Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Поповић Алекса, родио се у селу Субјелу, у нахији ужичкој.

Кад су Срби, у лето 1805, очистили Карановац од Турака, дође им глас, да је Порта одредила нишкога Афис-Пашу Београду за везира, и заповедила му да одмах иде с војском да Београд заузме, и да Србију покори и умири.

На такву Портину заповест, Афис-Паша је одмах послао свога Омер-Агу у Ужице за муселима, да и онамо купи војску, и да буде готов, чим се позове, поћи к Београду.

Разабравши за све то, Срби похитају да што пре уреде ствар с Турцима ужичанима. За то Милан Обреновић, Јаков и Прота Ненадовићи с војском и два топа, које су преко Маљена превукли, пођу на Ужице.

На планини Црнокоси изађу пред њих изасланици Турака ужичана да преговарају о миру. Дотле су ужичани говорили да у Срба нема топова, а кад сада виде, и рукама опипају, не трешњеваке, него праве топове од туча, они се заплачу, и рекну;

— Е, одиста хоће да се мијења царство!

Кад од мира не би ништа, ужички се изасланици врате у Ужице, а српска војска, за њима, дође и опседне га са свих страна.

Били су илинске врућине, куће у Ужицу готово све су покривене даском, те тако, за мало времена, од топовске ватре, плану као барут, и варош готово сва изгори, а турске жене и деца нагрну граду, прибију се уза њ као рој ка грани на којој хоће да се сабије. Тада изађу нови изасланици к српским старешинама, и с њима уговоре мир овако:

• Да ужичани између себе истерају нишкога Омер-Агу, Бегу Новљанина, Фочића Осман-Агу, и њихову дружину;
• Да даду 50.000 гроша војнога намета, и 80 хатова;
• Па, после тога, да седе мирно, и да раде сваки свој посао.

Кад се овако уреди, Турци, гости ужички, сви оду у Босну, а у Ужицу остану само мирни Турци ужичани.

Тада је Алекса Поповић из Субјела, који је и дотле био кнез и врло уважен у народу човек, постао војвода ужички. Оглашено је и Србима и Турцима: да је сваком слободно долазити у Ужице на пазар, а за безбедност и Срба и Турака јамче српске и турске старешине.

И тако је ужички град остао у рукама турским, а вароши у турским и у српским.

Алекса је био старешина над Србима, а у сваком мешовитом послу договарао се је с турским старешинама.

По нарави својој, овај је човек био миран, и одликовао се је више као судија и управник, него као какав борац и војвода.

Кад је, доцније, уређен управни савет, Алекса је дошао у њ, као представник нахије ужичке; војском пак ужичком командовао је Милан Обреновић, а после њега брат му Милош Теодоровић Обреновић.

Несрећне године 1813, Алекса Поповић није никуд бежао из отаџбине, него се предао Турцима, и остао је опет као неки старешина у народу.

Године 1815, Турци ужичани, осетивши да се спрема устанак у Шумадији, дозову у Ужице: Кнеза Алексу, Кнеза Василија, Мијаила Радовића, и Радована Маслаћа из Папратне, и задрже их у граду, као таоце миру. Али како се је устанак почео ширити, науме ове кнезове исећи. У очи дана када су их хтели погубити, докаже им неки Турчин, који је много Алексина хлеба појео, шта их сутра чека. Те се они, ту ноћ, навезавши појас на појас, спусте низ градски зид онамо к Детињи. Том приликом Алекса и Василије скрхају се љуто, те не могну ни с места оданде. Сутра дан их Турци ту нађу, и одсеку главе обојици.

Тако је свршио свој живот кнез Алекса Поповић из Субјела.

Радовић Мијаило пак, срећом оставши здрав, узме Маслаћа на кркаче, и изнесе на Забучје¹.

---

1. Милутиновићева Историја, 284. ↩︎

Поп Филип (Петровић)¹, родио се у селу Горњој Брезови, код Студенице, 1775. Доцније је оставио место рођења, и преселио се у село Трнаву, близу Чачка, где је живео до смрти.

Попа Филипа, као борца за отаџбину, видимо први пут 1806, кад је оно Карађорђе био послао на Пазар Капетана Радича, и својега вернога барјактара, Танаска Рајића, потоњега Леониду српског.

Тада је Поп Филип живо наваљивао да се и студеничани придруже к устаницима из Шумадије, и да се пусте у борбу с Турцима, ма да су ови били јачи и бројем и војном опремом.

И студеничани су га послушали. Први бој имали су на реци Дежеви где су, некад, били Немањини двори. Бој је тај био дуг и крвав. Трајао је од јутра до вечера. Пред вече, Турцима стигне из Пазара помоћ, те они, тако ојачани, потисну Србе, и распу их. У том боју, међу другом браћом, славно је погинуо и војвода Ђура, под којим је била подгорска нахија!

На жалост, о Попу Филипу, после тога боја, не налазимо ништа. Владика Јанићије, на једном месту, вели да се је Поп Филип одликовао у бојевима:

• На Подгору² и Коштанском Пољу³,
• И на Столу, и темнићском боју.

Тек године 1815, у другом устанку, Поп Филип се јавља одмах у почетку, да га на скоро опет нестане.

Тако је Кнез Милош, одмах после таковске одлуке, послао Попа Филипа у јагодинску нахију да диже Србе на Турке, и да устанике уреди.

С таким овлашћењем, Поп Филип је огласио Кнеза Илију Вукомановића из Сабанте, за главнога управника свему том покрету, а војним радњама, под њиме, управљао је Милета Радојковић, из Катуна.

Свршивши тај посао, Поп Филип се је вратио Кнезу Милошу, те му казао што је урадио. После тога не виђамо га ни у бојевима, нити на народним скупштинама.

