Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Рајић Јован, адвокат, родио се у Осеку, 1805.

Свршио је науке инџинирске и правне.

Кад је у Пешти, 1828, полагао испит из инџирских наука, десио се је на испиту чувени аустриски војвода Гроф Радецки, који је онда као ђенерал командовао у Будиму. Видећи одличну научну спрему у Рајића, Радецки га дозове к себи, и понуди да ступи у војску. Рајић захвали за ту понуду, и оде за правима.

Од 7 марта 1841, Јован Рајић је био професор права у нашем лицеју, а доцније је постављен за начелника одељења у министарству правде.

Године 1842, с Кнезом Михаилом, оставио је службу и Србију, и отишао у Аустрију.

Од 1842 до 1848, живео је у Новом Саду, као адвокат. После маџарске буне, у октобру 1849, постао је секретар великог жупанства у Сомбору, а на крају 1851, премештен је у Темишвар за секретара намесништва.

у Темишвару је Рајић и умрьо месеца септембра 1856.

Рајић је био човек даровит, начитан, свестрано изображен, у друштву и у домаћем животу љубазан, пријатељ шале и весеља, а у службеним пословима озбиљан, тачан, и неуморан; са својега доброга пера, и као адвокат и као чиновник, далеко чувен.

Писао је једнаком лакоћом српски, немачки, латински, и маџарски. Овај последњи језик научио је за девет месеца, кад се из Србије вратио у Нови Сад, где је, међу тим, као и у осталој Угарској маџарски језик био уведен место латинскога. Осем тога, разумевао је француски и талијански. С латинском и немачком књижевношћу био је скроз познат, а исто тако и с библијом и с нашим народним песмама.

Рукопис му је био леп, читак; није писао брзо, јер је свагда најпре добро промозгао што ће писати. За то је његов концепт био чист, и само се по хартији могло познати да није препис. У концепту од 6—7 табака кашто није било ни једне погрешке, ни једне превучене речце.

У књижевности од Рајића су остали ови радови:

1. Шиподер-војвода, песма која је штампана у календару Ружици, 1834. Шиподер-војвода је српски Дон-Кихот. Кад би се та песма нашла, вредно би било прештампати је.
2. Начелни основи умоправословне и положителне полиције, за потребу младежи српске у лицеуму књажества српског, у Београду, 1841;
3. Јована В. Гете страдања младога Вертера, превод, у Новом Саду, 1844.

Јован Рајић је био велики пријатељ династији Обреновића, и врло велики родољубац. С тога у мало није страдао у маџарској буни. Године 1848, и он је био одведен у Врбас пред преки суд, али се, срећом, оправда, и здраво врати кући. Године 1849, месеца априла, нудио га је маџарски ђенерал Перцел да уређује српски политички лист у духу маџарском. Рајић је ту понуду одбио…

Рајачић Јосиф, српски патријарах, родио се у Лучанима, у огулинској регименти, 20 јула 1785, од оца Луке, свештеника, и матере Василије.

Крштено име било му је Илија, а Јосиф је назван кад је примио калуђерски чин.

Основну школу свршио је у месту свога рођења, гимназију у Карловцима, а философију у Сегедину.

Као сиромах ђак, мучио се је веома док се је учио.

По свршетку философије, докотура се и до Беча, те је, неколико месеца, слушао науке на университету, па се, због немира, године 1809 и у почетку 1810, врати кући.

По жељи владике Миоковића, Илија се, 10 априла 1810, покалуђери у манастиру Гомирју и, том приликом, добије име Јосиф.

Као гомирски јеромонах, Јосиф се је највише бавио код владике Миоковића, у Плашком, и ту је постао протосинђео.

Године 1811, Јосиф је већ био архимандрит, по што га је, како се прича, владика Миоковић на својој самртној постељи, 20 декембра исте године, заархимандритио¹.

Владика далматински постао је Јосиф 24 јуна 1829; владика вршачки године 1834; а митрополит карловачки 10 октобра 1842.

Срби у Аустроугарској, трпећи притисак од Маџара, огледали су више пута да своје привилегије оживотворе, али ни то никад није пошло за руком.

Мартовски догађаји 1848, и охола маџарска политика, која је Србима одрицала сва права, натераше их да потраже помоћи у своје рођене снаге.

Како је прва потреба била да се скупи народна скупштина, где би се утврдио споразум за даљи рад: то су се Срби обратили свом митрополиту у Карловцима, Јосифу Рајачићу, као својој поглавици и црквеној и политичкој, и молили га да сазове народну скупштину.

И Рајачић, одиста, распише да се народна скупштина сазове 1 маја, у Новом Саду. Али маџарска влада објави опсадно стање у Новом Саду, те Рајачић скупштину премести у Карловце, где се, 1 маја 1848, слегне силни српски свет.

Ова скупштина, названа мајска скупштина, како се је састала, и српске привилегије размотрила, прогласила је:

1. Карловачког митрополита, Јосифа Рајачића, за патријарха српскога и свега Илирика, и
2. Пуковника Стефана Шупљикца за српскога војводу.

У исто време, одлучила је да се Срби споје с троједном краљевином.

После тога, Рајачић је изабран да предводи депутацију цару, те да се скупштинске одлуке поднесу владаоцу на одобрење.

Не постигнувши својом депутацијом значајнијег успеха, пошто се царска влада онда још није била одлучила радити против Маџара, Рајачић пошље у Карловце глас о томе, а сам лично није хтео сићи доле, из непознатих узрока.

Ова околност, и разговор с Баном Јелачићем, побудише Рајачића да српском покрету удари знамење аустриских интереса, па је, доцније, у том духу и даље радио, пошто се је међу своје повратио.

