Аутор: Милан Ђ. Милићевић

Симић Павле, академски сликар, родио се је у Новом Саду године 1818.

Године 1837, већ Павла видимо у академији лепих вештина, у Бечу, где учи сликарство.

Године 1839, добио је прву награду, која сведочи да је ударио правим путем за својим даром.

Године 1842, изишао је из академије са сведочанством да је у својој струци одлично напредовао.

После тога, моловао је цркву у Пирошу. У то време саставио је композицију у којој певач, Црногорац, пева међу 22 друга лица. Ту је композицију посветио књижевнику Тодору Павловићу. Та је слика, после, литографисана, и јако се распространила у народу.

Године 1848, компоновао је слику: Мајска Скупштина. И та је слика распрострањена литографијом.

Иза, тога моловао је манастир Кувеждин 1850; цркву шабачку 1853 — 1855; престоне иконе у цркви Футошкој 1855; цркву у Ђурђеву 1857; цркву пирошку, која је у буни била изгорела, по други пут, 1858; цркву у Сенти 1859; у Деспот-Сенгивану 1860; николајевску у Новом Саду, 1863; капелу Платонову, на алмашком гробљу, 1864; манастир Ораховицу (у Славонији) 1866; цркву у Башахиду 1867; у Глини, у Хрватској, 1869; велику цркву у Сомбору, 1870 — 1873, и Харишеву капелу на земунском гробљу, 1875.

Осем тога, компоновао је Бирчанина Илију; и четири сцене из те композиције ставио је на платно. На тај посао подстицао га је владика Никанор Грујић. Те слике су или у Кувеждину или у Крушедолу.

Симић је умрьо у Новом Саду, 17 јануара 1876 године.

Слава ономе који је кичицом својом могао нагнати и танано платно да нам живо и речито казује што је било некад, или што се очекује некад!

Допуна

Симић Павле сам за себе записао је да се родио у Новом Саду 1821, од оца Јована и матере Ане. По смрти очиној, отишао је с мајком у Стару Кањижу у Бачкој к деди свом, материну оцу, попу Симеуну Поповићу. Онде у српској цркви Симић је видео иконостас који је радио 1794 Тодор Илић-Чешљар, и тај му посао толико омиле да се је одао на цртање и живописање.

Слали су га у суботичку гимназију, али Симић није марио за науке већ је само цртао.

Деда му и мајка, видећи да дете слабо учи и црта с вољом и успехом, даду га у Новом Саду живописцу Талијану Алојзију Кастанају, у кога је провео пуних пет година.

Године 1837 оде Павле у Беч, у царску академију за вештине. Ту 1840 године између 29 ученика добије прву награду Барона Јунгела.

За то време помагао му је брат његов Петар Симић бечејска трговац. Али не могући се ни с том помоћу даље издржавати, остави академију, дође у Нови Сад, те онде близу, у селу Пирошу, живопише мали иконостас. После је моловао мали иконостас у Ковиљском шанцу, где му се је отац родио.

Године 1848, због Маџарске буне, остави Нови Сад, и пређе у Београд к свом пријатељу Димитрију Аврамовићу. На позив архимандрита Никанора Грујића, саставио је скицу за моловање цркве у Кувеждину. После је моловао Српску Народну Скупштину у Карловцима 1 маја 1948. Та му група има преко две ста лица!

Свршивши посао у Кувеждину, Симић 1853 пређе у Шабац, те и овде цркву живопише; после у Старом Футогу и у Ђурђеву, па и у Сенти иконостас живопише, што су Маџари у буни били упропастили.

Даље је живео у Новом Саду где је и умрьо, као што је казано у Поменику.

Симић Ђорђе, родио се је у селу Сремчици, нахији београдској, у другој поли прошлога века, од оца Симе, и матере Данице.

Некако године 1787, кад су Немци купили добровољце за ратовање с Турцима, Ђорђе Симић се је налазио у Београду, као чобанин у механџије Џике који је, механишући, држао и многу ситну марву.

Године 1788, упишу се у добровољце и тај Џика и његов момак Ђорђе Симић и, војујући под пуковником Михаљевићем, толико се одликују да оба добију капетанске чинове.

Симић је у том рату био у оним четама које су се биле с Турцима око Карановца и Студенице.

Тада је, кажу, Карађорђе био под Симићевом влашћу. Још се прича да га је капетан Симић, једном у љутини, као свог млађег, ударно лубеницом по глави.

