Поменик

Аутор: Милан Ђ. Милићевић

  • Ризнић Јован

    Ризнић Јован, родио се у Трсту, 18 септембра 1793 године.

    Књигу је учио дома, у својега оца, а учитељ му је био славни Доситије Обрадовић.

    У Падуји почео је учити правне науке, а довршио их је у Бечу.

    По свршетку наука, врати се кући у Трст, и почне трговати.

    Године 1819, одсели се у Одесу, где тргујући за кратко време постане најбогатији човек.

    За услуге које је чинио руској војсци 1829 године, Цар Никола му да орден Св. Владимира четвртог реда, и чин дворскога саветника.

    Пољска буна године 1830, буде узрок, те Ризнић остави трговину, и ступи у државну службу, најпре у Одеси, а, после у Кијеву. Био је директор државне банке. Ту је добио чин правога државнога саветника, и орден Св. Станислава другог реда.

    Године 1853 остави службу, и оде на своје имање у село Гопчицу, у кијевској губернији.

    Ризнић је истина живео далеко од Србије, али је срцем био свакад близак сваком Србину.

    Његова је кућа била гостински дом за све Србе које би пут нанео у оне крајеве. Особито је помагао младићима Србима који су, ради науке, ишли у Русију. Како је племенито помогао да Србијанка изиђе на свет, види се у животу Милутиновића Симе, писца Србијанчина.

    Године 1854, поклонио је велики број књига великој школи београдској; а пред смрт је сву своју библиотеку, у којој је било око 4000 књига, завештао српској народној библиотеци.

    Овај паметни, овај племенити Србин, преминуо је 14 новембра 1861, у селу Гопчици, у Русији.

    Бог да му душу прости!

  • Ресавац Милосав

    Ресавац Милосав (Здравковић), родио се 1787, у селу Ломници, у Горњој Ресави.

    Где је почео учити књигу не зна се, али се зна да је 1808 био у Београду, у оној великој школи коју су уредили Југовић и старац Доситије.

    Године 1812, заповедано је оцу његову, кнезу Милији Здравковићу, да сина свога Милосава, с 50 момака, пошље на Пољаницу1, да се учи руском војном вежбању!

    Из тога се види да је, још за првога устанка, био војник, али се не зна да је какву власт вршио.

    У животу оца његовога, Здравковића Милије, казано је шта је с њима било од године 1813 до 1814.

    Године 1815 пак, пошто му Турци, у Београду, погубе оца, Милосав се измоли од владике Дионисија, божем да покупи неку мирију, те се измакне у народ, и тако је, чим је други устанак букнуо, био готов да удари на Турке у Рановцу, заједно с Павлом Цукићем, и да их порази. После тога, јуначки је на Миливи срео и сузбио Турке ћуприске, који су били пошли пожаревљанима у помоћ.

    Кад се умирило, Милосав је постао старешина у Ресави, откуд му је дошло и презиме Ресавац, а у једно и члан народног суда у Крагујевцу.

    На том месту остао је до устава од године 1838, када је постао члан земаљскога савета.

    За наших унутрашњих немира, Милосав је бивао умешан готово у сваку буну против Обреновића, и опет је он био први, који је Кнезу Милошу за сваку ту буну јављао: он је шуровао с Ђаком, а Кнезу Милошу јављао је све што се ради; с Милетом је, у Крушевцу, уговорио буну, а дошао је у Крагујевац само с неколико момака; кад је Вучић, 1842, дигао буну на Кнеза Михаила, Милосав му је довео своје Ресавце, али на Жабарима, кад је била битка, стајао је мало даље, и да је Кнез Михаило победио, Милосав би грунуо на Вучића, и тако себе учинио заслужна за Кнеза!

    Ресавац је, као старешина у Ресави, стекао огромно имање; особито је миловао воденице, и имао их је много на реци Ресави.

    Пошто је, као члан земаљскога савета, дошао да седи у Београду, купио је доле код Ороспи-ћуприје једну воденицу поточару, за коју су му се другари — саветници — смејали.

    — Чујте, људи, чуда! рекао је у савету један његов другар: — наш Милосав купио воденицу, па с пијаце узима брашно, те храни воденичара!

    — Е, причу му! одговори Милосав: — то је истина; али шта ћу, кад ми је мило да ми чекало чекеће, па макар му и воду на коло куповао!

    Ресавац се је женио три пута: прва његова жена била је кћи Стевана Синђелића, сокола Чегарскога.

    Отеравши ову прву жену, оженио се је другом из Свилајинца, коју је, после краткога времена, такође отерао.

    Најпосле је узео трећу жену, Станију, из Ћуприје од Пеливановића, која је и сада жива у Свилајинцу.

    Ресавац је умрьо у Свилајинцу 26 јула 1854, и сахрањен је код свилајиначке цркве.

    У другој поли свога века веома је миловао пиће које опија, а свега века свога гомилао је имање, син пак његов већ подноси општинско уверење: да нема откуд да плати 1 динар таксе!

    Како је променљива судбина људска овога света!

    1. Пољаница је између Честобродице, Кривог Вира, и Ртња. ↩︎

  • Рашковић Милован

    Рашковић Милован, капетан, родио се 9 јуна 1828, у селу Пажићу, у срезу и округу белопавлићком у Црној Гори.

    Књигу — буквар, часловац и требник — учио је у попа Јована Зимонића.

    Из Црне Горе Милован се с оцем својим преселио у Србију, и настанио у селу Глоговцу близу Алексинца. Одатле се Милован, пошто се из Јагодине ожени, пресели у Јагодину, ка свом тасту Петру Марковићу ћурчији.

    У Јагодини је живео до године 1862, а тада, 13 јуна, ступи у војску као командир црногорске чете. Те исте године 1 новембра постао је привремени потпоручник, а године 1864 септембра 10 утврђен је у том чину.

    Године 1870 јануара 1 постао је поручник, а 10 јуна 1876 капетан друге класе.

    Као капетан, Рашковић је 1876 отишао с војском на Јавор, и онде је добио команду над златиборским батаљоном прве класе народне војске.

    На Калипољу, пред Сеницом, на Ивањ дан, 24 јуна 1876, српска војска, под ђенералом Захом, сударила се с војском турском, којом је командовао Ферик-Мехмед-Али-Паша, потоњи врховни команданат турске војске против Руса 1877. Ту је Милован, на коњу, с револвером у руци, водио своје Златиборце, и баш у самом стрељачком ланцу, на мртво погођен, падне под кишом куршума. Чим он падне, наше се напредовање устави, и чак се он мртав није могао уграбити од силне турске ватре.