Поп Филип је погинуо у својој кући о Св. Луци, свом крсном имену, 18 октобра 1820, на овај начин: неком Томи Пауновићу из Горичана окине се пушка, и пребије десну руку Попу Филипу, од чега он умре. Онда је разглашено да се је Томи сама пушка окинула, те га је убио нехотице, али се је у исто време зуцкало и то: да је Тома убио Попа Филипа по нечијем наговору.

Где је овде истина, засад се још не може знати: време ће, зар, и с овога дела скинути засторак којим је покривено!

Поп Филип је укопан код трнавске цркве, баш до јужних врата. На гробу му је бела плоча с крстом, а без икаква записа.

Док је поповао, имао је обичај, кад иде на коњу у место где нема сена, носити у терћијама бременце сена; носио је и свој саплак, из кога је свакад пио воду, и друго пиће — чему је кад било време и прилика.

---

1. Овај човек се свуда помиње као Поп Филип, без презимена. Само у Милутиновића Историји (стр. 210) каже му се презиме Петровић. За то сам га онде ставио под име, под којим је био чувенији. ↩︎
2. Подгор се зове предео од места Борји, на нашој граници, уз реку Рашку, покрај Новог Пазара до Сопоћана, одакле долази река Рашка, па одатле пресеца право покрај Сеничког поља на Грмичак, у од Грмичка низ реку Дежеву, у Рашку. То се зове Подгор, у ком има 140 села и заселака; ту су Ђурђеви Ступови, ту је Стари Пазар, и друга места. ↩︎
3. Коштанско Поље је у нахији новопазарској, 4 часа од Пазара, а 6 часова од Рашке, идући преко Ђурђевих Ступова, а кад би се ишло, преко Нова Пазара, 7 часова. Коштанско је поље на путу из Сјенице у Пећ; мало је ближе к Сјеници него к Пећи. Карађорђе, кад је ударао на Пазар, дошао је из Сјенице преко Коштанскога Поља, где је ноћио, и своју војску сачекао, па одатле грунуо на Нови Пазар, и пола га запалио.
   О постању тога имена различно се говори: једни веле да је ту била коштанова (кестенова) кора; а други — да је Васојевић Стева на том пољу играо кошију. ↩︎

Подруговић Тешан, родио се у селу Казанцима, у Гацку, у Херцеговини. По оцу се звао Гавриловић, па су га Подругом и Подруговићем прозвали за то, што је био врло велики, то јест за по другога човека!

У почетку 1815, нашао га је Вук у Карловцима, у највећем сиромаштву, где у риту сече трску, и на леђима доноси у варош, те продаје, и од тога се храни.

Дознавши да Подруговић зна многе лепе песме, Вук му да на дан колико је могао живети, па почне од њега слушати песме, и преписивати их.

Од њега је, како сам вели, преписао ове песме:

1. Пошетала Хајка Атлагића.
2. Кад се жени српски цар Стјепане.
3. Уранио старац калуђере.
4. Пораниле три српске војводе.
5. Или грми ил’ се земља тресе?
6. Цар Лазаре сједе за вечеру.
7. Сједе Марко за вечеру с мајком.
8. Рано рани Туркиња дјевојка.
9. Пита мајка Краљевића Марка.
10. Кулу гради Црни Арапине.
11. Вино пије Муса Арбанаса.
12. Славу слави Краљевићу Марку.
13. Кад се жени Смедеревац Ђуро.
14. Запросио Поповић Стојане.
15. Пошетао од Будима Краљу.
16. Вино није Новак и Радивој.
17. Још од зоре ни помена нема.
18. Вино пије од Јанока Краљу.
19. Књигу пише Новљанин Алија.
20. Још зорица не забијељела.
21. Кад се жени Римљанин Алија.
22. Вино пију млади Црногорци.

У очи Цвети, 1815, узме га Вук у кола и оде с њим у манастир Шишатовац, мислећи да ту, код свога пријатеља Л. Мушицкога, поседи дуже, и песама препише више. Али дође глас да се у Србији дигла нова буна на Турке, а Подруговићу, вели Вук, као да уђе сто шиљака под кожу, и хоће одмах да иде да се бије с Турцима. Једва га Вук толико задржи да препише неколике од оних песама које му је, идући из Карловаца, путем казивао.

Сад га метне у кола, довезе до Митровице, и испрати га у Србију.

Кад се Срби, у јесен те године, измире с Турцима, Подруговић оде у Босну. Проврљавши које куда, по свом пређашњем обичају, састави неколико коња, и намести се негде у нахији сребрничкој да живи као кириџија.

Не прође много, а он се посвађа с неким Турцима који га, пошто их је било неколико, испребијају тако да је од убоја умрьо.

Подруговићу није било више од 40 година, кад је Вук од њега преписивао песме.

Пре тога је хајдуковао. Био је врло паметан и, као хајдук, поштен човек. Врло је радо причао и казивао које шта весело и шаљиво, а при том се није никад смејао, него је увек био као мало намрштен. Он је знао још, најмање, сто јуначких песама.

Вук додаје да није дотле познавао ни једнога човека који он песме знао тако као Подруговић. Његова је, вели, свака песма добра, јер је он песме разумевао и осећао, и мислио је шта говори.

Пљакић Антоније, родио се 1781, у селу Каменици, нахије рудничке.

Његово је право презиме Ристић, а Пљаком или Пљакићем прозвао се је сам, по карановачком дахији, Турчину Пљакићу, кога је у боју на Руднику, 1804. био ранио, па су га други Срби у заседи на Јелен-Камену дотукли.

Антоније је, најпре, био момак и свирач Карађорђу, а после му је узео кћер, постао руднички војвода и, године 1812, већ је био „Главни командат од Моравице до Топољака“.