Кад се је рат свршио и мир углавио, Симић пређе у Срем, настани се у селу Бољевцима, па онамо одведе и два своја брата Ђурђа и Ивана; само најмлађи им брат, Павле, остане у Сремчици.

У Бољевцима се је Симић оженио по трећи пут јер се је, дотле, већ два пута женио, и обе су му жене, после кратка века, умрле.

С овом трећом женом, родио је три сина: Косту, 25 марта 1794; Стојана, у исти дан, 1797, и Алексу, 17 марта 1800.

Живећи у Бољевцима, Симић је примао од Аустрије пензију према свом капетанском чину.

Кад се Србија, 1804, дигне на Турке, Ђорђе Симић остави Бољевце и пензију, па се врати у отаџбину, да се бије с Турцима.

Карађорђе га прими радо, и одреди га да му војнике обучава „зекциру“.

И кад би год о њему говорио називао би га „стари капетан“, јер је Симић, као што је казано, још њему био капетан.

Симић се је, сада, у свакој такој прилици, прибојавао да нови „Вожд“ не врати дуг свом „старом капетану“.

Али до тога није дошло.

Године 1806, Симић је био у освајању Крушевца. Милутиновић му, том приликом, овако пева:

„И ту беху до два капетана:
Једно Џикић а друго је Симић,
Што служише бечкога ћесара.
А сад дошли браћи да помогну
И о Турке да крваве руке“.

По освојењу Крушевца, Ђорђе Симић је постао капетан у том месту, и назива се час „капетан Симић“, а час „војвода Симић“.

Симић је био у боју на Јасици 12 августа 1810, и ту му је погинуо најстарији син Коста, који је сахрањен код крушевачке цркве.

У Карађорђеву Протоколу за годину 1812 и 1813 има 32 броја који обележавају заповести од Вожда Ђорђу Симићу. Између тих заповести, у једној Вожд тражи да му Симић јави: Има ли у Бањи (не каже се којој) каква кисела вода?!

После пропасти 1813, Симић је отишао преко Саве у Бољевце, и ту је почео купити добровољце да војује с Аустријанцима против Француза. У те добровољце стао је и његов средњи син Стојан.

Симић се је надао да ће му Аустријанци опет дати плату или пензију, али ни плате ни пензије није добио, те је живео веома сиромашки.

Кад у Србији букне нови устанак 1815, Симић пређе у Србију, са женом и ћерком, а синови му Стојан и Алекса већ су били отишли по службама и најму.

Ђорђе је, тада, био веома стар и слаб; и живео је у Београду негде око Тоскине чешме, у камену. Пошто је кћер удао у село Остружницу, умрьо је године 1817.

На неколико месеца пред што ће умрети, дође му син Стојан, да га походи. Видевши оца у такој оскудици, а и сам немајући новаца, Стојан извади своје оружје и свилени појас (трамболос) те прода, и остави оцу трошка, па се врати у Влашку да тражи среће и зараде.

Доцније, године 1827, синови Симићеви Стојан и Алекса пренесу кости очине у манастир Раковицу, и онамо их сахране, па их покрију плочом која и сад стоји, и на којој је запис такав као да је покојник и умрьо тек 8 августа 1827!…

Симић Алекса, родио се у селу Бољевцима, у Срему, 15 марта 1800.

Кад му је било 12 година, одведен је па трговину у Земун, где је провео пет година, као шегрт и као калфа.

После тога, прешао је, трговине ради, у Нови Сад, где је провео две године.

Године 1819, пређе у Србију, и 1 јуна, те године, постане писар у канцеларији Кнеза Милоша.

С пролећа године 1820, дан је био за секретара г. Јовану Обреновићу, који је онда управљао рудничком, ужичком, и сокоском нахијом, а године 1823 враћен је, као секретар, у канцеларију Кнеза Милоша, где је, уједно, био и неки азнадар. Године 1824 посла га Кнез Милош у Београд за базрђан-башу, у ком је звању остао више времена.

Године 1833, одселио се у Крушевац, к брату своме Стојану, с којим је био у имовној задрузи.

После сретењског устава, године 1835, Алекса је постао попечитељ финанције. То му звање би кратко, као и сами устав.

Кад је Кнез Милош ишао у Цариград султану Махмуду, Алекса се находио у свити кнежевој.