    И тако је његово јуначко тело сатрулело на крвавом Калипољу!

    Јунак је био; јуначки је и пао!

    Честито му до века било име у српској војсци!

  • Рашковић Максим

    Рашковић Максим, кнез старовлашки, родио се у селу Штиткову, у Старом Влаху.

    Кад је српски устанак (од 1804 године) почео хватати Драгачево и Рујно, Турци, бојећи се да и Стари Влах не пристане уз устанике, дозову Кнеза Максима, и још осамнаест најодабранијих Срба, па их баце у тамницу, окованих и ногу и руку.

    Док су Турци, после тога, међу собом већали: каком смрћу да поморе ове сужње, те тиме да заплаше околне Србе, да се не би бунили, Кнезу Максиму послужи срећа те једне ноћи, из тамнице измакне, избавивши и све другове своје; па запали правце к Милану Обреновићу, војводи српском.

    Од тога доба, јуначки се је био с Турцима, где год се је срео с њима.

    Између Кнеза Максима и неких Турака Белобрковића, била је нека стара омраза: Рашковићи и Белобрковићи радили су о глави једни другима. Максим, ставши међу устанике, вребао је Белобрке и убијао једнога по једнога.

    Кнез Максим се је тако одликовао свуд у бојевима да је, кроз кратко време, постао војвода у Старом Влаху. Мора бити да је био човек врло опоре нарави, јер се је с Хаџи-Проданом Глигоријевићем, другим војводом старовлашким, толико гложио, да му је Карађорђе најпосле писао: да се с Хаџијом смири ма да би му и пет села био узео!

    Године 1812, за трајања неког примирја, Рашковић се сукоби с последњим Белобрковићем, крвником својим, и, после велике муке и грдних својих рана, убије га.

    Сад је угасио ту крвничку кућу.

    Али се то узме као гажење примирја, и Кнез-Максима позову на одговор у Београд, где га окују и баце у тамницу у београдском граду. Породицу његову пак дигну из Старога Влаха, и преселе је у село Рипањ у округу београдском.

    Милутиновић, који је гледао Кнеза Максима кад је, онако под грдним ранама, саслушаван и осуђен у савету, устао је да га брани и прослави у песми Дивотнику1. И он тврди да је Рашковића гонио Младен што се је бојао да старином своје лозе не баци у присенак Карађорђа?!

    Прота Ненадовић, напротив, уверава да је Кнез Максим за творен и окован само „ради политике“, да се покаже пред Турцима и Русима, да Срби држе уговор о примирју, и да каштигују оне који га газе.

    И одиста је Рашковић наскоро пуштен из тамнице, и отишао на своје војводство.

    Године 1813, био је пребегао у Немачку, не смејући чекати Турке; а кад су се Срби на ново дигли 1815, и кад су на Болечу били начинили шанац, да пресеку пут Турцима између Београда и Смедерева, онда је Кнез Максим прешао с неколико друга из Панчева, дошао међу устанике, и стао се бити с Турцима, као и пре што је радио.

    Године 1817, Рашковић је био царинар на Раму.

    Шта је даље с њим било, нисам могао дознати, ма да сам се обраћао и његовим најближим потомцима за које сам дознао.

    1. Србијанка 3, стр. 1. ↩︎

  • Ранчић Јован

    Ранчић Јован, родио се у селу Брестовима, у Ресави. За младости своје, чувао је стоку око Миљкова манастира крај Мораве, па му се ту омили црквено певање и читање, те науми закалуђерити се; отац његов, напротив, хтедне га оженити, а Јована тек на један пут нестане.

    После неког времена, кад су Срби, у Кочину крајину, бежали преко Дунава, нађу Јована у Паланци, у Банату, спроћу Рама, где служи у школи и учи књигу.

    Плашећи се очине клетве, Јован се врати кући, те буде, пре устанка, учитељ код крњевачке цркве; а године 1806 дође за учитеља у Смедерево.

    До његова доласка, деца су у смедеревској школи седела на земљи као Турићи; кад он дође, онда се дозову дунђери, и начине клупе, а деца заседну, и наместе се како треба. Свега је било 15 до 16 ђака. У првој клупи седели су букварци, у другој часловци, у трећој псалтирци.

    После неколико дана, дође Ранчићу у школу Иван Југовић, Србин из оне стране родом. Учитељ рекне ђацима те устану и викну:

    — Поздрављајемо!

    Југовић, поред другога говора, узе један ђачки фес (који се у оно време куповао по 60 пара) и стаде питати:

    — Ода шта је овај фес? Где се гради? Како се овамо доноси? И још много: — Ви ћете, рече он ђацима, даље, бити господа, трговци, мајстори, па треба да то знате.

    У школи се учио Словенски Буквар, Часловац, Псалтир, Свештена Историја, и Катихизис.

    На испиту председавао је Југовић, а било је и доста ђачких родитеља.

    — И ако ми нисмо знали готово ништа, прича један од тих ђака: — опет веселијој и слободнијој деци дадоше по марјаш (ондашњих 8 пара) на пантљици, да придену на прси. Који то нису добили плакали су, а учитељ Ранчић тешио их је говорећи:

    — Учите се ви добро, и владајте се лепо, на ћете о другом испиту добити и дукат а не по марјаш!

    После испита, родитељи ђачки дадоше учитељу, ко талир а ко дукат, као дар.

    Учитељу Ранчићу, у то доба, могло је бити око 40 година; био је плав; носио је косу до појаса дугачку, па ју је савијао и чешљем придевао да му стоји на глави; имао је врло велике бркове, које је често обема рукама увијао. Носио је дугачак реснати гуњ, а имао је и дугачак чибук, за појасом пак увек дугачку свирајку.

    Он је често ишао по улицама те дознавао како су се који ђак влада, па би тек сутра рекао:

    — Мени је моја тица казала да се ти (казавши по имену који) ниси добро владао, или ниси слушао мајку, или си псовао што, итд., него оди клечи!

    Такав ђак морао је 1/4 часа клечати.

    Он је некад и батинао по кога ђака.

    — А колико је ком ударао?

    — Колико је хтео.

