Поменик

Аутор: Милан Ђ. Милићевић

  • Радичевић Стеван

    Радичевић Стеван, родио се у Новом Саду, и школовао се у месту својега рођења. Великих школа није и учио, него је рано ступио у службу у магистрату, где је служио дуго, и извежбао се у свим пословима врло добро.

    У Србију је прешао после 1830, јер је те године још био диурниста у Земуну. Службу је, у Србији, почео у Крагујевцу, где је био писар, па секретар у народном суду, и у канцеларији Кнеза Милоша.

    Године 1835, после сретењскога устава, Радичевић је постао „секретар савета, и најмлађи саветник“; а године 1839 марта 15 постављен је за начелника одељења у попечитељству унутрашњих послова.

    Године 1840 јуна 14, постао је попечитељ правде и просвете.

    Године 1841 јуна 8, добио је чин пуковника, по ондашњем обичају, и ако није био човек војни!…

    Кад је, 7 новембра 1841, уређено Друштво Српске Словесности, Радичевић је, по самом том закону, као попечитаљ просвете, био председник томе друштву.

    Кнез Михаило, у једном свом писму, каже му да и није по закону дошао на то место, он би га, као најдостојнијега, поставио за председника томе научном скупу1.

    Као попечитељ правде, Радичевић је настајавао да писмена страна судских пресуда, решења, и других актова, има онај облик који је био усвојен у његовој постојбини, где се он васпитавао. Пресуде с обликом који је прописао Радичевић задржале су се у нашим судовима чак до нашега усменога поступка судског.

    После Вучићеве буне 1842, Радичевић је, с Кнезом Михаилом, отишао из Србије, и живео је у Аустроугарској до године 1859, а тада се вратио у Србију, и живео је у Београду, где је и умрьо 27 фебруара 1871 године.

    Радичевић је био врело свакојаких пројеката и законских, и финанциских, и економних, и Бог те пита каквих. Док је живео У Србији, отпочињао је многе радње од којих му ни једна није донела користи, а свака му је однела врло много новаца! И данас, ни обали дунавској, у Гучеву, на Јухору, и на Мирочу, можете наћи казана које су оставили Радичевићеви пепељари, то јест, они који су, по његовој жељи, жегли поташу у тим шумама.

    у Петрову селу, на Мирочу, један такав казан сељаци су обесили као звоно, те њиме сазивају село на скупове.

    Бавећи се ван Србије, Радичевић је, 1849, написао и штампао књигу:

    Пројект устава за војводину српску, у Земуну, 1849, 8-на, 463 стране.

    1. Српске Новине 1842, бр. 25 стр. 194. ↩︎

  • Радичевић Бранко

    Радичевић Бранко, родио се у Броду, у Славонији, 15 марта 1824. На крштењу му наденуше име Алекса, јер је, као што се каже, донео сам себи име, родивши се пред Светог Алексија, човека Божјега, који пада 17 марта.

    Своје крштено име он је, доцније, превео на српски, и прозвао се Бранко.

    Отац Бранков био је родом из Новога Сада, а у Броду је живео за време, као царински чиновник.

    Мати му је била из Вуковара, из куће Михаиловића. Стеван Радичевић, бивши 1842 попечитељ у Србији, стриц је Бранку Радичевићу.

    После некога времена, Бранков се отац премести из Брода у Земун, где је Бранко учио основне школе од 1830—1835. Гимназију је свршио у Карловцима, 1836—1841.

    Годину 1842-гу провео је у Земуну, код куће, због слабога здравља свога.

    Државне и правно науке слушао је у Бечу, од 1845—1848.

    Године 1848 и 1849 провео је које у Карловцима, а које у Земуну, откуда је прелазио и у Београд.

    Године 1850, отишао је на лекарски факултет бечког свеучилишта, где се учио до своје смрти, која га уграби 18 јуна 1853 у Бечу.

    Бранко је најпре био сахрањен у гробљу Св. Марка, у Бечу. На гробу му је био смеран споменик с овим записом:

    „Много тео, много започео.
    Час умрли њега је помео“.

    Али поштоваоцима милога појета, није било право да кости његове остану у туђини. За то покрену мисао: да се пренесу и сахране на месту Стражилову, више Карловаца, које је живу Бранку толико било мило и драго.

    И одиста, месеца јула, 1883, Бранкове су кости пренесене из Беча, и сахрањене на брегу Стражилову.