Овако радећи, често се је сударао с некима од важнијих људи у народу за онда, и долазио је некад до јавнога непријатељства; али, за љубав народне ствари, опет се је с њима мирио и равнао.

Кад се је видело да обећања, давана из Беча, остају празне речи, Рајачићу је важност јако опала, а нарочито онда кад се је почео противити народној скупштини, и кад се српска војска претворила у одељење војске аустриске, којим су командовали аустриски официри.

После бурне 1848 и 1849 године, Рајачић је живео мирно у Карловцима.

Године 1853, походио је Златни Праг, у Чешкој.

Године 1861, лицем на Св. Саву, писац ових врста походио је седога Патријарха Рајачића у Карловцима. Старац се онда једва, са две штаке, исправљао на ноге; тако су га ноге биле издале; али је, иначе, био крепак и ватрен. Говорећи о стварима српским на оној страни, поред осталога, рече ово:

— Министар ми пише да изберем двадесет људи, који би изјавили царској влади жеље српскога народа. Ја то не могу да учиним: једно што не могу бити уверен, да се у ком изабранику не ћу преварити, а друго — што ми Бечу немамо да изјављујемо жеље него права; наше су жеље — да васкрсне Немањића царство, и њих ми не ћемо казивати Бечу, већ права своја која су купљена крвљу наших оцева, а утврђена свечаним привилегијама“!

Те исте године, Рајачић је славио педесетогодишњицу своје свештеничке службе. А преминуо је 1, па сахрањен 9, декембра 1861, поред леве певнице у саборној цркви у Карловцима.

Патријарах Рајачић више је познат и цењен као државник, него као црквени управник. Кад је он изабран за митрополита, онда је и владика Живковић имао доста гласова, тек мање од Рајачића. Архимандрит Руварац прича да је неки велики господин међу Србима на оној страни, рекао ово:

„Да је 1842 Живковић постао митрополит (а не Рајачић) по нашу би цркву било боље. Она олуја од 1848 и 1849 другојаче би прохујала преко наших глава; наш архијепископ и митрополит се би носио титуле патријарха српског и света Илирика; не би било, можда, ни мајске скупштине, ни српског војводства, ни благовештенског сабора, па, зар, ни оне песме: „За један часак радости, хиљаду дана жалости“; али би за цркву, и за народ који је у цркви, било боље“!…

Рајачића криве да је гонио праве људе, и да је био крајње немаран у стварима црквеним.

У Српским Новинама, у броју 54, од 1849, поводом смрти панчевачког трговца Саве Бркића који је, по смрти своје жене, узео за другу жену, рођену сестру прве, плативши добро и попу и владици, за Патријарха Рајачића вели се овако:

„Патријарах Рајачић, ваљда има две године, како није служио, а добро зна чиме му закони за тако небрежење прете. Чини ми се да се руком дотакне најродније воћке, осушила би се“!

Ово није писало какав световњак, него главом архимандрит, потоњи шабачки владика Гаврило, у Христу брат светоме Патријарху Јосифу!

Рајачић је замерио вршачком владици Стевану Поповићу, и владици бачком Платону Атанацковићу што нису пристали уз народни покрет године 1848, ма да је добро знао да нису могли пристати. Он их је кривио што нису бар пребегли к њему у Срем, кад већ нису смели, или могли, у својим јепархијама дићи народ на оружје, а није помишљао шта би било од беднога народа да су га његови пастири напустили у опасности.

Кад су Поповић и Платон, у пролеће 1849, прешли у Срем, Рајачић их није хтео признати за владике. Поповић је, од туге, пресвиснуо у Фенеку, а шта је било с Платоном говорено је у овој књизи на страни 19 — 22.

Рајачић је гонио не само ова два јепископа, него и њихове придворне калуђере, и све које су њих двојица били запопили или закалуђерили. Честити сомборски свештеници, Димитрије Поповић, и Ђорђе Којанов Стевановић, остали су дуже од три године без парохија; Поповићев протосинђео Младеновић, човек учен и способан, прешао је у римокатоличку веру, и добио парохију у дијецези Штросмајеровој; а Коларовић, кога је Платон заархимандритио 1848, био је за Рајачића чак до 1857 само прост „јеромонах“.

Распра између Рајачића и Платона много је удила угледу и битним интересима православне цркве у Аустрији. Необавештени људи кривили су или обојицу подједнако, или Платона више, кад млађега. У броју ових људи био је и покојни црногорски владика-песник, Петар Други, који се је, 1850, неко време бавио у Бечу. Он је дошао к Платону и казао му у очи како га криви за ту распру. Кад му се је Платон почео правдати, онда га је Владика Петар запитао:

— Божа ти вјера, јеси ли вољан помирити се с патријархом?

— Јесам, од свега срца, одговори Платон.

— Е, хајдемо сад к патријарху; ја ћу вас помирити!

Обојица оду патријарху. Ту је било дугога и живога разговора. Видећи да Рајачић изналази све нове и нове препреке к измирењу, и да Платону ставља све теже и теже услове, владика Петар дође у ватру па, окренувши се к Платону, љутито рекне:

— Бићеш луд, ако то примиш. Хајдемо на траг!

Године 1851, цар Фрања Јосиф постави Платона за бачкога владику, али распри између два црквена главара још није било краја.

Најпосле, у јесен 1856, пошље цар тадашњег губернатора српскога војводства, Грофа Коронинија с изречном заповешћу да измири патријарха и владику.

Корониније прво дође у Карловце патријарху. Патријарах му одговори да је целој распри крив Платон, што неће да отпусти из свога двора „јеромонаха“ Коларовића, за којега је патријарах још пређе решио да иде у свој постриг манастир Грабовац.