    Само викне двојицу те кривога ухвате и оборе, и онда бију док он не рекне:

    — Доста!

    Многи ђак, после такога боја, није могао по 2—3 дана седети од бола.

    Из Смедерева Ранчић је прешао у Београд за учитеља. И шта је, најпосле, било с њим, нисам могао сазнати.

    После Ранчића, прича један од његових ђака: — било је учитеља који су тукли много жешће, и још кад бију нареде да сва школа у глас пева:

    — Возбраној! те се не чује писка онога кога туку!

  • Ракић Мита

    Ракић Мита, књижевник, родио се 15 октобра 1846, у селу Мионици у ваљевској Колубари, од оца Јеврема и матере Марте.

    Основну школу учио је у Мионици и у Ваљеву, а гимназију и Велику Школу у Београду.

    После тога продужио је школовање у Минхену, Цириху, и у Гетингену, а неко време пробавио је науке ради и у Лондону у Енглеској.

    У отаџбину се вратио 1871.

    Те исте године 16 августа постао је супленат у шабачкој полугимназији.

    Године 1872 јануара 30 изабран је за члана Српског ученог друштва.

    Године 1873 августа 11 постао је професор у другој полугимназији у Београду.

    Године 1874 октобра 3 постао је секретар пете класе у министарству унутрашњих послова.

    Године 1879 априла 1 добио је четврту класу секретарску у министарству финанције.

    Године 1880 октобра 31 добио је другу класу секретарску.

    Године 1881 априла 11 постављен је за секретара прве класе у министарству спољних послова.

    Године 1882 новембра 21 постао је начелник треће класе у политичком одељењу министарства спољних послова.

    Године 1885 фебруара 15 отишао је у народну банку за државног комесара.

    Године 1886 октобра 7 постао је председник пореске управе.

    Године 1888 фебруара 20 постављен је за начелника статистичког одељења у министарству народне привреде.

    Те исте 1888 године априла 14 постао је министар финанције, а 8 октобра те године дао је оставку, разрешен од дужности, и стављен влади на расположење.

    Године 1889 октобра 6 стављен је у пенсију, у којој је остао до смрти.

    Већ тада је здравље његово било веома ослабело. Лека је тражио свуд где год је мислио да се може помоћи; у Бечу се је подвргао тешкој операцији, па све узалуд: лека није било. После дуге, тешке болести, преминуо је у Београду 5 марта 1890 и укопан је у Новом гробљу.

    Ракић је имао ове декорације:

    1. Таковски крст четвртог реда;
    2. Таковски крст трећег реда;
    3. Сребрну медаљу за ревносну службу у рату за ослобођење;
    4. Медаљу за васпостављење Краљевине;
    5. Аустријски орден гвоздене круне трећег реда;
    6. Персиски орден Лава и Сунца трећег реда;
    7. Орден Св. Карла од владаоца Монака;
    8. Румунску круну; и
    9. Леополдов орден од краља белгискога.

    Године 1887 јануара 24 председник просветног савета при министарству просвете, по некој службеној потреби, писмено је упитао Миту Ракића: који су поименце његови књижевни радови?

    На то питање Ракић је одговорио 27 истог месеца и године писмом, у ком је све своје књижевне радове овако разредио по годинама кад се који јавио.

    Тако:

    • 1864 Метак из пушке, приповетка, превод с енглеског;
    • 1864 Критика на лепу Еву, роман од Мерија;
    • 1865 Калдарија, приповетка Мавра Јокаија, превод;
    • 1865 Двадесет милиона, приповетка М. Хартмана, превод;
    • 1866 Каран, приповетка М. Јокајија. превод;
    • 1866 О васпитању женскиња, од Вирхова;
    • 1866 О Св. Гори и Хилендару, превод с руског;
    • 1867 Нос, приповетка од Гогоља;
    • 1867 Анђа Загоркиња, роман, с пољског;
    • 1868 Сила и материја, од Бихнера (у Матици);
    • 1868 Из полит. економије, од Керија, с енглеског;
    • 1868 Наука и њезина метода, од Керија;
    • 1868 Хоће ли икад нестати појезије;
    • 1870 Историја умног развића Јевропе од Дрепера, свеска 1; a 1873 свеска 2 тога истога дела.
    • 1873 Народни покрет у Јевропи, од Б Кастелара, са шпањолскога;
    • 1874 Време, политички лист;
    • 1875 Пореза, низ финанциских студија;
    • 1876 Српски рат, од Мак-Ивера, с енглеског;
    • 1876 За Србију, од В. Ига;
    • 1877 Идеје, од Х. Хајна;
    • 1877 Један лист из физике социјалне;
    • 1879 Атаман Куницки, од Чајковског, с пољског;
    • 1879 Термолама, од Чајковског, с пољског;
    • 1879 Деде-Султан, историска приповетка Јована Шера;
    • 1879 Народни људи, од Е. Кастелара, са шпањолскога;
    • 1879 О Енглеској од Х. Хајна;
    • 1879 Права Историја, од В. Ига;
    • 1879 Из Нове Србије, 16 географских, етнографских, и историских студија;
    • 1880 Из Италије, од Хајна;
    • 1880 Уметност и Наука, од В. Ига;
    • 1880 Царица Савска, приповетка, с француског;
    • 1880 Политички афоризми;
    • Две нове главе Соломунове;
    • 1881 Против политичких варалица;
    • 1881 За једног солдата, од В. Ига;
    • 1881 Слобода штампе, полит. студија;
    • 1881 Вера и Наука, афоризми, у Хришћ. Веснику;
    • 1881 Закон о слободној штампи;
    • 1882 Скупштина и Буџет;
    • 1886 Јадници, роман В. Ига у 20 свезака.

    „Пашће у очи, вели Ракић у поменутом свом писму: — да ја и закон о слободној штампи од 12 марта 1881 убрајам у своја дела! Онда, Господине председниче, кад је било време дичити се њиме, њега су присвајали сви министри, и њихови доглавници; данас, кад је укинут, кад га се свак отреса, и сва се беда због њега баца на писца, право је да га ја пригрлим као своје чедо, јер он је доиста, изузевши једну мудрост двојице меродавних правника онога времена, до речи до речи, производ мога пера.“

    Осим ових састава, Ракић се је, чак и последњих недеља својега бонога живота, бавио Српском Синтаксом. Он је обичне своје саставе најпре склапао и сређивао у памети, па тек пошто би му све било готово у глави, узимао би перо и стављао на хартију све што је склопио. И са Синтаксом је радио тако. Пред саму смрт говорио ми је, да му у целом правопису највише муке задаје запета! „Кад сва места, на којима треба да стоји запета, одредим, онда су ми готова правила за правопис!“

    Смрт му није дала свршити тај драгоцени рад.