Кад је године 1839 Кнез Милош оставио Србију, и отишао у Влашку, Алекса Симић био је послан од привремене владе српске за њим, да му узме султанске ордене!

Године 1842, пред Вучићеву буну, Алекса Симић је седео неко време у Крушевцу, божем оправљајући своју велику воденицу на Расини. За то време, врло је често ручавао у окружнога начелника Пере Цукића, а испод руке врбовао је и потписивао је незадовољнике за буну против Кнеза Михаила.

То је радно врло вешто. Опазили су та тек онда кад је било доцкан.

После промене, која се изврши у другој поли 1842, постао је капућехаја у Цариграду, а године 1843, кад је оно Аврам Петронијевић с Вучићем удаљен из Србије, Симић је дошао у Србију за представника и попечитеља иностраних дела.

Иза тога је отишао на своја добра у Влашкој, где је провео неких пет година.

Године 1849, постављен је за попечитеља правде и просвете.

Кад Гарашанин, по смрти Аврама Петронијевића, поста представник и попечитељ иностраних дела, онда Симић дође за попочитеља унутрашњих послова. А кад се Гарашанин 1853, на протест Меншикова, удаљи с представништва, онда Алекса Симић дође за представника, одакле је, најпосле, упућен у државни савет.

Године 1857 новембра 21, стављен је у пензију и, после тога, живео је у Београду.

Симић је био човек крупан, гломазан, у лицу богињав, сед, носа велика, покучаста, а гласа потмула.

Говорио је радо; шалио се много; и знао је мноштво кратких, источних причица, којима је своју беседу свакад оживљавао. Од туђих језика знао је немачки, турски, и грчки онако како се говорило у местима где је он живео.

У својој автобиографији вели да је у Цариграду скупио и преписао у једну књигу на турском, француском, и српском језику, све султанске хатишерифе који се тичу Србије. Ту је збирку преписао у три комада: једну за себе, другу за агенцију српску у Цариграду, а трећу за министарство спољних послова у Београду. Том трећом збирком, вели он, послужио се је г. Д. Матић, кад је састављао „Јавно право књажества Србије“.

Године 1853, написао је и штампао „Неколико чланака на ползу отечества нашег“.

Симић је миловао живети као велики и богати господин. Њега у кући млађи његови никад нису звали „Господин“, него „Господар“. Причало се, у оно време, у Београду, да се у његовој кући, сваком слузи и свакој слушкињи — а њих је било доста и једних и других — зна чаша којом свако од њих пије вино!

Тај тако господски живот заносио је многе. Било је људи који су се клањали Симићу само због те велике имовине и госпоштине.

Показивали су ми неког Симу Анастасијевића, столоначелника у попечитељству правде који, гледајући лепи интов и два ђогата Алексе Симића, рече Гаји Перишићу:

— Болан, Гајо! видиш ли како су лепи ови попечитељеви ђогати, као год два канцелисте!

— А, не; лепши су! Они су као год два столоначелника, одговори досетљиви Гаја…

У последње време свога представништва, А. Симић је потписао забрану да чиновници не смеју носити браде!…

Тој наредби многи су се смејали и у Београду, и у целој Србији.

Жена Алексе Симића, Катарина, била је на гласу као одиста добра госпођа, која радо помаже сиротињи. И данас може бити лекова за очи, које је градила и давала невољнима „Госпођа Катарина“!

Кад је последњи пут с представништва послан у савет, Алекса није ништа знао о свом разрешењу; јер они који су онда владали, нису држали да је и потребно о том га извештавати!

Тако једно јутро, као обично, седне у свој интов, на своја два белца, довезе се пред кнежеву канцеларију, сиђе с кола, кочијаш се врати кући, а он уза неколике степенице лагано изиђе, уђе у предсобље, и момак му, кога је увек водио са собом, почне скидати горњу хаљину; на то ће један од служитеља који стоје пред вратима рећи:

— Па ми имамо новога представника, Господине!

— Кога? упита Симић, малко зачуђено.

— Господина Алексу Јанковића!

— А где је он?

— Ево га овде у „заседанију“!

— О, причу му, па што ми нису казали, да не долазим! Дајде ми, дете, тај капут!

Обукавши капут, Симић се врати пешице кући!…

При свој тој немарној добродушности, Симић је врло миловао показивати се као неки оџаковић, неки племић. Тога ради је много што шта испочињао од влашких бојера, које је познавао малко изближе.