Из Карловаца Коронинија одјури у Нови Сад владици. Владика му одговори:

— Ако је само за то запело, пристаћу да Коларовић иде у манастир, али наравно ако он својевољно хтедне, јер га нагонити на то не ћу.

С овим владичиним одговором, губернатор се упути у манастир Ковиљ, где је Коларовић био „настојатељ“. Овај се пренерази кад види какав му гост и каким послом долази. Смеран као увек, Коларовић одговори да ће радо принети ту жртву, а губернатор му на то изјави, да му је патријарах обрекао, да ће Коларовића одмах вратити у Н. Сад к владици, чим чује да је он у Грабовац отишао, јер Рајачић нема против Коларовића ништа лично, само жели уверити се о његовој послушности.

Коларовић, ни крив ни дужан, оде у манастир Грабовац на јепитимију, па га тамо и забораве.

Случај је тек морао доћи у помоћ да се два првосвештеника измире, и да се прав страдалац избави манастирске јепитимије.

У недељу, 9 јуна 1857, у карловачкој саборној цркви, на јутрењи, произведен би за архимандрита један од придворних калуђера, о чијој научној спреми није владало најповољније мишљење.

Друга два придворна калуђера, који су у једно били и професори богословије, нађу се увређени тиме и, онако у љутини, напишу оставку коју заврше речима: „да се повлаче у приватни живот, где ће се за спасење цркве Богу молити“!

Оставку пошљу патријарху, па обојица, тога истога дана, пређу у Нови Сад, и настане се у двору код владике Платона.

И ако се овај поступак није могао правдати, ипак је јавно мишљење овога пута и у Новом Саду и у Карловцима било одсудно на страни ове двојице.

Платон се није хтео користити овим случајем, који му је популарност јако подигао на штету патријархова угледа. Он очински посветује оставкодавце да се врате на своју дужност, па одмах сутра дан оде у Карловце, и заузме се за њих у патријарха да им опрости пренагљени корак.

Управо је Платон сад био оно што је најволео: мирио је и посредовао, те тако је стекао заслуге и за патријарха, и за оба омиљена професора, а највише је помогао — и својој ствари.

Ледена санта, која је дотле притискивала срце патријархово, почела се је топити и растопила се. Патријарх се једва један пут уверио да му Платон није непријатељ.

Добри плодови нису изостали. Патријарх одмах за тим дође у походе Платону, први пут после толико година. „Јеромонах“ Коларовић буде одмах враћен из Грабовца и, одмах по повратку, за ковиљског архимандрита потврђен.

Измирење је било потпуно, само штета што је било касно. Јер, већ после четири године, Рајачић оде Богу на истину, а и Платон га је само са пет година и четири месеца надживио. У завади пак провела су ова два старца, оба већ на устима гроба, пуних девет година!

При свем том, мора се признати да је Рајачић био човек особитих својстава. Његово око провиђало је дубоко; његово је срце било срце Србина патријота; његова је воља била гвоздена; његова је одважност била јуначка. Права цркве и права народа бранио је мушки, јуначки, као што сведочи сав живот његов, а особито његова државничка писма, која су обелодањена 1861.

За то му народ лако превиђа многе људске слабости његове!

---

1. Има људи који су говорили да је Рајачић, видећи да његов добротвор, Владика Миоковић, издише, сам себи измакао архимандритски крст на врат. Колико је у том истине, сам Бог зна. ↩︎

Радоњић Миљко, родио се у нахији рудничкој, не зна се у ком селу, ни које године.

Још као дете, прешао је у Немачку (по свој прилици после Кочине крајине), и онамо је свршио школе.

Кад су Срби устали на Турке, вратио се је у отаџбину, и био је, најпре, професор у великој школи у Београду иза Југовића,

Милутиновић га назива: „Сродољупцем и мајчиним млеком“, тако је био човек добре и погодне нарави.

С катедре, из велике школе, Радоњић је узет у савет; а после је добио управу министарства спољних послова.

Године 1812, баш у очи Божића, избачен је из службе, заједно с Југовићем и Михаилом Грујовићем, по неким плеткама. Онда се је говорило да њих гоне као људе који нису били велики пријатељи Русима. Ну колико је у том истине, не може се још сада тачно знати, докле се документи сви не би обелоданили.

После пропасти Србије, 1813, Радоњић је отишао у Трст, и онамо постао учитељ српске деце. Познати Доситијев пријатељ, Драго Тодоровић, трстански трговац, дао му је своју кћер за жену.

Године 1823, Миљко је још био у Трсту, и од народних песама које је онда штампао Вук Стеф. Караџић, Миљко је узео осам књига.

После некога времена, Радоњић остави и школу и Трст, па пређе у Влашку, и настани се у Браилу, где је живео и трговао, па, како чујем, и преминуо, године 1837.

Мисли се да је Миљко Радоњић писао ону књижицу која се зове: „Сербије плачевноје паки порабошченије“.

Слава тиху, вредну сину мајке Шумадије!

Радојковић Милета, родио се око године 1778, у селу Ђунису, у нахији крушевачкој, па се одонуда преселио у село Катун, у нахији јагодинској.

Отац му се звао Радојко Станишић, а мајка Весела.

За првога устанка (од 1804 — 1818), Милета је био најпре борац, а после барјактар у војсци Кнеза Јевте из Обрежа, и, у боју на Варварину, 1810, одликовао се и личним јунаштвом и вештином војничком.

Другога устанка (1815), Милета је био међу првима који су, примивши Милошеве поруке, одмах устали на оружје, и почели се бити с угњетачима отаџбине. Тада је Милета, са темнићанима, чувао српска села од јагодинских Турака и, у исто време, одбијао је оне који су, испреко Мораве, надирали на Темнић и на сву јагодинску страну. Тако радећи, дочекао је и разбио Турке на Мајурском Пољу, и на Јухору. Ове Турке водио је Алибег, син чувенога Карафејзије, Турчина.