    „Ракић је врло лако учио туђе језике, не толико да њима говори, колико да чита славне писце. Енглески је језик научио поглавито за то да би могао преводити Дрепера; шпањолски да би могао читати Кастелара; пољски и руски учио је за љубав неколиких великих књижевника у тих народа.

    Српском језику дух и законе познавао је добро; за то је и писао српски као мало који књижевник. Његова синтакса и његова ортографија, својом одређеношћу и доследношћу, предњаче скоро свима данашњим књижевницима нашим. Могло је неко начело у Ракићеву писању бити погрешно, али је оно литерарно у њега свакад извођено безпрекорно доследно.

  • Ракић Вићентије

    Ракић Вићентије, родио се у Земуну, године 1750, где се и учио, оженио, и постао трговац. Њему је крштено име било Василије.

    Оставши удов, оде 18 августа 1785 у манастир Фенек, где га 9 априла 1786 закалуђери игуман Софроније Стефановић, наденувши му име Вићентије.

    Године 1786 јуна 28, зађакони га у Карловцима пакрачки владика Ћирило Живковић, а 5 јула, те исте године, запопи га Стеван Стратимировић, који је тада био будимски владика.

    Ракић је неко време и у Шапцу служио као свештеник, и ту је сложио у лепе, побожне стихове Живот Алексија човека Божијега.

    Године 1796 јануара 9, постао је игуман манастиру Фенеку, а доцније, с калуђерских плетака, био је понижен за проигумана.

    Од године 1799 до 1810, Ракић је био у Трсту као свештеник при цркви Светога Спиридона.

    После тога, дошао је у Београд, где је учио младиће који су се спремали за свештенички чин.

    За мојега детињства, живљаше у селу Парцанима неки чича Милисав Радојичић, здрав и крепак старац, који је у своје време био Ракићев ученик, и који о свом учитељу причаше као о каком угоднику Божијем.

    Године 1813 јула 11, Вићентије Ракић написао је уз корицу октојиху велике београдске цркве прилепио Тропар и Кондак, на глас 8-ми, у којима се призива милостиви Бог да заштити Србију од „дрзости вражије“1.

    После пропасти Србије, Ракић се вратио у Фенек, где је преминуо 29 марта 1818. Сахрањен је у гробници, с леве стране, у женској препрати.

    Ракић је био човек веома вредан: читао је дан и ноћ. Служећи се изворима грчким и руским, састављао је проповеди и учио народ.

    Књиге Вићентија Ракића, за које сам могао дознати, ово су:

    1. Правило молебноје ко пресветој Богородици, и преподној Параскеви српској, у Будиму, 1798;
    2. Историја манастира Фенека, писана у Тријесту 1798, а штампана у Будиму, 1799;
    3. Жертва Аврамова, или собеседовање грешника с Богоматерију, с грчког, у Будиму, 1799; друго издање, у Бечу, 1833; треће, у Београду, 1835; четврто , 1856; пето — 1863;
    4. Цвет добродетељи, с грчког, у Будиму. 1800;
    5. Правило Св. Спиридона, у Венецији, 1802;
    6. Житије светаго великомученика Јевстатија Плакиде, и светаго Спиридона чудотворца, у стиховима, у Будиму, 1803;
    7. Житије прекраснога Јосифа, у стиховима, у Венецији, 1804:
    8. Историја о разорењу Јерусалима, и о взјатији Константинопоља, у Венецији, 1804;
    9. Љествица, имуштаја педесет степенеј, у Венецији, 1808;
    10. Чудеса пресветија Богородици, с грчког, писано у Трсту, штампано у Венецији, 1808;
    11. Житије Василија Великаго, у стиховима, у Венецији, 1808;
    12. Проповеди за недеље и празнике, у Венецији, 1809;
    13. Беседовник илирическо-италијански, у Млецима, 1810;
    14. Беседа о дувану, у Венецији, 1810;
    15. Житије Стевана Првовенчанога, у стиховима, написано у Шапцу 1791, а штампано у Будиму, 1813.
    16. Песан историска о житију Алексија человека Божија, у стиховима, у Београду, 1835.

    Сви његови списи, у своје време, читали су се радо, и били су снажна помоћ осећању религиозном и љубави према народу и отаџбина.

    Бог да га прости!

    1. М. Ђ. Милићевића Часови одмора 1. 16. ↩︎

  • Рајовић Цветко

    Рајовић Цветко, родио се у очи Цвети, 1793, у селу Вуковићу, близу Требиња, у Херцеговини, од оца Петра и матере Софије.

    Још док је Цветко био мали, нападне на очину му кућу неки Осман-Ага Шабан Агић, из Требиња, с неколико друга. Том приликом, погине тај нападач ни један му друг, а остали побегну; али и отац Цветков, после тога случаја, с малим синчићем, стругне у планину, па с планине сиђе у приморје, у село Голубовиће, у Паштровићима.

    Један старији брат Цветков, по имену Стеван, био је раније отишао у Фијуму, где је већ у велике трговао. Из Паштровића и Цветко дође у Фијуму, к брату Стевану, који га да у Оточац у школу, 1805.

    Године 1807, пређе у Сењ, у већу школу, и онде научи немачки и талијански.

    Године 1810, због рата између Француске и Аустрије, брат му се уклони из Приморја у Земун, куд преведе и Цветка, где овај научи грчки.

    Из Земуна, Цветко пређе у Београд, к другом брату своме Петру, који је овде држао дућан.

    Око половине године 1811, почне се у Србији заводити нека врста редовне војске. Тога ради попишу се младићи, који су се вежбали да, после, могу учити војнике. Међу ове уђе и Цветко. Руски официр, који је те младиће учио, замилује Цветка и навали спремати га својски. Београд се раздели на четири „роте“. Једној роти Рајовић, као већ старији наредник, буде стављен за старешину, те ју је учио цело лето 1812, пошто је капетан Јевта Поповић био врло слаб.