    Над њима се сада бели смеран споменик, који се види из далека, али који помињу Срби још из даљих и најдаљих места и крајева.

    Пренос Бранкових костију био је догађај за све српске крајеве. На тој светковини састали су се Срби готово из свих покрајина својих.

    Бранко је био нешто виши од средњих људи, тела размерна, витка, али снажна; носио је дугу косу, коју је зачешљавао на траг; очи су му биле необично сјајне, трепавице мрке а узвијене; наусница је био танких а браде још голе.

    Носио се увек чисто, укусно.

    Од Бранка имамо три књиге песама. Прве две штампао је сам у Бечу, године 1847, и године 1851, а трећу — као његово посмрче — штампао је његов отац, у Темишвару, 1862.

    Песме у првој књизи писане су источним говором, а оне у другој књизи неке су писане говором источним а неке јужним; у првој књизи има и по који местимични изговор, а друга је већ на висини књижевнога језика за све Србе.

    Прву је књигу песник наменио Српској Омладини, а другу Кнезу Михаилу М. Обреновићу, добротвору своме.

    Кад се јавила прва књига Бранкових песама, Б. Даничић је рекао ово:

    „Ја мислим да до данас још није ни један учени Србин овако пјевао, као овај Радичевић, а он пјева онако како треба Србин књижевник да пјева“.

    Бранко је лирски песник, али му је и епска песма лепа. Он је певао мало. Тек то мало учинило је у Срба много. Учинило је читав преврат у певању и у милошти спроћу певања.

    Бранко је, својим песмама, уверио и оне који нису хтели веровати, да нема силе која се може мерити са силом народнога духа. Запевавши песму народним дахом, и обукавши је у бајни језик народни — Бранко је изишао као победилац.

    Нека други певају и више и боље, има Бранко чиме остати им углед довека.

    Оно што је у Бранка ново, обелоданио је он сам у песми владици Петру Његушу:

    Ој владико. Црној Гори главо.
    Дико наша, наша веља славо!
    Ето тебе једне књиге беле
    Чеда мила моје крви вреле:
    Крвца врела, а чедо несташно…
    Ох, опрости, ако с права пута
    Кад икада млађано залута…
    Боље чедо и пређаволасто
    Него богаљче и слепо и кљасто:
    Да уз туђи корак нарамљује
    Да га туђа рука зарањује“…

    Ево још неколиких врста из песама које ће трајати до века:

    „Гусле моје, овамоте мало!
    Амо и ти, танано гудало,
    Да превучем, да мало загудим:
    Да ми срцу одлане у грудим’.
    Та пуно је и препуно среће,
    Чудо дивно, што не пукне веће!
    Зоро бела, сунце огрејано.
    Лисна горо, поље обасјано,
    Цвеће мило, росо, бистро врело.
    Па ти јоште, чедо моје бело —
    Ко да гледне чарне очи твоје,
    Па у срцу да му не запоје?
    Ао свете, мио и премио,
    Красно ли те вишњи удесио,
    Само, само, још да мрети није:
    Ал’ већ нека, кад инако није;
    Данас сутра час ће ударити,
    Јарко сунце мене заклонити,
    Из руку ми јасне гусле тргнут’
    Моје тело под земљицу вргнут’;
    Ал’ што певах не ће пропанути,
    Након мене хоће останути:
    Док се поје, док се винце пије,
    Док се коло око свирца вије,
    Докле срце за срцем уздише, —
    Е па дотле, а куда ће више!?
    „О песме моје, јадна сирочади,
    Децо мила мојих лета младих;
    Тедох дугу да са неба свучем,
    Дугом шарном да све вас обучем,
    Да накитим сјајнијем звездама,
    Да обасјам сунчаним лучама.
    Дуга била, па се изгубила,
    Звезде сјале па су и пресјале:
    А сунашце оно огрејало,
    И оно је са неба ми пало.
    Све нестаде што вам дати справљах,
    У раљама отац нас оставља“!…

  • Радивојевић Љубомир

    Радивојевић Љубомир Др медицине, добротвор, родио се 1818 у Каменици у Срему.

    Школе гимназиске свршио је у Карловцима и у Сегедину, а медицину у Пешта.

    Године 1845 положио је испите и постао доктор.

    Иза тога дошао је у Србију, и служио је у Неготину, у Јагодини и најдуже у Крагујевцу, као окружни физикус. Овде је дао оставку на службу, и после тога већином је живео у Каменици у Срему.