Пошто је с Марашли-Али-пашом углављен мир, Милета је остао старешина најпре у Темнићу, па му се је, после, власт раширила готово на сав јагодински округ.

На крају године 1832, због отмице двеју девојака из Мозгова, букне буна против Турака у нахији алексиначкој, крушевачкој, и параћинској. Милета Радојковић, по заповести Кнеза Милоша, пређе међу побуњенике, и њихов је устанак руководио тако да су Срби одржали што су били отели, а Турци су без боја уступили што већ нису могли очувати.

После тога, Милета је постао Велики сердар расински, под чију власт дошле су нахије: јагодинска, крушевачка, и ћуприска. Он је седео у Јагодини, и јагодинску је нахију држао под најближом својом управом.

Године 1834, кад је Србија већ била увећана са шест нових округа, и када су права њена с поља била утврђена свечаним хатишерифима (од 1829, 1830, и 1833), почело се је унутра, у народу, говорити да је већ време, да се и у земљи што шта поправи и боље уреди. Нарочито су људи желели да се укине кулук, и да се уреде стални судови, јер дотле је, готово, био судија онај који је био јачи, или који је био у већој милости у Кнеза Милоша.

Кнез Милош, свакад добро обавештен о жељама свога народа, оно је казао да ће, најдаље, о Сретењу 2 фебруара 1835 године, сазвати народну скупштину, те обнародовати реформе које је народ желео.

Та кнежеви намера била се је рашчула, и људи су жудно очекивали да се она наврши.

Месеца декембра 1834, Кнез се је налазио у Пожаревцу, где је старији син његов, Милан, лежао тешко болестан. Ту му дође Стојан Симић, враћајући се из Влашке и Молдавије, куда је, по кнежевој заповести, ишао да поздрави нове господаре тих кнежевина.

Кнез Милош, у разговору за вечером, изјави да не ће моћи звати скупштине сада о Сретењу, једно што му је син тако болестан, а друго што нису готове још ни све уредбе и закони, које жели тој скупштини изнети. Него мисли да је одгоди до пролећа, можда баш до Ђурђева дне.

Стојан Симић, други дан, оде из Пожаревца пут Крушевца, кући својој. Уз пут је казивао старешинама, својим пријатељима, да Кнез мисли до пролећа скупштину одгодити, па наравно и жељене реформе. Старешине, жудне преображаја, чујући што сада намерава Кнез, забрину се: шта да раде?

Случај донесе да се Стојану Симићу, баш тада, роди мушко дете, те он позове Кнеза Милоша, као свога кума, на крштење.

Кнез, не могући ићи собом, пошаље млађега сина свога Михаила, са женом својом, Кнегињом Љубицом, у Крушевац, на то крштење. Кнегињу и Кнежевића пратио је, на том путу, по наредби кнежевој, млавски капетан Милутин Петровић. А како је њима из Пожаревца за Крушевац био пут на Свилајинац и Јагодину, Кнез пише саветнику Ресавцу у Свилајнац, свом представнику Авраму Петронијевићу у Јагодину, који су се о празнику налазили код својих кућа, и великом сердару расинском, саветнику Милети Радојковићу, који је у Јагодини и с кућом и по дужности био, да сви иду у Крушевац Симићу на весеље. Још пише у Београд митрополиту Петру да и он, собом, ту свечаност увећа. А у Крушевцу већ су били, осем домаћина Стојана Симића, његов брат Алекса Симић, и Ђорђе Протић.

Крштење се сврши, па настане гозба и весеље, које се продужи дубоко у ноћ. Том приликом, Кнегиња Љубица потужи се на човека свога, Кнеза Милоша, и поиште савета и помоћи од ових народних старешина. Чујући тужбу честите жене Кнегиње Љубице против Кнеза Милоша, који се, као што је познато, није славио чврстим држањем седме Мојсијеве заповести, старешине, и саме незадовољне кнежевом управом у земљи, приме страну кнегињину, и обреку да ће гледати да склоне Кнеза да личну владавину замени уставном, и да свој приватни живот подеси према закону и обичајима народним.

То је била језгра њиховим тежњама, а речи је пало и много и крупних.

У нападању на Кнеза био је најжешћи и најречитији сам домаћин Стојан Симић, а после њега Ђорђе Протић. Њих двојица тражили су: да се се чека скупштина, него да се одмах дигне буна, да се Кнез збаци, и његов син да се узме за владаоца!

Милета је тражио да се земља уреди, и да се Кнез ограничи, али о збацивању није хтео ни речи да чује. Стојан Симић га стане горко корети за то.

Милета је ћутао дуго, па, најпосле, проговори овако:

— Вала Симићу! свак живи зна, да мени Кнез Милош није учинио никакве милоште, ни дара, а тебе је обасуо сваким добром, па кад је теби тешко од његова добра, и ево мене овде, у својој кући, толико кореш, пристајем, ето, и ја да дигнемо буну, али само да се ограничи, а не да се збаци!

И тако, то вече, буде буна уговорена, и сутра дан бунтовници се разиђу сваки на свој посао, да дижу људе, и да иду у Крагујевац.

Кнегиња, са сином, врати се у Пожаревац.

Милутин Петровић, млавски капетан, чим стигне у Пожаревац, каже Кнезу Милошу све што је урађено у Крушевцу. Кнегиња се поневеди, рекавши да није ништа ни чула ни видела!

Чувши за таку намеру, од таких људи, Кнез Милош се, у први мах, уплаши, и пође да бежи у Милановац, па оданде У Влашку. — Али, на наваљивање своје околине, после два сахата, пута од Пожаревца, врати се, и одмах предузме мере да буну утиша. Пре свега писао је у Крагујевац Вучићу да, с Давидовићем и Паштрмцем, који су се онда онамо налазили, сачува народну касу, и да живо настоји да бунтовнике склони да се разиђу, а он обећава сазвати скупштину о Сретењу, и дати све реформе које се траже.