    Године 1813, кад је Србија пала, Рајовић пребегне у Срем, оде у Трст, па оданде у Млетке, и ступи на брод у службу; али море није никако могао поднети, те се мане среће на мору, и, преко Беча, оде у Одесу. То је било године 1815.

    С добрим препорукама, Цветка приме у своју трговину Јован Ризнић и Магазиновић, који су трговали храном. Радња је тих трговаца била врло велика. Али, године 1818, цена храни тако спадне, да су Ризнић и Магазиновић много штетовали. Сам Рајовић изгуби све што је дотле био стекао.

    После тога несрећнога случаја, Рајовић остави Одесу, и дође у Београд, где је, с братом својим, радио житну трговину до 1825 године. Иза тога, ступи у службу Господара Јеврема Обреновића, као секретар.

    Одатле га узме Кнез Милош у своје секретаре.

    Као такога, слао га је Кнез Милош, године 1829, у Влашку ђенералу Кисељеву, и грофу Дибићу Забалканском.

    По повратку отуда, Цветко је одређен у неку комисију која је спремала законе за Србију.

    Године 1830, Кнез Милош пошаље Аврама Петронијевића и Цветка Рајовића у Петроград Цару Николи.

    Кад су ови посланици, по жељи кнежевој, изјавили цару да Кнез Милош моли, да му цар прими синове у своје школе, Никола је одговорио:

    Ја ћу кнежеве синове примити радо, и држаћу их као своју децу; али да сам ја на месту Кнеза Милоша, не бих ни пошто своје тако младе деце слао у туђ свет, где ће она научити што нема у Србији, па ће им, после, своја земља бити немила. Него бих ја њих учио у Србији, па, кад одрасту, и буду свршени људи, слао бих их да виде и Петроград, и Беч, и Париз, и Лондон и — куд год хоће.

    То му кажите од моје стране!

    И Кнез Милош, после тога, својих синова није слао никуд!

    По повратку из Русије, Рајовић је постао полицај-директор и председник суда у Београду. Иза тога дође за „бина-емина“, али не могавши, по заповести кнежевој, раселити села Савамале, Рајовић буде враћен опет за полицај-директора.

    Године 1835, кад је букнула Милетина Буна, Кнез Милош се наљути и на Рајовића, па пошље свога татарина Пекету, да га веже и дотера у Пожаревац. Говори се да је Кнез, после Пекете, послао друге људе, који ће Рајовића пресрести и из заседе убити. Али, срећом, Пекета с Рајовићем не удари на заседу, него прође другим путем, и сужња свога здрава читава доведе Кнезу Милошу, који се учини као да ништа није ни било, и још се извиче на Пекету што је Рајовића путем био везао!…

    После сретењског устава, Рајовић је постао члан државном савету. Али како Кнез Милош, после врло кратког времена, тај устав обори, и Рајовићево је саветништво пропало; па је он, после, узиман, како кад, за неке и неке службе, нарочито за уређење државне штампарије, коју је, с Петронијевићем, донео из Петрограда.

    Кад се Кнез Милош вратио из Цариграда, поставио је Рајовића за главног комесара редовној војсци, које је онда било два батаљона пешака и ескадрон кавалерије.

    Године 1837, постао је Кнежев ађутанат; а године 1838, после новога устава, дошао је на ново у савет за члана.

    Кад је сарањиван Кнез Милан, 1839, Рајовић је био церемонимајстор тој тужној свечаности.

    А кад је Кнез Михаило дошао из Цариграда, и кад је требало прочитати царски берат, Рајовић је и ту био церемонимајстор!

    Кнез Михаило, примивши кнежевску власт, морао је примити и два саветника: Вучића и Петронијевића, који су опозицији били неко јамство, да ће се вршити устав.

    С тога, вели Рајовић у својим запискама, постану три партије у Србији:

    1. Партија Кнеза Михаила,
    2. Партија уставна, или Вучићева, и
    3. Партија Кнез-Милошева.

    Пријатељи Кнеза Михаила побуне народ на Вучића и Петронијевића који, да би се уклонили испред руље, побегну, у београдски град турскоме паши, и отуда се почну жалити: што се гази устав у Србији, и што се људи гоне без суда. Порта пошље Муса-Ефендију, као свога комесара, у Београд да извиди стање ствари.

    Тада је Рајовић био попечитељ унутрашњих послова.

    Кнежева влада, у договору с Муса-Ефендијом, састави један ванредни суд, у који уђу 17 председника окружних судова, и 1 члан савета, као председник. Одреди се дан суђењу, и позову се сви који су се жалили против поступања кнежеве владе. На тај суд не дође нико; него се још велики број нових незадовољнива уклони у београдски град!

    Пријатељи наговоре Кнеза да своју столицу, и централну 3емаљску управу, врати у Крагујевац, у средину народа.

    Кнез то и учини.

    Кад се Кнез, с владом, премести у Крагујевац, Муса-Ефендија се врати у Цариград, а главнији незадовољници Срби, изишавши из отаџбине, стане се једни у Видину, а други, особито они што су били вођи, оду у Цариград.

    После неког времена, Кнез, на наваљивање порте и Русије, допусти свима да се слободно врате у Србију, осем Вучића, Милутина Гарашанина, и Стојана Симића.

    Године 1841, и ова се тројица врате у отаџбину.

    Али кнежеви пријатељи опет почну подбуњивати народ да устаје на ту тројицу. Из Србије су гомиле за гомилама људи долазиле Кнезу вичући:

    — Не ћемо три Кнеза!

    Цар Никола пошаље у Србију свога ађутанта, барона Ливена, који склони Кнеза Михаила те се, с централном управом, врати из Крагујевца у Београд…

    Године 1842, месеца августа, Рајовић, као попечитељ унутрашњих дела, с кнежевих ађутантом Станојлом Петровићем, и секретаром Марковићем, оде у Крушевац да извиди неке неправилности које је починио окружни начелник Петар Лазаревић-Цукић.

    Дошавши у Крушевац, Рајовић, са својом свитом, одседне у Ракице Петровића, окружнога благајника, који их све прими, као своје миле госте.

    Петар Лазаревић-Цукић рачунао се у чиновнике који су уз Кнеза Михаила, а Ракица је стајао уз опозицију.

