могло изненадити.

Слава детићу из кршне Црнуће!

Петровић Марко, родио се у Неготину, године 1768.

Књигу и занат терзиски научио је у месту свога рођења, па је, после, почео трговати.

Као се Марков отац, Петар, презивао Писаревић од старине, тако се је и Марко писао Писаревић до 1828, а тада, кад су Руси, војујући против Турака, долазили у Неготин, Марко промени презиме, и почне се звати и писати Петровић.

Марко је најпре био уз крајинскога кнеза, Мишу Карапанџића, а кад овај, 1811, умре, и у Крајину, на Мишино место, дође Хајдук Вељко, Марко пређе к овом новом војводи, и уз њега је остао до пропасти.

Марко се је особито одликовао у бојевима на Кладову и на Малајници.

Поред тога, био је врло вешт и врло поуздан спроводник хране и муниције из Влашке и од Видина, преко Мироча за средину Србије, Карађорђу, Миленку, и Добрњцу.

После Вељкове смрти, кад је Неготин остављен, оставио га је, с дружином, и Марко Петровић, и дошао у Пореч више Милановца, одакле се је превезао на леву обалу Дунава. Том приликом, превезао је и своје две лађе соли, које је, после, извукао до Панчева, те со продао, да има одашта живети.

Пошто га аустриска власт потисне с границе, Марко се настани у неком селу близу Темишвара, и оданде отпочне трговати живом стоком.

Трговао је до 1817, а тада му умре ортак Николча Павловић у Ршави, код кога му западне преко 50 хиљада цванцика. Марко настане те новце те избави, и одмах, 1818, пређе у Неготин, да стално живи. Ту је, 1828, изабран за башкнеза нахије крајинске, а године 1833, кад је Крајина придруживана к Србији, помогао је својски да се то придружење што пре изврши.

Године 1833, јула 11, Кнез Милош постави Марка за капетана крајинског, а године 1835, јуна 29, да му чин мајорски по ондашњем обичају.

Године 1837, декембра 14, одредио је Кнез Милош мајору Марку 600 талира плате на годину; његову писару 200 талира, и на 4 момка по 60 талира.

Године 1839, фебруара 25, Марко је постављен за председника окружном крајинском суду, у ком је звању остао до смрти.

Марко Петровић био је човек веома уважен и поштован у целој Крајини.

Г. Живко Давидовић, који је био у Неготину окружни начелник у оно време кад је Марко био председник суда, прича овај случај:

— Ниједан сељак, вели г. Давидовић: — идући капетану или начелнику, не би отишао овима докле, најпре, не би свратио Мајор-Марку, и научио се од њега: шта да ради, и како да говори пред овим старешинама.

Једном се Стеван Стевановић, попечитељ правде, наљути нешто на Марка Петровића, и рече да ће га ставити у пензију.

Неготинцима је то било врло криво, а мислили су да је то израдио начелник Давидовић, да би удаљио од себе човека оволико уважена. За то стану изјављивати своје незадовољство на овај особити начин:

До тога гласа о пензији, кад год начелник иде чаршијом, Неготинци, седећи по својим дућанима, устају на ноге, скидају капе, и примају му Бога! А пошто се је чуло да ће Мајор-Марко бити пензионован, они, чим осете да начелник иде, брже се склањају, сваки у своју ардију, божем ради посла, остављајући дућане пусте.

То је трајало неколико месеца. Давидовић, осетивши зашто се то чини, и колико може бити од штете за многе државне послове и намере, умоли свога попечитеља, Илију Гарашанина, те Мајор-Марко остане и даље у суду.

Чим се ово обазна у Неготину, одмах се дућани оките својим газдама, који опет радосно дочекују начелника и, још из далека, устају на ноге да му Бога приме!

С јужне стране, старе неготинске цркве, има леп гробни белег од туђинскога мрамора, и на њему овај запис:

„Мајор-Марко Петровић, бив. председник окружног суда, ☦ 1855 године.“

Споменик овај подигао му је благодарни унук Светозар.

Хвала унуку који се сећао деде, и донео му стену, чак из туђе земље; али би му још већа хвала била да је загледао бар у црквене протоколе умрлаца (бр. 135, од године 1854) те да види, да је његов деда умрьо много раније него што му је он на крсту записао!

Мајор-Марко Петровић преминуо је 4 августа 1854 године, у Неготину.

Њега су, у Неготину, у последње време, звали више Мајор-Марко, него Марко Петровић.

Петровић Гаврило, из села Шушеоке, испод Ваљева.

Од почетка рата 1804, Гаврило је био у свим биткама, у којима су учествовали ваљевски колубарци, и постао је био капетан.

На Рожњу, према Соколу, Гаврило је добио овакав докуменат:

„Да је показатељ сего, капетан Гаврило Петровић, из Шушеоке, ваљевске нахије, у служби војничкој и народњој, као подвојвода, под нашом командом, од године 1804 започета рата с Турцима до данас, чесно, верно, и примерно служио, храброст своју и мужество, отечество наше бранећи, ранама на баталијама против непријатеља, добитима засведочио, и себе заслужена у роду нашем учинио (со) овим свидетелствују и потврђују, у Рожњу, 1 августа 1810, (М. П.) Јаков Ненадовић, командат ваљевски и советник; (М. П.) Радован Грбовић, кнез ваљевски; (М. П.) Миливоје Тадић, кнез ваљевске Подгорине.“

Гаврило Петровић, по речима Проте Матеје Ненадовића¹, погинуо је на Засавици, месеца септембра, 1813 године.