Чим се је Антоније препоручио за толико одликовање? На то питање Сима Милутиновић даје неке нејасне одговоре, па додаје и ово:

Лијеп био као Нарцис видом,
И бесједом и дивотним растом…
А да с’ Бог д’о у трн претворио
Када вњешност женске очи дражи,
Те пристају с тигри вјековати“!

Не зна се ни за једно јуначко, или родољубно дело, које би овај човек био учинио за својега века. Што се год о њему прича само је чудо и покор.

Покојни Јован Гавриловић пише да је познавао овде у Београду трговца који је, за Пљакине власти, био шегрт у Карановцу. Тај му је трговац казивао, да је Пљака посекао просјака који му је приступио и запросио Бога ради!

Нека баба Станка Пазарка, која се је налазила у Пљакиној кући око жене његове г-ђе Саве, причала је како је врло често морала завијати пупак Пљакиној жени: „Јер, вели, чим војвода дрекне, па кога убије, или пребије, а то се је дешавало врло често, само кад је код куће, њој се, јадници, од страха мужевља, одмах развије пупак, па се стане претурати и јаукати од болова“.

Последњих година Карађорђеве владе, у Србији су се били појавили многи пророци и врачаре, који су пророковали: да ће Карађорђе оставити земљу, да ће Србија пасти, и да ће Турци опет овладати народом. Било се је чуло да у селу Невадима, у нахији рудничкој, има нека така врачара. Пљака, као старешина, дође у Неваде, и упита кмета Петра Грковића:

— Кмете, има ли у твом селу така и така врачара!

— Не знам, Господару, одговори кмет, хотећи заклонити сироту жену од страшне смрти, а војводу од срамне силе!

— Или је казуј, викне Пљака: — или ћу ти сад главу одсећи: Па повади сабљу из корица.

Петар му се стане молити, како но се већ Бог моли, да не чини таке силе на правди Бога.

— А ти ми позлати сабљу, рекне војвода: — па да те не сечем! И пружи му је пљоштимице.

Петар стане ређати по сабљи рушпе, докле је имао злата: а после настави сребром; те, тим откупом, очува живот и себи и баби.

Сину једнога врачара, Пљака је пребио десну руку и леву ногу, па га тако ојађена везао и обесио коњу о ункаш. И, тек пошто је прошло неко време, заповедио је да се убије.

Несрећни отац, врачар, то је све морао гледати својим очима, па тек онда је бесни војвода заповедио да се и он погуби.

Неки Сеничанин, момак, који је служио у Пљаке, а доцније је био момак у Петра Лазаровића-Цукића, причао је да је Пљака неку бабу, за коју је био чуо да је вештица, живу испекао усред Карановца.

Сеничанин је набрајао појединце све што је чинила ова јадница од како су је припекли докле је ватра већ није спржила, али ја то од грозе не могу овде писати……

Поменуло се — не поврнуло се!

У хартијама Пљакиним, има једно Карађорђево писмо, писано 11 августа 1811, у Вражогрнцу. У том писму Вожд вели:

— Писмо ваше примио сам, и разумео јесам за све исто ми пишете: за хајдуке, за Свирачевића, за врачару, и за јатаке њине, то си све добро учинио!

Године 1813, Пљакић се задржи, које на Топољаку а које после у Карановцу, те није стигао да заједно с тастом остави Србију. Он је тек 23 новембра 1813 од генералне команде, у Петроварадину, узео пасош за даље путовање.

У пасошу му пише да је, рањен у леву ногу, храмао кад је прошао кроз Карловце.

У тим хартијама налази се и једна овака записка:

Однето од Господара Антонија Пљакића, у Карловци, од магистрата карловачког:
У стварима гроша: 14.561;
У дукатима 2167 комади, или: 26.004;
Свега у стварима и готових: 40.565

Из Аустрије, Пљакић је, месеца септембра 1814, преко Темишвара, с осталима српским бегунцима, отишао у Русију, где је остао до 1832 године.

Те пак године, 10 априла, добио је, у Кишењеву, пасош за повратак у Србију, и с тим пасошем дошао је у Малу Влашку.

Кнез Милош је, као што вели пок. Јован Гавриловић, био пријатељ Пљакићу, и хтео је пустити га у отаџбину, али су друге старетине биле противне томе, те, тако, Пљакић остане у месту Черњецу.

Одатле је, по Стојану Симићу, молио Кнеза Милоша, да му сина прими у државну службу. И Кнез му је, преко Симића, одговорио да пошље сина с једним писмом, па ће му дати службу за коју буде.

То је било месеца фебруара 1832, а 3 новембра те исте године, Кнегиња Љубица одговара на писмо г-ђи Сави Пљакићки, куми својој, и јавља јој, да јој је Кнез допустио да се врати у отаџбину. Излази да је Пљакић умрьо између фебруара и новембра 1832, у Черњецу.

О Антонију Пљакићу ваља прочитати песму Симе Милутиновића¹ која се почиње овако:

„Мали царе…? Карановца града!
Кад престаде свом Србниству служит’
И о себи ста се бавит’ саму
Тер одонда, откако те Вожде
Прам истока поче држат’ сина,
За услуге дотле т’ и признајне…
Ам де сада на судију света,
Нек’ и тебе правда не мимође“!

---

1. Србијанка 3, стр. 107—122. ↩︎

Пироћанац С. Милан, државник, родио се у Јагодини 7 јануара 1837, од оца Стевана Недељковића-Пироћанца¹, и матере Милице, а преминуо је у Београду 1 марта 1887 године.

Милан је знао и у говору често употребљавао неке пословице и друге типске народне реченице, које се ређе могу да чују у Књажевцу, где је он провео своје детињство.