    Рајовић, по нарави плах, насрне, пред људма, на Цукића, који је и сам био човек прек, па се на свога попечитеља не само опоро одсече, него се још маши за сабљу!…

    После те сцене између попечитеља и начелника, који су дотле сматрани као једно у политици, дође Ракичина жена Цукићевој жени, и похвали јој се овако:

    — Сабље сам им намазала воском, а пиштоље све издувала! Ако се маше за оружје — овајдиће се!…

    Цукићка, рођена у вароши, није ни сватила смисла тим речма!

    Други дан, после тога разговора, у Крушевац дођу Стојан Јовановић Лешјанин, Јован Вељковић из Параћина, и Јоца Наумовић, официр, са 400 сељака!

    Наумовић одмах узме под стражу начелника П. Цукића, а Ракица огласи за сужње своје миле госте: попечитеља Рајовића, и сву његову пратњу. Њих све спроведу у Ћуприју, одакле Рајовића доведу на Врачар, у логор Вучићу, и спусте га у Тркићеву рупу, из које га изваде још оно вече.

    После дужега испитивања и држања у притвору, Рајовић буде пуштен, па је живео у Београду.

    Године 1844, умешао се у неку заверу против Кнеза Александра, те је осуђен и послан у гургусовачку кулу, у којој је тамновао до године 1846, а тада је пуштен, и после је живео у Београду.

    Године 1850, постао је члан касационом суду, а године 1857, председник томе истом суду.

    Сад опет, с неколицином саветника, уђе у заверу: да убију Кнеза Александра. Ствар се сазна; завереници буду осуђена на смрт па, по милости кнежевој, буду затворени у гургусовачку кулу.

    Када, на портино наваљивање, из те куле буду пуштени, онда их протерају у Рушчук, где су живели до пролећа године 1859, а тада их Кнез Милош позове у отаџбину.

    Мало после тога, Рајовић постане кнежев представник и попечитељ спољних послова. Као таквога, пошаље га Кнез Милош, у почетку 1860, с једном депутацијом у Цариград, да тражи од порте да се Турци селе из Србије, да се наследство престола у породици Обреновића утврди, и да Србија сама себи даје устав.

    После смрти Кнеза Милоша, Кнез Михаило пошље Рајовића у савет као потпредседника, а намесништво, године 1869, стави га у пензију.

    Умрьо је у Београду, 22 априла 1873 године.

    Цветко Рајовић био је човек висока раста, лепе, симетричне главе; у последње време сав сед; увек чист у оделу и држању; демократ, врло љубазан, у опхођењу. С тога је мало људи, међу његовим врсницима, који су толико кумовали и старосватовали које ком колико Цветко Рајовић.

    Рајовић је знао језике: немачки, талијански, и руски; а разумевао је грчки, француски, и влашки.

    Нарави је био плахе; могао се лако наљутити за најмању ситницу. Кад је љут, онда замуца, и готово не уме да говори. И без тога, у говору је врло често понављао руску узречицу „говорит“, место српскога „каже“.

    Рајовић је два пута осуђиван на смрт; два пута је тамновао у кули; а четири пута био је „церемонимајстор“ које Обреновићима, а које Карађорђевићу.

  • Рајић Танаско

    Рајић Танаско, родио се у селу Страгарима, у рудничком осоју, у нахији крагујевачкој. Он је један између првих устаника у Јасеници, године 1804.

    Карађорђу је Рајић био барјактар; човек већ у годинама, био је јунак за причу, и поуздан ма се на какав посао послао.

    Године 1809, Гушанац Алија, са 12.000 крџалија, „све жешћега и крвничнијега“, као што вели Сима, удари од Јагодине преко Црнога Врха ка Гружи и Лепеници. Био се је, кажу, зарекао да Крагујевац запали, да груне на Тополу, да Карађорђа посече, а жену му и децу зароби и цару на дар пошље!

    На глас о такој силној најезди,

    „Карађорђе онакога пошље
    За којим и још не стало нигде
    Нит’ га икад би поклепат’ нужно.
    С две хиљаде храбра Шумадинца.
    Та Рајића свога барјактара!
    Црни Врх их наткрилио листом
    Да душмана не обња их око.
    И да не зна ко на друму чека“.

    Турци, не видећи нигде пред собом војске, наиђу слободно; али тек онда опазе у какву су клопку упали,

    „Кад се оспу Срба гарабиљи
    А стану се изјариват’ врази:
    Хати с’ ломе, рањеници пиште.
    Док облете сву бусију кругом .
    И обостран уједначи пуцње
    Што и Турци заклоне ухвате.
    Но истекар половина Срба
    Из дубраве уребар приспела.
    Бив скривена ударити после.
    У по ватре изненада вразма:
    Ови т’ нам их чилни и јакошњи
    Сад предузму с плећа у перчине.
    Мучно ј’ видет ситније мрвљење!
    Један другог већ храбрити сташе:
    „Држимо се! Не издајимо се!
    Крџалије! у боју смо расли!
    Оружијем нам је славити се!
    Још Гушанац устоструча сладе.
    И држа се док се не досади
    Само гинут’, и у незнан бити,
    А Срб пуни, без претрга меће.
    Сам заклоњен, тек душмане згађа“.

    Крџалије прсну куд који. Сам Гушанац једва изнесе шалваре и утече к Јагодини.

    У овом боју, поред других, особито се је одликовао Јован Курсула.

    Доцније, Вожд се је нешто био наљутио на свога барјактара, а овај се повуче у своје село, рекавши да више не ће да зна за војну и војевање. То је многима било жао, и Сима му за то овако виче:

    „Ах, Рајићу, Вожда барјактаре.
    С неког доба јера поманита?
    Јер у немар забаци се гњили…
    Дотешча л’ ти већ витеза право
    Не дат’ мрдат’ ни свом господару?
    Ил’ угаси к завичају љубав,
    К слави срода и драгости српској;
    Стид ли би те у потомства било
    Што би стјену жезлом поражав’о
    Да истаче животворну воду
    У све тјела кроз вјекове члане“?…

    Други устанак, 1815, нашао је Рајића, и ако већ старца, крепка и весела, на бој готова.

    На Љубићу видимо Танаска Рајића, као заповедника у горњем шанцу, где су били топови. Једнога дана, ударе Турци жестоко на српске шанчеве. Војници из доњега шанца, не могући се одржати, почну узмицати у горњи, Рајићев шанац, и тим сам шанац провале. Кад турска сила и ту навали, они се помету, па почну узмицати и одатле.