    Д-р Радивојевић није се никад женио.

    Од њега су нам остали ови списи:

    1. Поучење о видању рана и других повреда. За потребу народних војника. Београд, 1867.
      • То је дело други пут штампано 1867 у Н. Саду.
    2. Поучење како се чува и негује здравље женскиња и мале деце. Н. Сад, 1867.
      • Друго, поправљено издање изишло је у Н. Саду, 1879.

    Пред смрт своју основао је Задужбину Д-ра Љубомира Радивојевића за просвету у Србији. Задужбина та 1 јануара 1900 године имала је 68.278,90 динара у злату, и 125 динара у сребру.

    Преминуо је на велики петак, 31 марта 1895, и сахрањен је први дан Васкрса у Каменици.

    Босанска вила, бр. 11 од године 1895, има његову слику врло добро погођену.

    Нека му је захвално помињање до века у народу, ком је тако велико добро учинио!

  • Пуцић Медо

    Пуцић Медо, кнез од Загорја, властелин дубровачки, витез војничко-суверенског реда болничара Св. Јована јерусалимског, родио се 12 марта (п. р. к.) 1821, у Дубровнику.

    Основну школу свршио је у Дубровнику; гимназију и философију у Млецима, а права у Падови.

    Од године 1844—1848 био је као коморник Херцега од Парме, Карла Лудовика, Бурбона; доцније, од 1868 до 1872, био је васпитач Њ. Вел. Краља Милана, у Београду.

    О овој својој служби сам је за се једном рекао:

    — Ја сам почео своју каријеру код најстарије династије у Јевропи, династије бурбонске; а свршио сам је код најмлађе, код Обреновићеве.

    Пуцић Медо писао је у разне листове и часописе српске и талијанске, а од самосталних дела помињу се овде:

    1. Повјесница Дубровника (латиницом), у Задру, 1856;
    2. Платунов пут или разговор о љубави (превод, латиницом), у Трсту, 1857;
    3. Споменици српски од 1395 до 1423; две књиге: прва 1858, а друга 1862, обе у Београду;
    4. Цвијета (латиницом), у Бечу, 1864:
    5. Пјесме, потпуно издање, у Панчеву, 1879;
    6. Слава Св. Ђирилу и Методију, словенским апостолима, (латиницом), у Дубровнику.

    Медо Пуцић је био члан Српског Ученог Друштва; члан је Римске Академије (Accademia des quiriti) и члан Југословенске Академије наука, у Загребу.

    Носио је јерусалимски крст, који је добио за старину својега племена, и орден Св. Ане другог реда, који му је даровао руски цар Александар Други.

    Преминуо је у Дубровнику од капље, 18/30, јуна 1882.

    На глас о Медовој смрти, Његово Величанство Краљ Милан послао је брату покојникову, Нику Великому, овај телеграм:

    „Заслуге за народну књижевност као и драг лични спомен на мога некадашњег наставника, и покојног брата вишега, којега дубоко жалим, воде ме да вам изразим своје искрено саучешће у жалости која је постигла вас смрћу његовом. Вечна му памет, и лака земља роднога града! — Милан“.

  • Путник Паја

    Путник Паја, потпуковник, родио се 1828 у Новом Селу, где му је онда отац био учитељ.

    Основну школу учио је у Опову, а гимназију у Карловцима. Философију је слушао у Сегедину и у Пешти.

    Године 1848 оставио је школу, и стао у народну војску; ту се лепо одликовао и постао поручник.

    После је, као царски официр, отишао с војском у Италију, где се је храбро борио и добио чин капетански. Иза тога дао је оставку. Био је неко време капетан града Панчева, па је онда прешао у Србију, и био је у сва три наша рата.

    Путника хвале као врло одушевљена српскога патриоту, који врлине својих сународника кадкад и прецењује.

    Није се никад женио1, а преминуо је у Београду на Цвети, 2 априла 1900.

    Кажу да је оставио доста својих бележака у рукопису, а нешто је од тога и штампано у неким књижевним листовима.

    Лака му мајка земља!