На питање: откуд то зна, он одговори, да је то све слушао од своје мајке Милице, која је била родом из Левча. И, том приликом, исприча и причу о првој прошевини његове матере, коју је његов отац узео за се тек пошто је остала удовица иза првога јој мужа. Ево те приче:

Павле Цукић из села Крчмара, бивши Карађорђев војвода, био је 1813 године прешао у Срем, заједно са својом женом и децом.

Кад Кнез Милош године 1815 крене други устанак на Турке, Цукић остави своју жену и децу у Срему, па се врати у Србију, и одмах се умеша у народне послове. Једном, идући из Груже преко Левча ка Јагодини, Лукић падне у село Дулени ондашњему попу на конак. Попу то вече у кући били сватови: довео је био за сина девојку, и спремао се сутра да их венча.

Цукић види лепу вођевину Милицу, и веома је замилује. Као што је увек био осион и самовољан, он ће попу-домаћину рећи:

— Попе, ти си докон, а нурија ти је сва око куће. Ти можеш наћи за сина и другу девојку, а ову ћу да узмем ја за себе!

Поп се почне противити, али је Павлова дружина јача и од попа и од сватова, те попа лепо своју несуђену снаху венча за војводу Павла Цукића!!

После тога, Цукић своју младу, с верним пратиоцима, пошаље у Крчмаре кући својој.

Кад се сврши ратовање с Турцима које, на Бога, није ни трајало дуго, Павле дође у Крчмаре кући, и ту је живео са својом другом женом лепом Милицом.

Једнога дана, после по дне, Павле је седео пред кућом, пушио и сркао каву, а Милица, с послужавником, стајала је пред њим чекајући да прими филџан, пошто јој човек каву попије. На један мах велика се капија на њиховој авлији отвори, и унутра лагано уђу волујска кола с канатима, у којима је седела једна жена с децом.

— А гле, Госпође војводинице, викну један слуга испред куће!

То је била главом прва жена Павлова!

— Куку мени! Куда ћу сада ја! рече Милица и призне плакати.

— Не брини се ни мало, одговори Павле: — у Цукића има кућа и за четири жене, а камо ли за две!

И одмах устаде, изађе пред кола, и рече оној жени: да се стовари и намести у другој кући његовој, мало даље од оне, у којој је он с Милицом живео.

И жена послуша без речи.

После тога, сви су ту лепо живели. Павле је редовно боравио с Милицом, али је свраћао и к првој жени својој. Људи су га виђали кад седне пред ону другу кућу, запали чибук, и рекне тој првој жени, да му скува каву и да донесе!²

Кад Цукић погибе, онда иза њега осташе у кући му две његове удовице, обе венчане жене његове.

У Јагодини пак Стеван Н. Пироћанац капетан, оставши без жене, чује за Милицу, другу Цукићеву удовицу; дође у Крчмаре, испроси је, и ожени се њоме.

Ето с том Милицом Стеван је родио сина Милана, потоњега државника српског.

Док Милица није била отишла за Стевана, она је лепо живела са првом Павловом женом. И не само да су се оне лепо слагале, докле су биле у једној кући, него је Милица, чак са сином својим Миланом, долазила у Крчмаре, у госте, иночици својој, првој жени Цукићевој, и ова је Милици те походе враћала, и гостила се у Јагодини код ње по неколико дана!

Из Јагодине је Стеван Пироћанац отишао у Књажевац за среског начелника, па је онамо одвео и Милицу и Милана.

Основну школу Милан је учио у Јагодини; полугимназију у Крагујевцу, па је онда дошао у Београд, те довршио гимназију, и две године лицеја.

После тога, Милан оде у Париз, те сврши права и 1860 постане лисансије. Из Париза се врата у Германију, и онамо проведе годину дана, учећи немачки језик.

Вративши се у отаџбину, добио је 1861 службу у министарству спољних послова. Илија Гарашанин из раније је био запазио младога и даровитога Пироћанца, те овај 1866 поста начелник одељења у министарству спољних послова.

Уживајући заслужено поверење и Гарашанина и самога Кнеза Михаила, Пироћанац је, у два маха, слан у Црну Гору с политичким задацима.³

После смрти Кнеза Михаила, намесништво уклони Пироћанца из министарства, поставивши га најпре за председника суда београдског округа а после за председника суда рудничкога у Горњем Милановцу.

Отуда се Пироћанац 1874 вратио у Београд, и отворио адвокатску радњу. На скоро иза тога био је министар спољних послова у Чумићеву кабинету.

Године 1880 Пироћанац је саставио кабинет под своји председништвом, примивши у њему министарство правде. Доцније је био министар спољашњих послова и опет председник министарства, па је 1883 дао оставку и отишао у пенсију.

Пироћанац је најпре писао у листу Шумадији; а и у Годишњици 3 има његов реферат о спису: Карактер и дух политичких партија. Он је највише и најбоље радио и урадио: да се крене политички лист Видело, и да се око тога листа приберу људи, који су се доцније, кад су се радикали од њих одвојили, назвали Напредна странка⁴.

И у странци и доцније у влади Пироћанац је био врло вредан на послу, разборит и толерантан у суђењу, а коректан у понашању.

Кад оно опозиција, изласком из скупштине, онемогући даље правилан рад скупштински а опасност бејаше очевидна да ће на новим изборима добити већину гласова баш ови, који сад из скупштине излазе, онда јагодински председник суда, Краљев посланик, Лаза Петровић изуме досетку: да се приме у скупштину и они који макар по два гласа добију на изборима. Пироћанац тада поднесе оставку, али му оставка не би примљена, и скупштинари, почеше претити да ће га бацити кроз прозор, ако оставку не тргне. Тада је он рекао:

— Кад сте толико навалили, ја ћу и даље остати, али ви сами знате колика је корист од кера, који се силом тера у лов!