у гробљу код палилулске цркве озидао је гробницу, и на њеном белегу ставио овакав запис:

„Фамилијарна гробница Алексе Симића, књажеског представника и попечитеља иностраних дела“!

Кад је пак дошло време, 10 фебруара 1872, да у њу легне, Симић није био ни представник ни попечитељ, него са свим обични пензионирани чиновник!

Сарић Сима, родио се у селу Цикотама. Пред устанак српски, био је у чети Ђорђа Ћурчије.

Трећи дан по Петрову дне 1804, пређе Ћурчија преко Цера у Јадар, запали у вече Алибегове дворе у Шурицама, и побије све Турке које онде застане. Сутра дан пошље свога арамбашу овога Симу Сарића, с неколико момака, и Петром барјактаром, да иду левом страном Јадра на Лозницу. И Сима, тада, заузме Лозницу без боја, јер су Турци, раније, били побегли.

После тога се је Сарић улогорио код Ковиљаче.

Сарановац Милош, родом из села Саранова, у нахији крагујевачкој, од кога му је и презиме дошло, био је најпре на некакој војној служби у „цајкаузу“ (оружници), у Београду.

Године 1813, о Малом Божићу, кад се је оно Павле Цукић, крушевачки војвода, за неко време био одметнуо од власти, Сарановац је постављен за војводу, и послан у Жупу, на Цукићево место.

Доцније, Цукић се је вратио и предао, па је Сарановац имао с њим много муке око наследства у власти. Најпосле је ствар расправљена, и Сарановац је, као војвода, начинио кућу у Кожетину.

После пропасти, те године, Сарановац је с другима пребегао у Аустрију, а одонуда је 1814 отишао у Русију.

Године 1830, вратио се је у Србију, станио се у Крагујевцу, где је и умрьо 1841.

Савић Максим, шабачки владика, родио се је 1800, у селу Вранешима, у Подибру, у округу чачанском.

Учио се је у манастиру Жичи, Враћевшници, и у Фенеку; код неког Миоковића научио нешто мало немачки.

Године 1820, произвео га је за ђакона митрополит Агатангел, у Београду; а 1825, за јеромонаха, рукоположио га је Герасим, у Рибници.

После је био у манастиру Каленићу; па је постао члан београдске конзисторије, и, најпосле, владика у Шапцу.

Године 1842, кад је Вучићева буна успела, доведен је под стражом на Врачар, и одатле послан у Студеницу, у заточење, као противник новом реду ствари који је поставила та буна.

За време другога избора, по захтеву Барона Ливена, дошао је у Београд, и тада је молио Ливена да га поведе у Русију, али га овај није хтео повести.

Кад и други избор потврди стање које је била створила Вучићева буна, Максима пошљу на заточење у манастир Каленић, у Левчу.

У очи Богојављења, 1844, удави га у соби, и баци кроз прозор, неки Љотић, велики присталица онога реда ствари у Срби.

Владика Максим и сахрањен је у манастиру Каленићу.

Сава, романски архимандрит, родио се 1792 у Пољаници. Одонуда му је отац побегао од турске силе, и настанио се је у селу Трубареву, на левој страни Мораве, према манастиру Светом Роману.

Сави је било крштено име Стеван.

Стеван се је учио најпре у селу Ћићевцу, а после у манастиру Светом Роману.

Кад су Срби, првога ратовања, дошли до Делиграда, Стеван је постао и војник и неки писар у војсци.

После пропасти српске 1813, Стеван је остао у свом селу, и Турци му не само нису ништа чинили, него су га још узела за свога писара!

Оженио се је 12 јуна 1814, и митрополит нишки Макарије запопио га је у манастиру Раваници.

На скоро му умре жена, и народ око манастира Св. Романа, по смрти игумана Тимотија, избере попа Стевана манастиру за старешину.

Године 1831, нишки митрополит Глигорије, закалуђери и заархимандрити у нишкој цркви Стевана, наденувши су име Сава.

Године 1882 — 1833, Сава је помагао да се истерају Турци из оних крајева.

Године 1842, изабран је за члана апелаториској конзисторији у Београду.

Године 1846, јануара 13, Друштво српске словености изабрало га је за свога почаснога члана.

Умрьо је на пречац у Београду, ноћу, између 2 и 3 јуна 1861, и сарањен у манастиру Раковици.

Ристовић Пајсије, игуман манастира Трнаве, више Чачка, под планином Јелицом, родио се у селу Трнави, које је око самога тога манастира.