    1. Путник је, као официр, дуго служио у Ужицу. И као човек самац обично је седео у кафани; а да не буде са свим залудан, пијуцкао је чокањчићем ракију. Хотећи поћи, зовнуо би слугу механскога и упитао:
      — Колико имам да платим?
      — Четрдесет чокањчића, одговори слуга.
      — Враг ти матери, не питам ја колико у твога газде има судова, него колико сам пара ја дужан!
      Ово се дуго причало у Ужицу. ↩︎

  • Протопоп Никола

    Протопоп Никола, из села Ритопека, у београдској нахији, помиње се међу онима које су дахије биле наумиле погубити у почетку 1804.

    За њега Фочић вели:

    „Док погубим Протопоп Николу
    Из лијепа села Ритопека:
    Он пашује а ја субашујем“!

    Тако му је Турчин претио; а не види се, доцније, да је претњу извршио; тек ни ми не знамо како је свршио свој живот тај чувени Протопоп Никола.

  • Протић С. Коста

    Протић С. Коста, генерал и краљевски намесник, родио се у Пожаревцу 29 септембра 1831 од оца Стевана и мајке Милосаве.

    Основну школу свршио је у месту свога рођења, а три нижа разреда гимназије у Београду.

    Године 1848 уписао се драговољно у војску, где је постао поднаредник и четни писар.

    Године 1850 ступио је у војну академију, по свршетку које, постао је потпоручник 11 октобра 1855, и послан у Немачку да увећа своју војничку спрему.

    У Берлину је свршио инџинирску школу, па је после служио у пионирском батаљону у Данцигу.

    Иза тога је био у пионирском батаљону у Лијежу до 15 марта 1859.

    У отаџбину се вратио 19 маја 1859, и постао инџинирски поручник 25 јуна 1859.

    Иза тога био је капетан друге па капетан прве класе.

    Међу тим, још 6 јула 1861, постао је ађутанат Кнеза Михаила, и остао је при Њему до 19 октобра 1865.

    Од тога доба пак био је професор фортификације у војној академији до 4 декембра те исте године.

    После тога команданат понтоњерског батаљона у Ћуприји до 1 маја 1867.

    Тада је, по други пут, постао ађутанат Кнеза Михаила, до 29 маја 1868.

    Године 1868, за неко време, вршио је дужност управника вароши Београда.

    Те исте године новембра 1 постао је инспектор инџинирских трупа, а 1 јануара 1869 добио је чин мајорски. Априла 1 пак 1873 постао је потпуковник и за тим команданат бригаде стајаће војске.

    Министар војни први пут постао је 22 октобра 1873.

    Команданат одбране Алексинца и Делиграда постао је 25 јуна 1876.

    Због битке на Шуматовцу постао је генерал 13 августа 1876.

    Начелник штаба врховне команде 1 декембра1877.

    Начелник главног генералног штаба 1 декембра 1878.

    Стављен на расположење 24 марта 1882 а у пенсију 31 марта 1888.

    Враћен у службу за војног министра 14 априла 1888.

    Краљевски намесник постао је 22 фебруара 1889.

    А преминуо је напречац у Брестовачкој бањи 4 јуна 1892.

    Протић је носио које домаћих а које страних 13 ордена и медаља.

    Протић је писао:

    1. Закон о женидби официра.
    2. Војно-судски законик.
    3. Правила пионирске службе.
    4. Правила за грађење стрељачких ровова.
    5. Правила гарнизонске службе.

    у Годишњици Николе Чупића, књигама 5, 6, 7, 8, 9 и 10 штампао је Одломке из Историје Београда; али се у тим Одломцима говори о целој Србији а не само о Београду.

    У Годишњици 10 штампао је састав: Мухамеданска и Хришћанска година.

    У Годишњици 12 Протић је штампао Ратне догађаје из другог устанка српског 1815.

    У Годишњици 13, после смрти Протићеве, штампано је од Одломака оно што је остало у рукопису након смрти његове.

    Генерал Протић био је велики поштовалац науке и људи који се баве науком, а сам се је до смрти врло марљиво учио и обавештавао.

    Од младости био је друг пок. Николи Чупићу, а после смрти овог племенитог Србина, ушао је у Чупићев одбор, и највише је помогао да се маса пок. Чупића пречисти, уреди, и сва снесе у управу фондова, где се налази данас.

    Кад се све то извршило, дао је оставку на чланство у Одбору, тврдећи да није књижевник, те да и даље седи на месту где треба да су сами књижевници.

    Одбор га је тада изабрао за почаснога члана док је год жив!