Кад је Пироћанац дошао у пенсију, онда је отпочео рад адвокатски, и ту се врло скупо умео наплаћивати, а клијенти су му и бивали све имућни људи или удружења.

Пироћанац је био вишега раста, суве снаге, црне масти, а лица дугуљастога; са слаба вида увек је носио наочаре. Косу је задржао до смрти, бркови су му били реави а тако и брада. Човек врло кракат, обично је корачао тако крупно, да је било тешко ићи с њим у корак. Имао је од природе редак државнички дар, опште образовање пространо, а правничко знање темељно, исцрпно. Међу досадашњим нашим правницима неће се погрешити ако се њему означи највидније место.

У процењивању прилика и људи Пироћанац је био дубок, широк, и поуздан; у вршењу власти чврст и разборит; у законодавству јасан и либералан. По својем правном школовању, он је био ђак француске школе, али је у примени правних начела гледао и на историју и на ступањ политичке образованости свога народа. С тога је радо путовао по окрузима, и разговарао с људима из народа.

У говору је био одсечан, разговетан; у писању силан, прецизан. Рукопис пак био му је тако нечитак да нека места ни сам он није могао ласно прочитати.

Није био беседник. Говорећи у скупштини, он је обично стајао на једној нози, тек подупирући се другом ногом; руке је опружао низа се, а из уста низ браду пуштао је аргументе, којима би други разламао противника! Али ако би, у мањем кругу, седећи, разговарао и што доказивао, био је толико снажан, да му је било врло тешко наћи супарника.

Пред своју смрт био је особито вредан на писању. Поред онога што је пређе поменуто, Пироћанац је оставио ове списе:

1. Једну брошуру на француском језику о Балканским народима, 1899.
2. Кнез Михаило и заједничка радња Балканских Народа, 1895.
3. Белешке поводом једне Дипломатске Историје, 1896.

У овом спису је врло оштро претресао политику и писање Јована Ристића. Из тога се изродила полемика између Пироћанца и Ристића, која је донела из Пироћанчева пера неколике одговоре који, одбијајући на страну што је у њима полемично, садрже врло интересне стране и пасаже.

Пироћанац је врло миловао да зида лепе зграде. И озидавши три веће куће, показао је да има и укуса и довољно техничкога знања за таке радове…

На плаћању био је врло тврд, јер се често и пружао даље од свога губера!…

---

1. Стеван је био родом из села Шугрина близу Пирота, са чега се и звао Пироћанац! ↩︎
2. Овако сам ја забележио овај случај по казивању самога Милана Пироћанца. После његове смрти чуо сам од неких других и неке разлике, као на прилику, да је то било у селу Љубави а не у Дуленима; да је Милица била попу кћи, а не снаха, и друго што шта; али сам ја волео остати при оном што сам слушао од самога Милана. ↩︎
3. Врло је интересантан Пироћанчев извештај са Цетиња, писан 5 марта 1867. ↩︎
4. Само име смислио је и дао пок. Милан Кујунџић. ↩︎

Пецић Јосиф, књижевник, родио се у селу Будиловини под Копаоником 1 маја 1829 године.

У Београду је свршио гимназију и лицеј, па га је онда среска држава слала у Хохенхајм, и у Алтенбург, где је учио поље привредне науке.

Вративши се у отаџбину, постао је професор у Земљоделској школи у Топчидеру; па столоначелник у министарству финанције; после је био директор и професор полугимназије у Шапцу, па у Неготину. Одатле је дошао за секретара у министарство просвете, где је, доцније, био и начелник, па је онда пенсиониран 1886.

Школа и просвета од Јосифа Пецића имају ове радове:

1. Науку о животињама или Зоологију. Београд. 1873. Рађено по Покорном и Томи.
2. Познавање човека, по Хердеру. Београд. 1873.
3. Д-ра А. Покорног Јестаственицу, сва три дела. 1884 Београд.
4. Просветни Зборник закона и наредаба. Београд, 1888.

Имао је орден Св. Саве трећег реда.

Умро је у лето 1896 у Врњцима откуда је пренесен у Београд и овде сахрањен.

Бог да га прости!

Пеца из Клубаца, родио се у селу Клупцима, у Јадру, 1780 године. Име му је било Петар, па су га људи прозвали Пеца, што је био малога раста и снаге.

Како се Јадар дигао на Турке, Анта Богићевић, вођ устаника, одмах је опазио Петра као верна, вредна, и дрска момка, и узео га себи у службу.

Находећи се уз војводу, Петар је, у сваком сукобу с Турцима, баш и где не би морао, трчао у бој, и борио се свакад храбро и, за чудо, свакад срећно!

Богићевић је Петра нарочито слао на места страшна, када је на прилику, ваљало пронети какво писмо кроз турске заседе, или дознати како где стоји турска војска.

Петар се одликовао у бојевима: на Рожњу, на Троноши, на Јаребицама, Руњанима и, особито, на Трбушници, против Мехмед-Капетана.

Године 1810, Анта Богићевић и Милош Поцерац нахођаху се у Лозници. Силна турска војска пређе из Босне, и опколи Лозницу са свих страна. Опсађеници су се борили јуначки, али су опсађивачи били многобројни, приступали су са свих страна, а у Лозници већ почне нестајати хране и џебане. Требало је јавити оближњим војводама да похитају у помоћ; али како да им се јави? Опсада је била тако густа да се нико, за живот главе, није смео усудити да пронесе писмо кроз Турке, те да га однесе у Шабац.

Анта зовне Петра из Клубаца па, дајући му писмо, рекне:

— Не заповедам ти, него те молим: огледај своју стару срећу не ћеш ли продрети, и ово писмо однети у Шабац Г. Луци!