Пајсије је из рође Ристовића, који се иначе зову и Протићи, и од којих је, готово увек, имао и који духовник у манастиру Трнави.

Пајсије је изучио књигу, правило црквено, и појање у манастиру Трнави; ту се је закалуђерио, па ту и игуман постао.

Хаџи-Продан, старовлашки војвода, после несрећне године 1813, предавши се чачанском муселиму Латиф-Аги, крене и породицу своју из Рашчића, с врха Драгачева, и насели се у Трнави селу, код манастира истога имена.

Живећи ту, са својом браћом, Хаџи-Продан и браћа његова познаду се и здруже с игуманом Пајсијем, и с његовом браћом, Димитријем и Стеваном.

Кад се је оно у манастиру Трнави, између Латифових Турака и Срба, догодила она несрећна свађа, која се је, после, изметнула у крваву Хаџипроданову буну, Пајсије игуман, са своја два брата, радио је оно што и браћа Хаџипроданова!

Али кад устане силна потера против тих нових устаника, који су дигли оружје на Турке, Пајсије и браћа му оставе Трнаву, и побегну у планину. Пошто су Хаџипроданови другови разбијени, Пајсија потера стигне и ухвати у селу Горачићу, и доведе у Чачак Ћаја-Паши, који га одмах окује, и са собом поведе у Крагујевац.

У селу Книћу, у Гружи, Ћаја се устави, те оданде одвоји окована Пајсија, и пошље у Београд везиру Скопљаку, као најлепши дар, и као сведочанство да је буну угушио.

Доцније је Ћаја-Паша наредио те је везан и Пајсијев брат Димитрије, па је и њега послао у Београд.

За синовима својим, потегне и ојађена стара мајка њихова чак у Београд, не би ди их, кукавица, измолила!… Камен ће их, јадна, измолити!…

Скопљак Пајсија најпре баци у кулу Небојшу, па га 17 декембра 1814,¹ изведе и, пред варошком стамболском капијом, жива набије на колац!

Мало доцније, Скопљак нареди те се и Димитрије, старији Пајсијев брат, са 36 других Срба, поред Пајсија набије на колац.

Тешко је сада местимице казати где је баш ударано то мученичко коље; али ако је то било пред варошком стамболском камијом, онда је негде морало бити онде према садашњој Коларчевој кући.

И несрећна мајка њихова гледала је ту нечувену муку деце своје, и слушала писку њихову!…

Милутиновић пише да су Турци навлаш градили кратко коље, како би безбројни гладни турски пси могли мученицима доватати ноге и одгризати.² По неколико дана, вели он, пиштали су ове јадници у грдним мукама, и некад би ружили крџалије које би онуда пролазиле, не би ли се који год смиловао да им пиштољем прекрати мученички живот!

Отаџбино, мајко наша мила! Колико ли се је муке поднело тебе ради! Ох, душе мученичке, светао вам помен, докле тече рода од Србина!

---

1. Вујић, у свом Путешествију стр. 301, тако пише 1826, али ласно може бити да је то било 5 декембра, па је он рачунао по новом календару. ↩︎
2. Милутиновић Историја, стр. 87 — 88. ↩︎

Ристић Мијаило Калеја, добротвор, родио с у Маћедонији. Дошао је у Србију, изучио абаџиски занат, и отпочео радити у Хасан-Пашиној Паланци.

Како је био кратковид, једном је један крај сукна шио а други му је нагоревао на жару у мангалу. Кад Мијаило то види, остави абаџилук, и ода се на хватање пијавица, после на трговину свињама, а најпосле на трговину свим сировим производима ове земље.

Радећи тако обогатио се је јако.

Рачуна се да је оставио на милион динара!

Мијаило Калеја умрьо је месеца јула 1898 у Паланци.

Завештањем својим оставио је:

1. Цркви Паланачкој 20.000 дин.
2. Општини баточинској 10.000 дин.
3. Свом месту рођења у Маћедонији 10.000 дин.
4. На оружање српске војске 10.000 дан.

Митрополит Инокентије отишао је у Паланку, те га опојао и до гроба испратио.

Бог да га прости!

Ристић Јован, државник, родио се у Крагујевцу месеца јануара 1831 од родитеља веома сиромашних.