---

1. Мемоари, стр. 274. ↩︎

Петровић Вићентије, родом је из села Кораћице. Он је био Кнез још за Турака, а у исто време један од главних покретача устанку од 1804, Кад је буна на Турке букнула, Вићентије је био међу првима који су устанике водили на Турке.

Војевао је, бивао у многим бојевима, и стекао је неколико рана, а ипак му име Кнез није замењено никаквим други војничким именом.

Године 1813, септембра 22, Вићентија Петровића видимо на Шапцу где, заједно с Кнезом Симом, Луком Лазаревићем, Протом Матејом Ненадовићем и Милошем Обреновићем, моли Митрополита Стратимировића за лађе, које би превозиле народ преко Саве у у Срем, испред Турске најезде.

Уз то писмо, у хартијама Стратимировићевим, има и једна белешка по којој је тада, од страха турскога, превезено из Србије преко Саве 61.000 душа, а доцније се у Србију вратило 57.000!

Кнез Вићентије је дочекао и други устанак 1815, то је и тада учинио лепих услуга својој отаџбини, особито у прво време.

Године 1815, новембра 14, Кнез Милош је поставио Вићентија Петровића за оборкнеза грочанској нахији с влашћу да „може ударити до 50 батина“.

Али је већ био остарио и онемоћао. Умрьо је, код своје куће, у Кораћици, 31 октобра 1822 године, и укопан је у сеоском гробљу. Његов гроб покрива плоча с овим записом:

„Зде очивајет раб Божји Вићентије Петровић, кнез нахије грочанске. Престави се месеца, октомбра 31, 1822 лета“.

У Кораћици се прича да су му, мртву, извадили из тела 12 куршума!…

Петровић Авакум, родио се у селу Рожанцима, у београдском округу, око године 1784.

Крштено име било му је Аврам, па је у калуђерству назван Авакум.

Авакум се је почео школовати у Рожанцима, у свога стрица Попа Радивоја, кога је, доцније, код Цареве Ћуприје у Топчидеру, убио Турчин Мехмед Мутаповић.

Из Рожанаца Авакум је отишао у Боговађу, где се је, у својој 18 години, покалуђерио.

Године 1811, у Боговађа је био игуман Мојсије, а Авакум само јеромонах.

За Карађорђева доба, не виђамо нигде игумана Авакума, ни на бојним пољима, нити на скупштинама; али је сва прилика да је он учествовао у свој оној патриотској радњи; јер откуда би се за други устанак јавио овако приправан посленик, да није раније ишао у ону школу дужности и отачаствољубља?

Првога пролећа, по пропасти Србије 1813, на име 21 априла 1814, неколике бивше старешине народне састаше се у манастиру Благовештењу, у Руднику, и ту написаше молбеницу рускоме цару, да би се заузео код Порта за Србе. Ту молбеницу саставио је Сима Милутиновић Сарајлија. А на том састанку био је, поред других, и боговађски игуман Авакум Петровић.

Доцније, пошто је прошло лето и настала зима, Авакум се нађе са Симом у ваљевскога владике Дионисија Халаука, и каже му на само:

— Од оне молбенице, не ће бити ништа: него ти, мој Симо, гледај како те се измакни одавде у народ, к мени у манастир. Па ћемо сву зиму ловити лисице, а кад дрен оцвета, почећемо Турке, ако Бог да!…

Још доцније, месеца јануара 1815, на подруму Попа Ранка Дмитровића из Рудоваца, који је игуману Авакуму био брат од ујака, састану се: Арсеније Ломо, Лазар Мутап, Милић Дринчић, Никола Катић, Милутин Гарашанин, Тома Вучић Перишић, и још њих до 60 на број. Ту се договоре за нови устанак, И њих ту, под ведрим небом, на Светом Јеванђељу, закуне игуман Авакум Петровић!…

Кад је, после тога, други устанак букнуо, Авакум је, по својој речи, одиста похитао да лови Турке, и особито је осоколио у оном боју на Јелици, где су Турци, узмичући од Чачка, онако љуто страдали.

Кад се рат свршио, Авакум се је вратио у Боговађу, и наставио молити се Богу, за мир свему свету.

Авакум је умрьо у манастиру Боговађи око године 1827. Разболео се на пречац, и, после 2—3 дана боловања, преминуо је. Док је боловао, много је повраћао, и жалио је да га је отровала некаква баба антугом, коју му је давала да пије лека ради.

Авакум је био човек крупан, висок, црномањаст, црне и густе браде која му је спадала до појаса. Сахрањен је поред старе цркве у Боговађи, с десне стране, до дувара. Кад је грађена нова црква, онда је Матеја Селенић из Пепељевца, ком је Авакум кумовао, извадио кости Авакумове и преместио их у другу гробницу, под туђу плочу, опет до цркве¹.

Авакуму је старо презиме Јеремић; и под тим су и данас знани његови рођаци у Рожанцима. Он се звао Петровић, по своме оцу Петру, а синовца свога Ђурђа, кога је учио ни васпитавао, заклео је, да се презива Авакумовић. Синовац га је послушао, и, преминувши у Београду, оставио је својима синовима презиме Авакумовић.

---

1. Г. Љуб. Молеровић, по казивању Чича-Васе Жујовића, оца ваљевскога проте Радојице, вели да је Игуман Авакум сахрањен на самим вратима данашње цркве, где је пре била стара црква. Овај је Васа био ђак у Игумана Авакума, и сад му има 85 година (1887). ↩︎