— Хоћу ли сад, војвода, или да сачекам ноћ, упита Петар?

— Е, мој Петре! Ја се и ноћу бојим за те, а дању би те поздраво убили!

Петар сачека ноћ. У јацију, кад се Турци најмање надају, изведе из шанца свога вранчића, уседне га, и веругајући куда је једини он знао, прође кроз Турке, прејури Иверак и Цер, и однесе писмо у Шабац војводи Луци Лазаревићу.

Прочитавши писмо, Лука одмах напише друго, преда га Петру, и поздрави војводе да ће им, најдуже за три дана, доћи у помоћ.

Петар се и сада провере кроз Турке, и дође у шанац, донесавши глас о брзој помоћи.

И Лука је, по својој речи, стигао брзо и, после крваво битке, ослободио Лозницу.

После ове победе над Турцима, Лука јавно похвали Петра, дарује га лепим даром и, по малешну његову расту, назове га и он Пецом за одликовање.

После тога, сви су војници знали ко је „Пеца из Клубаца“.

Године 1813, у Лозници је било око 800 Јадрана са 6 топова, под управом Петра Николајевића Молера. Турци, у почетку августа, опколе Лозницу, и стану је бити са свих страна из највећих топова и кумбара. Прикучивши се, кроза земљу, к шанцу, побију Србима из шешана све тобџије тако да им није било никакве користи од топова. Срби су из шанца били начинили кроза земљу тавник кроз који су силазили на реку Штиру, те захватали воду; али Турци, дознавши за то, одврате Штиру на другу страну, те тако шанац остане без воде: многи су брашно разасипали по којекаквим хаљинама и даскама, ако би ударила киша, да би могли умесити хлеба. Владика зворнички, по наредби турској, дође у Лозницу, и позове Србе на предају, али Молер није владикама веровао ни других ствари, а амо ли у таком послу, него заиште у везира да устави ватру, и да одреди своје посланике да се разговоре о предаји.

Везир то учини.

Кад се турски посланици састану с Молером, они заишту:

Да Срби положе оружје, па ће их Турци послати у Сребрницу Хаџи-Бегу, за кога се држало да је српски пријатељ;

у Сребрници ће се сваком своје робље довести (жене и деца) па, даље, куд их одреде.

Молер је, напротив, искао: да их Турци пропусте с оружјем да изађу из шанца, и да прођу кроз турску војску, па да иду куд који хоће, а Турцима да оставе шанац и топове са џебаном која је у сандуцима.

Турци не пристану на искање Молерово, а Молер не прими искање турско, него се растану и почну се опет бити као и пре.

Вративши се у шанац, Молер каже Србима:

— Ја, браћо, жив Турцима у руке нећу, а ви, ако хоћете, ето вам Турака; ја идем на шанац нека ме убију. Ако ли и ви нисте радни предавати се Турцима на овај начин, а ми да бежимо једну ноћ кроз Турке, па који изиђе — изиђе, а који погине — Бог да га прости! Боље нам је свима изгинути, него се Турцима у руке предати. Досад сте, браћо, били на мојој души, и сад вас ја скидам са своје душе, и остајете господари од себе: ако ћете се предавати, ето вам Турака; ако ли ћете бежати, и ја сам с вама.

На овај Молеров говор, сви пристану да беже кроз Турке.

На три дана пре него ће побећи, Молер напише писмо српским старешинама (као што су казивали људи који су били онде) својом крвљу, у ком им јави у какој су невољи, и да се више не могу држати, него они да гледају да их избаве, и то овако: што се може више да пошљу пешака у Гучево, а они с топовима и коњицима и с осталом војском да се покажу оздо уз поље, па кад се турска сила обрне к њима, онда они из Гучева да се прикуче к шанцу, а ови из шанца да учине јуриш на Турке, и с онима да се састану.

Најпосле је додао ово:

„Ако ко жели да пропаднем ја, пожалите барем овај народ, и гледајте да би га избавили“!

Ово писмо Молер преда опет Пеци из Клубаца, давши му 10 дуката напојнице.

Пеца и сада срећно продре сроза сву турску војску, и стигне у српски логор.

Али је онда већ опћа несрећа била на прагу, и војводе као да су гледале како ће сваки своју главу спасти.

Кад три дана прођу, а помоћ не дође, опсађеници се договоре да беже. Изабрали су тамну ноћ, кад је била велика киша и ветар. Заказано је би́ло свима, ако би кога Турци опазили, да не меће пушака, него да се брани ножем или чим може другим, а, по свој прилици, така је заповест била и у турској војсци, ако би Срби побегли, да се не би војска, у забуни, побила између себе.

Срби изиђу из шанца на доњу капију код реке Штире, па оданде обрне куд је ко знао и, колико је познато, прођу с миром кроз Турке, јер, нигде пушка не пукне; али кад ујутру Турци опазе да су Срби побегли, одмах ударе за њима у потеру на све стране, и, особито делије, многе стигну и побију. Молерове коње побила је била пре тога турска кумбара, која се међу њима распукла, а син Анте Богићевића, Боја, изиђе на коњу (после свију, јер му пре нису дали, да не би Турци чули кад коњ пође мостом који је од дасака био начињен пред капијом, и спуштао се преко рова) и, за велико чудо, прође срећно кроз Турке.

Од 800 људи који су тада били опсађени у Лозници, 200 је погинуло док су се бранили у шанцу, а 400 у бежању, те тако их је само 200 изнело главе.

Пеца је умрьо код своје куће, у селу Клупцима, 1851.

Петронијевић Аврам, родио се у Текији, на Дунаву, према Ршави, 2 септембра 1791 године. Његова је старина у Црној Гори, у породици Стјекића, па су му се родитељи, по досељењу одонуд најпре били станили у Темнићу, у округу јагодинском, а после сашли у Текију.