    Протић је био човек малена раста, округле главе, малених, увек врло марљиво увијених брчића, живих зелених очију, свакад обријане браде, и лица скоро увек насмејана.

    Глас му је био танак као глас женски, а говор тих, јасан, одсечан.

    Патио је од ревматизма у десној нози и у левој руци. Болове је трпео јуначки.

    С те бољке и ишао је у Брестовачку бању, где га је и смрт снашла.

    Тело његово пренесено је у Београд, и свечано о државном трошку сахрањено у Новом гробљу.

    Бог да га прости!

  • Протић Јован

    Протић Јован, родио се у Раму, у нахији пожаревачкој, а старином је из Турске. Отац његов, Антоније, био је прота, које у Раму а које у Пожаревцу, више од 30 година!

    Још за турске владе, Јован Протић је био трговац и човек уважен. По освојењу Пожаревца, где је био и Протић са стижанима, ми га видимо и према Београду где је, у Кумодражи, био начинио шанац.

    Желећи наћи савезника у овом рату с Турцима, вођи српских устаника, саставши се на Врачару, смисле да пошаљу посланике у Русију, те да моле за помоћ. Посланици, који су тада изабрани, и у Русију послани, били су поименце:

    Јован Протић, из Пожаревца, Прота Матеја Ненадовић из Бранковине, и Петар Новаковић Чардаклија.

    Отишавши тада у Русију, Протић се је вратио у отаџбину у почетку јануара 1805; доцније, те године, Јован Протић је послан у Цариград, заједно с Протом Алексом Лазаревићем из Шопића, и са Стеваном Живковићем.

    Из овога другога посланства, вратио се је веома заовитним путем, чак преко Русије; после је добио место у савету који је, међу тим, био уређен на скупштини у Борку 1805.

    На крају године 1807, Протић је, у друштву с Аврамом Лукићем и другима, устао на самовољу Младена Миловановића тражећи да се овај уклони из савета.

    Тома Милиновић за Јована Протића вели:

    Пожаревац послао Протића,
    И мудрога и господичића;
    Али Јову тамо не држаше,
    Него брзо дома оправише!“

    После оне велике несреће на Каменици, 19 Маја 1809, Протић је, с руским агентом Родофиникиним, и с Петром Добрњцем, оставио Београд, прешао у Панчево, па оданде отишао у Букурешт. А доцније, кад је народна скупштина, у Паланци, 22 новембра, осудила Милоја, као кривца за каменичку несрећу, Протић се је вратио у Србију.

    Године 1813, после пребега Карађорђева, Протић је прешао из Београда у Земун и, живећи ту, дочекао је таковски устанак, 1815, под Кнезом Милошем.

    Вративши се из Земуна у Србију, Протић је опет ушао у народну службу. Тако се помиње да му је Кнез Милош, 26 марта 1821, послао писмо које је стремио за султана, да га преда београдском везиру Марашлији и да, том приликом, замоли за српске посланике у Цариграду који су, због грчке буне, били затворени.

    После тога, Кнез Милош је Протића слао у Сарајево и у Травник, да увери босанског везира о тврдом миру у Србији, а у неко време, да провиди и разбере: какве су онамо у Турака намере према Србији!

    Кад је пак грчки устанак узео мах, и кад је Кнез Милош почео зепсти да Турци и на Србију не ударе, онда је заповедно Јовану Протићу да, преко Рама, што више може, набави барута и олова. И што год узме, да плаћа готовим новцем!

    Последње време свога живота, Јован Протић је провео у Пожаревцу, где се је сматрао као неки придворни саветник. Господар Јован, брат Милошев, док је боравио у Пожаревцу, кажу да никуд није хтео изићи без Јована Протића.

    Једном је Протић отишао, с Господаром Јованом, у село Братинац, на Млави, где је била државна воденица, те су ручали и частили се.

    После ручка, Протића удари капља, од које је издахнуо други дан у Пожаревцу, и сахрањен је у старом гробљу, које је било онде где је данас кућа Александра Николајевића, у Пожаревцу.

    Кад је умрьо, могло му је бити 52 — 53 године; а држи се да је преминуо између 1825 — 18271.

    Ђорђе Протић, бивши 1842 године, представник и попечитељ Кнезу Михаилу, рођени је син овом Јовану Протићу2.