Крагујевцу се тада, од Левча, примицало око 3000 људи под оружјем. Уза Симића, који је на језику био онако ратоборан, ишло је само неколико кметова из крушевачке нахије; са Ресавцем такође незнатан број Ресаваца, а Милета је дигао листом и Темнић и Левач. Милетина заповест капетанима за ову буну гласила је овако:

— Кога позовеш, па не пође — посеци; а кога не зовеш, па пође — уби!

И тако је, за једну ноћ, дигао сву јагодинску нахију.

Вучић, на брзу руку, скупи око 150 људи, и с њима изиђе на Табориште, пред бунтовнике, те саслуша њихове захтеве, и одмах све саопшти Кнезу у Пожаревац. С Милетом пак уреди тако да бунтовници узму онај део Крагујевца где је народни суд, а она пола где је кнежев двор, да остане у власти кнежевих људи.

Улазећи у Крагујевац, Милета је ишао право у суд, као у народну кућу, а Симић окрене у кнежев конак, као у кућу „кумовску“. Милета, видећи таку превртљивост, наљути се, и још одлучније пристане на измирење с Кнезом.

Кнез је поручивао: да вођи буне распусте људе кућама, јер он никад није миловао имати посла с гомилом незадовољних људи, а обећавао је сазвати скупштину о Сретењу, и земљу уредити како народ жели.

Вођи бунтовнички, на таку кнежеву поруку, изиђу међу своје људе, и стану им говорити, да се разиђу кућама; али се ови узму љутити и викати: да су преварени, да су се, овом буном, замерили Кнезу, и да, сада, сваки може очекивати кнежеву освету: за то не ће да се разилазе, докле не сврше за што су дошли. Стојан Симић, речит беседник, говорио је и доказивао не може лепше бити, како је боље да се разиђу, али га нико није хтео слушати, него су се све више љутили и све жешће псовали. Говорили су и други вођи, па ништа: у народу је све више расла врева и незадовољство.

За то време, Милета није говорио ништа. Само је седео и гледао преда се. У један мах рече да му доведу коња. Кад му коњ дође, ману руком, те га проведоше неколико пута око њега, докле је он седео и мислио. Наједаред уста, уседе на коња, прикупи му узде, окрете с к људма, и рече:

— Ко хоће да су му здрава леђа, нека иде за мном; а ко не ће — нека ради како зна!

— Умукоше сви, прича Давидовић као очевидац: — и сви листом одоше за њим!…

На тај начин, 10 јануара 1835, сав се онај свет разишао из Крагујевца, а вођи су се после скупили да дочекају Кнеза Милоша, који је, 15 јануара, долазио из Пожаревца.

На пољани, код петровачке механе, били су вођи бунтовнички заједно с оба кнежева брата Јованом и Јевремом, и с многим крагујевчанима.

К њима је Кнез био мало унапред послао сина, свога Михаила.

Изишавши на исту пољану, Кнез је одјахао с коња, а син његов Михаило узео је десно Милету а лево Симића, Ресавца, Протића и остале, и привео их ко оцу. Они му се поклоне, и замоле за опроштај; он њих пригрли, ижљуби, и рекне:

— Отац љуби синове своје, и прима их, и кад погреше!

И, тако измирени, уђу у Крагујевац.

Други дан, без икакве свечаности, Кнез Милош и сви вођи буне, оду у крагујевачку цркву, где их је чекао ужички владика Нићифор Максимовић и ђакон Јанићије (потоњи владика). Врата се изнутра затворе, и ту, у тишини, пред немим иконостасом, на светом јеванђељу, Кнез се закуне: да им све прашта, и да ће водити рачуна од оног што народ жели: а они се њему закуну: да ће му бити верни и послушни.

Тако се свршио овај немир, који се у народу и у историји зове Милетина Буна 1835.

После сретењског устава, 3 фебруара 1835, Милета је постао попечитељ рата. А кад је тај устав оборен, он је био члан управног савета.

Као члан државног савета по уставу од 1838, Милета је 8 јула 1841, добио чин генерал-мајора, а 1842, отишао је из Србије за Кнезом Михаилом, па се, после неког времена, вратио. Од тога доба живео је код своје куће у Јагодини, а умрьо је 26 септембра 1852, и сахрањен је код варваринске цркве, где му је укопан најпре отац а доцније и сви синови.

Милета је био средњега раста, тела широка и крепка; пун, плавушаст, бркова густих, а лица рохава, као од малих богиња. Био је човек веома разборит, и необично тврд на речи у сваком послу.

У оно време говорило се је да, после Ресавца и Даниловића, Милета има највише некретних добара у Србији.

Радојичић Григорије, архимандрит манастира Благовештења, у Руднику, родио се је у Херцеговини.

Књигу је учио, и покалуђерио се у манастиру Студеници.