Аврам се је школовао у Ршави, и ту је научио језике: немачки, грчки, влашки, и талијански.

Године 1817, вратио се је из Ршаве у отаџбину, и почео трговати; али доцније уђе у службу, као срески писар код гружанског кнеза Петра Топаловића. Мало доцније узме га Кнез Милош у своју канцеларију за секретара.

Године 1821, послао га је у Цариград, заједно с архимандритом Самуилом, протом Милојем, Димитријем Ђорђевићем, Илијом Марковићем, и другима.

До тога доба, Аврам се је потписивао Стјекић, а од тада почне се звати и потписивати, по оцу, Петронијевић.

До године 1826, Аврам је, с друговима својима, претрпео големе страхоте у Цариграду. Архимандрит Самуило и умре онамо, а сиромах Димитрије Ђорђевић чисто помери памећу.

Године 1828, Аврам је већ био назван кнежевим представником, што се у Турака звало Ћехаја; и ово му је име, после, остало до смрти, као друго презиме.

И доцније, Аврам је, као депутат, слан и у Цариград и у Петроград.

У оној борби која се изродила између Кнеза Милоша и његових доглавника око устава, Аврам је стајао на страни кнежевих противника и, после Вучића, био је међу њима најзнатнији радник. Име Аврамово умешано је готово у све политичке догађаје од 1821 до 1852 године.

Кад је Кнез Милош оставио Србију, а син његов, Кнез Малан, због тешке болести, није могао примити, ни вршити кнежевску власт, саставило се било намесништво кнежевога достојанства, које је управљало земљом до доласка Кнеза Михаила. Од тројице тих намесника један је био Аврам Петронијевић.

После промене, која се изврши 1842 године, Аврам је најпре био оглашен као Председник привремене владе¹, а Вучић као Предводитељ народа; после, пак, кад је изабран Кнез Александар, заузео је место кнежевога представника и попечитеља спољних послова. И то је звање носио до смрти.

Пред своју смрт, био је послан у Цариград по неком дипломатском послу, па га је онамо и смрт снашла 10 Априла 1852, у предсобљу турскога министра Али-Паше, баш кад је био дошао да каже с Богом, па да се врати у отаџбину.

Петронијевић је сахрањен врло свечано у Хасћоју, код цркве, до гроба свога некадашњег у страховању друга, архимандрита Самуила, и до гроба покојнога капућехаје Лазе Тодоровића.

Осем језика које је био научио још за младости, Петронијевић је, доцније, научио и говорио француски и турски.

Био је човек врло побожан, и бавио се питањима из светога писма. Некад је и преводио Јованов Апоколипсис. Врло се је радо дружио с ученим људма, и разговорима с њима давао би много више времена него старости о кући и о тековини.

А међу тим огледао је и да индустрију у земљи потпомогне. Био је уредно и отворио неку твориљу (фабрику) за стакло у јагодинском округу на реци Белици. Али таком послу није још било свега што би му требало, па је обустављен и пропао.

Живео је врло смерно и просто, а за школовање своје деце није ништа жалио.

Петронијевић је био родољуб и душом и срцем, а уз то веома предани син својој православној цркви. Под обликом благе, простодушне доброте, с дубоким познавањем турскога духа и начела турске политике, он је остао увек веран својој мети: ма како, и ма по што, придобити које право више својој отаџбини. Благ по нарави, образован више од свих својих вршњака, човечан по исповести вере, он се гнушао од тираније и безакоња — ма то долазило од кога му драго.

Петронијевић је био става висока, масти смеђе, лица лепа, пуноће умерене — управо био је човек леп; у опхођењу је био прост, снебивљив, безазлен, па ипак толико утицајан да му се готово ништа није могло одрећи.

Као депутат у Цариграду за устав 1838, заједно са Живановићем, Петронијевић је био за 17 члан устава, а Живановић против тога члана. О тој тачци, и у опште у суду о Кнезу Милошу, њих се два нису слагала, али је Живановић Петронијевића увек дубоко поштовао, као што вељаше „за добро срце, и за патриотску преданост к својој отаџбини“.

Аврам Петронијевић, онако као и Вучић, дуго још биће различно цењен у новој српској историји. Тек доцније, кад се сви документи обелодане, кад се страсти стишају, кад ситни интереси ишчезну — ваља очекивати о њему праведни суд.

Петронијевићева лепа, велика, добро погођена слика налази се у народном музеју, у Београду.

---

1. Српске Новине од 1842, бр. 36. ↩︎

Петровић Сава, доктор, књижевник, родио се у Шапцу 14 јануара 1840 године.

Основну школу и полугимназију свршио је у месту својега рођења; у Београду је довршио гимназију и лицеј, а у Паризу је учио лекарске науке, и проглашен за доктора у медицини.

Повративши се у отаџбину, постао је лекар у војсци, а доцније и лични лекар Њ. В. Краља Милана. У војној служби Петровић је дошао до чина санитетскога пуковника.

Д-р Петровић био је у дужности врло вредан и тачан; али се уз то с не мањом љубављу и успехом бавио и науком. Најрадије и најкорисније кретао се је на ботаничком пољу, које је и обогатио са више од 200 нових биљака које у Србији расту а наука за њих није пре знала!

Уважавајући његове научне радове, Српска Краљевска Академија изабра Д-ра Саву Петровића за свога члана дописника, али на жалост њему смрт не допусти ни да уђе међу академике нове другове своје!

Д-р Сава Петровић премину, после дуге и тешке болести, 20 јануара 1889 у Београду.