    1. У Народној Библиотеци, у Београду, међу рукописима (бр. 118) има једно писмо, које је Јован Протић писао Архимандриту Мелентију 27 маја 1823, у ком му јавља како се владају смедеревски Турци. ↩︎
    2. Не ће бити од штете да се овде забележи, да у Пожаревцу има троји Протићи:
      Протић Рамски од Проте Антонија, оца Јованова. Знани су Јован, Ђорђе и Петар Протић.
      Смољиначки Протићи од Проте Вићентија из Смољинца, и
      Протићи Лацкови, од којих је ђенерал К. С. Протић. ↩︎

  • Протић Ђорђе

    Протић Ђорђе, син Јована Протића, бившега саветника за пожаревачку нахију, родио се је 1793, у Белој Цркви, куд су му родитељи, из Рама, били пребегли, због ондашњих ратних прилика.

    Школу је учио у Пожаревцу, и у Београду; у Земуну је учио грчки, а немачки је научио самоучки. Поред тога, Протић је знао и турски говорити.

    Ђорђе Протић је ступио у државну службу 1819 и, као писар, послан је, с народним посланицима, у Цариград, по народном послу.

    По повратку из Цариграда, био је најпре писар, па секретар, па члан и, најпосле, председник у народном суду, у Крагујевцу.

    Ту је провео којекаквих 15 година. За то време, поред редовне службе, некад је управљао мукадама, и другим државним добрима, а бивао је и члан у разним комисијама.

    Протић се је оженио кћерју Петра Топаловића, кнеза гружанскога, великога пријатеља Кнез-Милошева.

    Једном дође Топаловић Кнезу Милошу, и потужи му се на Протића, зета свога, казавши да је ударао на образ свасти својој, млађој кћери Топаловићевој.

    Кнез Милош плане на таку тужбу и, како је сва власт, у оно доба (1827), била у његовим рукама, одмах пошље Пекету и Настаса буљубашу, те доведу Протића, па га повале и, не гледајући на његов чиновнички карактер, оцепе му 50 батина!

    Ово је било почетак Протићевој мржњи на Кнеза, и дало је повода многим оптужбама на Милоша у оно време и у Србији и на страни.

    При свем том, године 1829, Милош пошље Ђорђа Протића, с Аврамом Петронијевићем, у Дринопољ, где су комесарима који су углављивали мир, представљали жеље српскога народа.

    Пошто мир буде углављен, Протић и Петронијевић оду у Цариград, где су настајавали да се изврши што је у Дринопољском миру уговорено за нашу отаџбину.

    По повратку из Цариграда, Протић је опет био члан народног суда, до године 1834.

    Киван на Кнеза Милоша, Протић је у оној крушевачкој дружини, која је подстакла Милетину Буну, био један од најватренијих Милошевих противника: он је, са Стојаном Симићем, тражио да се Милош збаци, и син његов узме за Кнеза Србији!

    Кад је та буна стишана, и кад је Кнез дао земљи знаменити краткошћу века својега Сретењски Устав, Протић је постао члан земаљскога савета. А пошто је, мало доцније, тај устав оборен, и Протићево се саветништво на тај начин излизало, поставио га је Кнез Милош за председника суду округа београдскога.

    Ту се на Протића дигну остале судије: да је неку парницу очевидно криво пресудио.

    Кнез Милош одреди Милету Радојковића, Ђорђа Парезана, и Лазу Зубана да извиде тужбу судија против Протића.

    Извидевши ствар, комисија нађе да је Протић доиста погрешио.

    Кнез га тада премести у пожаревачки суд за председника. Протић не хтене ићи у Пожаревац, него утече у Земун, разгласивши да бежи од зла Милошева.

    Из овога драговољнога изгнанства, вратио се је Протић тек после доласка у Србију Кнеза Долгорукога, у октобру 1837, и тада је постављен био за председника окружнога суда у Шапцу.

    После тога, дошао је у Београд за члана комисији која је спремала законе за Србију.

    А кад Аврам Петронијевић, с Јаковом Живановићем и Јованчом Спасићем, оде у Цариград ради устава, Протића одазва Кнез Милош у Крагујевац, те је заступао кнежева представника у дужности.

    Пошто је дошао Устав од 1838, Протић је, 14 фебруара 1839, постао попечитељ унутрашњих послова.

    У овом звању, Протић је дочекао оставку Кнеза Милоша, смрт Кнеза Милана, и склоп намесништва које је управљало земљом до доласка Кнеза Михаила.