    Кукавни старац Рајић, видећи то, стане говорити:

    — Стан’те браћо, ако Бога знате! Што сте се тако преплашили? та и из Турака тече крв, као и из нас! Зар ове топове остављате, од Бога не нашли! Знате ли колике смо муке препатили, док топова не имасмо?

    Видећи да је страх овладао, и да га нико не слуша, Рајић опкорачи тон, узме у једну руку сабљу, а у другу запет пиштољ, па рекне:

    — Ових топова ја не ћу оставити Турцима, док ме свега на њима не исеку на комаде!

    Турци одиста нагрну на њега; он неколике смлати, али пушке турске и њега оборе, и ту га Турци исеку свега на комаде. Ова јуначка, патријотска смрт нека је на углед свима онима у којих мушко срце куца!

    Добри духовник Ђерасим Ђорђевић прича нам како су Рајића жалиле његове кћери, снахе, и баба му Јана. Ево неколико врста из те запевке:

    „Духовниче, и тако ти Бога!
    Кажи мени што за свекра мога!
    Ти си с њиме тамо војевао,
    Је ли близу тебе погинуо?
    Имала сам брата рођенога
    Па остадох и без њега јадна:
    Отиш’о ми у далеку земљу.
    Не знам, јадна, на коју ли страну:
    Али живу жив се опет нада
    А мртвоме никад ни довека:
    Кажи где је мој бабо остао?
    Јеси ли га лепо саранио“?
    Близу мене плаче баба Јана,
    Рајићева јадница супруга,
    Око ње су кћери рођенице
    Што с’ остале јадне сиротице1“.

    Ко Рајићевом смрћу уме умрети, достојан је живети довека!

    Допуна

    У манастиру Вољавчи, у Руднику, прича се да је главу јунака Танаска Рајића с Љубића донео Хаџи Максим (потоњи Михаило) игуман, и сахранио је у манастирској цркви Вољавчи уза зид, ниже леве певнице. Спомена нема никаква на том месту.

    1. Ово јада Перуника, снаха Рајићева а сестра Јанићија [Ђурића]. ↩︎

  • Рајић Јован, историк

    Рајић Јован, историк, родио се у Карловцима, у Срему, 11 новембра 1726, а отац његов Раја Јанковић рођен је, 1699, у Видину, па је одонуда побегао, и у Карловцима се настанио.

    Основну школу Рајић је свршио у месту својега рођења; гимназију у Коморану, а философију у Шопрону. Као дете сиромашних родитеља, Рајић се је много мучио док се је школовао: увек је себе издржавао послужујући и туђу децу учећи.

    Жеља га је вукла да буде свештеник, за то је требало учити богословију, али православне богословије није било нигде ближе до Кијева. Младић, жудан науке, нити се плаши путне даљине, нити своје велике немаштине, већ само мисли о сласти научне гозбе. Запне, дакле, и пешице оде чак у Кијево!

    У Кијеву је провео три године, учећи се као најбољи ђак. Четврте године пређе у Москву, где је своје богословско школовање довршио.

    Свршивши школе, Рајић се врати кући. Идући из Москве у Карловце, Рајић се је надао да ће га црквени пастири једва дочекати, и његовом знању и вредноћи дати посла, којега је било много на све стране; али се је преварио; јер, у колико је Рајић био заузет за науку и вољан за сваки корисни рад, у толико су други били докони залудничити и подсмевати му се, па чак и пакости творити.

    С тога Рајић остави Карловце, и врати се у Кијево.

    Удаљивши се овако од својега завичаја и од својега народа, младић почне размишљати сам у себи:

    — За што, због једне местимичне непријатности, да остављам сав свој народ? Зашто своје знање и своју вредноћу да дајем у службу другому, коме толико и не треба, а да роду својему укидам једнога посленика који је тако преко потребан?

    Тада се у Рајића зачне жеља да се ода на изучавање историје, особито историје српске, не би ли њу, као водиљу потоњим појасима, извадио из таме заборава, и изнео на видело свету.

    Вођен том жељом. Рајић остави Кијево, и оде у Свету Гору да онамо прегледа збирке старих рукописа и друге споменике који имају важности за историју српскога народа.

    У Светој Гори удари на нову неприлику: хилендарски калуђери, не гледећи ни на његову похвалну жељу, ни на толики пут и труд, не дадну му разгледати старе рукописе и друге старине. При свему томе Рајићу некако послужи срећа те из Данилова рукописа, и из других, испише што му је требало за историју.

    Из Свете Горе, врати се у своју постојбину. Уз пут сврати у Високе Дечане, па, преко Београда, дође у Карловце.

    Овако дуг и тежак, и овако страшан пут Рајић је прошао већином пешице, борећи се са свакојаким невољама и тегобама.

    У Карловцима, сада постане учитељ у оној школи, у којој је сам, као дете, научио читати и писати.

    Одмах је поправио начин предавања, и ка часловцу додао неколике друге удесне књижице.

    У тој школи није дуго остао: почели су насртати на њега оци којима није могао ништа. За то опет остави Карловце, и оде у Темишвар владици Вићентију Видаку, који га једва дочека, и преда му на науку младиће који су се спремали за свештенике.

    Из Темишвара, на позив бачкога владике, Мојсија Путника, Рајић пређе у Нови Сад, те је и онде учио младиће који су се спремали за свештенички чин. Владика Путник пазио га је као отац сина, а Рајић опет, са своје стране, приањао је што је више могао да младић, што боље научи. Захваљујући Рајићеву знању, труду и примеру, свештенство бачке јепархије, за кратко време, постало је прво и по богословском знању и по смерном владању.

    Та бачка богословија одржала се је на тако добром гласу, докле год се није подигла нова богословска школа у Карловцима за сремску и за бачку јепархију.

    Године 1772, Рајић зажели покалуђерити се, и не слутећи да ће га тек под камилавком гонити зла ћуд митрополита Јована Ђорђевића (1749—1773).

    Владика Путник, уваживши жељу Рајићу, узме га у своја кола, и одвезе у манастир Ковиљ, који је Рајић сам изабрао, те га, 12 маја 1772, својом руком постриже за монаха па га, тога истога дана, на служби, и зађакони. После ручка, опет га узме у своја кола и врати у Нови Сад.