у Благовештење је дошао 1793 године. Ево како сам о томе пише:

Знати се, како ја, архимандрит Григорије, и два моја ученика, јеромонах Јоаким и јеромонах Партеније, дођосмо у манастир Благовештење, и ту нађосмо манастир запуштен, од ратова и од многа зулума похаран, а имјеније однесено: немаше ништа, само старинске књиге и земља манастирска што стоји. И ми, по закону хришћанскому, наместисмо се ту, и предузесмо, с народом, подизати манастир, и прибављати што је потребно за службу манастирску; и набависмо одежде за цркву, и друге потребности, посуђе све смо прибавили, и предузесмо радити, баште заграђивати, и проче домостроитељство старати се, и, по уставу светих отаца, и нашему закону, правило црковно совршавати и богомољствије народа ради хришћанскога, као што су нам свети оци предали да се имамо старати дан и ноћ. По том смо, с народом, имали разговор ради државне земље манастирске, да извидимо и општенародски да потврдимо, и да се зна на чисто: докле је манастирска земља, поради препитанија свештеницима који буду у манастиру живети, и за народ хришћански правило црковно држати и совршавати. Ми општенародски с изабраним кметовима, с великим кнезом од све нахије договором рекосмо да осиноримо. И нађоше се стари људи, и кметови, који знадоше за манастирску земљу, и тако смо онда општенародски, с великим кнезом, позвали кадију и муселима из Рудника, и сви скупа пошли смо управо земљу синорити 1793, октоврија 4 дана.

Предузесмо пут с планине од Јавора, путем идући право низ брдо, све идући поврх Гаревице, до бушиначке земље, па од Букве право тако идући, покрај извора, страном до земље страгарачке, идући на старо гумно манастирско. И ту метнуше камен до шуме страгарачке, пак право низ велику косу идући низ брдо, и испод манастирске баште, и ту, изнад пута, метнуше камен, турише белегу да се зна. И од камена страном уз брдо идући, где се састају путови од Блазнаве и Страгара до блазнавачке земље. И отуда право уз планину путем све косом идући до на синор Стари Јавор (четири стуба из једног дебла), до земље јарменовачке, и отуда идући путем, све планином, те на ливаде манастирске, од старине познате калуђерске ливаде, све путем идући на Јавор. И свршисмо синор исправно до рудничке земље. Ту већ свршисмо, и са скупштином одморак учинисмо. Ту смо ватру наложили, и кадија и муселим, по адету турском, пише каву, ми општенародски частисмо се и написмо се мало, по обичају српскоме, и сотим синор совршисмо…

Ово је писмо, доцније, потврдио Кнез Милош (31 јануара 1837, бр. 343) у Крагујевцу.

Године 1796, марта 25, на Благовести, кад је велики сабор код овога манастира, дошао је цркви Ђорђе Петровић из Тополе (Карађорђе), и донео 200 ока хлеба, 200 ока ракије, и 200 ока вина: манастиру је писао вола, а Архимандриту Григорију дао 5 дуката, молећи: да му, с народом, опрости што је оца свога убио!

Архимандрит Григорије изговорио је пред народом у цркви опроштајну молитву, а народ је, после тога, повикао:

— Амин, амин, амин! И нека му Бог прости!¹

По свршетку службе, Ђорђе је пред црквом дао даћу за душу оцу својему.

Иза тога, Григорије је пребивао непрекидно у Благовештењу манастиру.

Године 1813, није бегао никуд, него је сачекао Турке, који га нису ништа узнемиривали.

Године 1814, у пролеће, кад је зло турско већ било дошло на вршак, неколике бивше народне старешине, желећи потражити својему народу ма где помоћи, скупе се у манастир Благовештење, код старог и вернога пријатеља Архимандрита Григорија Радојичића те, 21 априла, напишу молбеницу на рускога цара Александра Првог, да би се заузео код порте за српски народ.

На ту молбеницу потпишу се онде у манастиру Благовештењу: Архимандрит Григорије Радојичић, Милош Обреновић, бив. војвода руднички, и Поп Филип Петровић, бив. студен. војвода.

После се ова молбеница пошље у Немачку, те је потпишу још:

Прота Матеја Ненадовић, Петар Молер, Стојан Чупић, и Максим Крстић².

Једно јутро 1816, кад је Архимандрит Григорије био пошао у цркву на јутрењу, пукне из мрака пушка, и он падне мртав.

После су га сахранили поред цркве, и на гроб му ставили плочу са записом. Данас те плоче нема! Мисли се да је, 1856, кад су грађене ћелије, узидана у те ћелије!

Опет ново сведочанство дивљаштва онде где треба да је врело питомине и поштовања старине!

У манастиру, у читуљи, која је писана 16 декембра 1855, стоји да је овај Григорије родом из Херцеговине, а помиње се и село Блазнава и род неких Ристића!?

Тачно се, дакле, не може још да зна: где је управо рођен, докле се не би што више нашло. Овде треба поменути да се овај духовник час пише „Студеничанин,“ а час опет „Радојичић,“ као да су два лица а не једно. Међу тим зна се да се он могао звати Студеничанин само по томе што је у Студеници пострижен и закалуђерен. У калуђера то бива често.

Марљиво проучење на самом месту, може бити да би осветлило и ово засад још тамно питање…

---

1. Гласник 4, стр. 93. ↩︎
2. Милутиновић, Историја, стр. 210 и 211. ↩︎

Радовић Сима, рођени брат Милића Радовића, родио се у селу Каони, у Драгачеву.

За владе Карађорђеве, Сима је увек војевао уз брата свога Милића, и био му је, у сваком послу, десна рука.

Године 1813, кад се Милић одметнуо у гору, Сима се је предао Турцима и, душа ваља, они га нису ни за што узнемиравали.

Године 1815, још од пола зиме, почела су Сими Радовићу долазити писма и поруке од војводе рудничкога Милоша: да коња добро храни и тимари, да опанке добро опути, и да је за све спреман!

Кад Кнез Милош разбије Турке на Чачку, и потера их преко Драгачева, Сима Радовић, са 37 друга, изиђе на Јелицу пред њега, и преда му пет товара барута, што је с братом Милићем, 1813, био сакрио које где по буквама.

Примивши тако драгоцен у оно време дар, Кнез Милош, 15 јуна 1815, постави Симу старешином над девет драгачевских села (над: Губеревцима, Живицом, Вичом, Милатовићем, Брезовицом, Каоном, Дупцем, Лукама, и Осаоницом).