    Кнез Михаило, примивши власт, поставио је, 15 Марта 1841, Протића за својега представника и попечитеља спољњих послова.

    Уза звање представничко, Протић је, по ондашњем обичају, 28 јуна 1841, добио и чин Ђенерал-Мајора, ма да није био човек војни.

    На овом месту, Ђорђе Протић је показао какав је био државник: док је био ван власти, нападао је на оне који су у власти; а кад је дошао до власти, није хтео да види оне који, ма по чем, нису власницима мили!

    Ево причице која то осветљава:

    Вучић и Петронијевић, који су толико година били Протићеви другови у опозицији, оставши без службе и без пензије, при Кнезу Михаилу, били су дошли у велику оскудицу. Што су били заштедили, то се, мало по мало, трошило, и већ је дошло до краја; незадовољници са свих страна стицали су се к њима, и тражили: ништа мање него да устану на буну! Они на то не хоћаху пристати, него напишу „прошеније“, и оду да га предаду Кнезу, молећи за мало пензије!

    На дворској капији, устави их стражар, не давши им да уђу у дворску авлију.

    — За што, молимо, не даш да уђемо Господару? пита Вучић.

    — Тако ми је заповеђено, одговара војник.

    У тај мах, кад они, џупрећи на калдрми, преговарају са стражаром, унутра пред двором, на степеницама, појави се представник Ђока Протић, и Вучић се обрати к њему:

    — Молимо, господине Протићу, је ли ово с твојим знањем: да нас не пуштају ни у авлију дворску?

    — С мојим, с мојим! одсече се срећни носилац власти.

    — А за што, молимо?

    — Бунтовници немају овде никаква посла!

    — Господине Протићу, нисмо ми бунтовници: ми хоћемо да се молимо Господару: да нам да хлеба!

    — Знам ја вас добро, знам, рече Протић, и оде унутра…

    — Е, мој несрећни Протићу, проговори тихо Вучић: — Ти баш као да си се заклео да ме отераш у бунтовнике!

    Још те ноћи, одведен је низ Дунав Вучићев лисак, а и сам Вучић, после дужега двоумљења, отишао је да потражи у буни помоћи против обесне министарске самовоље!…

    С Метина Брда грунули су бунтовнички топови. Дрски пређе кнежев представник не могаше сада ни буне уставити, нити Кнеза у земљи одржати!

    За Кнезом Михаилом, оставио је Србију и Протић, и отишао у Немачку. Тамо је остао дуго, пишући мемоаре, у којима себе марљиво правда, а противнике окривљује, али тим чини малу услугу историји, а политици никакву.

    Протић се вратио у Србију, и добио пензију, 1857.

    Није дуго гледао своју отаџбину, после тако дугога изгнанства. Умрьо је 25 новембра 1857, и укопан је код Маркове Цркве у Палилули.

    За својега бављена на страни, Протић је превео и штампао књигу:

    „Устанак грчки од почетка (1821), до битке под Наварином (1827)“. Нови Сад, 1851.

    У рукопису је оставио неколике своје белешке од мале историске вредности. Те су белешке у архиви Српског Ученог Друштва под бројевима: 733, 734, 747, 748, и 751.

  • Протић Анта

    Протић Анта, родио се у Смедереву, 18 априла 1787. Отац његов, смедеревски прота, звао се Стојан Стојковић, а мајка Милица.

    У Кочину крајину, родитељи Антини пребегну преко Дунава у Ковин, па и сина свога пренесу онамо. Кад се пак углави у Свиштову мир, и кад, после тога, дође султански ферман, да се Срби враћају на своја огњишта, тада се и Антини родитељи врате у Смедерево.

    Не прође много, а у Смедерево удари куга; с тога родитељи пошљу Анту у село Скобаљ ко стричевима, а отац му, оставши у Смедереву, умре од куге.

    Књигу је Анта почео учити у месту свога рођења, у некака учитеља Саве Љотина, у кога је изучио часловац до иже на всјакоје времја. После је, у некаква калуђера из манастира Војиловице, који је био дошао у село Крњево, и онде отворио школу, довршио своје школовање, па већ, у то време, 1804, наступи и устанак српски на Турке, и Анта се растане са школом.

    Анта сам за се вели да је од 1804—1813 обично добро пролазио, јер су га Срби, као писмена младића, требовали и тражили. Још додаје да је бивао и у многим бојевима, од којих је вредно поменути бој у Мачви, у пролеће 1806, где га је Чупић, као младића боју невешта, соколио да се не плаши; бој на Малајници 1807, и на Бањи 1809.