Лекарско Друштво, у ком је Д-р Сава био редовни члан, јављајући његову смрт, овако жали за њим:

„Д-р Сава Петровић знаменит је и као научник и као лекар. Ботаника му бејаше драж животу, и у њој је стекао име, које се барабари с именом његовога учитеља (Панчића). Он је у том раду свагда имао своју мету пред очима: да, као лекар, шири своју науку у народу. Лекарско Друштво положило му је на гроб венац од свежег цвећа, зато што ће мирис да му обележи доброту срца, а жарка боја цвећа дух његов, који је за живота светлио и расветљавао српско друштво.“

Поред својега рада научнога, Д-р Сава је заслужио захвалност и за то што је својом имовином тако управио да она, по његовој смрти, највише помогне српској књизи и народној просвети!

Од књижевних радова Савиних овде се могу поменути:

1. Претварање и прикривање болести код војника, по Д-ру Боазу, Исфордингу, и др. Издало министарство војно. Београд. 1875.
2. Флора околине Ниша. Београд 1882.
3. Лековито биље у Србији. Српски Архив за целокупно лекарство. Одељак 2. књ. 16. Београд, 1883.
4. Додатак флори околине Ниша. Београд, 1885.

Још је писао о Косметицима и о другом шточем у разним периодским издањима.

Нека је слава његову светлу имену и вредному перу!

Петровић Радич, познати као Капетан Радич, старином је из Левча, из села Сиоковца, па се преселио био у Остружницу, на Сави.

Још у Кочину Крајину (1778), Радич је, с неколико друга, огледао да уђе у Доњи Град, те да отвори врата Немцима, али се та намера изјаловила због велике магле.

Под Михаљевићем, Радич је рано постао капетан у добровољцима, и као такав, имао је прилику да Карађорђа одмоли пред Михаљевићем.

По свршетку немачкога рата, и по утврђењу мира (1791), Капетан Радич је добио од Цара Леополда диплому на племство¹ и пензију, па је, после, живео у селу Јакову, у Срему.

Кад се Срби, 1804, дигну па Турке, Радич остави пензију и пређе у Србију, где је својим познавањем ратне вештине, својом енергијом, и храброшћу учинио Србији големих услуга.

По освојењу Карановца 1805, где се особито одликовао, постао је војвода у том месту.

На крају 1806, копајући шанац у Београду, и намештајући топове, буде страшно рањен у крста. Рану ту преболи с тешким мукама, али од ње остане малко погурен.

Пошто малко оздрави, ожени се у Београду лепом младом покрштеницом.

Године 1808, постао је судија у београдском магистрату.

Године 1809, пошто Срби страдају на Каменици, и Турци навале с те стране, он, онако погурен, оде на војску, и Карађорђе га остави с Петром Јокићем буљубашом, да утврде и чувају Ћуприју, варош на Морави, да би се Срби могли ту уставити, ако не могну сузбити Турке на Делиграду.

Али њих неко омете, казавши им да је Карађорђе напустио прву мисао, и, другим путем, отишао у Шумадију, те они запале шанац на Ћуприји, и топове, које нису могли у хитњи превући, баце у Мораву.

Познато је да је Карађорђе, за тај поступак, пуцао на Јокића да га убије, и ранио га. Кад се Радич врати у Београд, наиђе на другу несрећу. Његова жена, с другим булама и покрштеницама, прешла у Земун, па оданде отишла у Турску, однесавши му све што је имао, а није много ни имао.

Године 1810, Радич се опет ожени лепом младом сарајевком; а године 1813 пребегне у Срем, и тамо је, са женом и дететом, проживео две године у највећој сиромаштини.

Године 1816, у пролеће, пошто су се Срби на ново дигли на Турке под Кнезом Милошем, и добили неке слободе, Радич остави жену и дете у Срему, па пребегне опет у Србију, и дође у Београд, где га Петар Молер прими у свој конак.

Како је Радич прешао у Београд, одмах је, с оне стране, паши јављено да је пребегао Капетан Радич, који је, с Црним Ђорђем, највише Србе бунио; који се, по том, женио Туркињом, и у Београду био судија, и т. д.

Паша, дознавши све то, упита Молера и друге кнезове:

— Какав је човек Радич, и шта тражи у Београду?

— То је човек стар и сакат; он једва иде; нема нигде ништа, па је дошао амо к својим људима, да не умре од глади. Тако одговори Молер.

Паша се, у тај мах, задовољи таким извештајем.

После неколико дана, кад Срби предаду Молера у град као кривца, паша опет упита Вујицу Вулићевића:

— Стојите ли ви добри за Радича?

— Ми за њега не ћемо да знамо; ти чини с њим шта знаш, одговори Вујица!

Онда паша пошље своје људе те Радича ухвате, и затворе заједно с Молером, а по Ђурђеву дне, у очи недеље, удаве их обојицу, и још некаква кујунџију, што је градио лажне новце. Сву тројицу изнесу Турци ноћу мртве на калемегдан, те су онде читав дан (у недељу) лежали, да их свет гледа, а пред вече их Срби сахране на крај гробља, цркви с леве стране.

Радич је био крупан, здрав, и јак човек; лица је био мало намргођена, особито под старост; био је јунак и велики родољубац, а Турцима страшни непријатељ.

У војним пословима имао је необичан дар. Његовим плановима, његовим провиђањем, користио се је у многом и сам Карађорђе.

Женио се три пута. Од прве жене остала су му у Срему два сина, који су после били капетани, а од треће једна кћи.

Кнез Милош је, после његове мученичке смрти, давао издржавање његовој жени и детету.

Кад је погубљен, Радич је могао имати нешто више од шездесет година.

Нека је мир његовој души!

---

1. Диплома каже да се племство даје њему, и његовим синовима Миловану, Јовану, и Михаилу које је родио с првом женом Смиљаном Василијевом. ↩︎