Сима Радовић је умрьо код своје куће, и укопан је код каонске цркве. У његових потомака има и данас оружја, застава, барутних ковчега, и хаљина које су изрешетане куршумима.

На Боровој Страни и данас се познају шанчеви Милићеви и Симини.

Бог да прости оваку браћу!

Радовић Милић, родио се у селу Каони, у Драгачеву. Још пре устанка српског од 1804. Милић је показало колико мрзи турску неправду, и колико се узда у се.

Једном, беху дошли у село Пилатовић Турци ужичани, као драгачевске спахије па, од беспослице, заметнуше игру „скакање“, да виде ко ће најдаље скочити. Милић Радовић надскочи све, и Србе и Турке; после се узму бацати „камена“, те Милић надбаци опет све, и Србе и Турке.

Турцима то би криво, па навале на Милића. Отац његов, бојећи се за сина, стане их развађати, кривећи више сина него Турке, ма да су управо ови били криви. Али Милић, најпосле, плане: тргне пиштољ, скреше, и једног Турчина рани; па и свога рођенога оца обрани у велики прст на нози.

Одатле одмах побегне у хајдуке!

Кад је српски устанак под Карађорђем дошао до Драгачева, Милић, са својим друговима хајдуцима, уђе у српску војску и, од тога доба, тукао се је свуда, где су год ударали његови земљаци драгачевци.

Године 1806, кад је опсађиван Београд, Карађорђе је једном хтео да запрепасти Турке на најтврђем њиховом месту. За то нареди да се по логору лагано пропита:

— Има ли у војсци јунака који би растерао Турке са тврде Стамбол-Капије, и отворио је српској војсци?

Дође му Милић Радовић из Каоне и рекне:

— Господару утишај за неко време војску што се год боља може, па ћу ја, у име Божје, огледати да растерам Турке с Капије, и да је отворим.

Карађорђе то одобри.

Милић нареди те се донесу розге које се, невиђено, усправе узи шанац, па се он онда ноћу, лагано, са својим одабраним друговима, испење на шанац, упадне изнутра међу Турке, неке поубија, неке обрани, а неке преплаши и растера, отвори капију, изиђе кроз њу, и дође у српски стан!

Тада га Карађорђе постави војводом над горњим крајем Драгачева, али опет под командом Проте Милутина Гучанина.

И у потоњим свим бојевима, Радовић се је владао и као јунак и као разборит војвода, само није умео довољно поштовати туђу имовину.

Године 1813 марта 12, Карађорђе заповеда драгачевским војводама Милићу Радовићу и Ђоки Протићу да од досељеника херцеговаца не траже пореза ни десетка: то ће, вели, они предавати својему Војводи Ђолу.

10 маја, те исте године, заповеда се Милићу, Ђоки, и Новаку: „да се иставе из турских баштина које су притисли, него да те баштине узме сиротиња; а њима је доста по једна добра ливада, и њихова старина“!

У исто време, јавља им се да је свима њима главни заповедник Антоније Пљакић.

После пропасти 1813, Милић је отишао у хајдуке.

Кад је Хаџи-Продан, у јесен 1814, закавџио с Турцима, Милић још није ни доспео да се где год сретне с Турцима, а они његову жену и децу заробе и одведу у Чачак. Милић сиђе у Чачак и, драге воље, преда се Турцима, само да они пусте жену и децу његову. И одиста Турци му породицу пусте, а њега окују, па одведу у Београд, где га баце у тамницу, док им не падне на памет да га погубе.

Али му се ту јави срећа са свим из ненада. Некадашњи драгачевски спахија, стари Хасан-Бег Прајић, ужичанин родом, познавши Радовића, преко својих пријатеља украде га из тамнице у горњем Граду, и изведе у варош у своју кућу, где га је држао више од пола године. На пролеће букне друга, срећнија буна. Тада брат Милошев, Јеврем, западне у тамницу, где је тамновао чак до јесени.

Тек кад се с Турцима углави мир, Прајић Милића, заједно с Јевремом, испрати међу Србе!

Кнез Милош учини Милића сердаром у Драгачеву; али он, на скоро, нешто скриви, и, веле, скриви тешко¹ те Кнез заповеди Попу Николи из Мрсаћа да га убије, и главу његову да пошље у Пожаревац.

Кад је глава Милићева донесена пред Кнеза Милоша, десио се је уз њега и брат му Јеврем, на бризне у плач, рекавши:

— Ух за Бога! Откуд глава мога побратима? Та он је заједно са мном тамновао у београдском граду?!

Главу Милићеву укопао је Јеврем под једном крушком, и поставио белег, а тело му је сахрањено онде где је данас карановачка црква.

---

1. Ни од кога се није могло сазнати каква у је то била кривица, с које је Милић изгубио главу. ↩︎

Радовић Мијаило, родио се у селу Равнима, у Златибору.

Радовић се је, још године 1805, кад су Срби први пут напали на Ужице, одликовао храброшћу и памећу, те је постао кнез у Златибору.

Године 1807, како се прича, Карађорђе, идући на Вишеград, у селу Равнима, пред кућом Мијаила Радовића, под једним сладуном, поставио је Милоша Обреновића војводом, давши му војводску диплому.

Мијаило Радовић находио се под командом Милоша Обреновића.

Једном, кад Милош није био на Златибору већ отишао у Брусницу кући, Турци се дигну и ударе на Србе на сами Божић.

„Ал’ то дознао Радовић Мијајло
Свим природе окићени дар’ма
Каквог игда могла родит’ нева…
Телемаку б’ сравнио се ласно,
Лиш’ у сам себ’ и Ментора имав’“

И тако дочека Турке будно, и одбије их славно.