    Сутра дан била је недеља. Владика служи у цркви, и Рајића произведе за свештеника. Мало доцније, ковиљски калуђера, молбеницом својом, заишту Рајића за настојатеља манастиру Ковиљу. Владика га, 26 маја постави за игумана, а 3 јуна, на Свете Тројице, произведе га за архимандрита.

    Митрополит карловачки, Јован Ђорђевић, кад за то дозна, одмах дигне протест, тражећи да Путник од Рајића одузме архимандритски крст!

    Око тога се је, између митрополита Ђорђевића и владике Путника, изметнула свађа која је ишла до самога цара. А Ковиљски калуђери, за то време, подбадани озго, уставу на Рајића одрекавши чак и да су га сами за настојатеља тражили! Они су га кињили и једили на начине које је и причати гнусно.

    Срећом, митрополит Ђорђевић године 1773 полуди и за тим умре; мртва су га испратила два архимандрита, баш она двојица коју је он, за живота свога, љуто гонио и кињио. Ти архимандрити били су: Јован Рајић, и шишатовачки архимандрит.

    Мало не пуних тридесет година провео је Рајић, после тога, у тишини манастирској, молећи се Богу, читајући и пишући. За то време, подносио је од своје „по Христу браће“ таке муке, и таке пакости какве је тешко описати. И он се никад ником није хтео светити. Петнаест пута нуђена му је владичанска митра, и петнаест пута је он њојзи претпоставио манастирску ћелију, и рад на књизи и науци.

    Једном, кад му је већ дотужало кињење од „браће калуђера“, Рајић оде митрополиту Стратимировићу, некадашњем свом ученику, врати му архимандритски крст и протужи — да ће побећи некуд у пустињу!

    То је било баш оне јесени када ће и умрети. Можда му је то и прекратило онај чемерни живот!

    Рајић је био човек необичне вредноће на послу: редовно је, из дана у дан, по 16—17 часова проводио на послу; по 2—3 часа бавио се на молитви, а само 4—5 часова остајало му је на одмор и на спавање.

    У патријаршкој библиотеци у Карловцима и данас стоје читави редови дебелих књижурина које садрже Рајићеве списе. Све је то Рајић својом руком чисто и читко преписао и, на захтевање митрополита Стратимировића, уступио библиотеци за неку малу новчану награду.

    Велика је штета што се ти споменици тако ванредне вредноће и уредности не држе на каком виднијем месту, где би се гомиле српске омладине могле задахњивати дивљењем и жељом за угледање, него овако тихо чаме у прашини и влази мало ком доступне књижнице.

    Ево Рајићевих списа по попису митрополита Стратимировића:

    1. Тело теологическоје, у 7 огромних књига на велико коло (фолио) особито чисто преписаних руком самога Рајића; и са свим готових за штампање;
    2. Описаније соборов от восточнија церкве пријемлених (дјело неоцененоје, вели Стратимировић), 1. књига, истога формата, и онако исто готова за штампу;
    3. Историја о раздјеленији церквеј восточнија и западнија, наипаче о неистиној унији флорентиској; прва књига, средњега кола;
    4. Историја Катихизма. — Ово су издала Браћа Јовановићи, у Панчеву;
    5. Историја својега путешествија;
    6. Собраније из историји сербскија;
    7. Веја дјела Теофана Прокоповича, архијепископа Новгородског;
    8. Слова (придике Јована Рајића) множество различних различними времени сочињених;
    9. Апологија пјесмеј духовних;
    10. Књиге молитвене за сопственоје благоговјеније;
    11. Књиге различне за школскоје употребленије: катихзиси, итд
    12. Календари;
    13. Мали преводи, белешке, итд. многе, многе друге, које посебице описивати, вели Стратимировић, не да се у писму једном.

    Сви ови рукописи чувају се, наставља исти митрополит, у митрополитској библиотеци карловачкој, по уговору с Рајићем, по којем је Рајић за то што их је дао у ту библиотеку, добијао на годину од Стратимировића 150 форината, а из народног фонда 250 форината (око 320 динара).

    Живећи о тој својој заслузи, Рајић није ником падао па терет, па чак ни своме манастиру.

    То је све за њега забележио сам Стратимировић.

    А за живота Рајићева наштампани су ови списи:

    1. Катихизис мали, синодски, 1774;
    2. Бој Змаја са орлови, 1791;
    3. Историја свештена, 1792;
    4. Собраније разних недељних поучениј, в трех частех. 1793; За овај рад Рајић је добио од Цара Леополда Другог златан крст о двоструку златну ланцу;
    5. Историја славјанских народов, итд. 1794; За овај рад добио је од руске царице Катарине Друге златну медаљу и 100 дуката;
    6. Трагедија о Цару Урошу Петом и о паденији сербскаго царствија, 1798;
    7. Мала сербска историја и
    8. Цветник, 1802.

    Оне године када ће умрети, Рајић је почео куњати још с јесени; већ је падало у очи како га савлађују старост и слабост.

    На дан у очи смрти, бејаше прилегао у постељу, и кад дође вечерња, диже се, уми се, и обуче на се све чисто, као да хоће некуд у походе. Заиска те му донеше светњаке и воштанице свеће, а у ћелији је већ имао налоњу поред које се је обично жалио Богу у самоћи. Узе свој требник, и, тихо, старачки, отпева све оне дивне погребне песме, и очита јеванђеља погребу свештеничком. Калуђерима, браћи манастирској, нареди, после тога, шта с чим да буде кад он премине, и свима опрости све.

    Савлада га немоћ и он, онако обучен, леже у постељу. Најпре заспа лаким сном до пола ноћи, а од пола ноћи поче га хватати сан самртни, и у 5 часова јутра, 11 декембра 1801, издахну, у манастиру Ковиљу.

    Рајић је, дакле, живео трудно, уредно, и родно 75 година, и 1 месец дана!

    13 декембра опевали су га: митрополит Стратимировић, бачки владика Јован Јовановић, архимандрит крушедолски Гедеон Петровић, и многи свештеници и ђакони, а сахранили су га у великој цркви, близу трона С. Богородице, у новој гробници баш уза зид.

    Смрт Рајићеву, као велики губитак за цркву и народ, огласио је митрополит Стратимировић својим расписом, 18 декембра 1801, свима владикама, казавши у кратко живот, дела, и заслуге покојникове.

    Нека је вечита, слава Рајићевој учености, вредноћи, уредности, и смерности!