    Анта Протић не само да је знао читати и писати српски, него је још умео добро говорити турски и грчки, а то је знање, особито у оно време, било врло често Србима потребно.

    Несрећне године 1813, и Анта Протић је пребегао преко Дунава, и 1814 отишао је био у Хотин, у Бесарабији.

    Али мора бити да се је онамо мало задржавао, јер га, 1815, у другом устанку, већ видимо у преговорима с Марашли-Али Пашом, у Ћуприји. Ту је Протић, својом руком саставио ону жалбу (арзоал) од стране српскога народа на султана, у којој су побројана зла која су чинили Турци у Србији од 1813—1815, и с којих су се Срби морали, и други пут, дићи на оружје.

    Анта је још помагао да се та жалба преведе на турски језик, па ју је, после, Марашлија својим писмом спровео у Цариград.

    Из Ћуприје је Анта Протић, с Марашлиним татарима, слан на Дрину, пред Рушид-Пашу, те овому јавио за уговор који је Кнез Милош углавио с Марашлијом, да не би ни он, с босанске стране, нападао на Србију.

    Кад са оно Павле Цукић, незадовољан миром који је Милош углавио с Турцима, затвори у град Манасију, онда је Анта Протић много помогао да се тај човек прође своје беспутне намере, него да се преда Кнезу Милошу, и пође путем који је онда био и најбољи и најпатриотичнији.

    Године 1817, Анта Протић је био писар у кнеза смедеревскога Вујице Вулићевића. У лето, те године, са свим изненада, искрсну у смедеревској Јасеници Карађорђе. Тада је Анта Протић носио писма и извештаје Вујичине Кнезу Милошу, и кнежева писма и поруке доносио Вујици.

    Погибао Вождову Анта је, тако рећи, гледао својим очима, и морао је знати све ситнице те крваве катастрофе.

    Године 1821 Анта се зове писар, и Кнез Милош га је слао у Адакале и у Видин да промотри шта Турци намеравају према Србији, и да онамошње паше увери о мирном расположењу Србије.

    После је био арачлија (то јест, порезник, који купи државни данак) у нахији пожаревачкој, а године 1822 видимо га као царинара (скелеџију) у Смедереву.

    После устава од године 1838, Анта је постао члан земаљског савета.

    Кнез Милош, давши оставку 1839, оде из Србије, и са собом одведе млађега сина свога Михаила, а старији син његов, Кнез Милан, наскоро умре. Тада намесници кнежева достојанства пошљу из Београда, 22 августа 1839, Кнегињу Љубицу и Анту Протића у Влашку, да доведу у отаџбину младога Кнеза Михаила.

    Из Влашке, Анта је, с Кнезом Михаилом и Кнегињом Љубицом, отишао у Цариград, откуда се је у Србију вратио 1840.

    Године 1841 марта 15, Анта Протић је постављен за попечитеља финанције, па 13 маја, те године, би упућен у савет, а за попечитеља финанције дошао је Павле Станишић.

    Кад је, године 1842, успела Вучићева буна против Кнеза Михаила, Анта Протић је, 25 августа, прешао за Кнезом у Немачку, али онамо није дуго остао.

    Вративши се у Србију, живео је у Смедереву, као приватан човек, примајући 600 талира пензије.

    Док је овако боравио, удари једном кроза Смедерево Јован Гавриловић па дозове Протића, и стане га наговарати да напише што зна о догађајима који су се извршили за његовога живота, и знања.

    Анта се склонио и, 1853, написао је 36 листа, на великим табацима, што је назвао Повесница1.

    у том рукопису има доста драгоцених бележака које се одликују од свих других записака једром садржином и одређеношћу датума, имена, и места.

    Али о смрти Карађорђевој Анта ту није рекао ни једне једине речце!!…

    Анта Протић је, још 1826, поклонио плац на ком је данас основна смедеревска школа. У зиду нове школе, с источне стране, има овај запис:

    „Сему училишту, при благоверному Господару Милошу Обреновићу, ктитор бист Антоније Протић, в Смедеревје, 4 новембра 1826“.

    Анта Протић је умрьо у Смедереву 28 новембра 1854.

    Бог да га прости!

    1. Архива Српског Ученог Друштва, бр. 206. ↩︎