Послужујући и туђу децу учећи, Ристић је свршио гимназију и београдски лицеј. После тога, као одличнога ђака, изабрала га је српска влада и послала на страну, да се у наукама усаврши. У Немачкој је слушао државне науке и историју, и постао доктор философији. Иза тога отишао је у Париз.

Године 1854 вратио се је у отаџбину, и оступио у државну службу као експедитор министарства просвете. С тога звања прешао је у министарство спољних послова најпре за протоколисту а после за столоначелника, а одатле у министарство унутрашњих послова за секретара.

Како је ступио у државну службу, Ристић се оженио ћерком одличног београдског трговца Хаџи-Томе а свастиком Филипа Христића, који су оба били радо виђени у двору Кнеза Александра.

Догађаји у Србији од године 1858, који онако брзо издигоше на глас Јеврема Грујића и Милована Јанковића, вршњаке Ристићеве, самога Ристића оставише у присенку; али се он, захваљујући Хаџи-Дини, рођаку и пријатељу Хаџи-Томину, брзо нађе на видику. Кнез Милош Ристића као човека који зна језике придружи оној депутацији коју посла у Цариград да од Порте тражи извршење извесних хатишерифа.

По повратку из Цариграда Ристић поста начелник полициског одељења у министарству унутрашњих послова. С тога звања Кнез Михаило га посла у Цариград за Српскога Капућехају. На том је месту остао неколико година. Примајући у злату своју плату, која је била много већа од данашње плате наших посланика у Цариграду, а трошећи каиме (папирни новац, који је онда у Цариграду циркулирао) Ристић се издржавао самом ажијом на злату. Ту је заштедио лепих новаца.¹

Кад оно Кнез Михаило, пред крај 1867, отпусти Илију Гарашанина, он узе Ристића за свога министра спољних послова у кабинету Николе Христића.

Дошавши у Београд на ту нову своју дужност, Ристић узе стављати Кнезу Михаилу неке услове, које Кнез не само не прими, него још њега разреши од министарскога звања и стави га влади на расположење.

На заузимање Ристићевих пријатеља, Кнез се доцније поврати, и Ристићу даде мисију: да обиђе кабинете гарантних сила, и да разбере за њихово мишљење о неким реформама које је Кнез намеравао увести у Србији.

До се бавио на том путу, у Србији се догоди она несрећа у Топчидеру 29 маја 1868.

Чувши за тај случај, Ристић се одмах врати у Србију, и ту, на заузимање Миливоја Блазнавца, с којим је из раније био споразуман, изабран би за другога намесника малолетном Кнезу Милану М. Обреновићу Четвртом.

По навршену Кнежеву пунолеству (1872), Ристић доби министарство спољних послова у кабинету Блазнавчеву; а кад Блазнавац 1873 умре на пречац, Ристић би позван те сам састави кабинет, у ком за се задржа председништво и спољне послове.

Од тога доба, бивао је некад и ван власти, али више у власти; кад се пак Краљ Милан 1889 одрече престола, онда он Ристића учини првим намесником малолетном Краљу Александру Првом, и у том достојанству Ристић је остао до 1 априла 1893.

После догађаја од 1 априла 1893, Ристић је добио пенсију, и живео је у Београду код своје куће.

На непуну годину пред смрт, постави га Краљ Александар за председника Српске Краљевске Академије.

Преминуо је у Београду 28 августа 1899, након дуге и тешке болести. Сахрањен је врло свечано о државном трошку. Краљ Милан дошао је чак из Ниша да му буде на пратњи.

И у својој породици и у државној служби Ристић је био човек ретке среће. Он је умрьо а није окусио горчине од родитељске жалости: родио је троје деце, и све троје оставио је после себе живо и здраво.

Пошто се је једном избавио од ђачке сиромаштине, а штедљив и уредан, он никад после није падао у новчану несташицу.

У служби га је, у почетку, потпомагала моћна женина својта, пошто се је уздигао на висину, онда у земљи није ни било одликовања које њему не би било даривано!

Поред тако велике среће, ваља признати да је Ристић за сваки свој напредак имао и своје личне заслуге. Он је од младости био човек затворен, и у дружењу врло обазрив. Свакад се пре свега марљиво старао да на извору власти буде добро забележен. И ако би му се кад на тој страни небо наоблачило, његова је прва старост била да га разгали, те да му отуда свакад сунце сија. У опћењу с људима он је, што оно рекну, свакад гледао да што купи, а продавао није никад ништа. Још у почетку своје каријере једном је срдито рекао:

— Ја не тражим популаритет! Ја хоћу аукторитет!²

И тога се је држао до смрти.