После овога боја, Карађорђе, на предлог Милоша Обреновића постави Мијаила војводом, и пошаље му диплому.

У свим бојевима, који су били на овом крају Србије, помиње се Мијаило Радовић и као јунак, и као паметан управник.

Године 1813, кад је Србија пала, Радовић није хтео ићи никуд из отаџбине у туђину, него се предао, и чекао прилику за ново избављење.

Године 1815, ужички Турци, опазивши да се у Шумадији народ креће, дозову Мијаила Радовића, Алексу Поповића, Кнеза Василија, и Маслаћа у Ужице, и затворе их у град, као таоце, да се ужичка нахија не би побунила.

У граду су ови људи тамновали неко време, а међу то се српска војска примакне к Ужицу. Кад Јован Мићић, с војском, изиђе на Љубање, Турци онда свећају да ове кнезове таоце поубијају. То дозна и њима докаже неки Турчин, који је, у младости био покрштаван, и који је Кнеза Алексу звао поочимом.

Радовић с друговима, дознавши шта их сутра чека, спусти се кроз прозор низа зид о појасевима које су навезали један на други. Ту је била велика висина и окома стрмен.

Од четворице затвореника, само је Радовић остао здрав, и он је Маслаћа на кркачама изнео до на Љубиње к Мићићу.

И после је он ревно помагао напретку народном док је год жив био; а преминуо је у своме селу 1822 године, и ту је укопан.

---

1. Србијанка 3, 99. ↩︎

Радовановић Петар, управитељ основних школа у Србији, родио се 1808, у Новом Саду, где је свршио основну школу и гимназију. У Пешти је учио философију и права. Године 1830. постао је адвокат.

Године 1834, прешао је у Србију, и постао професор у крагујевачкој гимназији, која је скоро била постала.

Године 1836, постао је управитељ свих основних школа у Србији.

Године 1838, после устава, постао је секретар у попечитељству просвештенија.

Те године је отворен лицеј, и Радовановић, у почетку новембра, дође у лицеј за професора математике, статистике, и немачког језика.

Године 1839, месеца марта, врати се у попечитељство за секретара.

Године 1842, месеца новембра, постављен је за председника окружном суду, у Чачку.

Године 1843, вратио се је на своју стару службу за управитеља основних школа.

Доцније, кад се број школа увећао, Србија је подељена на два школска круга: источни, и западни. У источном је остао Радовановић, а у западни круг дошао је Милован Спасић.

Радовановић је преминуо у Београду, 3 марта 1857.

У књижевности има од њега ово:

1. Кратка антропологија, или наука о човеку, у Београду, 1844;
2. Општа знања, сваком човеку нужна, у Београду, 1850;
3. Војне Срба с Турцима од 1804—1813, у Београду, 1852;
4. Новине читалишта београдског, које је уређивао за год. 1848.

Радовановић је био један од првих чланова Друштва Српске Словесности.

Радишић Вукашин, родио се у селу Батањици, близу Земуна, године 1810.

Радишић је најпре био у Земуну учитељ грчког језика, а после је прешао у Србију, и у Крагујевцу, у младој онамошњој гимназији, предавао је грчки језик и појезију.

У Крагујевцу се је и оженио лепом Маром, ћерком неког Марка Сарајлије.

Године 1840 септембра 14, послан је у Цариград за секретара српском капућехаји. Онамо га је снашла голема жалост: умрла му је мала ћерчица јединица, Јелена, и, за њом, и жена му Мара.

Обе покојнице Радишић је сахранио у Хасћоју, код цркве Св. Параскеве, и чело главе им је ударио врло оригиналан мраморни крст, с овим записом:

„Удаљена од мајке и рода.
Од Србије, мила завичаја.
Мара, љуба Радишића Вука,
А под венцем од дваест сунаца.
Легох овде, под кров света санка.
Јелена ми ћерца с десна спава,
Моје прво и последње чедо,
Што с’ смејало тек на девет луна;
Преда мном га, десетина дана,
Овде свела да ме шчека мајку,
Да ме сања, да је сањам зајмно.
Надежда је тек у гробу јака.
Свлачи она црни завес земље,
Па казује без захода сунце!
С чедом мајка грејаће се вечно,
Но ми грешној прости, Боже, грехе“!

Доцније је Радишић своје миле покојнице оплакао и песмом у Голубици 4, стр. 135—142.

Радишић, вративши се из Цариграда у Београд, преминуо је од суве болести, 15 декембра 1843, и укопан је код Маркове цркве² у Палилули.

Њега су испратили сви професори и сви ученици београдских школа. На опелу, у цркви, говорио му је беседу ондашњи протосинђео, Гаврило Поповић, а на гробу секретар окружног суда Андреја Стаменковић.

Радишић је био човек необичне лепоте, а имао је и глас за причу мио; и певао је врло вешто песме црквене и народне. Он је, својим певањем, управо заносио своје слушаоце.

Књижевности српској од Вукашина Радишића остало је ово:

1. Грчка читаоница за омладину, која учи грчки језик;
2. Ксенефонтове знаменитости, које је превео с јелинског језика. али су штампане после његове смрти, тек године 1853.

Осем тога, Радишићевих песама, чланака, и превода има по свим српским листовима онога времена, а особито у пет књига Голубице.

Свуда се огледа добро срце, које топло куца за своју отаџбину, и за свој народ. У песмама Радишићевим има више и народнога даха, него и у којега песника онога доба, осем Милутиновића.

На самрти, оставио је 95 комада разних својих књига ондашњем лицеју, те је тим учинио почетак библиотеци лицејској.

---

1. Покојница је умрла 14 марта 1842. ↩︎
2. Српске Новине 1843, бр. 102. ↩︎