Као човек веома амбициозан, Ристић је чисто боловао ако је спазио да га ко макар у чем хоће да претече. Та му је слабост много удила, али као да му је у нечем и од помоћи била. Он је знао како се ниско цене људи који много обећавају а не сверовавају. Зато није много обећавао; а што је обећао, гледао је да испуни. Ристић је био чистих руку; за туђу се пару није машао, а своју је марљиво чувао. Био је штедљив и у потрошку државних новаца.

Био је једак и љут на онога ко напада на његову политику, или на списе његове. И на сваки напад он је одговарао, и одговори су му чешће били жучни.

За своје књижевне радове водио је особито старање. Пок. Јован Бошковић, док бејаше жив, морао је сваки Ристићев састав бар по један пут кориговати.

Ристић је још године 1852 у Берлину штампао књижицу: Die neuere Literatur der Serben, о којој је у оно време било говора у српским листовима.

Српска пак књижевност од Ристића има, поред разних чланака по листовима, ове на по се саставе:

1. Говор држан 13 јула 1878 у тајној седници Народне Скупштине о Берлинском уговору. Београд 1878;
2. После Бомбардања Београда. 1880;
3. Јаван Рачун, 9 септембра 1882;
4. Спољни одношаји Србије. 1884.
5. Говор, држан у Уставотворном одбору. Београд. 1888.
6. Дипломатска Историја Србије. — Поводом ове књиге имао је дугу и жучну полемику с М. Пироћанцем.

Ристић је био човек средњега раста, црње масти, пуне косе и браде, које су му обе до смрти остале верне; браду је разбријавао и увек расчешљавао у два дуга власа, који су му чак на прси падали. Редовно је носио црно одело, капут на струк, обично закопчан, и на глави цилиндар.

Говорио је тихо, складно, проучено; а писао је марљиво правилно, угледајући се на Французе. Рукопис му је био доста читак.

Поред српског језика, знао је добро немачки и француски.

Лица је био увек озбиљна, готово забринута: он се ваљда у веку није кикотом насмејао. Некад и некад огледао би да рекне коју шаљиву реч, али му шала није ишла лако, и није била духовита.

Српска историја имаће кроз дуже време да се срета са Ристићевим именом. Од године 1861 до 1880 Србија је најпре узела од Турске градове; после је водила с Турском два рата, увећала је своју територију са четири округа, и дочекала у Босни туђу окупацију. У политици унутрашњој она је 1869 отурила Султански Устав од 1888, и стекла свој који је замењен Уставом од 6 априла 1901. У радовима око тих ресултата где већи где мањи део припада Јовану Ристићу. Поред тога он је имао јаког утицаја на сву земаљску управу, на њену спрему, морал, и дисциплину, управо на целокупно политичко васпитање народа.

Што су ти сви радови важнији и већи; што су последице од њих многобројније и различније, то је све теже још данас изрећи коначну пресуду над Ристићем као државником.

Међу тим су његови сувременици, већ за његова живота, били подељени у два стана: из једнога су на њега сипане без милост осуде, а из другога су му долазиле хвале и одобравања.

Тек будућност може разговетно показати: који су ближе истини. А он је примио добра своја у животу своме.³

---

1. Ф. Христић, који је пре тога неко време вршио дужност српског капућехаје, каже, да је Ристић, за свога бављења у Цариграду, заштедио равних 10 хиљада дуката. И ту је суму дао Мајор-Миши под интерес.
   То је основица његовој потоњој имовини. ↩︎
2. Године 1856 јануара 30 у Београдској читаоници, после свршенога годишњега скупа, на предлог професора Љ. Шпанића, повела се реч о установљењу Српске Народне Банке. Међу говорницима највише су се чули: Јован Ристић, Јеврем Грујић, и Милован Т. Јанковић. Кад пак дође да се избере нарочити одбор за ту ствар, онда онај сав скуп изабра 9 чиновника и 6 грађана. Међу чиновницима изабран би и Јеврем Грујић а Ристића нико и не предложи!
   Тога дана у вече, у кући Филипа Христића, Ристић се веома љутио на београђане што су њему претпоставили Грујића па, као тешећи се, рече:
   — Ја и не тражим популаритет;
   Ја хоћу аукторитет! ↩︎
3. Лука гл. 16 стих 25. ↩︎